Марија Терезија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Марија Терезија

Марија Терезија, портрет из 1759. године.
Марија Терезија, портрет из 1759. године.

Датум рођења 13. мај 1717.
Место рођења Беч (Хабзбуршка монархија)
Датум смрти 29. новембар 1780.
Место смрти Беч (Хабзбуршка монархија)
Претходник/ци Карло VI
Наследник/ци Јозеф II
Порекло и породица
Династија Хабзбург
Отац Карло VI
Мајка Елизабета Кристина од Брауншвајга-Волфенбитела
Супружник/ци Франц I
Потомство Јозеф II
Леополд II
Марија Антоанета
Марија Ана
Марија Каролина
Марија Амалија
Марија Кристина
Марија Елизабета
Карло Јозеф
Максимилијан Франц

Марија Терезија[a] (њем. Maria Theresia Walburga Amalia Christina; 13. мај 171729. новембар 1780) је била једини женски владар хабзбуршких посједа и посљедњи члан династије Хабзбург. Владала је као надвојвоткиња Аустрије, краљица Угарске, Чешке, Хрватске, Галиције и Лодомерије, као војвоткиња Мантове, Милана, Парме, Пјаченце и Гвастале и као владарка Аустријске Низоземске и бројних грофовија. Браком је била царица Светог римског царства немачког народа, њемачка краљица, велика војвоткиња Тоскане и кратко војвоткиња Лотарингије

Политика према Србима[уреди]

Она је била велика владарка, с пуно позитивних особина, али је пред Србима водила дволичну политику. Иако је знала и признавала њихове заслуге, иако им је сама, својом руком, потврђивала старe повластице, она је у ствари радила против њих и газила cвоју реч,пуштајући свесно да се ради против њихове вере и њихових права и oсећања.Царица Марија Терезија била је у помагању унијатске акције доследна и истрајна.[1].

Почетак владавине[уреди]

Постала је владарка после смрти свога оца, цара Карла VI, у октобру 1740. године. Отац јој је Прагматичком санкцијом из 1713. године омогућио да наслиједи његове територије које су се иначе могле наслијеђивати само по мушкој линији и од стране мушкараца. По његовој смрти Саксонија, Пруска, Баварска и Француска, које су Карлу VI обећале да ће подржати Марију Терезију при насљеђивању његових круна, повукле су своја обећања. Пруска је напала Аустрију, што је изазвало осам година дуг сукоб познат као Рат за аустријско насљеђе.

Марија Терезија је подстицала и спроводила разноврсне и многобројне реформе уз помоћ својих министара. Реформисала је образовање и финансирање, подстицала трговину и развој пољопривреде, што је значајно ојачало Аустрију. Ипак, није допустила вјерску толеранцију, а путописци из 18. вијека њен су режим сматрали нетолерантним и празновјерним. За владавину Марије Терезије својствена су апсолутистичка и централистичка настојања повезана с германизацијом. Одузела је језуитима школске послове и цензуру. С друге стране, тортуру и парнице против вјештица ставила је под своју контролу, што је убрзо довело и до коначне ликвидације тог средњовјековног крвавог наслеђа. Настојала је под притиском новога доба спријечити прекомјерно искоришћавање кметова, одређујући максимум њихових обавеза према господарима, тако да феудалац није више смио да тражи од својих поданика намет према властитом нахођењу, већ је морао да се држи такозваног урбара Марије Терезије. Увела је општу школску обавезу, тако да су сва дјеца од 6—14 година морала ићи у школу. Подстицала је развој мануфактура у Аустрији.

Иако се од ње очекивало да власт препусти мужу Францу I, а касније сину Јозефу, који су формално били њени савладари у Аустрији и Чешкој, Марија Терезија је била апсолутни владар својих посједа. Критиковала је и није одобравала многе Јозефове одлуке. Опирала се подјели Пољске, али је била присиљена одобрити је. Имала је шеснаестеро дјеце међу којима су били француска краљица, напуљска краљица, пармска војвоткиња, и два цара Светог римског царства. Марија Терезија није посједовала интелект својих синова, али су је ипак карактерисале особине цијењене код монарха: добродушност, разумност, одлучност, те, најважније од свега, спремност да призна своју грешку и менталну супериорност својих савјетника. Као млада владарка која је морала водити два династичка рата, вјеровала је да њен интерес мора бити интерес њених поданика; као искусна владарка схватила је да интерес њених поданика мора бити њен интерес.[2][3]

Од њене дјеце синови Јозеф II и Леополд II били су непосредни насљедници пријестола, а кћи Марија Антоанета завршила је под гиљотином као жена француског краља Луја XVI.

Дјетињство[уреди]

Друго, али најстарије преживјело дијете Карла VI, цара Светог римског царства, и Елизабете Кристине од Брауншвајга-Волфенбитела, Марија Терезија се родила рано у јутро 13. маја 1717. године, недуго након смрти свога јединог брата Леополда. Рођење женског дјетета изазвало је велико разочарење код цара и становника Беча.[4][5] Истога дана крштена је као Марија Терезија Валпурга Амалија Кристина (нем. Maria Theresia Walburga Amalia Christina). Описи њеног крштења истичу да је новорођенче имало предност над својим рођакама, Маријом Јозефом и Маријом Амалијом, кћеркама Карловог старијег брата и претходника Јозефа I, што је потврђивало да ће царева новорођена кћерка преузети мјесто пријестолонасљеднице, иако је цар Карло VI са својим братом и оцем потписао споразум којим је обећао да ће предност при насљеђивању, у случају изумирања мушке линије, имати кћерке Карловог старијег брата Јозефа.[4]

Марија Терезија је личила на своју мајку и млађу сестру, Марију Ану. Била је крупна и снажна, крупних плавих очи, свијетле косе и широких уста.[3][4]

Питање насљедства[уреди]

