Фулерен

Из Википедије, слободне енциклопедије
Фулерен

Fullerene c540.png

Општи подаци
Хемијска формула C60
Идентификација

Фулерен је алотропска модификација угљеника, откривена 1985. године, када је пуком игром случаја ласерски синтетизован молекул C60. За ово откриће научници Харолд Крото (Универзитет у Сасексу, Уједињено Краљевство), Роберт Керл и Ричард Смоли (Рајс Универзитет из Хјустона) 1996. године добили су Нобелову награду.

Фулерен се састоји од 60 sp хибридизованих угљеникових атома, који су спојени у тридесетостранични еикозаедарски молекул који се састоји од 12 петочланих (пентагони) и 20 шесточланих (хексагони) прстенова, спојених у сферни облик C60 (енг. buckminster fullerene) налик фудбалској лопти. Број пентагона је увек константан у сферним молекулима угљеничних кластера, док број хексагона може бити варијабилан.[1]

Молекул фулерен C60[уреди]

Фамилија фулерена (C60, C70, C82,..., C540) су кавезати сферни молекули, који представљају трећу алотропску модификацију угљеника, а најстабилнији представник фамилије фулерена је молекул C60. Данас се фулеренима назива читава фамилија затворених, сферних угљоводоничних структура, кавеза, мрежа са обавезних 12 пентагона и неограниченим бројем хексагона.[2][3]

Молекул C60 гради кристалну форму која по својој симетричности спада у највиши ранг уређености. Као индивидуални молекул, C60 чвршћи је од дијаманта, међутим, када кристалише, кристална решетка му је мека скоро као код графита. Како C60 има осу петог реда, то су његова структура и енергетска стања одређена особина златног пресека.

Иако врло стабилан, молекул C60 је неочекивано реактиван, тако да је данас познато више од 6500 потпуно нових једињења на бази овог молекула.

Молекул C60 има неслућене могућности примене које се очекују у наредним деценијама.

Употреба[уреди]

Фулерени су други тип најчешће коришћених наночестица након сребра.[4] Својства кристалне структуре, проводника и лубриканта доприносе да се ово једињење користи у више области међу којима су фармација, козметика, електроника и соларна енергија.[5]

Види још[уреди]


Референце[уреди]

  1. ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  2. ^ Lide David R., ed. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th ed.). Boca Raton, FL: CRC Press. 0-8493-0487-3. 
  3. ^ Susan Budavari, ed. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th ed.). Merck Publishing. ISBN 0911910131. 
  4. ^ (2008) D. Bouchard et X. Ma, Extraction and high-performance liquid chromatographic analysis of C60, C70, and [6,6]-phenyl C61-butyric acid methyl ester in synthetic and natural waters, in Journal of Chromatography A, vol. 1203, no 2, pp. 153-159.
  5. ^ (2010) Carl W. Isaacson et Dermont Bouchard, Asymmetric flow field flow fractionation of aqueous C60 nanoparticles with size determination by dynamic light scattering and quantification by liquid chromatography atmospheric pressure photo-ionization mass spectrometry, Journal of Chromatography, volume 1217,p. 1506-1512

Литература[уреди]