Ćin Ši Huang

Ćin Ši Huang
Lični podaci
Datum rođenja	260. p. n. e.
Mesto rođenja	Handan,
Datum smrti	210. p. n. e.
Mesto smrti	Si'an,
Porodica
Potomstvo	Drugi kineski car, Fusu, Chiang Lee, Punsu Tao, Ziying
Roditelji	King Zhuangxiang of Qin Queen Dowager Zhao
Dinastija	Dinastija Ćin
Prethodnik	King Zhuangxiang

Prvi kineski car ili Ćin Ši Huang (kineski: 秦始皇, Qín Shǐ huáng), prezime: Jing, 嬴 (Yíng), lično ime: Dženg, 政 (Zhèng), rođen u novembru/decembru 260. p. n. e., umro 10. septembra 210. p. n. e., bio je kralj i car dinastije Ćin i prvi vladar ujedinjene Kine. Pod njegovim je rukovodstvom ojačana centralna vlast u državi i otpočeto formiranje jedinstvene kineske nacije i države.

On je postao Dženg, kralj od Ćina (秦王政) u svojoj trinaestoj godini, zatim kineski prvi car u svojoj 38 godini, nakon što je država Ćin pokorila sve druge zaraćene države i ujedinila celokupnu Kinu 221. p. n. e. Umesto da zadrži zvanje „kralja” (王 wáng) koje su nosili prethodni Šang i Džou vladari, on je vladao kao Prvi car (始皇帝) od Ćina od 220 do 210. p. n. e. Njegova samoustanovljena titula „cara” (皇帝  huángdì), kao što je ukazano upotrebom njegove reči „Prvi”, se zadržala u upotrebi među kineskim vladarima tokom sledeća dva milenijuma.

Tokom njegove vladavine, njegovi generali su znatno proširili veličinu kineske države: kampanjama južno od Džu države su permanentno dodate Jue zemlje Hunan i Guangdung u kinesku kulturnu orbitu; kampanjama u centralnoj Aziji osvojen je Ordoški plato od nomadskih Sjungnu naroda, mada je to na kraju dovelo do njihove konfederacije pod vladarom Modu Džanjua. Ćin Ši Huang je isto tako radio sa svojim ministrom Li Sjiom da donošenju velikih ekonomskih i političkih reformi usredsređenih na standardizaciji različitih praksi ranijih kineskih država. Za njega se tradicionalno kaže da je zabranio i spalio mnoge knjige i pogubio učene ljude, mada detaljnije ispitivanje baca sumnju na te tvrdnje. Njegovi projekti javnih radova obuhvatali su ujedinjavanje različith državnih zidova u jedinstven Kineski zid i masivni novi nacionalni sistem puteva, kao i mauzolej veličine grada koji je čuvan Terakotskom armijom realne veličine. On je vladao do svoje smrti 210 p. n. e, nakon bezuspešne potrage za eliksirom besmrtnosti.

Poreklo imena

Moderni kineski izvori često daju lično ime Ćin Ši Huanga kao Jing Dženg, pri čemu se Jing (嬴) uzima kao prezime, a Dženg (政) kao ime. U drevnoj Kini je međutim postojala različita konvencija imenovanja, i moguće je da je Džao (趙) korišteno kao prezime. Za razliku od modernih kineskih imena, vlastelini drevne Kine imali su dva različita prezimena: ime predaka (姓) obuhvatalo je veću grupu s poreklom od prominentnog pretka, za koga se obično kaže da je živeo tokom vremena tri suverena i pet careva po kineskoj mitologiji, a ime klana (氏) obuhvatalo je manju grupu koja je bila ogranak tadašnjeg vladara ili nedavna titula. (Ovo je izuzetno slično praksi Rimljana u isto vremenskom razdoblju pri imenovanju muškaraca, kao što su M. Tulije Ciceron i G. Julije Cezar.) Drevna praksa je bila da se imena navedu zasebno — u Sima Ćenovim „Osnovnim analima Prvog cara od Ćena” on se naziva kao „ime Dženg i prezime Džao” Međutim, pošto moderna kineska prezimena (uprkos toga što su potekla od klanskih imena) koriste iste simbole kao stara predačka imena, u modernim kineskim izvorima se češće sreće ime cara napisano kao Jing Dženg, koristeći predačko ime Jing familije.