Марија Терезија као једанаестогодишња дјевојчица. Цвијеће које носи у својој подигнутој хаљини представља њену плодност и очекивање да роди много дјеце у будућности.[6][6]

Династија Хабзбург, која је још у 17. вијеку бројала много чланова, била је у опасности од изумирања у тренутку рођења Марије Терезије. Њен отац је био посљедњи мушки члан династије Хабзбург, чији је старији (шпански) огранак изумро 1700. године. Међутим, Карлу син није био потребан само да би спасио династију; хабзбуршки посједи су се равнали према салијском закону који је спречавао жене и потомке у женској линији да наслиједе пријесто. Цар Карло VI је стога четири године прије рођења Марије Терезије издао Прагматичку санкцију, којом је желио осигурати пријестоља својој најстаријој кћери у случају изумирање лозе по мушкој линији. Женској лози је насљеђивање хрватског трона било дозвољено већ 1712. године.[7] Већина европских држава признала је ваљаност санкције и Маријино Терезијино право на трон, али неке ће повући своју одлуку након Карлове смрти.

У младости, Марија Терезија је уживала у пјевању и стреличарству. Отац јој је бранио јахање, али је научила основе за потребе свог крунисања у Угарској. Царева породица је уживала у извођењу опера, укључујући и Марију Терезију.[8] Образовали су је језуити. Њено познавање латинског језика било је сматрано добрим, али њено образовање је генерално било лоше. Слабо образовање имало је за последицу недостатак манира и формалног говора којима су се одликовали њени претходници. Наиме, говорила је, а често и писала, бечким њемачким којим су говориле њене дворјанке и слушкиње.[9] Развила је близак однос с грофицом Маријом Каролином фон Фукс-Молард, која ју је учила бонтону. Иако је провео цијелу своју владавину трудећи се да осигура својој кћерки хабзбуршки пријесто, цар Карло VI се до краја живота надао да ће добити сина и никада није припремио Марију Терезију за улогу владара.[4][10]

Брак[уреди]

Марија Терезија с мужем, царем Францом I, 1746. године.

Питање брака Марије Терезије било је од изузетне важности. Од избора њеног мужа зависило је која ће династија наслиједити династију Хабзбург. Њен први вереник био је лотариншки принц Клемент, који је требало да дође на царски двор 1723. године. Умјесто Клемента, на двор су стигле вијести о његовој смрти од богиња. Клементов старији брат, принц Франц Стефан, био је позван на царски двор, али цар је и даље разматрао друге могућности, попут удаје кћери за Карла, млађег сина шпанског краља Филипа V и његове утицајне супруге Елизабете, прије него што је објавио веридбу Марије Терезије и Франц Стефана.[4]

"Она је врло поносна принцеза која очеве губитке сматра и својим губицима. Она уздише и жуди за својим лотариншким војводом цијели дан и цијелу ноћ. Ако спава, спава да би га сањала, а ако се пробуди, пробуди се да би говорила о њему са својом дворјанком."
Записи британског амбасадора.[4]

Дана 12. фебруара 1736. године удала за лотариншког војводу Франца Стефана, који је од своје петнаесте године живио на двору цара Карла VI. Франц Стефан је пристао по вјенчању војводство Лотарингију замијенити за велико војводство Тоскану, које је требао добити након смрти посљедњег члана династије Медичи, како би се постигла равонотежа у Европи након Рата за пољско насљеђе. За разлику од многих особа свога времена, Марија Терезија је уистину била заљубљена у свога супружника, али брак је патио због Францове невјере.[4]

Марија Терезија је постала велика војвоткиња Тоскане 9. јула 1737. године када је њен муж наслиједио то велико војводство. Сљедеће године, по отпусту Франца из војске, цар Карло VI послао је кћерку и зета у Фиренцу како би тријумфално ушли у град. У Фиренци су остали кратко, пошто их је Карло VI убрзо позвао назад, бојећи се да не умре док је његова пријестолонасљедница миљама далеко.[8] У љето исте године, Аустрија је трпјела поразе током Руско-турског рата. Османлије су повратиле територије који је Аустрија добила у Србији, Влашкој и Босни. Становништво Беча се бунило против рата због његове скупоће, а Франц Стефан је био презиран.[8]

Долазак на власт[уреди]

Процесија Марије Терезије кроз Беч, 22. новембар 1740. године. Трудна краљица је на путу за Катедралу светог Стефана гдје ће присуствовати миси прије него што је племство призна за владарку.[9]

Цар Карло VI умро је 20. октобра 1740. године у Бечу. Вјерује се да је умро од тровања гљивама.[b] Оставио је Аустрију у тешком стању. Државна благајна била је празна због недавног рата с Османлијама и Рата за пољско насљеђе. Војску је чинило само 80.000 војника, од којих већина није била плаћена мјесецима, али ипак била изузетно вјерна и одана Марији Терезији као свом новом суверену.[11]

Марија Терезија се, као нови монарх, нашла у тешкој ситуацији. Није знала довољно о државничким пословима и није била свјесна слабости очевих министара. Одлучила је послушати очев савјет да задржи његове савјетнике, а остатак послова повјери мужу којег је сматрала искуснијим. Обје одлуке, иако разумљиве, ће се показати лошим. Десет година касније, Марија Терезија се, пишући свој Политички тестамент, огорчено присјећала околности под којима је наслиједила очеве круне:

Викицитати „Нашла сам се без новца, непризната, без војске, искуства и властитог знања, те на крају и без иједног савјетника, будући да је сваки од њих у почетку желио чекати и видјети како ће се ствари развијати.[10]
({{{2}}})

Прво исказивање ауторитета нове владарке представљао је формално признавање њене власти од стране аустријских земаља 22. новембра 1740. године. Био је то детаљно испланиран јавни догађај који је служио као формално признање Марије Терезије као законитог владара Аустрије. Истог дана је у Хофбургу положена заклетва на вјерност Марији Терезији.[9] За краља Чешке крунисана је 25. јуна 1741. године у Катедрали светог Мартина, традиционалном мјесту крунисања чешких монарха.

