Операција Зелено море
| Операција Зелено море | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Рата за независност Гвинеје Бисао | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
 Војска Португала  Гвинејски побуњеници |
Гвинејска народна милиција  ПАИГЦ | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
|
Алпоим Калвао Антонио Спинола Ребордао де Брито |
Ахмед Секу Туре | ||||||
| Јачина | |||||||
| непознато | |||||||
Операција Зелена море (порт. Operação Mar Verde, такође позната и ван Португала као Португалска инвазија Гвинеје) је био поморски напад на Конакри које је извело 350 до 420 португалских војника и гвинејскиј војника под португалским заповедништвом.[1] Циљеви операције су били свргавање режима Ахмеда Секу Туреа, хватање лидера Афричке партије за независност Гвинеје и Зеленортских острва (скраћено: ПАИГЦ) Амилкара Кабрала, уништавања поморске и ваздухопловне опреме ПАИГЦ и спашавање португалских ратних заробљеника држаних у Конакрију.
Нападачи су се повукли после спашавање ратних заробљеника и уништавање неких бродова ПАИГЦ, али нису успели да ухвате Амилкара Кабрала или да сруше режим Ахмеда Секу Туреа.
Историја[уреди | уреди извор]
Године 1952, Ахмед Секу Туре је постао вођа Демократске партије Гвинеје. Године 1957, на изборима у Гвинеји партија је 56 од 60 места. Демократска партија Гвинеје је спровела плебисцит у септембру 1958. на ком су Гвинејци великом већином определили за тренутну независност, а не за наставак сарадње са Француском. Француска се повукла, а 2. октобра 1958. Гвинеја се прогласила сувереном и независном републиком са Туреом као председником.[2]
Године 1960, Туре је дочекао и подржао Амилкар Кабрал и његова организација, ПАИГЦ, која је тражила независност Португалске Гвинеје (сада Гвинеја Бисао) и Зеленортских острва од Португала.[3] Године 1961, ПАИГЦ је започео рат за независност Гвинеје Бисао.[4]
Напад[уреди | уреди извор]
У ноћи између 21. и 22. новембра 1970. је око 200 наоружаних Гвинејаца обучених у униформе сличне онима које користи Војска Гвинеје и под командом португалских официра, као и 220 афро-португалских и португалских војника се искрцало на тачкама око Конакрија. Војници су се искрцали са четири неозначена брода, десатни и теретни брод, и уништели 4 или 5 бродова за снабдевање ПАИГЦ. Други део се искрцао у близини летњиковца председника Туреа, који су запалили.[5] У том тренутку Туре је био председничкој палати. Други војници су заузели две војне осматрачнице, преузели контролу над главном градском електраном, заузели штаб ПАИГЦ (али нису заробили Амилкара Кабрала), и ослободили 26 португалских ратних заробљеника које је држао ПАИГЦ. Гвинејска војска је успела да натера нападаче да се повуку. Нападачи су у нападу претрпели само незнатне губитке.
Последице[уреди | уреди извор]
Дана 8. децембра 1970, Савет безбедности УН је усвојио Резолуцију 290, која је осудила Португал због инвазије на Гвинеју, и позвао Португала да поштују принципе самоопредељења и независности Гвинеје.[6] На дан 11. децембра 1970. Организација афричког јединства усвојила је резолуцију којом је једногласно осудила инвазију.[7]
Види још[уреди | уреди извор]
- Португалски колонијални рат
- Антонио Спинола: гувернер Португалске Гвинеје у то време.
- Операција Гордијев чвор
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Cascon Case GPG: Guinea-Portuguese Guinea 1970, Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ History of Guinea Архивирано на сајту Wayback Machine (11. мај 2011), Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ ISS Africa | Home
- ^ „Black revolt”. The Economist. 22. 11. 1980.
- ^ „Guinea: Cloudy Days in Conakry”. Time. 7. 12. 1970. Архивирано из оригинала 23. 10. 2012. г. Приступљено 26. 12. 2009.
- ^ UNHCR | Refworld | Resolution 290(1970) of 8 December 1970, Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ Brecher 1997, стр. 446.
Литература[уреди | уреди извор]
- Brecher, Michael (1997). A Study of Crisis. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-10806-0.
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
