Džuda Bendžamin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Džuda Bendžamin
Džuda Bendžamin
Puno imeDžuda Filip Bendžamin
Datum rođenja(1811-08-11)11. avgust 1811.
Mesto rođenjaKristijansted, Američka Devičanska Ostrva
Datum smrti6. maj 1884.(1884-05-06) (72 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska

Džuda Bendžamin (engl. Judah Benjamin; Kristijansted, 11. avgust 1811 — Pariz, 6. maj 1884) bio je britansko-američki političar, advokat i član vlade Konfederacije.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Prvi Kabinet predsednika Džefersona, 1861: Džuda Bendžamin, Stiven Malori, Kristofer Meminger, Aleksander Stivens, Liroj Poup Voker, Džeferson Dejvis, Džon Regan i Robert Tumbs.

Bendžamin je jevrejskog porekla,[2] studirao je pravo na Jejlu 1825. Bio je prvi Jevrejin izabrani američki senator (1852-1860), gde je branio ropstvo. Imenovan je za Državnog tužioca Konfederacije Američkih Država, kasnije je bio ministar rata i državni sekretar od 1862.

Čvrsto je podržavao Džefersona Dejvisa i bio je jedan od njegovih najbližih saradnika. Kao državni sekretar, Bendžamin je pokušao da izdejstvuje priznanje Konfederacije od strane Britanije i Francuske; njegovi napori su bili neuspešni. Kada se predsednik Dejvis sa kabinetom povukao iz prestonice Ričmond početkom 1865, Bendžamin je pobegao u Britaniju, gde je uspešno radio kao advokat. Bio je oženjen sa Natali i imali su jednu ćerku. Umro je u Parizu.

Nasleđe i ocena[uredi | uredi izvor]

Bendžamin je bio prvi američki senator koji je ispovedao jevrejsku veru. Godine 1845., David Livi, rođen kao David Livi, prvi rođak Juda Bendžaminovog oca, položio je zakletvu za Floridu, ali se odrekao judaizma i na kraju formalno prešao u hrišćanstvo.[3] Kao odrasla osoba, Bendžamin se oženio nejevrejkom, nije bio član sinagoge i nije učestvovao u zajedničkim poslovima. Retko je javno govorio o svom jevrejskom poreklu, ali ga se nije stideo. Neke od priča ispričanih o Bendžaminu koji se dotiču ove teme potiču od rabina Isaka Majera Vajza,[4] koji se poziva na izvor koji navodi da je Bendžamin izgovorio u sinagogi u San Francisku na Jom kipur 1860. godine, iako je otvoreno pitanje da li se to dogodilo budući da nije objavljeno u gradskim jevrejskim novinama.[5] Jedan citat iz debate u Senatu koji je ostao „deo Bendžaminove legende“, prema Evansu, pratio je aluziju senatora sa severa na Mojsija kao oslobodioca robova, nagoveštavajući da je Bendžamin bio „Izraelac u egipatskoj odeći“.[6] Pretpostavlja se da je Bendžamin odgovorio: „Istina je da sam Jevrejin, i kada su moji preci primali svojih deset zapovesti iz neposredne ruke božanstva, usred grmljavine i munja planine Sinaj, preci mog protivnika čuvali svinje u šumama Velike Britanije“. Međutim, ova anegdota je verovatno apokrifna jer se ista razmena između britanskog premijera Bendžamina Dizraelija (preobraćenog Jevrejina) i Danijela O’Konela odigrala u Donjem domu 1835.[7]

Edgar M. Kan, u svom članku u časopisu o boravku u Kaliforniji 1860. godine, napisao je: „Bendžaminov život je primer čovekove odlučnosti da prevaziđe gotovo nepremostive barijere kroz rad, upornost i inteligentnu upotrebu izvanrednog mozga.[8] Ovaj sjaj prepoznali su savremenici; Salomon de Rotšild je 1861. godine smatrao Bendžamina „najvećim umom“ u Severnoj Americi.[9] Ipak, prema Midu, „bio je odan donkihotovskim entuzijazmima i ponekad je bio previše samouveren u svoje znanje“.[10] Ginsburg je rekao o Bendžaminu, „popeo se do vrha pravne profesije dva puta u jednom životu, na dva kontinenta, započevši svoj prvi uspon kao sirovi mladić, a drugi kao odbegli ministar pobeđene sile“.[11] Dejvis ga je, nakon Bendžaminove smrti, smatrao najsposobnijim članom svog kabineta i rekao da je advokatska posleratna karijera u potpunosti opravdala njegovo poverenje u njega.[10]

Prema Bruku, „u svakom dobu, herojski mudrac se bori da izbavi Bendžamina iz mraka — i uvek ne uspeva“.[12] Bendžamin nije ostavio memoare i uništio je svoje lične papire, čime je „zadatak budućih istraživača i istoričara bio izuzetno težak i mukotrpan“.[13] Nakon njegove smrti, o Bendžaminu se retko pisalo, za razliku od Dejvisa i drugih vođa Konfederacije. Delom je to bilo zbog toga što je Benjamin svojim potencijalnim biografima uskratio izvorni materijal, ali ga čak i Dejvis, u svojim dvotomnim ratnim memoarima, pominje samo dva puta.[14] Evans sugeriše da, pošto je Dejvis pisao knjige delom da bi odbranio i obeležio svoje mesto u istoriji, za njega ne bi bilo karakteristično da pridaje značaj Bendžaminu.[15] Dejvis je, usred posleratnih poslovnih borbi, možda bio nezadovoljan zbog Bendžaminovog uspeha kao advokata, ili se možda plašio da će se protiv njih dvojice ponovo izneti optužbe o umešanosti u Linkolnovo ubistvo.[16] Bruk se slaže da je Bendžaminov posleratni uspeh, koji je počeo dok je Dejvis ležao u zatvoru, a drugi Konfederati se borili za opstanak, možda naljutio južnjake, ali navodi da je antisemitizam takođe verovatno bio faktor. „Za čuvare sećanja na Konfederaciju, Bendžamin je postao neka vrsta Jevrejina kućnog ljubimca, koji je generalno ignorisan, ali je onda izleteo u zgodnim trenucima da brani segregirani jug od optužbi za netrpeljivost.[12]

Oni koji su pisali o jevrejskoj istoriji nisu bili voljni da veličaju robovlasnika i reagovali su na njegovu biografiju sa „sramitnim užasom”.[14] Ovo je posebno bilo tako u dve generacije nakon 1865. kada je pitanje građanskog rata ostalo aktivno pitanje u američkoj politici.[14] Tek tridesetih godina prošlog veka Bendžamin je počeo da se pominje kao značajna ličnost u istoriji Sjedinjenih Država, i u hronici tamošnjih Jevreja.[17] Ipak, Tom Mauntin, u svom članku o Bendžaminu iz 2009. godine, ističe da je Bendžamin bio poštovan na jugu kao vođa pobunjeničke akcije tokom jednog veka nakon građanskog rata, i da su i oni učenici osnovne škole sa juga koji nisu mogli da imenuju trenutnog sekretara državnog u Vašingtonu znali za Bendžamina.[18] Reformski rabin Daniel Poliš je 1988. godine primetio da je Bendžamin „predstavljao značajnu dilemu tokom mog odrastanja kao Jevrejin i ponosan sam na svoj narod i njegovom intenzivnom posvećenošću idealima liberalizma i ljudske solidarnosti koje sam našao otelotvorenim u pokretu za građanska prava“.[19]

Berman prepričava priču da je tokom građanskog rata Bendžamin bio pozvan na Toru u sinagogi Bet Ahaba u Ričmondu. Međutim, nema dokaza za to, niti se Bendžaminovo ime pojavljuje u bilo kom sačuvanom zapisu o Jevrejima tog grada. „Ali, bez obzira da li je Bendžamin otvoreno praktikovao judaizam ili je doprineo jevrejskim interesima, Jevrejima sa juga, on je bio simbol koreligioznog čoveka koji je bio čovek među ljudima“.[20] Prema Evansu, „Bendžamin preživljava, kako mu je i bila volja kao: mračna figura u istoriji građanskog rata“.[21] Kan je primetio da je Bendžamin „otelovljen kao najistaknutiji govornik, pravnik i državnik, bez vršnjaka u rešenjima dve najveće svetske nacije“.[8] Mid se pitao da li se Bendžaminov lik ikada može u potpunosti razumeti.

Dela[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 130. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ „Judah P. Benjamin”. National Park Service. Pristupljeno 11. 05. 2013. 
  3. ^ Evans, str. 47–48.
  4. ^ Evans, str. 91–92.
  5. ^ Evans, str. 94–95.
  6. ^ Evans, str. 97.
  7. ^ Butler, str. 434.
  8. ^ a b Kahn, str. 158.
  9. ^ De Ville, str. 82.
  10. ^ a b Meade 1939, str. 478.
  11. ^ Ginsburg.
  12. ^ a b Brook, Daniel. „The Forgotten Confederate Jew”. Tablet Magazine. Pristupljeno 21. 5. 2014. 
  13. ^ Kahn, str. 164.
  14. ^ a b v Evans, str. xiii–xix.
  15. ^ Evans, str. 386–387.
  16. ^ Evans, str. 388–389.
  17. ^ Evans, str. xiii.
  18. ^ Mountain, Tom (30. 1. 2009). „The Curious Case of Judah Benjamin”. The Jewish Advocate. str. 7. 
  19. ^ Brook, Daniel. „The Forgotten Confederate Jew”. Tablet Magazine. Pristupljeno 21. 5. 2014. 
  20. ^ Berman, str. 182.
  21. ^ Evans, str. xii.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џуда_Бенџамин&oldid=27570408”