Нова владарица није рачунала на то да би остале европске земље могле покушати заузети њену територију. Одмах је започела себи прибављати царску титулу. Пошто је, као жену, нису могли изабрати за цара Светог римског царства, трудила се да осигура царско пријестоље мужу, којег је већ била учинила својим званичним савладаром у Аустрији и Чешкој 21. новембра 1740. године. Највећа пријетња овом плану заузимања царског пријестола, као и њеним наслијеђеним крунама, био је баварски војвода Карло Алберт, муж њене старије рођаке Марије Амалије.[10]

Рат за аустријско насљеђе[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Рат за аустријско насљеђе
Крунисање Марије Терезије као чешког краља.
"Као што већ знате, она гаји велику мржњу према Француској и с том нацијом јој је најтеже бити у миру, али обуздаје ове осјећаје осим када сматра да би јој користило исказивање истих. Презире Ваше величанство, али признаје Ваше способности. Не може заборавити губитак Шлеске ни престати жалити за војницима које је изгубила у рату с Вама."
Писмо пруског амбасадора пруском краљу Фридриху II.[c]
Фридрих II, краљ Пруске (онај зли човјек, како га је називала Марија Терезија[12]), био је доживотни и највећи непријатељ Марије Терезије.

Фридрих II, краљ Пруске, чији је отац признао Прагматичку санкцију, увјеравао је Марију Терезију да су његове намјере у потпуности часне. Њеном мужу Францу је чак написао писмо којим му је обећао свој глас при бирању цара. У децембру је послао изасланике у Беч са захтјевом да му Марија Терезија препусти Шлеску, рудама богату аустријску територију која се граничила с Пруском. Марија Терезија је одбила без размишљања. Пруска је до тада већ била заузела Шлеску (Шлезију). Велика Британија је Марији Терезији понудила 12.000 војника у случају да сви мировни преговори пропадну. Аустријске трупе које су се борила против пруске војске бројале су 6.000 војника, а предводио их је генерал Максимилијан Улиз Броун.[8]

Будући да је Аустрији фалило искусних војних команданата, Марија Терезија је ослободила маршала Вилхелма Рајнхарда фон Ниперга, којег је њен отац затворио због његовог слабог учинка у рату с Османлијама. Ниперг је преузео команду над аустријском војском у марту. Уз подршку краљице Марије Терезије барон Франц Тренк оснива 1741. године Тренкове пандуре. Аустријанци су претрпјели велики пораз априла исте године. Француска је за то вријеме планирала уништавање аустријске државе и подјелу њене територије између Пруске, Баварске, Саксоније и Шпаније. Беч је био у паници пошто ниједан од савјетника Марије Терезије није очекивао да ће их Француска издати. Џорџ II, краљ Велике Британије, и сам Франц молили су Марију Терезију да преговара с Пруском, на што је она невољно пристала. Британски краљ је понудио Глогов, Свјебођин и Гринберг, за шта Марија Терезија није знала. Фридрих је одбио ову понуду и ушао у алијансу с Француском у јуну.[8]

До јула су пропали сви покушаји да се спријечи рат. Морис Саксонски је већ био прешао Рајну и ушао у Свето римско царство, а Саксонија је напустила Аустрију и придружила се Француској. Палатинат се удружио с Келном и Баварском, а британски краљ Џорџ II је свој Брауншвајг-Линебург прогласио неутралним.

Марија Терезија се окрунила за угарског краља 25. јуна 1741. године након неколико мјесеци проведених у преговорима с угарским племством и учења јахања које је било потребно за церемонију. Како би задовољила оне који су њен женски пол сматрали највећом препреком владању, Марија Терезија је носила титуле мушког рода. Тако је званично била надвојвода Аустрије (а не надвојвоткиња), краљ Угарске (а не краљица) и краљ Чешке (а не краљица). Ниједан писац из 18. вијека није овакву употребу титула назвао непримјереном или немогућом.[6][10] Дана 26. октобра исте године, баварски војвода Карло Алберт је освојио Праг и прогласио се краљем Чешке. Продао је пруском краљу Фридриху II грофовију Глац по сниженој цијени у замјену за његов глас при изборима за цара, те је био изабран за цара Светог римског царства 24. јануара 1742. године. Истог дана војска Марије Терезије је заузела Минхен, царев главни град. Дана 11. јуна 1742. године у Берлину је потписан споразум који је окончан сукоб Аустрије и Пруске. Француске трупе су напустиле Чешку у зиму исте године. Дана 12. маја 1743. године Марија Терезија се окрунила за краља Чешке у Катедрали светог Вида.[8][13]

Планови Француске су пропали када је Карло Алберт умро у јануару 1745. године. Французи су прегазили Аустријску Холандију у мају, а 13. септембра Франц је изабран за цара Светог римског царства, те је Марија Терезија тако постала царица. Пруска је признала Франца за цара, а Марија Терезија је признала губитак Шлеске у децембру 1745. године. Рат се наставио још три године, а окончан је споразумом 1748. године којим је поново признат аустријски губитак Шлеске, а Марија Терезија је још морала предати Парму.

Седмогодишњи рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Седмогодишњи рат

Фридрихов напад на Саксонију у августу 1756. године започео је Седмогодишњи рат. Марија Терезија је планирала у рату повратити изгубљену територију Шлеске. Марија Терезија је ушла у савез с Француском и Русијом, а команду над својом војском препустила је Максимилијану Брауну. Након једне непресудне битке 1756. године замијенила га је својим дјевером и зетом (братом свога мужа и удовцем своје сестре), лотариншким принцом Карлом Александром.[8] Сљедећа битка је представљала велику побједу Аустрије.

