Интернат

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Интернат (вишезначна одредница).
Интернат у Зрењанину

Интернат је израз којим се описује школа која ученицима, уз образовне услуге, пружа и смештај, односно у којој ученици бораве преко ноћи и/ли током целокупне школске године. У неким интернатима заједно са ученицима живе и њихови наставници, односно чланови школског особља.

Интернати се разликују од земље до земље, у зависности од традиције, односно различитих културних и економских услова. У ужем смислу се, поготово под утицајем популарне културе, под тиме подразумевају приватне школе намењене ученицима који су пореклом из више класе.

Социолошка питања[уреди | уреди извор]

Неке елитне универзитетске припремне интернате за ученике од 13 до 18 година социолози виде као центре социјализације за следећу генерацију политичке више класе и репродукују елитистички класни систем.[1] Ово привлачи породице које цене моћ и хијерархију за социјализацију чланова своје породице.[1] Ове породице деле осећај права на друштвену класу или хијерархију и моћ.[1]

Одређене породице виде интернате као центре социјализације у којима се ученици мешају са другима сличне друштвене хијерархије[1] како би формирали оно што се зове мрежа старих дечака. Елитни ученици интерната су васпитани са претпоставком да им је намењено да контролишу друштво.[1] Значајан број њих улази у политичку вишу класу друштва или се придружује финансијској елити у областима као што су међународно банкарство и ризични капитал.[1] Социјализација у елитној интернатској школи доводи до тога да ученици интернализују снажан осећај права и друштвене контроле или хијерархије.[1] Питер Куксон и Керолајн Хоџис (1985) овај облик социјализације називају „социјализација дубоке структуре“.[1][2] Ово се односи на начин на који интернати не само да контролишу физички живот ученика, већ и њихов емоционални живот.[1][2]

Оснивање интерната подразумева контролу понашања у контексту са неколико аспеката живота, укључујући оно што је прикладно и/или прихватљиво што би адолесценти сматрали наметљивим.[1][2] Ова интернатска социјализација се добро преноси након напуштања школе и при њиховим суочавањем са друштвеним светом.[1] Она стога доводи до тога да се ученици интерната придржавају вредности елитне друштвене класе из које долазе или чији део теже да буду.[1] Ник Дафел, аутор књиге Рањени лидери: Британски елитизам и илузија права – Психоисторија, наводи да образовање елите у британском интернатском систему оставља нацију са „кадром лидера који одржавају културу елитизма, малтретирања и мизогинија што утиче на читаво друштво“.[3] Према Питер V Куксону млађем (2009) елитистичка традиција припремних интерната је опала због развоја модерне економије и политичког успона либералне западне обале Сједињених Америчких Држава.[1][2]

Социјализација контроле улога и родна стратификација[уреди | уреди извор]

Социјализација контроле и хијерархије у интернатима развија дубоко укорењено и снажно придржавање друштвених улога и ригидну родну стратификацију.[1][4] У једној студираној школи друштвени притисак за усаглашеност је био толико озбиљан да је неколико ученика злоупотребљавало лекове за перформансе као што су адерал и риталин како за академски учинак тако и за губитак тежине.[1][4] Изразита и хијерархијска природа социјализације у интернатској култури постаје веома очигледна у начину на који ученици седе заједно и формирају клике, посебно у трпезарији. Ово доводи до распрострањеног облика експлицитног и имплицитног малтретирања и претераног надметања између клика и између појединаца.[1][4] Ригидна полна стратификација и контрола улога испољава се у момцима који формирају клике на основу богатства и социјалног порекла, а девојке отворено прихватају да ће се удати само због новца, док бирају само богате или имућне мушкарце.[1][4] Ученици нису у стању да покажу много осетљивости и емоционалног реаговања и не могу да имају ближе односе осим на површном и политички коректном нивоу, ангажујући се у друштвеном понашању које би их учинило одговарајућим и високо рангираним у друштвеној хијерархији.[1][4] Ово утиче на њихову перцепцију рода и друштвених улога касније у животу.[1][4]

Психолошка питања[уреди | уреди извор]

Аспект живота у интернату са његовим даноноћним становањем ученика једни с другима у истом окружењу, укључених у учење, спавање и дружење може довести до притисака и стреса у интернатском животу.[1] То се манифестује у виду хиперкомпетитивности, употребе рекреативних или илегалних дрога и психичке депресије која се понекад може манифестовати у самоубиству или његовом покушају.[1] Студије показују да око 90% ученика интерната признаје да живот у таталној институцији као што је интернат има значајан утицај и да је променио њихову перцепцију и интеракцију друштвених односа.[1]

