Јермени

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јермени
Tigran Mets.jpg Gregory Illuminator.JPG Mesrop1776t.jpg Tremissis of Heraclius.jpg
Andranik memorial coin.jpg Aram Khachaturian, Pic, 17.jpg Serzh Sargsyan 2009.jpg Sirusho.jpg
Укупна популација

између 8.000.000 и 12.000.000

Популација
Застава Јерменије Јерменија 3.145.000[1]
Застава Русије Русија 1.130.500[2]
Застава Ирана Иран 560.000[3][4]
Застава Сједињених Америчких Држава САД 484.840[5]
Застава Француске Француска 450.000[4]
Застава Грузије Грузија 346.000[4][6]
Застава Либана Либан 254.000[4][6]
Застава Сирије Сирија 170.000 до 190.000[4]
Flag of Europe Европска унија (изузев Француске) 175.000[6]
Застава Азербејџана Азербејџан(Застава Нагорно-Карабаха Нагорно-Карабах) 121.000 до 141.000[7][8]
Застава Аргентине Аргентина 130.000[4]
Застава Украјине Украјина 100.000[6]
Застава Турске Турска 45.000 до 76.000[9]
Застава Јордана Јордан 70.000[10]
Застава Белорусије Белорусија 60.000[6]
Застава Аустралије Аустралија 60.000[4][6]
Застава Канаде Канада 40.615[6]
Застава Грчке Грчка 35.000[11]
Остатак света 410.000[6]
Језици
јерменски
Религија
Хришћанство - Јерменска апостолска црква
Етничке групе

Индо-Европска

  

Јермени (јер. հայեր; „хајер“) су индоевропски народ који претежно живи на подручју Јерменске висоравни у региону Кавказа.. Њихова матична држава, Јерменија, постојала је на Кавказу још у првом миленијуму пре нове ере и представља једну од најстаријих светских цивилизација. Јерменија је била прва земља на свету која је прогласила хришћанство званичном религијом око 301. године. Јермени су по вероисповести хришћани (монофизити), а говоре јерменским језиком, који се сматра посебним огранком индоевропске породице језика.

У јерменском језику у употреби су два дијалекта: источно јерменски - који се говори у Јерменији, Ирану и на територији бившег Совјетског Савеза, и западно јерменски који је присутан код јерменске дијаспоре. Јерменски алфабет је састављен 406. године од стране просветитеља Месропа Маштоца.

Поред своје матичне државе Јерменије у којој чине 98% становништва, Јермени чине већину од 95% у фактички независној непризнатој држави Нагорно-Карабах, која се оцепила од Азербејџана, а такође чине већину становништва и у деловима Грузије и Абхазије.

Етимологија[уреди]

Јермени себе називају „Хај“ (јер. Հայ - у једнини) или „Хајер“ (јер. հայեր), а своју државу означавају као „Хајастан“ (јер. Հայաստան). Постоје две теорије о пореклу етнонима "Хај" (множина "Хајер"). Према првој теорији „Хај“ је изведеница од имена праоца свих Јермена Хајка који је основао прву јерменску државу и ујединио јерменска племена.[12] Према другој тероији (која је мање вероватна) име и народа и државе је изведено од древне државе Хајаса која се спомиње у хетитским списима.[13][14]

Топоним Јерменија, односно Армина први пут се јавља у Бехистунским натписима персијског цара Дарија I око 522. п. н. е. Хекатеј Милетски је писао о Јерменији као о Αρμενια.[15] Ксенофонт је био први који је детаљније описивао јерменска села и народ. Он је писао како је језик којим говори тај народ веома сличан персијском.[16]

Етногенеза[уреди]

Према већини теорија, преци данашњих Јермена били су Фригијци који су мигрирали са Балканског полуострва у периоду између XIII и IX века пре нове ере и населили се на подручју Јерменске висоравни, тачније у регији названој Мелитена (данас Источна Анадолија, Турска). Пре доласка Јермена на том подручју су постојале државе народа Урарту, Хурити и Лувијци који су имали велики утицај на етногенезу савременог јерменског народа. Јермени су на том подручју иако у мањини успели да очувају свој језик, али се утицај поменутих народа одразио на културу и традицију.[14] Претпоставља се да је процес стапања староседелаца са јерменским досељеницима окончан у периоду између IV—II века пре нове ере формирањем савремене јерменске нације.[17]

Међу јерменским националистима је раширен став да су данашњи Јермени староседеоци на подручју Јерменске висоравни и да су одувек живели у области под именом Хајаса, односно да су данашњи Јермени директни потомци Хурита који су управљали том области. У древним хетитским списима та држава се у периоду између XVII—XVI пре нове ере звала Арматана, а касније (XIV—XIII века пре нове ере) Хајаса.[18] Међутим већина научника сматра да је та теорија научно не утемељена и дневно политички оријентисана.[19][20]

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Јерменије

Процес формирања савремене јерменске нације окончан је у периоду између 4. и 2. века пре нове ере. Већ у 1. веку пре нове ере јерменски језик је према Страбоновим описима постао доминантан у већем делу Јерменске висорави.[21] Под вођством краља Тиграна Великог у периоду између 80. и 70. п. н. е. Краљевина Јерменија је била најмоћнија држава у целој југозападној Азији.