Марија Терезија је отворено жалила за губицима француске војске 1758. године. Аустрија, потпомогнута Русијом, је добијала битке све док, 1762. године, није умрла руска царица Јелисавета, која је, као и царица Марија Терезија, била велики непријатељ пруског краља Фридриха II. Њена смрт је позната као "чудо породице Бранденбург" јер је спасила Фридрихову династију; њен сестрић и насљедник, цар Петар III Романов, се дивио Фридриху и поништио одлуке своје тетке везане за рат, те укинуо руску подршку Марији Терезији. Пруска је након тога избацила Аустријанце из Саксоније и Французе из Хесен-Касела. Пошто је сада постала оправдана опасност да Фридрих нападне Аустрију и Француску, обје државе су се предале. Док је Француска изгубила велики број својих америчких колонија, границе Аустрије су остале непромјењене.[14]

Породични живот[уреди]

Марија Терезија с породицом 1754. године.

У распону од 20 година Марија Терезија је родила 16 дјеце од којих је 13 преживјело дјетињство. Прво дијете, Марија Елизабета (1737—1740), родило се мало прије прве годишњице брака Марије Терезије и Франц Стефана. Дјететов пол је опет узроковао велико разочарење, а разочарења ће узроковати и сљедећа два рођења, пошто су након Марије Елизабете услиједиле још двије дјевојчице, Марија Ана и Марија Каролина (1740—1741). Цар Карло VI није дочекао рођење унука који се родио док се Марија Терезија борила да сачува своје територије. Своје прво мушко дијете, Јозефа, назвала је по светом Јозефу, којем се током трудноће молила за сина. Најдраже дијете Марије Терезије, Марија Кристина, родила се на њен 25. рођендан, четири дана прије побједе над аустријском војском у Цхотуситзу. Још петеро дјеце се родило током Рата за аустријско насљеђе: Марија Елизабета, Карло Јозеф, Марија Амалија, Леополд и Марија Каролина (1748—1748). Током овога периода за Марију Терезију није било одмора; рат и рађања су се морали одвијати истовремено. Петеро дјеце се родило током примирја између Рата за аустријско насљеђе и Седмогодишњег рата: Марија Ивана, Марија Јозефа, Марија Каролина, Фердинанд и Марија Антоанета. Своје посљедње дијете, Максимилијана Франца, родила је током Седмогодишњег рата, у 39. години живота. Марија Терезија је често изјављивала да жели ићи у битке, али је бивала спријечена непрестаним трудноћама.[12][15]

Мајка Марије Терезије, царица Елизабета Кристина, умрла је 1750. године. Четири године касније умрла је грофица Марије Каролине вон Фуцхс-Моллард, учитељица Марије Терезије. Марија Терезија је исказала своју захвалност грофици Фукс тако што је наредила да буде сахрањена у Царској крипти заједно с Хабзбурговцима као једина особа која није припадала тој династији.[4]

Недуго након што је завршила рађање млађе дјеце, Марија Терезија се суочила са задатком проналажења брачних партнера за старију дјецу. Брачне преговоре је водила заједно с ратним кампањама и државним пословима. Дјецу је третирала с љубављу, али их је користила као пијуне у династичким играма, а њихову срећу је жртвовала за добробит државе.[3] Била је брижна мајка и писала је својој дјеци најмање једном седмично, те је вјеровала да има ауторитет над њима, макар они били цареви и краљице.[15]

Марија Терезија с породицом као удовица, 1776. године.

Марија Терезија је тешко обољела од богиња кратко послије свога 50. рођендана. Марија Терезија је преживјела, али њена снаха, Марија Јозефа Баварска, која ју је заразила, није.[8] Марија Терезија је присилила своју кћерку, надвојвоткињу Марију Јозефу, да се моли с њом на незапечаћеном гробу царице Марије Јозефе. Надвојвоткиња Марија Јозефа, која се спремала поћи у Напуљ и удати се за напуљског краља, добила је симптоме богиња два дана касније и убрзо умрла. Млађа сестра, Марија Каролина, ју је замијенила и постала напуљска краљица. Марија Терезија је себе кривила за кћеркину смрт до краја живота будући да тада није био познат концепт продужене инкубације, те се вјеровало да се Марија Јозефа заразила богињама поред непрописно затвореног гроба братове супруге.[d]

У априлу 1770. Марија Терезија је удала своју најмлађу кћерку, Марију Антонију (касније познату као Марија Антоанета), за будућег француског краља Луја XVI. Образовање Марије Антоније било је у великој мјери занемарено, па се Марија Терезија трудила образовати кћерку што је могуће боље када је француски двор изразио интересовање за њу. С Маријом Антоанетом је била у константном контакту и инсистирала је да зна за све активности своје кћерке, те ју је често критиковала због њене лијености и немогућности да занесе. Није вољела повученост сина Леополда, а Фердинанда је критиковала због неорганизованости, Марију Амалију због слабог познавања француског језика и охолости, те Марију Каролину због њене политичке активности. Једино дијете које није константно критиковала била је Марија Кристина, која је уживала мајчино потпуно повјерење, али која ипак није успјела задовољити мајчина очекивања у једном погледу: није родила ниједно дијете осим кћерке која је умрла недуго након рођења. Једна од највећих жеља царице Марије Терезије било је имати што је више могуће унучади, а у тренутку смрти имала је тек око 20 унучади, од којих су све најстарије преживјеле кћерке биле назване по њој.[e]

Вјерска увјерења и вјерска политика[уреди]

Марија Терезија с породицом слави дан светог Николе 1762. године, дјело надвојвоткиње Марије Кристине, омиљене кћерке Марије Терезије, које приказује удобност царског дома.[16]

Као и сви чланови династије Хабзбург, Марија Терезија је била римокатолкиња и то врло побожна. Вјеровала је да је јединство у вјери неопходно за миран живот друштва и категорично одбијала идеју вјерске толеранције. Без обзира на своју религиозност, Цркви никада није дозволила да се мијеша у ствари које је она сматрала прерогативом монарха, а Рим је држала на пристојној удаљености. Контролисала је избор надбискупа, бискупа, и опата.[4]

