Дубровачки Срби католици, истине и заблуде

Дубровачки Срби католици, истине и заблуде је књига Др Николе Тоље из 2011. године. На преко 700 страна, поред великог броја цитата, аутор износи своје виђење разлога настанка и гашења српске националне свијести многих становника Дубровника и околине, крајем 19. и почетком 20. вијека. Проблематику постојања Срба католика у Дубровнику разматра из више аспеката неријетко полемишући са хрватским клеронациоанлистима и тзв. великосрпским ауторима (како их сам назива): Јеремијом Митровићем, Светозарем Борком, Лазом M. Костићем (Лазо Костић му је од Срба најобјективније обрадио ову тему) и другима.

Аутор на много мјеста у књизи исказује нескривене симпатије према Србима Дубровника, описујући их као карактерне људе који су вољели свој град и који су заслужни за културни напредак града. Брани их од ондашњих великохрватских клевета да су посрбице, изроди, Шумадинци... а жестоко напада великохрвате Јосипа Франка, свјештенике Јозу Црницу, Иву Продана и бивше Србе који су се похрватили из политичког интереса. Блиска му је умјерена Супилова хрватска политичка опција, која је након периода сукоб Срба и Хрвата Дубровника, превазишла подјеле и заједнички радила за добро свих. Са Србима и умјереним Хрватима дијели одбојност према политици Аустро-Угарске. Разлози настанка србокатоличког "покрета" су му огорченост Дубровчана на економско и културно срозавање Дубровника под аустријском влашћу и гледање на спас у слободним српским државама: Србији и Црној Гори. Тоља не оспорава њихову српску припадност ни у политичком ни у етничком смислу. Национално буђење католичких Дубровчана као Срба не доводи ни у везу са Вуком Караџићем, већ то сматра традиционалним дубровачким партикуларизмом. Гашење српске свијести повезује са политиком новог курса, помирења Срба и Хрвата, као и улазак 1918. у заједничку државу. Признаје да су неки католички попови активни сарадници у ширењу хрватске националне свијесту на том подручју. Својим савременицима, хрватским и српским интелектулацима и суграђанима замјера да слабо познају ову тему и ако о њој нешто и пишу да је често површно, необјективно и пристрасно (Хрвати да умање значај Срба Дурбовника, а Срби да пренагласе). Ипак, и сам аутор на неким мјестима исказује своју благу пристрасност у хрватску корист, наводећи становнике Хрватске и Славоније, а не Хрвате и Славонце, како су се у том времену житељи Хрватске и Славоније сами називали или десрбизирајући Црногорце у историји, пишући о Србима и Црногорцима (у вријеме Књажевине Црне Горе) или наводећи двије слободне славенске државе а не српске, како је тада био обичај, а србизирајући их у негативном контексту, у рату деведесетих година 20. вијека, када су црногорске снаге агресорске српске снаге. За ту књигу је почетком 2012. добио Награду Града Дубровника.