Део серија чланака о
Јерменији
Հայաստան
Flag of Armenia.svg Грб Јерменије

Култура
Јерменска апостолска црква
Јерменски језик

Спорт
Јерменија на олимпијским играма

Историја

Политика

Државни симболи
Грб • Застава • Химна

Географија Јерменије

Демографија
Јермени • Јерменска дијаспора

Административне јединице
Арагацотн · Арарат · Армавир
Гехаркуник · Котајк · Лори · Ширак
Сјуник · Тавуш · Вајотс Џор
Јереван (град са посебним статусом)

Након пада јерменске државе под власт Византије почетком 6. века, Јермени као хришћани су често заузимали водеће позиције на Византијском двору. Тако је војсковођа Нарзес предводио војску Јустинијана I у борбама против Гота. Многи Византијски владари су такође били јерменског порекла, попут царева Ираклија I, Нићифор II Фока, Јован I Цимискије, Василије II Бугароубица и Алексије I Комнин, а цар Василије I Македонац је чак јерменски језик прогласио за један од службених језика у Империји.

У периоду од XI—XIII века на Јерменску висораван се досељавају турска племена која су потиснула Јермене са њихових историјских територија на западу.[22] Они који су остали постали су мањина, и на тај начин је почела да се формира јерменска дијаспора.

У 19. веку Источна Јерменија је ушла у састав Царске Русије, а касније и у границе СССР.

Најтрагичнији период у јерменској историји је време Првог светског рата од 1915. до 1918. када су турске власти на подручју Мале Азије и целог Кавказа вршили масовна одмазде против јерменског становништва. Многи историчари тај догађај означавају као Геноцид над Јерменима.

Географска распрострањеност Јермена[уреди]

Јермени у Србији[уреди]

Јермени се у Србији појављују у 13. веку, односно од 1218. године и посете Светог Саве Јерменији.[23] Видевши јерменске цркве Св. Сава је одлучио да са собом доведе и јерменске неимаре који су у Србији изградили манастир Витовницу посвећен Успењу Пресвете Богородице, на десној обали реке Витовнице, североисточно од Петровца на Млави. У самом манастиру се чува натпис на црквенословенском и јерменском језику уклесан на плочи од бледожутог мермера (димензија 140 х 47 цм).[24]

Према српском предању, Јермени су у Србију дошли и као војници султана Мурата I, али су је одмах напустили схвативши да су обманути (обећано им је да се неће борити против хришћана). Ови Јермени су прешли на страну српског Кнеза Лазара, у чијој служби су се потом борили против Османлија учествујући и у Боју на Косову. Након Косовске битке они су се населили код Соко Бање где су изградили манастир Светих Архангела, у народу познат као "Јерменчић".[25]

На данашњем Зеленом Венцу у Београду постојало је јерменско гробље о чему сведоче и три надгробне плоче на јерменском језику из 17. века (данас се налазе на Калемегданској тврђави). У Новом Саду је 1762. саграђена јерменска црква коју су 1963. порушиле тадашње комунистичке власти под изговором проширења булевара.[24]

Највећи талас досељавања Јермена у Србију догодио се почетком 20. века након погрома и Геноцида који је над тим народом извршен у тадашњој Турској (између 1915. и 1920). Већ 1935. основано је Удружење Јермена Краљевине Југославије, са седиштем у Далматинској улици број 78 у Београду. Комунистичке власти су након ослобођена конфисковале њихову имовину и срушиле зграду јерменског дома и школе.[26]

Рад Јерменске заједнице Србије обновљен је 26. децембра 1995. године. Према подацима удружења, данас на територији Србије живи око 1.200 српско-јерменских породица са око 15.000 чланова.[24]

Кроз векове у Србији су живели познати Јермени који су својим доприносом обогатили српску науку, културу, музику, уметност, а међу њима су били велики добротвор Сава Ђорђевић (Саак Геворкјан), академик Јаков Хлитчијев, чувени војни лекар Врамшапух Атаљанц (прадеда чувене балерине Ашхен Атаљанц), лекар Амајак Мурадијан, доктор економије Тиран Сукијасовић (Сукиасјан), врло познати у музичкој јавности композитори Петар Оскјан и Варткес Баронијан, некадашњи директор Београдске опсерваторије Вахе Оскањан, познати сликар Миодраг Вартабедијан-Варта, сестре Сукијасовић (Ружица, Маргита и Крунислава) које су учествовале у партизанским покретима у Другом светском рату, а такође врло познати и веома цењени Јермени Согомон Техлирјан, Аршалујс Аствацатрјан, Вахан Минахорјан, Вахан Тотомјанц, Слободан Глигоријевић.[27] Музику песме "Востани Сербије" написао је српски Јермен Варткес Баронијан.[28]