Њена побожност се разликовала од побожности њених претходника будући да су на њу утицатале јансенистичке идеје. Активно је подржавала прелазак становништва на римокатоличанство тако што је обезбјеђивала пензије преобраћеницима. Међутим, део српског становништва незадовољан преобраћавањем се иселио у Русију у области Нова Србија и Славеносрбија. Толерисала је гркокатолике и истицала њихову једнакост с римокатолицима.[4][8][17]

Поред своје преданости хришћанству, Марија Терезија је била позната и по свом аскетском начну живљења, поготово током свог 15 година дугог удовиштва.[11]

Језуити[уреди]

Њен однос с језуитима (исусовцима) је био врло сложене природе. Чланови овога реда су је образовали, служили као њени исповједници и као одгајатељи њеног најстаријег сина. Језуити су били моћни и утицајни у првим годинама владавине Марије Терезије. Међутим, министри Марије Терезије су је успјели увјерити да они представљају опасност њеном ауторитету. Уз оклијевање и жаљење, Марија Терезија је издала наредбу којом је уклонила језуите из свих институција монархије, те се потрудила да се наредба строго извршава. Забранила је публикацију буле папе Клемента XIII, у којој је била изражена подршка језуитима, те је врло брзо извршила конфискацију њихове имовине када је папа Клемент XIV укинуо тај ред.[4]

Јевреји и протестанти[уреди]

Марија Терезија, бакропис из 19. вијека

Иако је на крају одустала од покушаја да преобрати своје некатоличке поданике на римокатоличанство, Марија Терезија је Јевреје и протестанте сматрала опасним за државу и трудила се уклонити их.[18] Марија Терезија је вјероватно била монарх с највише предрасуда према Јеврејима, пошто је наслиједила све традиционалне предрасуде својих предака и развила нове. Ова њена изразита особина била је продукт радикалне религиозности и није била скривана за вријеме њеног живота. Године 1777. написала је о Јеврејима:

Викицитати „Не познајем већу кугу од ове расе, која својим преварама, каматарењем и похлепношћу тјера мој народ на просјачење. Због тога Јевреји треба да буду држани што је даље могуће и избјегавани.[11]
({{{2}}})

Вршила је велики притисак на своје јеврејске поданике дижући изразито високе порезе. У децембру 1744. године својим министрима је предложила протјеривање свих Јевреја из својих насљедних територија. Она је намјеравала протјерати их до 1. јануара, али је прихватила савјет својих министара који су, забринути због броја будућих избјеглица, сматрали да је боље рок подужити до јуна. Протестанте је из Аустрије преселила у Трансилванију, те срезала број вјерских празника и монастичких редова. Године 1777. одустала је од намјере да протјера моравске протестанте након што је њен син, Јозеф II, цар Светог римског царства, запријетио да ће абдицирати и као цар и као њен савладар. На крају је била присиљена обезбиједити им неку врсту толеранције тако што им је дозволила да се самостално моле на свој начин. Јозеф је мајчину вјерску политику сматрао неправедном, штетном, и противном вјери.[4][12]

У трећој деценији своје владавине, потакнута Абрахамом Менделом Тхебеном, својим „дворским Јеврејем“ којег је вољела и радо слушала, Марија Терезија је издала едикте којим је осигурала неку врсту заштите Јеврејима. Забранила је присилно покрштавање јеврејске дјеце 1762. године. Сљедеће године је забранила католичком клеру изнуђивање новца од Јевреја, а 1764. године је наредила пуштање Јевреја који су били затворени због оптужби да су убили хришћанског дјечака и његову крв користили у својим ритуалима. Без обзира на свој изражени антисемитизам, Марија Терезија је подржавала индустријску и трговачку активност Јевреја у својим државама.[19][20]

Реформе[уреди]

Царица Марија Терезија 1762. године.

Марија Терезија је била конзервативна по питању државних ствари као и по питању вјерских, али је своја лична увјерења ставила по страни и по савјету својих министара учинила значајне реформе које су ојачале аустријску војну и бирократску ефикасност.[21] Задужила је грофа Фридриха Вилхелма фон Хаугвица за модернизовање царства. Хаугвиц је окупио војску од 100.000 људи који су били плаћени новцем убираним од сваке земље царства. Централна власт је била одговорна за војску. Хаугвиц је Марији Терезији предложио опорезивање племства које никада до тада није морало плаћати порез, што је она прихватила.[8]

Марија Терезија је успјела удвостручити државни приход између 1754. и 1764. године иако су њени покушаји да опорезује клер и племство били само дјелимично успјешни.[21] Ове финансијске реформе су значајно поправиле економију.[8]

Године 1760. Марија Терезија је основала државни савјет којег су чини државни канцелар, три члана високог племства и три витеза. Државни савјет је служио као скуп искусних људи чији је задатак био савјетовати монарха. Иако државни савјет није имао никакву извршну или законодавну власт, представљао је важну разлику у структури владе Аустрије, којом је владала надвојвоткиња Марија Терезија, и Пруске, којом је владао краљ Фридрих II; за разлику од Фридриха, Марија Терезија није била аутократ који је владао искључиво по својој жељи. Пруска ће овакву структуру владе усвојити тек након 1807. године.[12]

Године 1775. Марија Терезија је успјела балансирати буџет Аустрије по први пут у историји.[8]

Медицина[уреди]

Марија Терезија с позоришном маском 1744. године. Театар је сматрала извором разоноде и националног поноса, те је инсистирала на посебним правилима чији је задатак био наглашавање моралног тона.[5]

Герард ван Свитен, којег је Марија Терезија позвала из Холандије након смрти своје сестре Марије Ане, основао је највећу болницу у Европи и служио као лични љекар Марије Терезије.

