Подјеле Пољске

Подјела Пољске
Државна заједница Пољске и Литваније 1772. године.
Постепи губитак територије
Три подјеле Пољске. Руска Пољска (црвено), Аустријска Пољска (зелено) и Пруска Пољска (плаво)

Подјеле Пољске биле су три подјеле Државне заједнице Пољске и Литваније које су се одвиле на крају 18. вијека и окончале постојање државе. Подјеле су извршиле Хабзбуршка монархија, Пруско краљевство и Руска Империја, које су постепено дијелиле Државну заједницу у поступку територијалних запосједања и анексија.

Прва подјела Пољске донијета је 5. августа 1772. године. Двије деценије касније, руске и пруске трупе поново су ушле у Пољску и друга подјела је потписана 23. јануара 1793. године. Аустрија није учествовала у другој подјели. Трећа подјела Пољске догодила се 24. октобра 1795, као реакција на неуспјешан пољски Кошћушков устанак претходне године. Овом подјелом, Државна заједница Пољске и Литваније престала је да постоји.

За српски израз „подјеле Пољске” у пољском језику се користе двије различите ријечи различитог значења. За узастопне чинове подјела и анексија Пољске користи се ријеч rozbiór (мн. rozbiory), док израз zabór (мн. zabory) означава сваки дио Пољске анектиран од 1772. до 1795. који постаје дио Русије, Пруске или Аустрије. Након Бечког конгреса 1815, границе подијељених сектора су поново исцртане; Аустрија је основала Галицију у аустријском дијелу, док је Русија добила Варшаву од Пруске и формирала аутономну политију Конгресну Пољску у руском дијелу.

У пољској историографији, користи се и израз „четврта подјела Пољске”, везан за сваку накнадну анексију пољских земаља од страних освајача. У зависности од извора и историјског периода, израз се може односити на догађаје из 1815. или 1832. или 1846. или 1939. године. Израз „четврта подјела” у временском смислу такође може означити заједнице дијаспоре које су одиграле важну улогу у поновном успостављању пољске суверене државе послије 1918. године.

Историја

Алегорија прве подјеле Пољске, која приказује руску царицу Катарину Велику (лијево), аустријског надвојводу Јозефа II и пруског краља Фридриха Великог (десно) како се свађају око територијалних добитака.

Алегорија смрти Пољске Влођимјежа Тетмајера, у катедрали Светог Николе у Калишу.

Током владавине Владислава IV (1632—1648) развијен је liberum veto, политика парламентарног поступка заснована на претпоставци политичке једнакости сваког „господина/пољског племића”, уз закључак да је за све потребан једногласан пристанак. Увјерење једног члана Сејма да је нека мјера штетна по његову имовину (тј. мјесто које представља у Сејму), чак и након што је акт одобрен, постало је довољно да се тај акт поништи. Због тога је било све теже предузете мјере. Liberum veto је такође омогућио страним дипломатама да пронађу начин да остваре своје интересе, подмићујући племиће да заступају ставове страних сила. Тако би се Пољска—Литванија у посљедњем периоду (средина 18. вијека) прије подјела могла окарактерисати као хаотична и вазална држава, а не као потпуно суверена држава, у којој су руски цареви ефикасно бирали пољске краљеве. То се посебно односило на посљедњег краља Станислава Августа Поњатовског, који је неко вријеме био љубавник руске царице Катарине Велике.

Сусједи Државне заједнице Пољске и Литваније 1730, првенствено Пруска, Аустрија и Русија, потписале су тајни споразум о одржавању status quo: конкретно, да би се осигурало не мијењање закона Пољске. Њихов савез је касније у Пољској постао познат као „Савез три црна орла” (или Левендолдов споразум), јер су све три државе за симболе имале црног орла (за разлику од бијелог орла, симбола Пољске). Пољска је била приморана да се ослони на заштиту Русије од растуће моћи Пруске, која је захтијевала дио сјеверозападне територије како би ујединила своје западне и источне дијелове; тиме би Пољска излаз на Балтичко море имала само у Летонији и Литванији. Катарина је морала дипломатским путем убиједити Аустрију да се приклони руској страни.

