Jela Spiridonović Savić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jela Spiridonović Savić
Lični podaci
Puno imeJelena Spiridonović Savić
Datum rođenja(1890-01-11)11. januar 1890.
Mesto rođenjaŠabac, Kraljevina Srbija
Datum smrtiseptembar 1974.(1974-09-00) (84 god.)
Mesto smrtiBeograd, Srbija, SFRJ
Književni rad
Najvažnija dela„Sa uskih staza“ (1919)
„Pergamenti“ (1923)
„Večite čežnje“ (1926)

Jelena Jela Spiridonović Savić (11. januar 1890, Šabac — septembar 1974, Beograd) bila je srpska pesnikinja, pripovedačica i esejistkinja.

Život[uredi | uredi izvor]

Rodila se u bogatoj šabačkoj porodici grčkog porekla. Njen otac, Mihajlo Spiridonović (1848–1908), nakon što je doktorirao medicinu u Beču zaposlio se u Šapcu kao fizikus. Zbog humanosti i nesebične požrtvovanosti prozvan je „sirotinjska majka“. Mihajlo Spiridonović je aktivno učestvovao u kulturnom životu grada, a Jela je, verovatno, nasledila njegov književni talenat. Nakon svršene Šabačke gimnazije, Jela Spiridonović je u periodu od 1911. do 1913. godine studirala filozofiju u Trstu. Godine 1913. udala se za Vladislava Savića (1873—1957), eruditu i znalaca pet jezika, šefa presbiroa u Ministarstvu unutrašnjih poslova. U godinama između dva svetska rata boravila je sa suprugom u Njujorku, Beču, Minhenu i Trstu kuda ih je vodila njegova diplomatska karijera. U međuratnom periodu ime Jele Spiridonović Savić je jedno od najprepoznatljivijih na srpskoj/jugoslovenskoj književnoj sceni. Tridesetih godina držala seriju predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu i u Kolu srpskih sestara o životima i delima najpoznatijih mistika. Drugi svetski rat provodela je i Beogradu. Godine 1945. komesarska uprava na čelu sa Đurom Gavelom objavila je izveštaj „Srpska književna zadruga pod okupacijom“ u kojem je Jela Spiridonović Savić ocenjena kao „saradnica fašističkog okupatora“, a njeno delo kao nedostojno, nerodoljubivo i izdajničko. Umrla je u Beogradu. U nekrologu, u ime Društva književnika Srbije, Desanka Maksimović je naglasila da je Jela Spiridonović Savić „bila pravi, rođeni pesnik. Pisala je produhovljenu poeziju temom više okrenuta prema zvezdama nego prema zemlji. Više okrenuta prema našoj prošlosti nego prema sadašnjici“.

Delo[uredi | uredi izvor]

Sa uskih staza[uredi | uredi izvor]

Prvu pesničku zbirku, Sa uskih staza, Jela Spiridonović Savić je objavila 1919. godine. Onovremena kritika nije mogla da ne reaguje na subverzivni karakter stihova. Milan Bogdanović ističe, prikazujući nove knjige u Politici 1919. godine, da u Zagrebu, oko Krležinog Plamena, Miloš Crnjanski i Jela Spiridonović Savić skandalizuju svojim stihovima. Pesnikinja „raskošne mašte i vrelog temperamenta“, „velikog osećanja ploti i krvi i jakih čulnih senzacija“[1] u zbirci Sa uskih staza slobodnim stihom opeva erotski užitak žene. Autorkina prva zbirka korespondira sa avangardnim tendencijama početkom dvadesetih godina u srpskoj književnosti: ekstatični doživljaj sveta, intuitivnost religiozne spoznaje, metafizička identifikacija sa kosmosom, individualizam u smislu odvajanja od licemernog građanskog društva i potraga za suštinom stvarnosti u neistraženim dubinama sopstvenog bića.[2]

Pergamenti[uredi | uredi izvor]

Tokom dvadesetih i tridesetih godina bila je saradnica brojnih časopisa: Dan, Misao, Srpski književni glasnik, Budućnost, Raskrsnica, Savremenik, Književni sever, Letopis Matice srpske itd. U izdanju S. B. Cvijanovića 1923. objavila je ep Pergamenti, „duhovnu autobiografiju iz hilandarskog perioda, koju na početku 19. veka na zgarištu spaljenog manastira Svetog Simeona „slučajno“ pronalazi monah Stratonik“.[3] „Ep Pergamenti Jele Spiridonović Savić predstavlja eho datih religiozno-nacionalnih ideja čiji su nosioci bili predstavnici srpski predstavnici bogoslovske i umetničke elite“.[4] Važnu ulogu u ovom delu, kao i u celokupnom njenom opusu, ima tema metempsihoze.[5] Autorkina vizija utemeljivača srpske pravoslavne crkve izazvala je veliku pažnju i u inostranoj javnosti. Delo je prevedeno i objavljeno na italijanskom jeziku 1927. godine.