Инфантилни морталитет био је велики проблем у Аустрији. Свитена је задужила да проучи проблем, а затим се показала изузетно мудром издавши декрет који је аутопсије свих болесника који умру у болницама учинила обавезним. Овај закон, који је и данас важи, резултовао је настанком најважнијих и најпотпунијих података о аутопсијама на свијету. Марија Терезија је на тај начин дословно убрзала развој медицине у цијелом свијету.[22]

Њена одлука да подвргне своју дјецу инокулацији након епидемије богиња 1767. године, у којој је и сама била заражена и која је однијела живот њене кћерке, била је одговорна за промјену негативног мишљења љекара о инокулацији.[15][23] Марија Терезија је лично увела инокулацију у Аустрију тако што је у својој палати Шенбрун угостила и лично послуживала првих 65 дјеце подвргнутих инокулацији.[24]

Грађанска права[уреди]

Међу осталим реформама био је и Codex Theresianus, започет 1752. године и завршен 1766. године, који је дефинисао грађанско право. Године 1776. у Аустрији је забрањен лов на вјештице и мучење, те је, по први пут у историји Аустрије, смртна казна укинута и замијењена радом. Марија Терезија се противила укидању мучења као методе испитивања осумњичених, по чему се драстично разликовала од сина Јозефа, у чему ју је подржавало свештенство. Марија Терезија, рођена и одгојена између барока и рококоа, никада није била у стању у потпуности превазићи наслијеђене и стечене предрасуде. Било јој је изузетно тешко уклопити се у интелектуалну сферу просвјетитељства, те је због тога споро пратила реформе грађанских права на континенту.[2]

Црква[уреди]

"Она је необично амбициозна и жели учинити своју династију славнијом него што је икада била."
Писмо пруског амбасадора пруском краљу Фридиху II.[4]
"Успјеси те жене су успјеси великог човјека."
Записи пруског краља Фридриха II.[25]

Главне реформе везане за Римокатоличку цркву су биле спроведене за вријеме владавине Марије Терезије, док су реформе за вријеме владавине њеног сина Јозефа биле у вези с њиховим некатоличким поданицима. Црквена политика Марије Терезије, као и црквене политике њених претходника, била је базирана на супериорности владе у односима Цркве и државе, али се нису тицале црквене организације.[2] Забранила је стварање нових гробља без претходног допуштења владе, те је тако прекинула нехигијенске и нездраве начине сахрањивања који су били поспјешивали епидемије.[8]

Образовање[уреди]

Марија Терезија као удовица 1773. године. Мир држи круну од маслинових гранчица изнад њене главе, потврђујући тако њен владарски статус. Ово је био посљедњи наручени портрет Марије Терезије.[6]

Марија Терезија је била свјесна неадекватности бирократије, а знала је и да се побољшање не може очекивати ако се не одгаји нова свијест друштва и не реформише образовање, што је и учинила 1775. године. Сва дјеца, без обзира на пол, од шесте до дванаесте године морала су похађати школу. Нови систем образовања био је базиран на пруском систему образовања. реформе образовања су биле дочекане с побунама у многим селима; Марија Терезија је ове побуне угушила наређивањем хапшења свих оних који су одбијали школовати своју дјецу. Иако је њена идеја била добра, реформе нису биле успјешне као што су требале да буду; у неким дијеловима Аустрије половина становништва је још увијек била неписмена у 19. вијеку.[12][26]

Некатолицима је дозволила да похађају универзитете и дозволила увођење секуларних предмета (попут права) у универзитете, због чега је дошло до пада теологије као главног основа универзитетског образовања.[8][21]

Удовиштво и однос са сином[уреди]

Франц I, цар Светог римског царства, умро је 18. августа 1765. године док је с двором био у Инсбруку на свадби њиховог другог сина Леополда. Марија Терезија је била девастирана. Њихов најстарији син Јозеф је изабран за цара Светог римског царства. Марија Терезија је престала носити сваку врсту накита, ошишала косу, обојила собе у црно и облачила се у црнину до краја живота. Потпуно је напустила дворски живот, јавне догађаје и театар. Кроз цијело удовиштво мјесец август и осамнаести дан сваког мјесеца је проводила сама у својој соби, што је негативно утицатало на њено ментално здравље.[6][8] Своје душевно стање по Францовој смрти је описала ријечима:

Викицитати „Сада се једва познајем. Постала сам попут животиње без правог живота или разума.[8]
({{{2}}})

Свог најстаријег сина Јозефа је прогласила Францовим насљедником на мјесту свог савладара. Од тада па надаље, мајка и син су имали честе идеолошке расправе. Марија Терезија је у фебруару 1766. године претрпјела још један губитак: умро је Хаугвиц. Сину је препустила апсолутну контролу над војском по смрти грофа Леополда Јосефа фон Дауна.[8]

Однос између Марије Терезије и Јозефа био је компликован због разлике у њиховим личностима. У поређењу с Маријом Терезијом, Јозеф је био интелектуално супериорнији, али мајчина доминанта личност је често изазивала Јозефово повлачење. Понекад се отворено дивила његовим талентима и постигнућима, а истовремено га критиковала иза његових леђа.[15] Својој пријатељици је написала:

Викицитати „Једно друго виђамо само за вечером... Његова ћуд је гора и гора сваког дана... Молим те, спали ово писмо... Само желим избјећи јавни скандал.[15]
({{{2}}})
Јозеф, најстарији син и савладар Марије Терезије 1775. године.

