Масуд Сад Салман

Масуд Сад Салман
Лични подаци
Пуно име	Масуд Сад Салман
Датум рођења	1048.
Место рођења	Лахор, Пакистан
Датум смрти	1121.
Филозофски рад
Регија	Ислам

Масуд Сад Салман један је од славних песника из селџучког доба. Изванредно је познавао ондашње филозофске и математичке науке и то је јасно уочљиво у стиховима које је оставио за собом.. Према Хедајату, 1072. година је забележена као датум Асадијеве смрти

Масуд Сад Салман је своју песничку каријеру провео у другој половини XI и почетним годинама из XII века. Надимци су му „Сад ад-давле“ и „Сад ад-дин“, а био је познат као Ибн Сад Салман. Авфи тврди да је он рођен у Хамедану, међутим сам Масуд Сад своје родно место поистовећује са Лахорем:

О Лахоре, весео био, без мене како си?

Без сунца светлога, без светла како си?

У наставку ове касиде, обраћајући се Лахору, себе сматра драгим чедом Лахора:

Наједном се драго чедо од тебе растаде,

с болом његовим, у кукању и жаљењу – како си?

Живот

Његов отац је радио у газневидском дивану у одељењу за прерачунавање дажбина, што је био велики положај, па је вероватно због дворског респекта који је уважавао, отишао у Лахор, где ће му се родити дете по имену Масуд. Масуд се родио 1048. године. Наметнуо се као песник за време султана Ибрахима Газневидског (1058–1098), а управо ће се он расрдити на свога сина Сејфу-давлеа, склонити га са положаја 1102, или по Чахар макалеу 1079, те по др Сафау 1087. године, и отерати га, заједно са његовим присталицама, у затвор. Један од пратилаца смењеног Сејфу-давлеа био је песник Масуд Сад који је одведен у сужањство, након што је на њега бачена потвора, и провео је седам година у кули по имену Су, па још три године у кули Нај:

Седам година ме уништаваху Су и Дехак,

после тога ми – још три године кула Нај....

У затвору у Нају је срочио најпознатије персијске хабсије, у које спада и ова касида:

Баш ко Нај сам бедан од овога бедног Наја,

нико среће не угледа никад у беднога Наја...

Највероватније да је овај затвор био смештен у згражавајуће окружење, будући да су се у њему држали затвореници који су били укључени у политичке афере у доба Газнавида; Масуд је, у вези с тим, говорио да се ни поветарац, нити северац нису усуђивали да приђу близу тог затвора. По изласку на слободу, Масуд Сад је једно време састављао панегирике Абу Насру Парсију, једном од познатих ауторитета на газневидском двору у Индији, пријатељски односи са ким су му помогли да се домогне власти у Чаландару или Џалхандару у околини Лахора. На његову несрећу, суверенова срџба се сручила и на Абу Насра Парсија, па је и он одведен у затвор, а заједно са њим, поново и Масуд; притом, опљачкан му је и сав иметак. Касније, једном се лично на њега разљутио султан, највероватније да је разлог томе била једна касида у којој је Масуд презирао диванске послове, и стрпао га је у затвор у Маранџу. Тамо је окушао сужањство осам година да би се, напосле, посредством извесног емира, отарасио затвора 1106. године. Тада је он већ имао негде око шездесет и две године и осећао је дубоку изнуреност, истрошеност и старост, на које се и сам осврће у речима:

Ко чешагија ми беше јетра, све бодља до бодље од туге,

што од косе своје видех бодље све беле на рамену.

Кад је овај пут изашао из затвора, постављен је да ради у газневидском Дар ал-кутубу (библиотека) па му је ту смрт дошла 1121. године.

Дела

Његов значај се намеће у установљавању стилског компоновања затворских елегија (хабсијат), што је у персијској песми представљало новину. Он је већину својих песама састављао у затвору и то се морало одразити у виду озбиљне присутности емоција и симпатија у његовим песмама, које се, по свуда бриљантно манифестују; а једва се могла, у XII веку, пронаћи песма у којој би се песник тако увијао у дубине своје нутрине. У његове касиде је одвећ утиснут епски тенор, па он прославља победу чак и онда када је у затвору. Надаље, у његовој песми су се понављања и иновативне паралеле у ритму развили као особености његовог личног стила који није превидео ни префињена упоређења или разне метафоре. Учиниће нам се да је утицај Масудове реторике непревазиђен и да читаоца, каткад наједном, почне да прожима саосећајност, једнодушност. Његове касиде, зато што у себи носе знакове газела из надолазећих раздобља, комбинација су епике и емоције.

Масудов диван садржи 303 касиде, које је у оквиру дивана по први пут прикупио изврсни теозоф и песник Санаи. У његовим касидама се, углавном, развијају панегирици, премда се може поред њих наићи, такође, на аутобиографске показе, па на туговаљке, мудре поуке и савете. Он усред својих касида описује своје стање, те говори о затвору, мукама и тузи. Описи које он доноси о затвору можда су најбољи описи које је персијска песма могла икада да привије. Он је, заправо, особа која је све то додиривала, која је све то проживљавала; зато је његова песничка симпатија прожимана искуствима богатим до те мере да се сличне песме које су настајале чак и на Западу, нипошто, неће моћи поредити са његовим затвроским елегијама. Чак ни песма Тхе присонер оф Цхиллон (Заточеник из Шилона), коју је спевао истакнути енглески песник Бајрон (Бyрон), премда је изузетно продорна и суптилна, никако неће повредити ону бесприметност Масудове песме. У фундаменталном језгру Масудових хабсијата умешани су концепти везани за бол и муку. Тек ће у оваквим песмама оно истинско песниково „ја“ добити прилику да исплива. Онај друштвени ранг ће се показати чак и у његовим поетским сликовитим приказима; у вези са тим треба напоменути да се усред његових сликовитих исказа, премда су они, у највише случајева, устаљени и разбаштињени од било какве поетске динамике, посебно када се у песми бива усредсређивано на принципе из природе – у разоткривању симпатичких остварења, наједном намеће њихова посве изванредна јачина. Утицај индијске средине није се одразио у његовим песмама, значи да оне нису задобиле арому оне посебне климе, осим у случају ретко призиваних речи из санскрита које у његовој песми једино могу подсећати на онамошњу средину. Насупрот томе, филозофска и научна, посебно астрономска арома се може, барем у неким случајевима, превидети. Његова проповедања, такође, у својим затворским елегијама, природи и стварима, одиста су без премца. Сходно томе, у његовим песмама су посвуда осмишљаване апстрактне и трансцендентне димензије, које ће нам предочавати песме славног маестра рубаија Хајама. Ево неколико почетних дистихона из његових познатих касида:

Синоћ ка површини оне куполе зелене

осташе уперена ова два ока моја намерно.

Докад срце изнурено у претпоставке да вежем,

преступ који починим овоме или ономе приписујем.

Од учинка свога сопства стидим се ја,

за другу стазу осим покајања не знам.

Синоћ си говорио о тамнини ноћи моје

да је увојак црнооке и мисао Ахримана.

О ти што си трпио хладноћу и врућину времена,

што си кушао слаткоћу и горчину времена....

Вичем из срца ко и грло моје у тврђави Нај,

увену ми одважност моја у овом високом месту.