Vladari države Ćin su smatrali sebe kraljevima od vremena kralja Huivena u 325. p. n. e. Nakon svog ustoličenja, Dženg je postao poznat kao kralj od Ćina ili kralj Dženg od Ćina. Ova titula ga je učinila nominalno jednakim vladarima od Šanga i Džoua, zadnjim od kraljeva koje je svrgao kralj Džaosjang od Ćina u 256. godini p. n. e.

Nakon predaje države Ći 221 p. n. e, kralj Dženg je ujedinio sve zemlje bivšeg kraljevstva Džou. Umesto da održi svoj rang kralja, on je kreirao novu titulu huángdì (imperatora) za sebe. Ova nova titula je kombinovala dve titule —huáng od mitološka tri suverena (三皇, Sān Huáng) i dì od legendarnih pet careva (五帝, Wŭ Dì) kineske praistorije. Cilj titule je bio da prisvoji deo prestiža Žutog cara, čiji kult je bio popularan u kasnijem periodu zaraćenih država i koji je smatran osnivačem kineske nacije. Kralj Dženg je izabrao novi monarški naziv Prvog cara (Shǐ Huángdì, ranije transkribovan kao Š’Huang-ti) sa razumevanjem da će njegovi naslednici nositi titule „Drugi car”, „Treći car”, i tako dalje kroz generacije. (U stvarnosti, šema je trajala jedino koliko i njegov neposredni naslednik, Drugi car.) Nova titula je sadržala religiozne konotacije. Iz tog razloga, sinolozi — počevši od Pitera Budberga ili Edvarda Šafera — ponekad to prevode kao „božji vladar”, i Prvi car kao „Prvi božji vladar”.

Mladost

Jing Dženg je rođen u prvom mesecu 48. godine vladavine kralja Džuang-sjanga, 260. p. n. e. (po tadašnjem je kalendaru godina počinjala pre zimske kratkodnevnice), koji se tradicionalno naziva Dženg-jue (正月), te je po njemu dobio ime (政).

Njegov otac, C’-ču, bio je u to vreme princ države Ćin (Qín, 秦) i pod uslovima primirja između država Džao (Zhào, 赵) i Ćin nalazio se kao talac u zatočeništvu u državi Džao. Tako se Jing Dženg rodio u Handanu (Hándān, 邯郸), glavnom gradu države Džao. Nekoliko godina posle sinovljevog rođenja C’-ču je uz pomoć bogatog trgovca Li Bu-veija uspeo da se vrati u Ćin i kasnije postane kralj.

Konfučijanski istoričari su kasnije zapisali da Jing Dženg nije bio C’-čuov sin, već je bio sin Li Bu-veija i konkubine koju je on poklonio C’-čuu malo pre Džengovog rođenja. Ova teorija, međutim, ne mora biti tačna, zbog toga što je pretenciozno omogućavala konfučijanskim istoričarima da ospore Džengovo pravo da postane kineskim carem.

Kada je Džengu bilo 13 godina, 247. p. n. e., postao je kralj države Ćin. Do 238. p. n. e. sva vlast je bila u rukama prvog ministra Li Bu-veja i dvorskog evnuha Lao Aija. Mladi kralj te godine je izvršio puč i preuzeo svu vlast u državi. Među ljudima koje je tada postavio za službenike bio je i Li S’, sledbenik legalističke filozofije koji će kasnije postati ministar pravde (vrhovni sudija) i prvi ministar dinastije Ćin.

Jing Dženg se pridržavao stare doktrine države Ćin: „budi prijatelj sa udaljenim državama, a napadaj susedne“ (远交近攻, yuǎn jiāo jìn gōng), pa je do 221. p. n. e. uspeo da pokori suparničke države Han, Vei, Ču, Jen, Džao i Ći i prvi put u istoriji stvori jedinstvenu kinesku državu.

Prvi kineski car

Pošto je 221. p. n. e. osvojio i poslednju samostalnu državu, Ći, Jing Dženg je postigao do tada neviđen uspeh, i predloženo mu je da promeni vladarsku titulu tako što će je podići na rang carske. Budući da je „po uspesima prevazišao tri prva gospodara i po vrlinama nadmašio pet mitskih careva“ (功高三皇, 德高五帝), njihove je titule, huang (皇, huáng) i di (帝, dì), spojio u jednu reč, huang-di, koja će tokom sledećih 2000 godina kineskog carstva biti vladarska titula sina neba.

Jing Dženg je sebi dao titulu Prvog cara, Ši Huang-di (始皇帝, Shǐ huángdì) i dekretom odredio da će njegov naslednik poneti titulu Drugog cara, njegov pak naslednik titulu Trećeg cara i „tako će se niz nastavljati deset hiljada generacija“. Međutim, ova praksa je napuštena odmah posle raspada dinastije Ćin. Sa druge strane, ukinuo je dotadašnju tradiciju davanja posthumnih imena prethodnim vladarima, jer kroz njih „sin procenjuje oca, i podanik procenjuje vladara“ (子论父, 臣论君) a to je daleko od pristojnosti i privrženosti koja treba da karakteriše odnos sina i oca i podanika i vladara. Ova tradicija se takođe vratila posle propasti dinastije Ćin.

Da bi se dodatno istakla vladareva posebnost, reč džen (zhèn, 朕) je postala lična zamenica prvog lica koju je samo car smeo da upotrebljava kada govori o sebi.

Promene u državnoj administraciji

Da bi sprečio osigurao opstanak ogromne države, car je, prema savetu prvog ministra Li S’-a, dekretom ukinuo feudalno uređenje koje je postojalo tokom dinastija Šang i Džou. Umesto feudalnih oblasti, zemlju je podelio na trideset i šest prefektura, đin (jùn, 郡). Prefekturama su upravljali guverneri koje postavljao car. U svakoj prefekturi postojao je civilni guverner, šou (shǒu, 守), i vojni guverner, vei (wèi, 尉). Civilni guverner je imao veću vlast od vojnog. Da bi se sprečila mogućnost korupcije i uspostavljanja centara moći oko guvernerâ, civilni guverneri su posle nekoliko godina bili postavljani u drugu prefekturu. Osim toga, svakoj je prefekturi dodeljivan i inspektor, đijen (jiàn, 监), koji je centralnoj vlasti slao informacije o stanju u prefekturi.

Ovaj sistem je bio samo nastavak dotadašnje prakse države Ćin, u kojoj je „klasični“ vojni feudalizam ukinut još u 4. veku pre nove ere.

Osim toga, svi bogati i moćni ljudi su preseljeni u Sjen-jang, prestonicu dinastije Ćin, odakle ih je bilo lakše nadgledati.

„Spaliti knjige i pobiti učenjake“

Posle ujedinjenja Kine usledila je surova i represivna politička kampanja cenzurisanja mišljenja koja se nisu slagala sa politikom vladajuće dinastije i vladajućom ideologijom legalizma.

Car je 213. p. n. e., na Li S’-ov predlog, doneo dekret po kome sve knjige, osim „Istorije dinastije Ćin“ i knjiga u vezi sa zemljoradnjom, proricanjem sudbine i medicinom, moraju biti spaljene. Od filozofskih spisa dozvoljeni su bili samo spisi legalističkih filozofa.

„I ko se usudi da razgovara o Knjizi pesama ili o Knjizi istorije biće javno pogubljen na pijaci. Ko god bude preko prošlosti kritikovao sadašnjost biće pogubljen sa celom svojom porodicom.“ (direktno protiv konfučijanista)
(S'-ma Ćijen, Istorijski zapisi.)

Ovaj dekret u istoriji predstavlja prvo zakonsko ograničenje slobode mišljenja i govora.

Godinu dana od izdavanja dekreta, 212. p. n. e. 460 učenjaka je bilo pogubljeno. (U Istorijskim zapisima S'-ma Ćijena, reč koja se koristi sa značenjem „pogubiti“ je kēng, 坑. Ona međutim ima i značenje: „žive sahraniti“. Malo je verovatno da su ti ljudi zaista bili živi sahranjeni; kasniji konfučijanski istoričari i kritičari su mogli da koriste drugo značenje ove reči da naglase surovost Prvog cara.)

Od ove je političke kampanje kasnije nastao kineski idiom „Spaliti knjige i pobiti učenjake“ (fén shū kēng rú, 焚书坑儒) da označi donošenje uredbi protiv obrazovanih ljudi.

Standardizacija

Radi ujedinjavanja države na ekonomskom i kulturnom planu, Ćin Ši Huang je sproveo nekoliko značajnih mera na nivou carstva:

Prva od njih bila je standardizacija mernih jedinica prema tadašnjim standardima države Ćin. Monetarni sistem je standardizovan po istom principu.

Druga važna mera je bila standardizacija kineskog jezika i pisma. Carev prvi ministar Li S’, koji je bio i kaligraf, uzeo je za osnovu standarda kaligrafski stil velikog pečata i preoblikovao ga u stil malog pečata. Broj karaktera sveden je na šest hiljada, eliminisanjem varijantnih pisanja i mnogobrojnih sinonima. Upotreba novog pisma bila je obavezna širom carstva.

Teritorijalna proširenja Kine

Jedna od najvažnijih vojnih kampanja Prvog cara bila je borba protiv Huna (Sjung-nu, Xiōngnú, 匈奴) na severu zemlje. Vojsku je predvodio general Meng Tijen. Mnoga plemena su pokorena ali je pretnja od hunske invazije i dalje postojala, te je car naredio izgradnju odbrambenog zida. Ovaj zid je bio prethodnica današnjeg Kineskog zida. Danas je vrlo malo ostalo od zidina koje su građene u vreme Ćin Ši Huanga.

Na jugu, kineska vojska je prvi put ušla u današnje provincije Guangdung i Guang-sji dok je na vrhuncu moći teritorija dinastije Ćin zauzimala i severne delove današnjeg Vijetnama.

Smrt Prvog cara

Vojnici od terakote u mauzoleju Prvog cara.

Tokom inspekcije istočnih pokrajina, car se teško razboleo i umro 10. septembra 210. p. n. e. Prema jednoj legendi, umro je od trovanja napitkom koji je trebalo da mu pruži besmrtnost.

Li S’, evnuh-savetnik Džao Gao, i još nekoliko ljudi iz careve svite među kojima je bio i carev najmlađi sin Hu-hai, držali su Ćin Ši Huangovu smrt u tajnosti puna dva meseca, iz straha da ne dođe do pobune među plemstvom.

Budući da se car plašio smrti i o njoj nikada nije govorio, nije sačinio ni testament. Pred smrt je dao savetniku Džao Gaou pismo kojim svom starijem sinu Fu Suu predaje vlast. Džao Gao je, u strahu za svoj položaj, nagovorio Li S’-a i Hu-haija da falsifikuju carevu poslednju volju, i proglase Hu-haija za naslednika. Fu Suu i generalu Meng Tijenu poslata su falsifikovana careva pisma u kojima se od njih zahteva da izvrše samoubistvo zbog neizvršavanja dužnosti prema caru, a Hu Hai je proglašen za legitimnog naslednika, i dobio je titulu Drugog cara. Ovaj izbor će se nekoliko godina kasnije pokazati izuzetno lošim.

Ćin Ši Huang uz sve počasti sahranjen u svom mauzoleju na planini Li (Lì shān, 骊山, Planina Crnog konja), u današnjoj provinciji Šensi blizu Si'ana. Do današnjih dana otkopana je samo spoljašnja odaja grobnice, koju ispunjava preko 7 hiljada ratnika od terakote. (videti: Mauzolej Prvog kineskog cara)

Ćin Ši Huang u istoriografiji

U klasičnoj kineskoj istoriografiji, kojom dominiraju konfučijanski istoričari, Ćin Ši Huang se skoro uvek opisuje kao brutalni tiranin i osrednji vladar. Predrasude protiv praktične ali beskrupulozne legalističke ideologije dinastije Ćin postojale su i pre ujedinjenja Kine.

Sintezu konfučijanskih viđenja dinastije Ćin dao je pesnik i državnik Đija Ji iz dinastije Han, koji je napisao značajan esej Greške dinastije Ćin. Ovaj esej je kasnije korišćen u analizama dinastije Ćin, a ceo je inkorporiran u dve značajne knjige istorijskih zapisa dinastije Han. Đija Ji je smatrao da je osnovna slabost dinastije Ćin bila u njenoj beskrupuloznosti u osvajanju moći, bez oslanjanja na podršku naroda i nepažnji na moralnost vladara.

Tek je u savremenom dobu ova skoro dogmatska slika donekle razbijena. Istoričari iz perioda Republike (1911—1949) su prvi priznali značaj kojeg je Ćin Ši Huang imao na kinesku istoriju. Istoričar Ma Fei-bai ga je svrstao u velike heroje kineske istorije, poredivši ga sa Čang Kaj-šekom i ujedinjenjem Kine pod kineskom republikom.

Osnivanje Narodne republike Kine otvorilo je nove poglede na Prvog kineskog cara, kroz prizmu marksističke teorije. Osnovni stav je da su careve mere standardizacije mernih jedinica, monetarnog sistema i pisma nastale kao odgovor na zahteve vladajuće klase i trgovačkog staleža, a da je do pada dinastije Ćin došlo usled klasne borbe.

Hung Š’-dijeva knjiga „Ćin Ši Huang“, objavljena 1972. godine, i prihvaćena od strane države kao zvanična interpretacija ovog istorijskog perioda, nudi potpuno drugačiju sliku Prvog kineskog cara. Hung Š’-di smatra Prvog cara dalekovidim vladarem, koji je prvi uspostavio jedinstvenu kinesku državu, i koji nije imao problema s tim da upotrebi nasilne metode protiv kontrarevolucionara i subverzivnih elemenata. Međutim, u tome nije bio dovoljno temeljan te se carstvo ubrzo posle njegove smrti raspalo i stari feudalni poredak je vraćen.

Nastavak na ovu teoriju pružio je Luo S’-ding 1974. godine, stavom da je pad dinastije Ćin prouzrokovao nedostatak temeljnosti u diktaturi nad reakcionarima, što je reakcionarima omogućilo da zauzmu važna mesta u državnom aparatu.

Literatura

• Duiker, William J. (2006). World History: Volume I: To 1800 (5th izd.). Thomson Higher Education Publishing. str. 78. ISBN 978-0-495-05053-7. 
• Ren Changhong & al. (2000). Rise and Fall of the Qin Dynasty. Asiapac Books PTE Ltd. ISBN 978-981-229-172-1. 
• Fowler, Jeaneane D. (2005). An Introduction to the Philosophy and Religion of Taoism: Pathways to Immortality. Sussex Academic Press. str. 132. ISBN 978-1-84519-086-6. 
• Hardy, Grant (2005). The Establishment of the Han Empire and Imperial China. Greenwood Publishing Group. str. 10. ISBN 978-0-313-32588-5. 
• Major, John S. (1993). Heaven and Earth in Early Han Thought: Chapters Three, Four, and Five of the Huainanzi. SUNY Press. str. 18. ISBN 978-0-7914-1586-3. 
• Sima, Qian; Nienhauser, William H. (1994). The Grand Scribe's Records: The basic annals of pre-Han China. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34021-4. }}}}
• Wilkinson, Endymion Porter (2000). Chinese History: A Manual. Harvard Univ Asia Center. ISBN 978-0-674-00249-4. }}}}|pages=108}}
• Zhewen, Luo (1981). The Great Wall. McGraw-Hill. str. 23. ISBN 978-0-07-070745-0. 
• Ch'ien, Ssu-Ma; Sima, Qian (2006). The Grand Scribe's Records: The Hereditary Houses of Pre-Han China. Indiana University Press. str. 439. ISBN 978-0-253-34025-2. 
• Bodde, Derk (1987). „The State and Empire of Ch‘in”. Ur.: Twitchett, Denis; Loewe, Michael. The Cambridge history of China. 1. Cambridge: Cambridge University Press. str. 20—103. ISBN 978-0-521-21447-6. 
• Clements, Jonathan (2006). The First Emperor of China. Sutton Publishing. ISBN 978-0-7509-3960-7. 
• Cotterell, Arthur (1981). The first emperor of China: the greatest archeological find of our time. New York: Holt, Rinehart, and Winston. ISBN 978-0-03-059889-0. 
• Guisso, R.W.L.; Pagani, Catherine; Miller, David (1989). The first emperor of China. New York: Birch Lane Press. ISBN 978-1-55972-016-8. 
• Sima, Qian; Nienhauser, William H. (1994). The Grand Scribe's Records: The basic annals of pre-Han China. Indiana University Press. str. 127. ISBN 978-0-253-34021-4. 
• Yu-ning, Li, ur. (1975). The First Emperor of China. White Plains, N.Y.: International Arts and Sciences Press. ISBN 978-0-87332-067-2. 
• Portal, Jane (2007). The First Emperor, China's Terracotta Army. British Museum Press. ISBN 978-1-932543-26-1. 
• Qian, Sima (1961). Records of the Grand Historian: Qin dynasty. Burton Watson, trans. New York: Columbia University Press. 
• Yap, Joseph P (2009). Wars With the Xiongnu, A Translation From Zizhi tongjian. AuthorHouse. ISBN 978-1-4490-0604-4. 
• Neininger, Ulrich (1983). Eberhard, Wolfram; et al., ur. Burying the Scholars Alive: On the Origin of a Confucian Martyrs’ Legend (in East Asian Civilizations. New Attempts at Understanding Traditions). 2 (Nation and Mythology izd.). str. 121—136. 

Spoljašnje veze

• Sima Qian: "The First Emperor of Qín" Chapter 25 Burning Books & Burying Scholars
• Jing Liao, A historical perspective : the root cause for the underdevelopment of user services in Chinese academic libraries