У другом писму, упућеном истој особи, жалила се:

Викицитати „Он ме избјегава... Ја сам једина особа која стоји између њега и круне, па сам због тога препрека и терет. Само моја абдикација може поправити наш однос.[15]
({{{2}}})

Наравно, на крају је била наговорена да не абдицира. Сам Јозеф је често пријетио да ће абдицирати као њен савладар и цар Светог римског царства, али и он је био наговорен да то не уради. Међутим, њене пријетње абдикацијом су ријетко биле сматране озбиљњим; било је познато да Марија Терезија свој опоравак од богиња 1767. године сматрала знаком да Бог жели да она влада до смрти. У Јозефовом интересу је било да она остане на пријестолу до своје смрти, јер је тако имао надређеног којег је могао окривљавати за своје неуспјехе, те је тако избјегавао преузимање одговорности за своје поступке.[15]

Јозеф је с министрима испланирао подјелу Пољске упркос противљењу Марије Терезије. Њен осјећај за правду ју је тјерао да одбаци идеју подјеле државе која би наштетила народу те државе. Јозеф ју је увјерио да је већ касно одбацити планове. Уз то, Марија Терезија је сама пристала на подјелу Пољске када је схватила да ће пруски краљ Фридрих II Велики и руска царица Катарина II Велика подијелити Пољску учествовала Марија Терезија или не. Као краљица Угарске, Марија Терезија је полагала право на Галицију и Лодомерију коју су угарски владари прижељкивали од 13. вијека, те је на крају и преузела ту покрајину и постала краљица Галиције и Лодомерије. Према Фридриховим ријечима, "што је више плакала, више је узела".[8][27][28]

Смрт[уреди]

Марија Терезија и њен муж су сахрањени у заједничком гробу чију је израду и исписавање Марија Терезија наредила за вријеме свог живота. Када је умрла додан је само датум њене смрти.
"Никада се не брине за здравље и ослања се само на своје кршно тијело за снагу и издржљивост. Није зимогризна, те чак и усред зиме сједи поред отвореног прозора. Њен љекар је озбиљно опомиње, али она се на то само смије."
Писмо пруског амбасадора пруском краљу Фридриху II, око 1748.[4]

Мало је вјероватно да се Марија Терезија икада у потпуности опоравила од богиња које је преболовала 1767. године, као што су писци из 18. вијека тврдили. Патила је од краткоће даха, хроничног умора, кашља, некрофобије и несанице, а касније је добила и едем. Од смрти њеног мужа па до њене властите смрти погоршавало се и њено ментално здравље.[4]

Марија Терезија се разбољела 24. новембра 1780. године, наизглед од прехладе. Њен љекар је био свјестан да је болест тешка. Дана 28. новембра касније тражила је болесничко помазање, а сљедећег дана, у 21 сат, умрла је окружена својом дјецом. С њом је умрла династија Хабзбург. Јозеф, који је de iure владао заједно с мајком још од 1765. године, њеном смрћу је постао самостални владар.

Иза себе је оставила обновљено царство које је утицатало на остатак Европе дуго након њене смрти. Њени насљедници су се угледали на њен примјер и наставили модернизовати царство. Припајање Краљевине Галиције и Лодомерије је допринијело стварању још јачег мултинационалног карактера царства који ће на крају довести до његовог уништења.

Увођењем обавезног школовања као методе германизације је на крају изазвало препород чешке културе.[29][30]

Марија Терезија је сахрањена заједно с мужем у Царској крипти, у гробници чију је израду наредила за живота.

Пуна титула[уреди]

Пуна титула Марије Терезије након мужеве смрти гласила је:

Марија Терезија, милошћу Божијом, царица-удовица Светог римског царства, краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Галиције, Волиња, итд, надвојвоткиња Аустрије, војвоткиња Бургундије, Штајерске, Корушке и Крањске, велика војвоткиња Трансилваније, маркгрофица Моравије, војвоткиња Брабанта, Лимбурга, Луксембурга и Гелдерна, Виртемберга, Горње и Доње Шлеске, Милана, Мантове, Парме, Пјаченце, Гуастале, Аушвица и Затора, принцеза Швабије, кнежевска грофица Хабзбурга, Фландрије, Тирола, Еноа, Кибурга, Горице, Градишке и Намура, господарица Марка и Мехлина, војвоткиња-удовица Лотарингије и Бара, велика војвоткиња-удовица Тоскане.[31][f]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Као владар Угарске и холандских војводстава и грофовија, Марија Терезија се понекад наводи као Марија II Терезија, будући да је друга Марија која је владала тим просторима (након Марије Анжујске и Марије од Валоа)
  2. ^ Гљиве су биле Карлов посљедњи оброк, а вјеровање да су оне узроковале његову смрт подстакло је Волтера да напише како је тањир гљива промијенио историју Европе.
  3. ^ По завршетку Рата за аустријско насљеђе, пруски краљ Фридрих II је послао грофа Подевилса на бечки двор као амбасадора. Подевилс је писао детаљне описе физичког изгледа Марије Терезије и њеног начина живота.[4]
  4. ^ Потребне су најмање двије седмице да се осип појави након што се особа зарази богињама. Пошто се осип на Марији Јозефи појавио два дана након контакта са гробом заражене покојнице, Марија Јозефа се морала заразити много прије одласка у крипту.
  5. ^ Најстарије кћерке дјеце Марије Терезије биле су аустријска надвојвоткиња Марија Терезија (од Јозефа), саксонска краљица Марија Терезија (од Леополда), угарска и чешка краљица и царица Марија Терезија (од Марије Каролине), сардинска краљица Марија Терезија (од Фердинанда) и француска краљица Марија Терезија (од Марије Антоанете).
  6. ^ На њемачком: Maria Theresia von Gottes Gnaden Heilige Römische Kaiserinwitwe, Königin zu Ungarn, Böhmen, Dalmatien, Kroatien, Slavonien, Gallizien, Lodomerien, usw., Erzherzogin zu Österreich, Herzogin zu Burgund, zu Steyer, zu Kärnten und zu Crain, Großfürstin zu Siebenbürgen, Markgräfin zu Mähren, Herzogin zu Braband, zu Limburg, zu Luxemburg und zu Geldern, zu Württemberg, zu Ober- und Nieder-Schlesien, zu Milan, zu Mantua, zu Parma, zu Piacenza, zu Guastala, zu Auschwitz und Zator, Fürstin zu Schwaben, gefürstete Gräfin zu Habsburg, zu Flandern, zu Tirol, zu Hennegau, zu Kyburg, zu Görz und zu Gradisca, Markgräfin des Heiligen Römischen Reiches, zu Burgau, zu Ober- und Nieder-Lausitz, Gräfin zu Namur, Frau auf der Windischen Mark und zu Mecheln, Herzoginwitwe zu Lothringen und Baar, Großherzoginwitwe zu Toskana.

