Јелена Лозанић

С Википедије, слободне енциклопедије
Јелена Лозанић Фротингхам
Датум рођења(1885-03-12)12. март 1885.
Место рођењаБеоградКраљевина Србија
Датум смрти6. фебруар 1972.(1972-02-06) (86 год.)
Место смртиФранцуска, Француска
СупружникЏон Фротингхам
ДецаАна
ОдликовањаОрден Белог орла
Орден Светог Саве

Јелена Лозанић Фротингхам (Београд, 12. март 18856. фебруар 1972) била је секретар Српског женског народног савеза, велики борац за права жена, болничарка у Балканском рату, члан Кола српских сестара и представница Црвеног крста Краљевине Србије за време Првог светског рата у Америци.[1][2]

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Српска делегација на источном излазу Беле куће, 1917. На фотографији су: др Сима Лозанић, посланик Љуба Михајловић, Јелена Лозанић, др Миленко Веснић, пуковник Михаило Ненадовић, др Михајло Пупин, генерал Михаило Рашић и капетан Милан Јовичић

Родила се у породици Лозанић, од оца Симе и мајке Станке, рођена Пачић, пореклом из породице Вучић-Перишић, великих хуманитарац. Њен отац Сима Лозанић (1847–1935) био је хемичар, професор Велике школе, први ректор Београдског универзитета, члан Српског ученог друштва и Српске краљевске академије и њен председник, министар пољопривреде и иностраних дела, посланик Краљевине Србије у Лондону, члан Српске војне мисије. У таквој породици Јелена Лозанић је брзо одрасла у не само знатижељну, виспрену и интелигентну особу, већ и у истрајну, племениту и храбру жену, која ће те своје способности исказати 1910. године као секретар Српског женског народног савеза и на конгресу Међународног савета жена у Копенхагену, где се борила за права жена.

Након што је избио Балкански рат, Јелена се придружује Колу српских сестара као болничарка. Неговала је рањенике у санаторијуму „Врачар”, и сате проводила бринући о ратној сирочади.

По избијању Првог светског рата, њено доброчинитељство се наставља и она као представница Црвеног крста Краљевине Србије одлази 1915. године у Америку, где је од 1915. до 1920. године сакупљала помоћ за отаџбину.[3] Њен муж је постао један од највећих добротвора према Србима. Пружио је милионску помоћ, а Јелена је широм Америке вршила најживљу и најплеменитију пропаганду. Делфа Иванић је у Ријеци примила послану помо из Америке. У Чачку је Јелениним настојањима основан дом ра затну сирочад, који је издраван од тих прилога и те помоћи, као и сам Црвени крст.[4]

Јелена је то схватила као животну мисију, што је и забележила у дневнику који је водила, а који је 1970. године објавило Удружење носилаца албанске споменице. Била су то заправо њена писма, писана сестри Ани и родитељима у Србији, у којима је описивала живот који је, а да није могла да претпостави, почела да води на другом континенту.[5]

Када је између Јелене и Џон Фротингхам планула љубав, она је ту љубав 1921. године озваничили пред олтаром руске цркве у Њујорку, а круна љубави била је девојчица Ана. Породица Лозанић-Фротингам је до 1935. године живела на југу Француске, одакле ја све време помагала деци у Србији.[6]

Када су, у истој години, умрли Јеленин отац и муж, она се са ћерком Аном преселила у Америку.

По избијању Другог светског рата Јелена је активно учествовала у оснивању Одбора америчких пријатеља Југославије, претече Уједињеног југословенског фонда за помоћ.

До краја свог живота била је предана својој хуманитарној мисији. Преминула је 6. фебруара 1972. године у Француској.

Одликовања[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Јелена Лозанић“, у Попов, Чедомир, ур., Српски биографски речник, књ. 5, Нови Сад: Матица српска, 2011, 614–615.
  2. ^ Лозанић-Фротингхам, Јелена, Добротворна мисија за Србију у I светском рату. Писма из Америке и Канаде 1915–1920. године. Београд: Удружење носилаца Албанске споменице, 1970, 307–311
  3. ^ Предраг Протић, Јелена Лозанић-Фротингхам: Добротворна мисија за Србију у Првом светском рату, Историјски гласник бр. 1 и 2, 1970.
  4. ^ Милановић, Јасмина (2012). ДЕЛФА ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 303. ИСБН 978-86-7403-172-8. 
  5. ^ Гордана Бекчић Пјешчић, Шта је у ствари родољубље, Објављено у Република 498/99, 2011.
  6. ^ Риста M. Симоновић: „Друштвена историја Врања од краја 19. до краја 20. века“, монографија; издавачи: Историјски архив „31. јануар“ Врање, Град Врање, 2014

Литература[уреди | уреди извор]

.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак Јелена Лозанић на Викимедијиној остави