Туракови

С Википедије, слободне енциклопедије

Туракови и сродиници
Временски распон:
Олигоцен - холоцен, 24–0 Ма Поссибле Еарлy Еоцене рецорд
Гвинејски турако (Tauraco persa) у воларију Рајске птице, Јужна Африка
Научна класификација е
Домен: Еукарyота
Царство: Анималиа
Тип: Цхордата
Класа: Авес
Кладус: Отидиморпхае
Ред: Мусопхагиформес
Seebohm, 1890
Породица: Мусопхагидае
Lesson, 1828
Родови
Синоними
  • Apopempsidae Brodkorb, 1971b
  • Veflintornithidae Kašin, 1976

Туракови сачињавају птичију фамилију Musophagidae (дословно „бананождери”), која обухвата птице које се хране плантаниме и оне у роду Corythaixoides. У јужној Африци су ове птице углавном познате као лорије. Оне су полузигодактилне - четврти (спољни) ножни прст може се померати напред-назад. Други и трећи ножни прст, који су увек усмерени према напред, спојени су код неких врста. Мусофагиди често имају истакнуте кресте и дуге репове; туракови су познати по чудним и јединственим пигментима који им дају њихово живо зелено и црвено перје.

Традиционално, ова група је била удружена са кукавицама из реда Cuculiformes, али Сибли-Ахлквистова таксономија подиже ову групу до пуног ред Musophagiformes. Предложено је да се они повезују хоацине са осталим постојећим птицама,[1] али то је касније оспорено.[2] Недавне генетске анализе снажно су подржале рангирање реда Мусопхагиформес.[3][4][5]

Musophagidae су једна од ретких породица птица ендемских за Африку,[6] као што је случај и са мишјакињом, Colliidae. Све врсте су фругиворне, мада оне једу и лишће, пупољке и цветове. Смокве су важан део њихове исхране. Ове птице имају заобљена крила и дуге репове и снажне ноге, што их чини слабиним летачима, али добрим тркачима.[6]

Морфологија[уреди | уреди извор]

Женка врсте Corythaixoides leucogaster

Већина туракова су птице средње величине - изузетак је велики плави турако - са дугим реповима и кратким, заобљеним крилима. Оне расту у опсегу дужина од 40 до 75 цм (16—30 инча). Лет им је слаб, али оне су снажни пењачи и способне су да се крећу по гранама и кроз вегетацију. Младе птице имају канџе на крилима које им помажу да се пењу.[7][8][9] Оне имају јединствен распоред стопала, где се четврти ножни прст може довести до стражњег дела стопала, где готово додирује први ножни прст, или се може извући тако да је близу другог и трећег. Упркос овој флексибилности, ножни прст се обично држи под правим углом у односу на осовину стопала.[10]

Еволуција и систематика[уреди | уреди извор]

Фосилни род Veflintornis[11] је познат из средњег миоцена у Грив-Сен-Албану (Француска). Основан је као Апопемпсис од Пирса Бродкорба 1971. године, али ово је преокупирано Шенклинговом употребом тог имена из 1903. године за неке инсекте. „Apopempsis” africanus (рани миоцен Кеније) такође може припадати тамо.[12]

Велики плави турако
Corythaeola cristata

За рано еоценски род Promusophaga у почетку се веровало да је најстарији запис о тураковима; на крају је утврђено да се ради о далеком рођаку ноја и сада је у породици нојевки Lithornithidae. Filholornis из касног еоцена или раног олигоцена у Француској повремено се сматра мусофагидом, али његове релације су увек биле спорне. У новије време се углавном више не сматра тураком и синонимно је представљен као претпостављеним ждрал Talantatos, мада је неизвесно да ли ће то постати широко прихваћено.[12]

Филогенетска анализа коју је спровела компанија Филд & Сјанг (2018) показала је да је еоценска (васачијанска) врста Foro panarium, позната из фосилног налазишта формације Зелене реке (Вајоминг, Сједињене Државе), био матични турако.[13]

Филогенија[уреди | уреди извор]

ИОЦ Светски списак птица (верзија 10.1) препознаје 23 врсте туракова у шест родова.[14] Међутим, филогенетска анализа Перктаса ет ал (2020) утврдила је да је род Tauraco полифилски и предложена је ревидирана класификација заснована на молекуларној, морфолошкој и биогеографској анализи.[15] Ова студија препознала је 33 таксона на нивоу врсте у седам родова што одговара главним кладама. Следеће филогенетско стабло засновано је на овом предлогу и користи њихова предложене имена родова и врста.[15]

Corythaeolinae

Corythaeola cristata

Criniferinae

Crinifer leucogaster

Кринифер

Crinifer piscator

Crinifer zonurus

‑{сенсу стрицто}‑

Crinifer personatus

Crinifer concolor

(кринифер sensu lato)[а]
Musophaginae
Gallirex[ж]

Gallirex porphyreolophus

Gallirex chlorochlamys[б]

Gallirex kivuensis[б]

Gallirex johnstoni

Menelikornis[е]

Menelikornis ruspolii

Menelikornis leucotis

Menelikornis donaldsoni[б]

Musophaga

Musophaga macrorhynchus

Musophaga verreauxii[б]

Musophaga violacea

Musophaga rossae

Tauraco
Proturacus[ђ]

Proturacus bannermani

Proturacus erythrolophus

Proturacus leucolophus

Tauraco

Tauraco emini[в]