Укупно расељавање институција и деце[уреди | уреди извор]

Тврди се да се деца могу слати у интернате како би им се пружило више могућности него што им породице могу пружити. Међутим, то укључује провођење значајних делова свог раног живота у ономе што се може посматрати као тотална институција[5] и могуће искуство социјалне одвојености, као што је сугерисао социјални психолог Ервинг Гофман.[5] Ово може укључивати дуготрајно одвајање од родитеља и културе, што доводи до искуства носталгије[6][7][8] и емоционалног напуштања[9][10][11] и може довести до појаве познате као 'ТЦК' или дете треће културе.[12]

Прослављени британски класичар и песник, Роберт Грејвс (1895–1985), који је похађао шест различитих припремних школа у младости током раног 20. века, написао је:

Припремни школарци живе у свету потпуно одвојеном од кућног живота. Имају другачији речник, другачији морални систем, чак и различите гласове. По повратку у школу са распуста, прелазак од куће до школе је скоро тренутан, док обрнути процес траје најмање две недеље. Припремни школарац, када је затечен, зваће своју мајку 'Молим вас, матрона' и увек се обраћа било ком мушком рођаку или пријатељу породице са 'Господине', као господару. Некада сам то радио. Школски живот постаје стварност, а кућни живот илузија. У Енглеској, родитељи владајућих класа практично губе било какав интимни контакт са својом децом од отприлике осам година, а сви њихови покушаји да инсинуирају осећај дома у школском животу бивају презрени.

— [13]

Неке модерне филозофије образовања, као што су конструктивизам и нове методе музичког тренинга за децу, укључујући Орф Шулверков и Сузукијев метод, чине свакодневну интеракцију детета и родитеља саставним делом обуке и образовања. Код деце, одвајање подразумева лишавање мајке.[14] Пројекат Европске уније-Канаде „Заштита деце преко граница“ (2003),[15] међународни подухват за развој детета, сматра интернате једним од облика трајног расељавања детета.[15] Ово гледиште одражава нови поглед на образовање и раст детета у светлу научног разумевања људског мозга и когнитивног развоја.

Подаци још увек нису табеларно приказани у вези са статистичким односом дечака и девојчица који похађају интернате, укупан број деце у датој популацији у интернатима по земљама, просечна старост међу популацијама када се деца упућују у интернате и просек дужина школовања (у годинама) за ученике интерната. Такође постоји мало доказа или истраживања о комплетним околностима или комплетном низу разлога за слање деце у интернате.[16]

Синдром интерната[уреди | уреди извор]

Термин синдром интернатске школе сковао је психотерапеут Џој Шаверијен 2011. године.[17] Користи се за идентификацију скупа трајних психолошких проблема који се могу уочити код одраслих који су, као деца, послати у интернате у раном узрасту.

Деца послата у школу у раном узрасту трпе изненадни и често неопозиви губитак својих примарних везаности; за многе ово представља значајну трауму. Може уследити малтретирање и сексуално злостављање од стране особља или друге деце и тако нове фигуре везаности могу постати несигурне. Да би се прилагодили систему, може се стећи одбрамбена и заштитна инкапсулација сопства; прави идентитет особе тада остаје скривен. Овај образац нарушава интимне односе и може се наставити у одраслом животу. Значај овога може остати непримећен у психотерапији. Предлаже се да један од разлога за то може бити то што се преношењем и, посебно паузама у психотерапији, понавља, за пацијента, искуство из детињства између школе и куће. Запажања из клиничке праксе поткрепљена су објављеним сведочењима, укључујући она етаблираних психоаналитичара који су и сами били рани обитаваоци интерната.[17]