Јерменско-српске културне везе од 1975. учвршћује србиста и књижевник Бабкен Симоњан који је од 2002. године и члан Матице српске. На његову иницијативу је 2003. године на лингвистичком универзитету "Брјусов" у Јеревану отворен течај српског језика. Професор Симоњан је у периоду 2005. до 2006. предавао српски језик и књижевност на Руском филолошком факултету Јереванског државног универзитета. Између осталих дела, превео је на јерменски језик и Горски вијенац Петра Петровића Његоша.[27]

Јерменски језик[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Јерменски језик

Религија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Јерменска апостолска црква

Култура и уметност[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Култура Јерменије

Референце[уреди]

  1. ^ 2001 Official Armenian Census statistics. Archived 30 January 2010 at WebCite
  2. ^ 2002 Official Russian Census population statistics. Archived 11 February 2011 at WebCite
  3. ^ The Encyclopedia of the Orient states that there are 500,000 ethnic Armenians living in Iran. Archived 11 February 2011 at WebCite
  4. ^ а б в г д ђ е www.armeniadiaspora.com, Приступљено 4. 5. 2013.
  5. ^ American Community Survey 2009 statistics. Archived 11 February 2011 at WebCite
  6. ^ а б в г д ђ е ж Astourian, Stephan H. (2007). "Armenian Demography, the Homeland, and the Diaspora: Trends and Consequences". In ed. Michel Bruneau. Arméniens et grecs en diaspora: approches comparatives. Athens: École française d’Athènes. pp. 191-210. OCLC 173263899.
  7. ^ Official Statistics of the NKR. Official site of the President of the NKR. Archived 11 February 2011 at WebCite
  8. ^ The Population of Azerbaijan, Приступљено 4. 5. 2013.
  9. ^ joshuaproject.net TU Archived 11 February 2011 at WebCite
  10. ^ The Encyclopedia of the Orient states that 70,000 Armenians live in Jordan.
  11. ^ Official site of the Armenian Community of Greece, Приступљено 4. 5. 2013.
  12. ^ "Haik and Hayastan". Archived from the original on 2011-02-11. Retrieved 2007-03-04.
  13. ^ Дьяконов И. М. Малая Азия и Армения около 600 г. до н.э. и северные походы вавилонских царей // Вестник древней истории. — Москва: Наука, 1981. — № 2.. pp. 34—63.
  14. ^ а б Redgate (1998), стр. 332.
  15. ^ Chahin (2001), стр. 203.
  16. ^ Xenophon. Anabasis, IV.v.2–9.
  17. ^ Дьяконов И. М. Предыстория армянского народа. История Армянского нагорья с 1500 по 500 г. до н.э. Хурриты, лувийцы, протоармяне / Еремян С. Т.. — Ереван: Издательство АН Армянской ССР, 1968.. pp. 211. — 266 с. — 1000 экз.
  18. ^ Армяне — статья из Большой советской энциклопедии, Приступљено 4. 5. 2013.
  19. ^ Шнирельман В. А. Войны памяти: мифы, идентичность и политика в Закавказье / Алаев Л. Б. — М.: Академкнига, 2003. — 592 с. — 2000 экз. —. ISBN 978-5-94628-118-8.
  20. ^ Russell J. The Formation of the Armenian Nation // University of Los Angeles The Armenian People from Ancient to Modern Times. — New York: St. Martin’s Press, 2004.. pp. 19—36. —. ISBN 978-1-4039-6421-2.
  21. ^ Agop Jack Hacikyan, Gabriel Basmajian, Edward S. Franchuk, Nourhan Ouzounian. The Heritage of Armenian Literature, Volume I: From the Oral Tradition to the Golden Age. Wayne State University Press. ISBN 978-0-8143-2815-6., 9780814328156. Стр. 91
  22. ^ Восток в средние века. V. Закавказье в XI—XV вв, Приступљено 4. 5. 2013.
  23. ^ НИН - Срби су као Јермени; број 2722, издање за 27. фебруар 2003.
  24. ^ а б в Јерменска заједница Србије, Приступљено 4. 5. 2013.
  25. ^ Душан Ковачев: Рушење јерменске цркве у Новом Саду, Приступљено 4. 5. 2013.
  26. ^ РТС Траг: Јермени међу Србима, аутор Тања Манојловић, 19. август 2009.
  27. ^ а б Печат: Бабкен Симоњан Јермени и Срби су браћа по страдању; Објављено 26. августа 2010.
  28. ^ Време: Из личног угла Константин Бабић; број 513; 2. новембар 2000.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]