Tauraco hartlaubi

Tauraco persa

Tauraco buffoni[б]

Tauraco fischeri

Tauraco reichenowi[г]

Tauraco corythaix

Tauraco livingstonii

Tauraco schuettii

Tauraco chalcolophus[д]

Tauraco schalowi

Tauraco marungensis[д]

Tauraco loitanus[д]

‑{сенсу стрицто}‑
‑{сенсу лато}‑

Нотес:[15]

  1. ^ Предложена је шира дефиниција Crinifer, јер је Corythaixoides leucogaster сврстан са Crinifer врстама уместо са другим Corythaixoides врстама.
  2. ^ а б в г д Предложене врсте су подељене по принципу филогенетских врста.
  3. ^ Предложена је промоција бивших подврста у нове врста јер је утврђено да је Tauraco schuettii полифилетичан.
  4. ^ Предложена је промоција бивших подврста у нове врста јер је утврђено да је Tauraco livingstonii полифилетичан.
  5. ^ а б в Предложене врсте деле Tauraco schalowi комплекс у четири врсте на бази принципу филогенетских врста.
  6. ^ Предложено је признавање рода Proturacus за кладу са Tauraco bannermani, Tauraco erythrolophus и Tauraco leucolophus.
  7. ^ Предложени су родови за бивше Taurico врсте
  8. ^ Предложен је род за кладу бивших Taurico и Ruwenzorornis врста

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Хугхес & Бакер (1999)
  2. ^ Соренсон ет ал. (2003)
  3. ^ Ерицсон, П.Г.П.; et al. (2006). „Диверсифицатион оф Неоавес: интегратион оф молецулар сеqуенце дата анд фоссилс” (ПДФ). Биологy Леттерс. 2 (4): 543—547. ПМЦ 1834003Слободан приступ. ПМИД 17148284. дои:10.1098/рсбл.2006.0523. Архивирано из оригинала (ПДФ) 7. 3. 2008. г. 
  4. ^ Хацкетт, С.Ј.; et al. (2008). „А Пхyлогеномиц Студy оф Бирдс Ревеалс Тхеир Еволутионарy Хисторy”. Сциенце. 320 (5884): 1763—1768. ПМИД 18583609. дои:10.1126/сциенце.1157704. 
  5. ^ Јарвис, Е.D.; et al. (2014). „Wхоле-геноме аналyсес ресолве еарлy бранцхес ин тхе трее оф лифе оф модерн бирдс”. Сциенце. 346 (6215): 1320—1331. ПМЦ 4405904Слободан приступ. ПМИД 25504713. дои:10.1126/сциенце.1253451. 
  6. ^ а б Холзман, Барбара А. (2008). Тропицал форест биомес. Греенwоод Пресс. ИСБН 978-0-313-33840-3. ОЦЛЦ 470649845. 
  7. ^ Фаин, Маттхеw Г. & Хоуде, Петер (2004). „Параллел радиатионс ин тхе примарy цладес оф бирдс” (ПДФ). Еволутион. 58 (11): 2558—2573. ПМИД 15612298. дои:10.1554/04-235. Архивирано из оригинала (ПДФ) 09. 07. 2017. г. Приступљено 8. 7. 2016. 
  8. ^ „Виолацеоус Тоурацо” (ПДФ). росамондгиффордзоо.орг. 1. 3. 2010. Архивирано из оригинала (ПДФ) 05. 01. 2011. г. Приступљено 8. 7. 2016. 
  9. ^ „ТУРАЦО ТАГ ХУСБАНДРY МАНУАЛ” (ПДФ). авиансаг.орг. 18. 8. 1998. Архивирано из оригинала (ПДФ) 05. 07. 2016. г. Приступљено 8. 7. 2016. 
  10. ^ Турнер, Доналд (1997), „Фамилy Мусопхагидае (Турацос)”, Ур.: дел Хоyо, Јосеп; Еллиотт, Андреw; Саргатал, Јорди, Хандбоок оф тхе Бирдс оф тхе Wорлд. Волуме 4, Сандгроусе то Цуцкоос, Барцелона: Лyнx Едиционс, стр. 480–508, ИСБН 978-84-87334-22-1 
  11. ^ Геобиос2:п. 157
  12. ^ а б Млíковскý (2002)
  13. ^ Даниел Ј. Фиелд; Аллисон Y. Хсианг (2018). „А Нортх Америцан стем турацо, анд тхе цомплеx биогеограпхиц хисторy оф модерн бирдс”. БМЦ Еволутионарy Биологy. 18 (1): 102. ПМЦ 6016133Слободан приступ. ПМИД 29936914. дои:10.1186/с12862-018-1212-3. 
  14. ^ Гилл, Ф.; Донскер, D.; Расмуссен, П. (ур.). „Фамилy Мусопхагидае”. ИОЦ Wорлд Бирд Лист. 10.1. Интернатионал Орнитхологицал Цонгресс. Приступљено 19. 6. 2020. 
  15. ^ а б в Перктаş, Утку; Гротх, Јефф Г.; Барроwцлоугх, Георге Ф. (април 2020). „Пхyлогеограпхy, Специес Лимитс, Пхyлогенy, анд Цлассифицатион оф тхе Турацос (Авес: Мусопхагидае) Басед он Митоцхондриал анд Нуцлеар ДНА Сеqуенцес”. Америцан Мусеум Новитатес. 2020 (3949): 1—61. ИССН 0003-0082. дои:10.1206/3949.1. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]