Хирург

За друге употребе погледајте страницу Хирургија.

Специјалност	Хирург

Хирург, видар, оператор (грч. χειρουργοί, од речи χερ — „рука“ и ἔργον — „дело“) , је лекар, зубни лекар или ветеринар специјалиста за хируршке болести, едукован за хируршке интервенције, у хуманој медицини или ветерини.

За разлику од других медицинских стоматолошких и ветеринарских специјалности, хирург се разликује по начину спровођења терапије. Његов рад је заснован пре свега на мануелним интервенцијама или оперативним, инвазивним поступцима, у току којих уз помоћ хируршких инструмената, он уклањања оболели део тела, врши ремоделовање костију и меких ткива или пресађивање органа, што пацијенту или животињи може нанети бол или патњу. Зато хирург лечење најчешће изводи уз помоћ анестезије у за то, специјалном хируршком опремом, опремљеним хируршким салама.

Историја

Први „примитивни“ хирурзи стари су колико и човечанство. У основи, они су се инстинктивно бавили одређеним радњама, вађењем зуба који су их болели, отварањем апсцеса (колекција гноја у било ком делу тела), намештањем прелома итд. Овакве интервенције прво су вршили сами себи а онда и другима, и то без посебне обуке и одговарајућег знања. Тако је настала посебна група тзв. ранара, видара, бербера хирурга, која се на почетку историје медицине бавила неком врстом „примитивне“ хирургије. Њихов рад заснивао се на некаквом тачном или нетачном познавању физиологије и анатомије људског тела.

Зашивање рана ланеним концима, приказано на египатским папирусима старим пет хиљада година, говори да је употреба конаца у хирургији стара колико и људско сазнање о њој. Треба споменути и натписе на египатским гробницама који дају наговештаје савршенијег рада хирурга. Међу народима старог доба као хирурзи посебно су су се истицали Индуси и Египћани. Иако су Индуски хирурзи вршили безброј оперативних захвата, њихов утицај на западну цивилизацију био је мали. Египатска цивилизација била је вековима та у којој су хирурзи заузимали посебно место.

Значај египатских хирурга огледа се у томе шта су они дали велики допринос школовању грчких хирурга, и у оснивању две велике медицинске школе. Једна је била у Грчкој, друга у Александрији. Ове школе су постојале од 500. године п. н. е. све до оснивања и успона Западног римског царства. Посебно место заузима хирургија класичног периода Грчке (460—130. п. н. е.), тј. медицина Хипократове школе. Хипократ (460—370. п. н. е.) је много писао и такође је предавао хирургију. Медицина се у то време развила више него икада раније. Хипократ је наглашавао важност рационалног поступка лечења заснованог на студиозним закључцима, за разлику од ранијих закључака углавном заснованих на предрасудама и емоцијама.

Период од 150. године п. н. е. до средњег века представља дуги период грчко-римске медицине. Континуитет између грчке и римске медицини разумљив је с обзиром на политичке и друштвене околности тог доба. Александријска медицина је такође била пролазна. Велики регистратор медицинске праксе тог доба је веома предано сам озбиљно сређивао Целзус. Сматра се да он највероватније није ни био лекар.

Велико име свог времена био је славни римски лекар Гален. Гален је писао о анатомији, физиологији, фармакологији, интерној медицини, хирургији, итд. Заправо је ауторитативно писао о свим медицинским темама свог времена. У хирургију је увео конце направљене од животињских црева.

У средњем веку рад хирурга био је у стагнацији, као и целокупна медицина. Компликовано и непотпуно зарастање рана било је правило, а не изузетак. Галенов утицај на хирурге био је тако велики да су његови списи гушили даљи прогрес и доминирали медицином западног света у средњем веку. Истински чувари медицинске науке тог доба били су свештеници који су се бавили практичним лечењем. Сачувана је стара медицинска литература грчког, арапског, кинеског и других друштава. Калуђери средњег века одиграли су изузетно важну улогу за будућност медицине и хирургије јер су чували и преписивали рукописе из прошлости.

Први приступ медицинској науци приучени хирурзи и друге струке добили су када се у оквиру катедралних школа оснивају универзитети у деветом веку. У тим високим школама било је интегрисано све што је било најбоље у грчко-римској, оријенталној и арапској медицини. Веома су значајне италијанске школе у којима се сем медицинских наука и изучавао и практичан медицински рад.

Међутим, хирурзи с краја средњег века дуго нису имали универзитетско образовање. Ретко који хирург је знао да чита латински. Због овакве ситуације хирургија је слабо напредовала. Уназађена је као вештина, а њен научни развој је заустављен. Посао хирурга обављали су бербери и велики број надрилекара. Крајем средњег века медицине је потпуно прешла у руке лаика.

У осамнаестом веку оперативна хирургија је коначно у развоју и ускоро је сустигла интерну медицину. До овог прогреса довело је учвршћивање ранијих сазнања и њихова примена у лечењу болесника који су под таквим условима оперисани за више увежбаности него икад раније.