Večite čežnje[uredi | uredi izvor]

Godine 1926. objavila je drugu pesničku zbirku, Večite čežnje. U predgovoru Jovan Dučić ističe da se pesme Jele Spiridonović Savić „razlikuju od starijih pesnika svojom formom, a od mlađih svojom sadržinom“. Prema Dučićevom mišljenju, ono što izdvaja pesnikinju je njen misticizam, „njena lična spiritualna nota, aspiracija ka transcendentnom i opštem, smisao za uopštavanje, za vezivanje u zajedničko, u osnovno, esencijalno, kosmičko“.[6] Jedan od naboljih prikaza zbirke napisala je filozofkinja dr Ksenija Atanasijević, stavljajući akcenat na metafizičku i rodnu dimenziju zbirke. Rečima Ksenije Atanasijević, Jela Spiridonović Savić je „prečistila sviju ljubavnu poeziju za jedno produbljeno mistično osećanje, što je započela još u svojoj poemi retke lepote Pergamenti“.[7] Atanasijević je ocenila da su ciklusi „Tragedija žene“ i „Dnevnik usedelice“ najbolja ostvarenja u zbirci: „Kad peva ženu, g-đa Spiridonović stvara najneprolaznije svoje strofe“.[8] Savremena istraživačica, dr Stanislava Barać je ocenila da je pesnikinja u ovim ciklusima obradila aktuelne teme tadaše feminističke kontrajavnosti: „Religioznost i hrišćanska etika Jele Spiridonović Savić nije u ovim pesmama našla saglasnost sa patrijarhalnom normom“.[9]

Jesenje melodije[uredi | uredi izvor]

Krajem tridesetih godina autorka je objavila zbirku Jesenje melodije, sabrane pesme objavljivane tokom tridesetih godina, i Pripovetke. Todor Manojlović je zapisao da je nova pesnička zbirka Jele Spiridonović Savić „prebolna i magična“, videći je kao „stvaralačku nostalgiju usamljenika [...] motiv koji razvezuje sumorno i sugestivno, sa nekim čudesno nežnim melodizmom i ustreptalim mističkim bleskom“.[10] Paulina Lebl Albala je opisala zbirku kao „melanholičnu strasnu barkarolu“.[11] „Inovativnost ove zbirke ogleda se u naglašenoj metatekstualnosti“, naglašava dr Jovana Reba, ističući da „duhovnu auru većine pesama u zbirci oblikuje traganje po dubinama podsvesti, susreti sa sopstvenim demonima i beg od sumorne realnosti u maštu i ludilo“.[12]

Pripovetke i esejistika[uredi | uredi izvor]

Zbirka Pripovetke sadrži pet pripovedaka: „Pale se svetiljke gradske“, „Harmonikaš“, „Gospođa Georgina“, „Mala služavka Marija“ i „San Marije iz Magdale“. Pripovetke „predstavljaju proznu realizaciju hrišćanskog koncepta o potrazi sa savršenom vrlinom, o žrtvovanju i ekstazi duha. Motive iz svoje poezije pesnikinja je transponovala u pesničku formu, tako da su gotovo svi glavni junaci i junakinje već bili otelotvoreni u određenim pesmama i pesničkim ciklusima“[13]. Svoje poslede delo, zbirku eseja Susreti, Jela Spiridonović Savić je objavila 1944. godine. U Susretima Iskošeni tekstsu sabrani eseji, odnosno predavanja koja je držala tokom tridesetih godina o Rilkeu, Geteu, Ničeu, fra Anđeliku, Desanki Maksimović, Isidori Sekulić, ženama misticima itd. Priredila je i objavila kao samizdat zbirku pripovedaka svog supruga, Vladislava Savića, Pripovetke 1958. godine. Izabrana dela Jele Spiridonović Savić priredila je dr Jovana Reba 2012. godine. Knjiga Čežnje: izabrana dela objavljena je u ediciji Sopstvena soba izdavačke kuće Službeni glasnik iz Beograda.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kašanin, Milan (1927). „"Tri knjige pesama"”. Letopis Matice srpske. sv.1-2: 204. 
  2. ^ Reba, Jovana (2012). "Misticizam Jele Spiridonović Savić", Čežnje: izabrana dela. Beograd: Službeni glasnik. str. 285. 
  3. ^ Reba, Jovana (2012). "Misticizam Jele Spiridonović Savić", Čežnje: izabrana dela. Beograd: Službeni glasnik. str. 285—286. 
  4. ^ Reba, Jovana (2012). Misticizam Jele Spiridonović Savić, Čežnje: izabrana dela. Beograd: Službeni glasnik. str. 285. 
  5. ^ Radulović, Nemanja (2018). „Metempsihoza u delu Jele Spiridonović Savić”. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor. 84: 149—155. 
  6. ^ Dučić, Jovan (1926). „Predgovor“, Večite čežnje. Beograd: S. B. Cvijanović. str. 5. 
  7. ^ Atanasijević, Ksenija (1927). „Jela Spiridonović Savić, Večite čežnje”. Srpski književni glasnik. 3: 231. 
  8. ^ Atanasijević, Ksenija (1927). „Jela Spiridonović Savić, Večite čežnje”. Srpski književni glasnik. 3: 232. 
  9. ^ Barać, Stanislava (2015). Feministička kontrajavnost. Žanr ženskog portreta u srpskoj periodici 1920-1941,. Beograd: Institut za književnost i umetnost. str. 313. 
  10. ^ Manojlović, Todor (1940). „Dve knjige pesama”. Srpski književni glasnik. 1: 54. 
  11. ^ Lebl Albala, Paulina (1939). „Jela Spiridonović Savić: Jesenje melodije”. Letopis Matice srpske. 113: 491. 
  12. ^ Reba, Jovana (2012). "Misticizam Jele Spiridonović Savić", Čežnje: izabrana dela. Beograd: Službeni glasnik. str. 294. 
  13. ^ Reba, Jovana (2012). "Misticizam Jele Spiridonović Savić", Čežnje: izabrana dela. Beograd: Službeni glasnik. str. 295. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јела_Спиридоновић_Савић&oldid=27771696”