Шарверијенова запажања се понављају као одјек у изјавама интернатског ученик, Џорџа Монбиота, који иде толико далеко да неке дисфункционалности британске владе приписује интернатима.[18] Британски психотерапеут Ник Дафел назива одрасле који су прошли кроз одвајање у интернат као 'преживјели из интерната'. Он је описао неке од ових појединаца да испољавају понашања као што је осећај одвојености од било каквих веза, радохолизам, опсесивно понашање и склоност контроли.[19]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т Цооксон, Јр., Петер W.; Схwедер, Рицхард А. (2009-09-15). „Боардинг Сцхоолс”. Тхе Цхилд: Ан Енцyцлопедиц Цомпанион. Университy оф Цхицаго Пресс. стр. 112—114. ИСБН 978-0-226-47539-4. 
  2. ^ а б в г Цооксон, Јр., Петер W.; Ходгес Перселл, Царолине (1987-09-30). Препаринг Фор Поwер: Америца'с Елите Боардинг СцхоолсНеопходна слободна регистрација. Басиц Боокс. ИСБН 978-0-465-06269-0. 
  3. ^ „Wхy боардинг сцхоолс продуце бад леадерс”. Тхе Гуардиан. 2014-06-09. Приступљено 2017-09-24. 
  4. ^ а б в г д ђ Цхасе, Сарах А. (2008-06-26). Перфецтлy Преп: Гендер Еxтремес ат а Неw Енгланд Преп Сцхоол. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-530881-5. 
  5. ^ а б Гоффман, Ервинг (1961) Асyлумс: Ессаyс он тхе Социал Ситуатион оф Ментал Патиентс анд Отхер Инматес. (Неw Yорк: Доубледаy Анцхор, 1961); (Хармондсwортх: Пенгуин, 1968) ISBN 0-385-00016-2
  6. ^ Бреwин, C.Р., Фурнхам, А. & Хоwес, M. (1989). Демограпхиц анд псyцхологицал детерминантс оф хомесицкнесс анд цонфидинг амонг студентс. Бритисх Јоурнал оф Псyцхологy, 80, 467–477.
  7. ^ Фисхер, С., Фразер, Н. & Мурраy, К (1986). Хомесицкнесс анд хеалтх ин боардинг сцхоол цхилдрен. Јоурнал оф Енвиронментал Псyцхологy, 6, 35–47.
  8. ^ Тхурбер А. Цхристопхер (1999) Тхе пхеноменологy оф хомесицкнесс ин боyс, Јоурнал оф Абнормал Цхилд Псyцхологy
  9. ^ Дуффелл, Н. "Тхе Макинг оф Тхем. Тхе Бритисх Аттитуде то Цхилдрен анд тхе Боардинг Сцхоол Сyстем". (Лондон: Лоне Арроw Пресс, 2000).
  10. ^ Сцхавериен, Ј. (2004) Боардинг Сцхоол: Тхе Траума оф тхе Привилегед Цхилд, ин Јоурнал оф Аналyтицал Псyцхологy, вол 49, 683–705
  11. ^ Поwер А (2007) "Дисцуссион оф Траума ат тхе Тхресхолд: Тхе Импацт оф Боардинг Сцхоол он Аттацхмент ин Yоунг Цхилдрен", ин АТТАЦХМЕНТ: Неw Дирецтионс ин Псyцхотхерапy анд Релатионал Псyцхоаналyсис; Вол. 1, Новембер 2007: пп. 313–320
  12. ^ Поллоцк DC анд Ван Рекен Р (2001). Тхирд Цултуре Кидс. Ницхолас Бреалеy Публисхинг/Интерцултурал Пресс. Yармоутх, Маине. ISBN 1-85788-295-4.
  13. ^ Graves, Robert Goodbye to All That, chapter 3, page 24 Penguin Modern Classics 1967 edition
  14. ^ Rutter, M (1972) Maternal Deprivation Reassessed. London:Penguin
  15. ^ а б CWAB – Session 6.2 – Reasons for displacement Архивирано 20 март 2012 на сајту Wayback Machine European Union – Canada project Child welfare across borders (2003)
  16. ^ Little, Michael; Kohm, Amelia; Thompson, Ronald (2005). „The impact of residential placement on child development: Research and policy implications”. International Journal of Social Welfare. 14 (3): 200—209. S2CID 154539175. doi:10.1111/j.1468-2397.2005.00360.x. 
  17. ^ а б Schaverien, Joy (мај 2011). „Boarding School Syndrome: Broken Attachments A Hidden Trauma”. British Journal of Psychotherapy. 27 (2): 138—155. ISSN 0265-9883. doi:10.1111/j.1752-0118.2011.01229.x. 
  18. ^ Monbiot, George (11. 11. 2019). „The Unlearning”. George Monbiot. Приступљено 19. 11. 2019. 
  19. ^ Alex, Renton (2014-07-19). „The damage that boarding schools do”. The Guardian. Приступљено 2021-01-24. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Internat na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Internat&oldid=27675968”