Референце[уреди]

  1. ^ [1],Владимир Ћоровић, Историја српског народа]
  2. ^ а б в Kann 1980
  3. ^ а б в Russell Richards Treasure, Geoffrey (1985). The making of modern Europe, 1648-1780. Taylor & Francis. ISBN 978-0-416-72370-0. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Mahan 2007
  5. ^ а б Morris 2007
  6. ^ а б в г д Levy, Allison Mary (2003). Widowhood and visual culture in early modern Europe, Issue 7630. Ashgate Publishing Ltd.. ISBN 978-0-7546-0731-1. 
  7. ^ „Hrvatska pragmatička sankcija iz 1712. godine“. Sabor.hr Приступљено 30. 12. 2010.. 
  8. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о Crankshaw 1969
  9. ^ а б в Spielman, John Phili (1993). The city & the crown: Vienna and the imperial court, 1600-1740. Purdue University Press. ISBN 978-1-55753-021-9. 
  10. ^ а б в г Browning 1995
  11. ^ а б в Saperstein, (1996). Your voice like a ram's horn": themes and texts in traditional Jewish preaching. Hebrew Union College Press. ISBN 978-0-87820-417-5. 
  12. ^ а б в г д Holborn, Hajo (1982). A History of Modern Germany: 1648-1840. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-00796-0. 
  13. ^ LeCaine Agnew, Hugh (2004). The Czechs and the lands of the Bohemian crown. Hoover Press. ISBN 978-0-8179-4492-6. 
  14. ^ Lever, Evelyne. [2002 Madame de Pompadour: A Life]. FSR. ISBN 978-0-374-11308-7. 
  15. ^ а б в г д ђ е Beales, Dawson; Derek Edward (1987). Joseph II: In the shadow of Maria Theresa, 1741-1780. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-24240-0. 
  16. ^ Fraser, Antonia (2001). Marie Antoinette: the journey. Anchor Books. ISBN 978-0-385-48949-2. 
  17. ^ Himka, John-Paul (1999). Religion and nationality in Western Ukraine: the Greek Catholic Church and Ruthenian National Movement in Galicia, 1867-1900. McGill-Queen's Press - MQUP. ISBN 978-0-7735-1812-4. 
  18. ^ Dawson, Beales; Derek Edward. [2005 Enlightenment and reform in 18th-century Europe]. I.B.Tauris. ISBN 978-1-86064-950-9. 
  19. ^ Patai (1996).
  20. ^ Penslar, Derek Jonathan. Shylock's children: economics and Jewish identity in modern Europe. University of California Press. ISBN 978-0-520-22590-9. 
  21. ^ а б в Byrne 1997
  22. ^ Langer, Stephen E; Scheer, James F. (2000). Solved: The Riddle of Illness. McGraw-Hill Professional. ISBN 978-0-658-00293-9. 
  23. ^ Cochrane, Lydia G.; Melograni, Piero (2007). Wolfgang Amadeus Mozart: a biography. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-51956-2. 
  24. ^ Hopkins, Donald R (2002). The greatest killer: smallpox in history, with a new introduction. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-35168-1. 
  25. ^ Fraser, David (2000). Frederick the Great: King of Prussia. ISBN 978-0-7139-9377-6. 
  26. ^ Grell, Ole Peter; Porter, Roy. Toleration in Enlightenment Europe. 
  27. ^ Ingrao, Charles W. [2000 The Habsburg monarchy, 1618-1815]. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78505-1. 
  28. ^ Magocsi (1983).
  29. ^ Caroll, Harry J. [1969 The development of civilization: a documentary history of politics, society, and thought]. 
  30. ^ Glajar, Valentina (2004). The German legacy in East Central Europe as recorded in recent German-language literature. Boydell & Brewer. ISBN 978-1-57113-256-7. 
  31. ^ Roider (1973).

Литература[уреди]

  • Kann, Robert A. (1980). A history of the Habsburg Empire, 1526-1918. University of California Press. ISBN 978-0-520-04206-3. 
  • Mahan, J. Alexander (2007). Maria Theresa of Austria. READ BOOKS. ISBN 978-1-4067-3370-9. 
  • Morris, Constance Lily (2007). Maria Theresa - The Last Conservative. READ BOOKS. ISBN 978-1-4067-3371-6. 
  • Browning, Reed (1995). The War of the Austrian Succession. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-312-12561-5. 
  • Patai, Raphael (1996). The Jews of Hungary: history, culture, psychology. Wayne State University Press. ISBN 978-0-8143-2561-2. 
  • Byrne, James M (1997). Religion and the Enlightenment: from Descartes to Kant. Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-25760-6. 
  • Ingrao, Charles W. [2000 The Habsburg monarchy, 1618-1815]. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78505-1. 
  • Magocsi, Paul R.; Canadian Institute of Ukrainian Studies & Harvard Ukrainian Research Institute (1983). Galicia: a historical survey and bibliographic guide. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-2482-4. 
  • Roider, Karl A (1973). Maria Theresa Prentice-Hall. ISBN 978-0-13-556191-1. 

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Карло VI
краљица мађарске и надвојвоткиња Аустрије
17401780.
Наследник:
Јозеф II
Претходник:
Карло VI
краљица Чешке
17401741.
Наследник:
Карло VII
Претходник:
Карло VII
краљица Чешке
17431780.
Наследник:
Јозеф II
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}


Добар чланак Чланак Марија Терезија је изабран у категорију добрих чланака.
Позивамо Вас да га унапредите и потом предложите као кандидата за сјајан чланак.