Пољска је остала неутрална у Седмогодишњем рату (1756—1763), али је ипак симпатисала савез Француске, Аустрије и Русије и дозволила је руским трупама приступ западу земљу као базе у борби против Пруске. Фридрих II је узвратио наређујући штампање лажних пољских новчаница и на тај начин је озбиљно утицао на пољску економију. Преко пољских племића које је Русија контролисала и руског министра у Варшави, амбасадора и кнеза Николаја Репнина, царица Катарина је изнудила устав о Државној заједници Пољске и Литваније на тзв. Репнинском Сејму 1767, назван по амбасадору Репнину, који је ефикасно диктирао услове тог Сејма (и наредио хапшење и протјеривање у Калугу неких гласних противника његове политике, укључујући бискупа Јозефа Анджеја Залуског и друге). Нови устав поништио је реформе Станислава II из 1764. године. Liberum veto и све старе злоупотребе и све старе злоупотребе гарантоване су као непромјенљиви дијелови овог новог устава (у тзв. Кардиналним законима). Репнин је такође захтијевао руску заштиту за права сељака на приватним посједима пољских и литванских племића, вјерске слободе за протестанте, православце и гркокатолике, укључујући право на државну службу, укључујући и краљевску. Сљедећи краљ би могао бити члан руске владајуће династије. Сејм је то одобрио. Незадовољство међу пољским католицима, као и дубоко огорчење због руске интервенције у унутрашњим пословима Пољске, укључујући изгнанство у Сибир највиших католичких бискупа, чланова пољског Сената, довело је до рата Барске конфедерације 1768—1772, током којег су Пољаци покушали протјерати руске снаге из државе. Ирегуларне и под слабом командом, пољске снаге имале су мале шансе пред регуларном руском војском, што је довело до тешког пораза. Хаосу је допринијела и побуна украјинских козака и сељака на истоку (Колившчина), која је избила 1768. и довела је до масакара над пољским племићима, Јеврејима, гркокатолицима, етничким мањинама и католичким свештеницима, прије него што су је угушиле руске и владине пољске снаге. Овај устанак довео је до интервенције Османског царства, уз подршку Француске и Аустрије. Барска конфедерација и Француска обећале су Подолију и Волинију и протекторат над Пољском Османском царству у замијену за оружану подршку.

Хабзбуршка монархија је 1769. анектирала мали дио Спиша, а Нови Синч и Нови Тарг је анектирала 1770. године. Ове територије биле су предмет спора између Пољске и Угарске, која је била дио Хабзбуршке монархије. Ипак, Османско царство, Барска конфедерација, Француска и европски савезници поражене су од стране руских и пољских владиних трупа уз помоћ Уједињеној Краљевства. Како је Русија ушла на Крим и у Дунавске кнежевине (за којима су хабзбуршки монарси дуго жудјели), пруски краљ Фридрих II и Марија Терезија били су забринути да ће османски пораз озбиљно пореметити равнотежу снаге у источној Европи. Фридрих II је почео планирати подјелу како би поново успоставио равнотежу моћи у источној Европи.

Прва подела Пољске

У Бечу је 19. фебруара 1772. склопљен договор о подели Пољске. У августу су исто време у Пољску ушле аустријска, руска и пруска војска и заузеле су оне области за које су се претходно договориле. Манифест о томе је издан 5. августа 1772. и изазвао је велико запрепаштење у већ исцрпљеној Пољској.

Војска Конфедерације из Бара није положила оружје. Упорно су бранили сваку тврђаву. Краков је пао тек 28. априла 1773. када га је заузео руски генерал Суворов. Помоћ Конфедерацији није стигла ни из Француске ни из Велике Британије иако су у њих полагали наде. Рат са Русијом и страним силама коштао је конфедерацију из Бара око сто хиљада војника, а земља је била у рушевина и без великога дела територија.

Подела Пољске је ратификована 22. септембра 1772. године. Фридрих Велики је био одушевљен територијалним добицима, а преузео је и бригу за своје нове поданике. Позвао је велики број католичких учитеља, а увео је и обавезу да пруски престолонаследник мора знати пољски.

