Књажевина Црна Гора

Из Википедије, слободне енциклопедије
Књажевина Црна Гора
Застава Црне Горе Грб Црне Горе
Застава Грб
Princedom of Montenegro after 1878.png
Географија
Континент Европа
Регија Балканско полуострво
Химна Убавој нам Црној Гори
Главни град Цетиње
Друштво
Званични језици Српски језик
Религија Православље
Валута Црногорски перпер
Законодавна власт Народна Скупштина
Владавина
Облик владавине монархија
Титула владара Књаз
Владар Данило Петровић
Никола I Петровић
Премијер Божо Петровић-Његош
Лазар Мијушковић
Марко Радуловић
Андрија Радовић
Лазар Томановић
Историјско доба Савремено доба
Оснивање 1852.
Престанак 1910.
Статус Бивша држава
Догађаји
Раздвајање црквене и свјетовне власти 13. март 1852.
Битка на Граховцу 28. април - 1. мај 1858.
Убијен Књаз Данило 1. август 1860.
Црногорско-турски рат 1876—1878.
Никољдански устав 19. децембар 1905.
Проглашење Николе I за краља 28. август 1910.
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Flag of the Prince-Bishopric of Montenegro2.svg Црна Гора Краљевина Црна Гора Flag of the Kingdom of Montenegro.svg
Портал:Историја

Књажевина Црна Гора је период у историји Црне Горе. Постојала је од 1852. до 1910. године. Пре ње Црна Гора била је наследна епископија, а постојала је све док 1910. није проглашена за краљевину. Имала је два владара из династије Петровић-Његош, књаза Данила и књаза Николу.

Историја[уреди]

Данило Петровић[уреди]

Након смрти владике Петра II Петровића Његоша 1851, његово место је наследио Данило Петровић. Данило се 1852. оженио и одбацио своју духовну титулу, с пристанком рускога цара Николе I., и преуезо титулу књаза и претворио своју земљу у секуларну књажевину. То стварање свјетовне кнежевине од Ц. Г. довело је до рата с Турцима 1852/53, из кога је Црна Гора изишла без тежих посљедица, интервенцијом Аустрије и Русије.

Данилов законик[уреди]

Године 1855, на иницијативу књаза Данила донесен је Законик Данила I, господара Црне Горе и Брда касније познат као „Данилов законик“, којим је књаз наставио реформе у земљи. Најзначајније одредбе су оне које се односе на уставноправна питања- на положај човјека и грађанина, на положај књаза као врховног господара, на права и положај судова, обавезе грађана у одбрани отаџбине... Овај законик је имао 95 чланова.

Битка на Граховцу[уреди]

Кад је Турска, на Париском конгресу, дала изјаву, да Црну Гору сматра за саставни дио свога подручја, довело је то до нових сукоба. Кнез Данило предузео је дипломатску акцију, да изради признање црногорске независности, а кад то није донијело жељеног резултата, он је кренуо и устаничку акцију по сусједним областима. 1857 избио је устанак Луке Вукаловића. Да пресијече опасне нити и посједне Грахово као легло одметника и спорно мјесто, кренула је турска војска, крајем априла 1858, на границу. 1. маја 1858. дошло је до велике борбе на Граховцу, у којој су Турци страховито поражени. Иза тога дошло је одмах посредовање Француске и других великих сила, које изведоше разграничење Црне Горе и тим признадоше, ма и у пола, њену државну егзистенцију.

1. августа 1860. кнез Данило је убијен у Котору.

Никола Петровић[уреди]

1874. поштанска марка Црне Горе.
Овај чланак је део серије о
историји Црне Горе:
Црногорски алај-барјак, војна застава
Црногорски крсташ Барјак из битке на Вучијем Долу
Трговачко-поморске заставе кнежевине Црне Горе

Након убиства књаза Данила 1860, на престо је дошао његов братић, син војводе Мирка, Никола Петровић 14. августа 1860. Везе његовог стрица с херцеговачким устаницима биле су настављене и развијане још више помоћу италијанских и мађарских револуционара. Током 1861. и 1862, Никола је водио неуспешан рат против Турске, а Црна Гора је уз велике муке сачувала своју независност.

Књаз Никола је водио много успешнији рат од 1875. за вријеме новог великог херцеговачког устанка, делимично покренутог уз његову помоћ, и рата, који је Ц. Г. повела против Турске, у савезу са Србијом. 1876—78 (Вучији До, Фундина). Код ликвидације тог рата, Берлинским Конгресом, Црна Гора је добила признање потпуне независности, проширење својих граница на истоку (читав подгорички крај), на сјеверу (цијелу никшићку област) и домало излазак на море (Бар и Улцињ). Тај успјех дигао је углед Ц. Г. — Али, нажалост, односи између Србије и Црне Горе нису били добри због супарништва њихових династија. 1866 био је склопљен савез између кнежевине Црне Горе и Србије, и кнез Никола био је спреман да се одрекне пријестоља у корист кнеза Михаила, свога кума. Послије тога везе хладне.

Руско-јапански рат[уреди]

Црна Гора је као руски савезник објавила рат Јапану. Међутим услед велике географске удаљености, учешће Црне Горе је било само симболично, јер је тиме исказивала своју захвалност Русији због помоћи у рату против Турске. Црногорски војници су се налазили у незнатном броју у војним јединицама руске војске.

Уставни период[уреди]

У унутрашњој политици књаз Никола је био превише својевољан и нетрпељив и отуђио је од себе велики дио својих сарадника и готово сву народну интелигенцију. Давање Устава 1905 није много поправило узајамно неповјерење.[тражи се извор од 01. 2014.]

У драстичним обрачунима политичких противника режим најчешће није бирао средства, али ни опозиција. Кулминацију таквог стања представљају Бомбашка и Васојевићка афера, чије ће се посљедице у политичком животу Црне Горе осјећати и касније. Бомбашка афера 1907. и Васојевићка афера 1909. свој епилог су добиле на судским процесима у Цетињу и Колашину, на којима су противници режима осуђени на дугогодишње затворске казне. На судском процесу у Колашину осуђени на смрт који су били у рукама власти су и стријељани. Иако постоје поједине узрочно-посљедичне везе између Бомбашке и Васојевићке афере, то су два одвојена историјска догађаја који немају подударности, осим општег политичког контекста.[1]

У спољној политици се десила Анексиона криза 1908—1909.

Друга српска краљевина у новом веку проглашена је 1910. године, на педесетогодишњицу владавине књаза Николе.

Територијална подела (нахије)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Нахије Црне Горе

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • ЗЕМЉОПИС КЊАЖЕВИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ - Ђуро Поповић и Јован Рогановић, Цетиње 1895

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :