Аутономизам
Аутономни покрети (нем. Autonomen, итал. Autonomia) су радикално леви друштвени покрети, блиски анархизму, који се јављају 1970-их година, прво у Италији, а затим у Немачкој и другде у Европи. Карактерише их одвајање од традиционалне политике и захтев за самосталним управљањем својим животима, што се испољавало кроз самоуправу и аутономију.
Главно обележје аутономних покрета је да они не теже ни освајању власти нити реформи друштва кроз институције, него развијању алтернативних животних стилова овде и сада. Они одабирају да живе у комунама уместо традиционалних породица, у сквотираним просторима стварају социјалне центре ван комерцијалне масовне културе, а интернационалну заједницу, дефинисану радикалним акцијама, супротностављају национализму подржаваном од стране државе. Још нека битна обележја су независност од политичких партија и синдиката, одбијање преговарања с државом, аутономност у односу на своју групу (не примају наредбе ни од кога) и милитантни приступ са честим масовним сукобима с полицијом. Обзиром да не постоји јединствен став покрета о разним темама, више су оријентисани на акцију него на идеологију, односно своју теорију испољавају акцијом.
Позадина[уреди | уреди извор]
1970-те су године “историјског компромиса” (ит. цомпромессо сторицо), када су се Комунистичка партија Италије (КПИ) и демохришћани, раније непомирљиви политички противници, окренули сарадњи ради превазилажења дубоке економске, друштвене и политичке кризе у земљи. Лидер комуниста Енрицо Берлингуер и председник демохришћана Алдо Моро су били главни заговорници те сарадње. Многи радикални левичари тај потез КПИ доживљавају као издају класне борбе и почињу тражити политичке алтернативе изван парламента.
Људи су све више окретали леђа класичној левици јер је размишљала у оквирима класне теорије из 19. века и није била способна решавати актуелне проблеме, али су такође окретали леђа и новој левици (Лотта Цонтинуа, Аутономиа Операиа, Потере Операио, Ил Манифесто, итд.) јер је почела да има све веће политичке апетите, попут уласка у парламент, а није више знала који су стварни проблеми младих. Чак је долазило и до сукоба на манифестацијама нове левице између обезбеђења и панкера, феминисткиња, студената итд. Тако настају италијански аутономни покрети.
Многе групе се мање-више независно једна од друге од краја 1960-их истовремено појављују у више земаља западне (капиталистичке) Европе: саморедукција у Италији, радикалне феминистичке групе, контракултурне групације као што су Метрополитенски Индијанци у Италији, спонтисти у Немачкој, провоси у Холандији; омладински покрет у Швајцарској и Данској и делови мировног и антинуклеарног покрета, а све кулминира појавом група које саме себе називају аутономни. “Аутономија је био појам који је преко ноћи нашем револту дао име… Пре смо се називали анархистима, спонтистима, комунистима или смо имали различите индивидуалне концепције начина живљења. Затим смо сви били Аутономен”. - Часопис Радикал бр. 123
Италијанска аутономиа[уреди | уреди извор]
Аутономни желе укидање, а не поправљање, државног апарата. Држава је за њих генератор свих неправди у друштву. Крајем 1960-их у Италији се јавља саморедукција (ауторедузионе), тј. покрет одбијања плаћања рачуна. Заузимањем простора (кућа, фабрика, факултета, јавних површина) су испољавали своје неслагање са коцептом власништва, протовили су се шпекулацијама са некретнинама због којих су многи остајали без крова над главном и тражили своје место у јавности. Један од главних слогана аутономних покрета је био “воглиамо тутто!” (хоћемо све!). Сукоби са полицијом, мртви и масовна хапшења су били свакодневница. Са аутономним покретима се јављају први социјални центри у Италији, а њихово наслеђе се огледа и данас у многим аутономним покретима и местима широм Италије и Европе. Један од важнијих теоретичара покрета био је Антонио Негри.
Аутономисти су у Итаљи током 1970-их полако слабили због све јаче државне репресије и јачања тероризма Црвених бригада и других оружаних група, па се покрет шири у Немачку, Швајцарску, Холандију и другде.
Немачки аутономен[уреди | уреди извор]
Немачки покрет је учио од италијанског и многи су немачки активисти тих година били у Италији да би касније ту борбу пренели у Немачку. Тако настају аутономен, немачка варијанта аутономних покрета, а из њих се касније развија црни блок. Главни ослонци немачког аутономног покрета су биле феминисткиње, сквотери и антинуклеарни активисти. Немачка је после Другог светског рата интензивно развијала нуклеарну енергију. 1977. је година масовних демонстрација против атомских централа. 1979. је преко 150.000 људи протестовало против нуклеарне политике СДП и федералне владе.
Крајем 1981. немачка влада почиње са легализовањем неких сквотова да би поделила аутономни покрет и маргинализовала радикалније елементе. Али покрет није ослабљен, већ је напротив појачан у периоду 1980. и 1981. не само због бруталног третмана сквотера, већ понајвише због највеће полицијске мобилизације још од Нацистичке Немачке, ради напада на ненасилне, седеће протестанте “Слободне републике Вендланд”, кампа са 5000 антинуклеарних активиста који су блокирали градњу депоније нуклеарног отпада у Горлебену. Чак и многи пређашњи пацифисти су радикализовани таквим политичким искуством.
Као одговор на насиље државе радикални активисти развијају тактику црног блока (нем: Сцхwарзе Блоцк), протестујући и марширајући са кацигама, ски маскама и униформном црном одећом, а они најспремнији су носили и цокуле ојачане металом, штанлге, палице, пендреке и штитове. "Црно је постала боја политичког ништавила – повлачење послушности партијама, владама и нацијама” (Катсиафикас). 1980-их година немачким градовима марширало је на хиљаде особа одевених у црно носећи поруке "Гради револуцију, изазивај моћ" или "Не одбројавајте наше дане, одбројавајте своје". Аутономени су се тих година често сукобљавали с растућим неонацистичким скупинама и полицијом која је исељавала сквотове.
Да би спречили настајање култа личности, аутономени истакнуте појединце покрета зову промис (проминентни појединци) што је негативна конотација и они често постају предмет спрдње. На демонтрацијама говорници често говоре из унутрашњости камиона, тако да говорник може изражавати радикалније ставове, полиција и нацисти их не могу касније препознати, а медији не могу створити “лидера” покрета.
Током 1980-их, Хафенштрасе у Хамбургу је био жаришна тачка међународног аутономног покрета. Од 1984. до 1990. ту су се одржавала годишња окупљања аутономних, којима је присуствовало и по 5000 људи, на којима се расправљало о сквотирању, антиНАТО политици, антинуклеарној политици, проблему политичких затвореника и међународној солидарности.
1995. године се преко 2000 аутономних окупило у Берлину да би расправљали о аутономном покрету у 21. веку.
Нови аутономни покрети[уреди | уреди извор]
Пример нових аутономних покрета су запатисти, потомци Маја индијанаца из џунгли Чјапаса у Мексику, који се боре против угњетавања које су трпели од када је Кортез ушао у јужни Мексико и за народну аутономију.
Антиглобализам[уреди | уреди извор]
Аутономни покрети су део, а добрим делом и инспирација, тзв. антиглобалистичког покрета. Први знатнији резултати борбе коју су започели још 1980-их, се јављају после протеста против СТО у Сијетлу децембра 1999. (познатих као "битка за Сијетл"), када њихов дискурс и њихови захтеви улазе у мејнстрим медије.