Крајем осамнаестог и почетком деветнаестог века хирург је коначно постао хирург - лекар који је имао угледно место у медицини. Период великих научних достигнућа хирурга почео је крајем осамнаестог и почетком деветнаестог века. Брзи развој природних наука довео је до брзог развоја хирургије. Период великог развоја хирургије у Француској и Енглеској дао је еминентне хирурге, који су се у значајној мери бавили проучавањем специфичних обољења и њиховим тачним описивањем.

Развој анестезија, микробиолошке науке, откриће рендгена, проналазак крвних група и разрада безбедних метода трансфузије крви, откриће пеницилина и после њега других антиобиотика, само су нека од епохалних достигнућа која су унапредила рад хирурга, и омогућила стварање модерне хирургије. Појава модерне хирургије допринела је и бољем школовању хирурга, нарочито у области фундаменталних наука.

Специјалности

• Кардиохирург
• Колоректални хирург
• Максилофацијални хирург
• Трансплантациони хирург
• Гастроинтестинални хирург
• Васкуларни хирург
• Неурохирург
• Неуролошки хирург
• Орални хирург
• Гинеколошко-акушерски хирург
• Ортопедски хирург
• Очни хирург
• Оториноларинголог
• Дечји хирург
• Естетски и реконструктвини хирург
• Онколошки хирург
• Трауматолог
• Грудни хирург
• Уролог
• Ветеринарски хирург
• Општи хирург

Хирурзи, пионири хирургије

Руски и светски пионир хирургије Никола Пирогов

• Сушрута Самхита — пионир у ринопластици.)
• Abu al-Qasim al-Zahrawi — зачетник модерне хирургије,)
• Charles Kelman — творац факоемулзификације, савремене технике у хируршком лечењу катаракте
• William Stewart Halsted —
• Alfred Blalock — оснивач хирургије на отвореном срцу (1944)
• C. Walton Lillehei — отац хирургије на отвореном срцу
• Кристијан Барнард — кардиохирург који је извео прву трансплантацију срца на свету
• Victor Chang — Аустралијски пионир у трансплантацији срца
• John Hunter
• Victor Horsley — неурохирург
• Lars Leksell — неурохирург, иноватор у радиохирургији
• Џозеф Листер — први увео методе антисепсе
• Harvey Cushing — пионир у медрној неурохирургији
• Paul Tessier — Француски неурохирург
• Gholam A. Peyman —очни хирург,)
• Никола Пирогов —
• Valery Shumakov — пионир у имплантационој хирургији
• Svyatoslav Fyodorov — иноватор у области радиалне кератотомије
• Gazi Yasargil — Турски неурохирург
• Рене Фавалоро — оснивач коронарне бајпас хирургије
• Michael R. Harrison — пионир у области феталне хирургије
• Мајкл Дебејки — едукатор и иноватор у области кардиохирургије
• Fidel Pagés — пионир у области епидуралне анестезије

