Женска мировна коалиција

Женска мировна коалиција (Косово и Србија), која се структуирала од марта до маја 2006. године, да би већ у септембру у Стругиреализовала и прву конференцију, резултат је континуираног женског мировног активизма у Србији и као и ненасилног отпора жена на Косову током ратова у бившој Југославији, уз солидарну подршку феминисткиња са територије бивше Југославије, и међународног мировног покрета. Женска мировна коалиција „која се створила на бази женске солидарности, представља независну грађанску иницијативу која прелази националне, етничке и верске баријере и поделе.“

Антиратни ангажман, и опредељеност за ненасиље које је повезивало мировне активисткиње и феминисткиње са територије бивше Југославије, након петооктобарских промена у Србији, омогућило је и формализовање солидарности која се одржавала кроз деценију рата и политичких притисака. Нова ситуација је захтевала мировно, феминистичко промишљање о односу Србије и Косова, коришћењу механизма Уједињених нација – Резолуцију Савета безбедности ОУН 1325, која се односи на жене у конфликтним и пост-конфликтним подручјима, као и самом статусу Косова.

Женска мировна платформа о преговорима

Историја дугих преговора на релацији Приштина – Београд, неразрешен статус Косова, производило је, и производе отежан свакодневни живот становништву на Косову, подстичу тензије и спорадично отворено насиље, и након прекида ратних дејстава. Ескалација етничког насиља у марту 2004. године је један од најдрастичнијих примера сталног подизања националних тензија на Косову.  Задатак Мреже Жена у црном из Србије, као и Мреже жена Косова, као окоснице Женске мировне коалције, налагао је да се нађе другачији приступ, утемељен у историји мировног покрета и доступним механизмима међународног права.

Темељи Женске мировне платформе

Са нестанком хладноратовске ере, коју симболички означава „пад берлинског зида“, и новим односом снага, концепт безбедности се мења, и са нестанком биполарног света увиђа се да „највећа претња по безбедност нису више непријатељске државе већ се увиђа да је безбедност људи више угрожена од локалних моћника, припадника некадашње партијске номенклатуре који су се дочепали економске моћи“. У том смислу, идеја безбедности, хумане безбедности, ставља фокус на безбедност људи, а не више на  безбедност држава.

Тако се препознаје седам категорија хумане безбедности:

1.      економија (угроженост сиромаштвом),

2.      храна (претња од глади),

3.      здравље (претње од повреда и болести),

4.      животна средина (претње од загађења, деградације животне средине и ресурса),

5.      лична безбедност (претње од различитих облика насиља),

6.      заједница (претње од социјалних немира и нестабилности)

7.      политичка безбедност (претње од политичке репресије).

Са новим разумевањем безбедности (хумане безбедности), у октобру 2000. године, Савет безбедности УН усваја и Резолуцију 1325 којом се реафирмише улога  жена у ратом и конфликтнима захваћеним подручјима, и у изградњи мира.

Ова одлука представља преседан у пракси рада Света безбедности ОУН, јер се жене први пут нису помињале само као жртве и „... Признато је не само да су жене биле активне у дотадашњим процесима изградње мира и превенције конфликата већ и да имају право да учествују у политичком одлучивању на свим нивоима, и то као креаторке политике у процесима превенције и разрешења конфликата, те у мировним преговорима.“ Такође, изгласавање Резолуције 1325 јесте резултат рада феминистичког мировног покрета у XX веку.

Начела Женске мировне платформе

Платформа мировних активисткиња из 2006. године, ослањањући се управо на ново  виђење безбедности као хумане безбедности, захтевала да у фокусу преговора буду људи и људска права „а посебно женска људска права, квалитет живота индивидуа изнад територија и граница. Право на самоопредељење за нас жене подразумева контролу над властитим животом, телом, умом; право на интегритет и аутономију (економску, политичку, моралну, емотивну, сексуалну); као активисткиње цивилног друштва, као феминисткиње и пацифисткиње подржавамо право на самоопредељење које подразумева виши степен слободе и права свих грађанки и грађана.“

Истовремено, како се у свим државама насталим након распада Социјалистичке федеративне републике Југославије (СФРЈ) могле регистровати конзервативне, па и фундаменталистичке тенденције, Платформа Женске мировне коалиције је одбацивала „сваки вид етничке хомогенизације и искључивости, одлучно се залажемо за одвојеност цркве од државе. Право на самоопредељење не сме да угрози ниједно стечено право. Обичајно право које највише угрожава женска људска права не сме да буде рехабилитовано у име очувања ни „националног“ ни „културног идентитета“, у том смислу, изнети су следечи захтеви:

• Људска права, а посебно женска људска права су изнад државног суверенитета - треба санкционисати све облике насиља над женама, како на приватном тако и на јавном плану;
• Људска безбедност је изнад суверенитета држава - људска безбедност подразумева потпуну сарадњу са Хашким трибуналом, кажњавање свих који су починили злочине у ратовима на простору бивше Југославије;
• Захтевамо одговорност пре свега оних који су починили злочине у наше име, а потом и свих осталих;
• Наше је право и обавеза да учествујемо у мировним процесима, утичемо на мировне преговоре јер као жене плаћамо највишу цену рата, милитаризма и свих видова насиља;
• Захтевамо од свих релевантних фактора међународне заједнице да женска људска права сматрају кључним међународним питањем и да нас признају и уважавају као субјекте мира.

Током артикулисања саме Платформе у 2006. години, Женска мировна коалиција је назначила да се у преговорима о статусу Косова није поштовала Резолуција 1325, и да је учешће жена поптуно миноризовано.

Са друге стране, пет година касније, током 2011. године, ехо напора мировног и феминистичког покрета у Србији могао се чути са скупштинске говорнице. Наиме, бивша председница Народне Скупштине републике Србије (сазив 2008 - 2012) проф. др Славица Ђукић Дејановић је о важности улоге жена и Резолуције 1325, на јавном слушању о примени националног акционог плана ове  Резолуције нагласила да:“ У патријархалним друштвима је уврежено схватање да се питањима безбедности баве мушкарци, да жене могу бити само објекат, никако активни чинилац у успостављању стабилности и безбедности једне земље (…) Без безбедности, ниједно људско биће не може бити слободно. Женска права, мир и демократија нису могући без безбедности.“

Ипак, преговори на релацији Београд – Приштина су незавршени, а Резолуција 1325 није узета у обзир.

Рад Женске мировне коалиције 2006 - 2008

Једна од првих активности Женске мировне коалиције, било је саопштење упућено преговарачким тимовима укљученим у решавање статуса Косова, у којем се назначила нужности очувања „културне баштине у Србији и на Косову.“ Саопштењем се тражило „ идентификација и заштита споменика културе, као што су цркве, џамије, и катедрале, од физичке деградације и политичке деградације.“

Осим тога, представнице Женске мировне коалиције, током 2006. године састале су се и са Мартијем Ахтисаријем, тадашњим специјалнми изаслаником Генералног Секретара УН за преговоре о будућем статусу Косова.

Прва конференција Женске мировне коалиције, окупила је у Струги (Македонија) у септембру 2006. године, као „неутралној територији“ око 60 активисткиња са Косова и Србије, гошће из Босне и Херцеговине, као и активисткиње Жена у црном из Израела и представнице УНИФЕМ-а. То је био први велики скуп од почетка ратова у бившој Југославији који је у толиком броју окупио жене са Косова и из Србије.

Резултат прве конференције изнет је у заједничком саопштењу учесница са Косова и Србије је закључак да „… мир у регији није могућ без активне партиципације жена“, као и да су све мировне активсткиње „подржале независност и територијални интегритет Косова као једне цивилне државе са функционалним правним системом.“

Друга конференција је одржана већ следеће године, такође у Струги. Активности конференције су се наставиле кроз састанке радних група и стварање Регионалног женског лобија за мир, безбедност и правду у Југоисточној Европи.

Међу активисткињама, на кофенрецијама Женске мировне коалиције са Косова су биле Игбале Иго Рогова, Вепроре Лола Шеху, Виолета Селими, Флора Мацуља, Љуљета Вунићи, Некибе Кељменди, Вјоса Нимани и друге. Међу мировњакињама из Србје у  биле су Сташа Зајовић, Лепа Млађеновић, Биљана Ковачевић Вучо, Славица Стојановић, Марија Перковић, Невена Костић, Нада Дабић и друге, као и Мемнуна Звиздић из Сарајева.

Историјски сусрет артикулисан кроз Женску мировну коалицију, био је и важна карика у развијању процеса и реализовања првог женског суда на тлу Европе – Женског суда за бившу Југославију, који је пак резултат мировних напора феминистичких теоретичарки и активисткиња, и женског мировног покрета у региону.