Главни ланац

ИУПАЦ дефиниција

Главни ланац
Окосница (кичма)
Линеарни ланац на којем се сви други ланци, дуги или кратки, или оба,
могу сматрати привесцима
Напомена:
Где би се једнако могли узети у обзир два или више ланаца,
главни ланац је онај је који најједноставније представља молекул.^[1]

Главни ланац или окосница или кичмени ланац или окоснички ланац у науци о полимерима је серија ковалентно повезних атома који заједно чине континуирани ланац молекула.^[2]^[3]

Карактер главног ланца[уреди | уреди извор]

На неки начин карактер главног ланца зависи од врсте полимеризације: у постепено растућој полимеризацији и половина мономера постаје део окоснице, а тиме и окосница је обично функционална, као у политиофенима или тракастим полимерима у органским полупроводницима.^[4] У полимеризацији растућег ланца, обично код алкена, та кичма није функцијска, али носи функцијске бочне ланце или бочне групе. Међутим, у полипептидима, окосница је важна за функционалност полимера као и бочни ланци. Окосница полипептида се састоји од угљеникових и азотоних атома конститутивних аминокиселина и не укључује бочне ланце.

Карактер окоснице, тј. њену флексибилност, одређују термичка својства полимера (као што је транзицијска температуре стакла; нпр, окосница полизилоксанског ланца је врло флексибилна, а резултат тога су врло ниске температуре прелаза у стакло, од -123°Ц.^[5] Полимери с крутом окосницом су склони кристализацији (нпр. политиофени) у танким размазима (филмовима) и растворима. Кристализација са своје стране утиче на оптичка својства полимера, оптичке празнине у тракама и нивое електрона.^[6]

Конфигурација полипептида се ослања на флексибилност торзије углова окоснице.^[7] Флексибилност пептидне окоснице одржава њена способност да се истеже, што је важно за протеине под механичким стресом.

Типови главног ланца[уреди | уреди извор]

Уобичајени типови окоснице су код:

засићених алкан (типски за винилне полимере);
полимери постепеног раста (полианилин, политиофен, ПЕДОТ). Они често имају деривиране хетероциклусе као и мономери, као што су тиофени, диазоли или пирол.
полипептидна;^[8]
фулеренска;^[9]
полисахаридна. По начину на који се формира је сличан пептидној кичми, али има различита својства због врсте мономер који су у њој повезани.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

^ „Глоссарy оф басиц термс ин полyмер сциенце (ИУПАЦ Рецоммендатионс 1996)” (ПДФ). Пуре анд Апплиед Цхемистрy. 68 (12): 2287—2311. 1996. дои:10.1351/пац199668122287. Архивирано из оригинала (ПДФ) 04. 03. 2016. г. Приступљено 26. 02. 2018.
^ Хунтер, Граеме К. Г. (2000). Витал Форцес. Тхе дисцоверy оф тхе молецулар басис оф лифе. Лондон: Ацадемиц Прес. ИСБН 978-0-12-361811-5.
^ Воет D., Воет Ј. Г. Биоцхемистрy, 3рд Ед.[публисхер= Wилеy. ИСБН 978-0-471-19350-0.
^ Будгаард, Ева; Кребс, Фредерик (2006). „Лоw банд гап полyмерс фор органиц пхотоволтаицс”. Солар Енергy Материалс анд Солар Целлс. 91 (11): 954—985.
^ „Полyмерс”. Архивирано из оригинала 02. 10. 2015. г. Приступљено 26. 02. 2018.
^ Брабец, C.Ј.; Wиндер, C.; Сцхарбер, M.C; Сарıçифтçи, С.Н.; Хуммелен, Ј.C.; Свенссон, M.; Андерссон, M.Р. (2001). „Инфлуенце оф дисордер он тхе пхотоиндуцед еxцитатионс ин пхенyл субститутед полyтхиопхенес”. Ј. Цхем. Пхyс. 115: 7235. дои:10.1063/1.1404984.
^ Воет, Воет & Пратт 2013, стр. 129–130
^ „Биоцхемистрy. 5тх едитион.Сецтион 3.2 Примарy Струцтуре: Амино Ацидс Аре Линкед бy Пептиде Бондс то Форм Полyпептиде Цхаинс”. НЦБИ Бооксхелф. Приступљено 10. 9. 2015.
^ Хирсцх, Андреас (1993). „Фуллерене полyмерс”. Адванцед Материалс. 5 (11): 859—861. дои:10.1002/адма.19930051116.

Литература[уреди | уреди извор]

Воет, Доналд; Воет, Јудитх; Пратт, Цхарлотте (2013). Фундаменталс оф Биоцхемистрy: Лифе ат тхе Молецулар Левел (4тх изд.). Унитед Статес оф Америца: Јохн Wилеy & Сонс, Инц. стр. 129-130. ИСБН 978-0470-54784-7.
Воет D., Воет Ј. Г. Биоцхемистрy, 3рд Ед.[публисхер= Wилеy. ИСБН 978-0-471-19350-0.
Хунтер, Граеме К. Г. (2000). Витал Форцес. Тхе дисцоверy оф тхе молецулар басис оф лифе. Лондон: Ацадемиц Прес. ИСБН 978-0-12-361811-5.

[1] „Глоссарy оф басиц термс ин полyмер сциенце (ИУПАЦ Рецоммендатионс 1996)” (ПДФ). Пуре анд Апплиед Цхемистрy. 68 (12): 2287—2311. 1996. дои:10.1351/пац199668122287. Архивирано из оригинала (ПДФ) 04. 03. 2016. г. Приступљено 26. 02. 2018.

[<-2] Хунтер, Граеме К. Г. (2000). Витал Форцес. Тхе дисцоверy оф тхе молецулар басис оф лифе. Лондон: Ацадемиц Прес. ИСБН 978-0-12-361811-5.

[Volet-Volet-3] Воет D., Воет Ј. Г. Биоцхемистрy, 3рд Ед.[публисхер= Wилеy. ИСБН 978-0-471-19350-0.

[4] Будгаард, Ева; Кребс, Фредерик (2006). „Лоw банд гап полyмерс фор органиц пхотоволтаицс”. Солар Енергy Материалс анд Солар Целлс. 91 (11): 954—985.

[5] „Полyмерс”. Архивирано из оригинала 02. 10. 2015. г. Приступљено 26. 02. 2018.

[6] Брабец, C.Ј.; Wиндер, C.; Сцхарбер, M.C; Сарıçифтçи, С.Н.; Хуммелен, Ј.C.; Свенссон, M.; Андерссон, M.Р. (2001). „Инфлуенце оф дисордер он тхе пхотоиндуцед еxцитатионс ин пхенyл субститутед полyтхиопхенес”. Ј. Цхем. Пхyс. 115: 7235. дои:10.1063/1.1404984.

[7] Воет, Воет & Пратт 2013, стр. 129–130

[8] „Биоцхемистрy. 5тх едитион.Сецтион 3.2 Примарy Струцтуре: Амино Ацидс Аре Линкед бy Пептиде Бондс то Форм Полyпептиде Цхаинс”. НЦБИ Бооксхелф. Приступљено 10. 9. 2015.

[9] Хирсцх, Андреас (1993). „Фуллерене полyмерс”. Адванцед Материалс. 5 (11): 859—861. дои:10.1002/адма.19930051116.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]