Azima

Azima (grč. ἄζυμα, lat. azyma beskvasni hleb, presnac). Upotrebu beskvasnog hleba u obredu pričešća carigradski patrijarh Mihailo Kerularije (1000-1058) navodi kao jednu od „latinskih jeresi". U polemici između Zapada i Istoka (XI-XIV), Latini koji upotrebljavahu beskvasni hleb nazvani su „azimiti“. Istočna Crkva protivi se upotrebi azime za evharistijski hleb, argumentujući svoj stav ovako: to je ostatak judejske pashe (Izl. 12,15-18; Pon. Zak. 16,4,8; Mt. 26,17); prilikom ustanovljenja Evharistije (Mk. 14,22; 2. Kor. 11,23) Hristos je uzeo „hleb“, to jest kvasni hleb; apostoli i prva Crkva nisu uzimali azimu (Dela 2,42); azima praslikuje smrt a ne život, dok kvasac predstavlja dušu u telu, odnosno nepropadljivi element (Jn. 6,31,35,48, 51); upotreba azime izvrće smisao Tajne Večere, jer bi ona bila prosta pashalna večera a ne ustanova Evharistije, Tajne Novoga Zaveta; upotreba azime ukazuje na posebnu evharistijsku zapadnu teologiju.

U polemici sa Jermenskom crkvom, koja takođe upotrebljava beskvasni hleb, vizantijski teolozi (naročito Nikita Stitat 1005-1092), dovode u vezu upotrebu azime i apolinarijevsku hristologiju Jermena. Azima podrazumeva Apolinarijevstvo, jeres koja osporava da je Isus Hristos, kao čovek, imao dušu. Jedna odluka Firentinskog sabora (1439) eliminiše problem azime s liste kontroverzi između Zapada i Istoka, dopuštajući da se i kvasni i beskvasni hleb mogu uzimati u evharistijskom činu. U pravoslavnoj liturgijskoj praksi evharistijski hleb treba da bude kvasan, kao simvol ljudske prirode Isusa Hrista, oduhovljene i neraspadive. Obični kvasni hleb praslikuje ljudsku prirodu i pokazuje Hristovu sasuštastvenost sa našim čoveštvom.