Друга подела Пољске (1793)

Поделом је Пољска изгубила 30% територије са око 4 милиона становника. Најважнији део је отишао Хабзбуршкој монархији. Када су завршили поделу територија стране силе су захтевале од пољског краља и сејма (пољске скупштине) да одобре те одлуке. Краљ се обратио земљама западне Европе за помоћ. Помоћ од запада није стизала, а стране војске су заузеле Варшаву да би оружјем присилили на усвајање одлука које њима одговарају. Представници Катарине Велике су похапсили и протерали у Сибир оне посланике у Сејму, који су се залагали против одлука великих сила. Локалне скупштине су одбијале да изаберу делегате за Сејм, али након некога времена сакупљен је кворум за Сејм.

Седнице Сејма је водио председник Сејма Адам Понински, који је одлучио да се не примењује либерум вето, него принцип конфедералног Сејма. Такав Сејм је изабрао комисију тридесеторице, која је требало да се бави различитим питањима у име Сејма. Комисија је 18. септембра 1773. формално потписала са се слаже са поделом Пољске.

Пољска се губитком територија нашла у тешкој ситуацији. Пруска је добила контролу над 80% увоза и извоза Пољско-литванске уније. Пруска је искористила прилику, па је наметнула високе дажбине за пролаз робе преко сада пруске територије.

Друга подела Пољске

Три поделе Пољске на једној мапи

До 1790, стање у Пољској се толико погоршало да је била присиљена да уђе у савез са Пруском. Потписан је пољско-пруски пакт 1790. године. Услови пакта су били такви да је постала неизбежна нова подела Пољске.

Пољска је 3. маја 1791. донела либерални Мајски устав, по коме су одвојене законодавна, извршна и правосудна власт. Елиминисане су злоупотребе из Репниновог устава из 1767. године. Мајским уставом је уведена једнакост племства и грађана, а по први пут сељаци су под заштитом власти од злоупотреба у систему кметства. Русија је била љута због доношења устава, јер Пољску је посматрала као једну верзију свога протектората. Русија се удружила са конфедерацијом из Тарговице, делу племства, који се противио уставу. Започео је Пољско-руски рат 1792. Пруска је издала Пољску, па је Русија лако поразила Пољску.

Друга подела Пољске је изведена 23. јануара 1793. године.

Трећа подела Пољске

Главни чланак: Кошћушков устанак

Види још

• Административна подјела Државне заједнице Пољске и Литваније након подјела
• Административна подјела Државне заједнице Пољске и Литваније
• Амбасадори и посланици Русије у Пољској (1763—1794)
• Угао три цара

Додатна литература

• Lewitter, L. R. (децембар 1958). „The Partitions of Poland, Part I”. History Today (на језику: енглески). 8 (12): 813–820. Приступљено 16. 9. 2021. 
• Lewitter, L. R. (1965). „THE PARTITIONS OF POLAND”. The New Cambridge Modern History: Volume 8: The American and French Revolutions, 1763–93. Cambridge University Press. 8: 333—359. Приступљено 16. 9. 2021. 
• Lord, Robert Howard (1915). The Second Partition of Poland: A Study in Diplomatic History (на језику: енглески). Harvard University Press. ISBN 978-0-674-33707-7. Приступљено 16. 9. 2021. 
• Lukowski, Jerzy (1999). The Partitions of Poland: 1772, 1793, 1795 (на језику: енглески). Longman. ISBN 978-0-582-29274-1. Приступљено 16. 9. 2021. 
• McLean, T. (2011). The Other East and Nineteenth-Century British Literature: Imagining Poland and the Russian Empire (на језику: енглески). Springer. ISBN 978-0-230-35521-7. Приступљено 16. 9. 2021. 

Спољашње везе

• Wroński, Krzysztof (2006). „Rozbiory Polski w XVIII w. " ich uwarunkowania i skutki.”. historycy:pl (на језику: пољски). Архивирано из 01/Rozbiory.html оригинала 24. 5. 2007. г. Приступљено 16. 9. 2021. 
• „Where Is Poland? | A Journey Through A Country That Wasn't”. whereispoland.com (на језику: енглески). Приступљено 16. 9. 2021.