Литература

• Haeger, К., The Ilustrated History of Surgery, Harold Starke, London, 1990.
• Брукнер, Б., Праисторија – археолошки део, у: Историја медицине и здравствене културе на тлу данашње Војводине, I том, Матица српска, Нови Сад,1994.
• Bartolo, M., Bargellesi, S., Castioni, C. A., Intiso, D., Fontana, A., Copetti, M., Scarponi, F., Bonaiuti, D., & Intensive Care and Neurorehabilitation Italian Study Group (2017). Mobilization in early rehabilitation in intensive care unit patients with severe acquired brain injury: An observational study. Journal of rehabilitation medicine, 49(9), 715–722. doi:10.2340/16501977-2269
• Ni, C.-yan, Wang, Z.-hong, Huang, Z.-ping, Zhou, H., Fu, L.-juan, Cai, H., Huang, X.-xuan, Yang, Y., Li, H.-fen, & Zhou, W.-ping. (2018). Early enforced mobilization after liver resection: A prospective randomized controlled trial. International Journal of Surgery, 54, 254–258. doi:10.1016/j.ijsu.2018.04.060
• Lei, Y. T., Xie, J. W., Huang, Q., Huang, W., & Pei, F. X. (2021). Benefits of early ambulation within 24 h after total knee arthroplasty: a multicenter retrospective cohort study in China. Military Medical Research, 8(1), 17. doi:10.1186/s40779-021-00310-x
• Stethen, T. W., Ghazi, Y. A., Heidel, R. E., Daley, B. J., Barnes, L., Patterson, D., & McLoughlin, J. M. (2018). Walking to recovery: the effects of missed ambulation events on postsurgical recovery after bowel resection. Journal of gastrointestinal oncology, 9(5), 953–961. 10.21037/jgo.2017.11.05
• Yakkanti, R. R., Miller, A. J., Smith, L. S., Feher, A. W., Mont, M. A., & Malkani, A. L. (2019). Impact of early mobilization on length of stay after primary total knee arthroplasty. Annals of translational medicine, 7(4), 69. doi:10.21037/atm.2019.02.02
• Lemos P, Jarrett P, Philip B, ур. (2006). Day surgery: development and practice (PDF). London: International Association for Ambulatory Surgery. ISBN 978-989-20-0234-7. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 11. 2020. г. Приступљено 11. 6. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Twersky RS, Philip BK, ур. (2008). Handbook of ambulatory anesthesia (2nd изд.). New York: Springer. стр. 284. ISBN 978-0-387-73328-9. 
• Fingar KR, Stocks C, Weiss AJ, Steiner CA (децембар 2014). „Most Frequent Operating Room Procedures Performed in U.S. Hospitals, 2003–2012”. HCUP Statistical Brief No. 186. Rockville, MD: Agency for Healthcare Research and Quality. Архивирано из оригинала 3. 5. 2015. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• American College of Radiology. „Five Things Physicians and Patients Should Question”. Choosing Wisely: An Initiative of the ABIM Foundation. Архивирано из оригинала 10. 2. 2013. г. Приступљено 17. 8. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза), citing
• „American College of Radiology ACR Appropriateness Criteria”. American College of Radiology. 2000. Архивирано из оригинала 10. 2. 2013. г. Приступљено 4. 9. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза) Last reviewed 2011.
• Gómez-Gil E, Trilla A, Corbella B, Fernández-Egea E, Luburich P, de Pablo J, et al. (2002). „Lack of clinical relevance of routine chest radiography in acute psychiatric admissions”. General Hospital Psychiatry. 24 (2): 110—113. PMID 11869746. doi:10.1016/s0163-8343(01)00179-7. 
• Archer C, Levy AR, McGregor M (новембар 1993). „Value of routine preoperative chest x-rays: a meta-analysis”. Canadian Journal of Anaesthesia. 40 (11): 1022—1027. PMID 8269561. doi:10.1007/BF03009471 . CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Munro J, Booth A, Nicholl J (1997). „Routine preoperative testing: a systematic review of the evidence”. Health Technology Assessment. 1 (12): i—iv, 1—62. PMID 9483155. doi:10.3310/hta1120 . 
• Grier DJ, Watson LJ, Hartnell GG, Wilde P (август 1993). „Are routine chest radiographs prior to angiography of any value?”. Clinical Radiology. 48 (2): 131—133. PMID 8004892. doi:10.1016/S0009-9260(05)81088-8. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Gupta SD, Gibbins FJ, Sen I (јануар 1985). „Routine chest radiography in the elderly”. Age and Ageing. 14 (1): 11—14. PMID 4003172. doi:10.1093/ageing/14.1.11. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Amorosa JK, Bramwit MP, Mohammed TL, Reddy GP, Brown K, Dyer DS, et al. (март 2013). „ACR appropriateness criteria routine chest radiographs in intensive care unit patients”. Journal of the American College of Radiology. National Guideline Clearinghouse. 10 (3): 170—174. PMID 23571057. doi:10.1016/j.jacr.2012.11.013. Архивирано из оригинала 15. 9. 2012. г. Приступљено 4. 9. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• American Society for Clinical Pathology, „Five Things Physicians and Patients Should Question”, Choosing Wisely: an initiative of the ABIM Foundation, American Society for Clinical Pathology, Архивирано из оригинала 1. 9. 2013. г., Приступљено 1. 8. 2013 CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Keay L, Lindsley K, Tielsch J, Katz J, Schein O (јануар 2019). „Routine preoperative medical testing for cataract surgery”. The Cochrane Database of Systematic Reviews. 1 (1): CD007293. PMC 6353242 . PMID 30616299. doi:10.1002/14651858.CD007293.pub4. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Katz RI, Dexter F, Rosenfeld K, Wolfe L, Redmond V, Agarwal D, et al. (јануар 2011). „Survey study of anesthesiologists' and surgeons' ordering of unnecessary preoperative laboratory tests”. Anesthesia and Analgesia. 112 (1): 207—212. PMID 21081771. S2CID 8480050. doi:10.1213/ANE.0b013e31820034f0. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Munro J, Booth A, Nicholl J (1997). „Routine preoperative testing: a systematic review of the evidence”. Health Technology Assessment. 1 (12): i—iv, 1—62. PMID 9483155. doi:10.3310/hta1120 . 
• Reynolds TM (јануар 2006). „National Institute for Health and Clinical Excellence guidelines on preoperative tests: the use of routine preoperative tests for elective surgery”. Annals of Clinical Biochemistry. 43 (Pt 1): 13—16. PMID 16390604. doi:10.1258/000456306775141623 . CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Capdenat Saint-Martin E, Michel P, Raymond JM, Iskandar H, Chevalier C, Petitpierre MN, et al. (март 1998). „Description of local adaptation of national guidelines and of active feedback for rationalising preoperative screening in patients at low risk from anaesthetics in a French university hospital”. Quality in Health Care. 7 (1): 5—11. PMC 2483578 . PMID 10178152. doi:10.1136/qshc.7.1.5. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Спољашње везе

• Хирургија