Zijavci i trkalice

С Википедије, слободне енциклопедије

Glareolidae - Зијавци и тркалице
Мали зијавац (Glareola lactea)
Индијска тркалица (Cursorius coromandelicus)
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Глареолидае

Родови

Зијавци и тркалице (лат. Glareolidae) су фамилија шљукарица из подреда Charadri. Садржи две различите подгрупе птица, зијавце и тркалице. Атипична египатска звиждарка (Pluvianus aegyptius) се традиционално налази у овој фамилији иако се сада зна да је она само далеки сродник ове фамилије.

Фамилија садржи 15 врста у оквиру 5 родова.

Опис[уреди | уреди извор]

Особина по којој се ова фамилија разликује од остатка реда је лучно закривљени кљун са ноздрвама у основи. Зијавци имају кратке ноге, дугачка зашиљена крила и дугачке виласте репове. Имају карактеристичан „пливајући” лет који има омогућава многобројне ловеће стратегије, којима свој плен хватају у лету, а што подсећа на стратегију лова ласти и чиопа. Облик крила омогућава одређеним врстама дугачке миграције. Тркалице имају дугачке ноге, које користе за трчање, па отуда и име целе групе. Крила су краћа и њихов лет је правилнији него лет зијаваца.

Дистрибуција и станиште[уреди | уреди извор]

Зијавци и тркалице живе у Старом свету и појављују се у јужној Европи, Азији, Африци (укључујући Мадагаскар) и у Аустралији. Сматра се да је фамилија еволуирала у Африци, где је и највећи диверзитет врстама. Фосилни остаци из миоцена су нађени у Француској.[1]

Тркалице се најчешће срећу у отвореним и сувим стаништима као што су пустиње и жбуњаци. Rhinoptilus cinctus и Rhinoptilus chalcopterus су изузетак јер се срећу у шумама далеко од отворених станишта. Ова подфамилија се често повезује са низијским подручјима, док се Cursorius rufus среће у јужној Африци у афро-алпијској зони планина. Зијавци се повезују са воденим стаништима или влажним стаништима, поред река, естуара или континеталним токовима. Као и са тркалицама и овде постоје изузеци као код црнокрилог зијавца (Glareola nordmanni) који се гнезди и храни у степама.

Неке врсте зијаваца су мигранти на велике даљине. Мигранти на краће даљине је мадагаскарски зијавац (Glareola ocularis) који мигрира са својих гнездећих територија у источну Африку, за разлику од црнокрилог зијавца који мигрира из степа источне Европе и централне Азије до западне и јужне Африке. Миграторни пут може бити и до 10.000 км дугачак, при чему птица лети на великим надморским висинама, без прављења паузе. Тркалице се не сматрају претераним селицама иако је такво понашање примећено код плаве тркалице (Cursorius cursor) која мигрира у јужније делове ареала распрострањена. Тркалице су прави номади и код њих постоји само дисперзија у неповољним деловима године.[1]

Понашање[уреди | уреди извор]

Тркалице су крепускуларни (активни у сумрак и зору) и ноктурални (активни ноћу) у својим стаништима, генерално неупадљиви, поготово шумске врсте. Нису социјални и грегарни (не окупљају се) као бучни и социјални зијавци.

Исхрана[уреди | уреди извор]

Различити облици инсеката и зглавкара су основа исхране птица ове фамилије. Зијавци за храном трагају у лету, али су способни да храну прикупе и на земљи. Опортунисти су и примећена су јата како прате антилопе у потрази за инсектима које ови преживари подижу на пашњацима или хватање инсеката под ноћним светиљкама. Инсекти који се роје, као што су скакавци и термити су основа исхране. Тркалице су искључиво терестријални (везани за земљу) и хране се налик осталим шљукарицама, тако што трче са застајкивањем и скенирају да ли има плена који се креће. Неке врсте могу кљуном копати мекану земљу у потрази за инсектима. Поред инсеката, неке се могу хранити и мекушцима и семенкама разних биљака.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Пиерсма, Тхеунис (2008), „Фамилy Глареолидае (Цоурсерс анд Пратинцолес)”, Ур.: дел Хоyо, Јосеп; Еллиотт, Андреw; Саргатал, Јорди, Хандбоок оф тхе Бирдс оф тхе Wорлд. Волуме 3, Хоатзинс то Аукс, Барцелона: Лyнx Едиционс, стр. 364—375