Atavalpa

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Atavalpa
13. vladar Inka
Lični podaci
Datum rođenja(1497-03-20)20. mart 1497.
Mesto rođenjaKusko ili Kito[1][2], Carevina Inka
Datum smrti26. jul 1533.(1533-07-26) (36 god.)
Mesto smrtiKahamarka, Carstvo Inka
Porodica
RoditeljiVajna Kapak
Tokto Okljo Koka
DinastijaTavantisujo
Car Inka
Period(1532—1533)
PrethodnikUsaskar
NaslednikKraj carstva Inka

Atavalpa, Tiksikapak Inka[3], Avki Tupak Atau Valpa (šp. Atahualpa; keč. Ata-wallpa, što na kečua jeziku znači „petao“[4][5]) je bio trinaesti vladar Inka i, mada su Španci nakon njegove smrti imenovali njegove naslednike, smatra se poslednjim carem Inka.[6][7] Rodio se oko 1500.[8] godine, ali mesto njegovog rođenja je nepoznato.

Kada se njegov brat, dvanaesti Inka, Uaskar, krunisao u Kusku, bio je zabrinut za svog mlađeg brata i njegov afinitet prema vojsci, pa ga je pozvao da dođe u Kusko. Atavalpini savetnici, vojskovođe, savetovali su mu da ne ide, jer ga je tamo, kako su oni tvrdili, čekala sigurna smrt. Atavalpa je poverovao svojim generalima i organizovao vojsku severnog dela carstva i proglasio se carem Inka u Kitu. Tako je počeo građanski rat Inka.[9]

Uspeo je da pobedi Uaskara 1532. godine na Kipajapanu, pored Kuska, i nakon toga proglasio se „Inkom“ ili carem. Onda se uputio u Kahamarku kako bi upoznao i zarobio španske osvajače. Atavalpa je imao sa sobom nekih 70.000 do 200.000 ljudi, dok je Španaca bilo jedva 150. Međutim, nakon munjevitog i neočekivanog napada konkistadora Fransiska Pizara, pao je u špansko zarobljeništvo. U zatvoru je zadržao neke privilegije: mogao je da upravlja carstvom, naučio je da piše i čita, a takođe se sprijateljio sa Pizarom. Nakon nekoliko meseci, osuđen je zbog izdaje, skrivanja blaga, zavereništva protiv španske krune i ubistva Uaskara. Kao otkup, morao je da sakupi dve sobe pune srebra i zlata, kao i da da svoju rođaku Kučirimaj Okljo, koja je dovedena iz Kuska, Pizaru kao ljubavnicu. Iako je ispunio sve uslove, ipak je na kraju bio pogubljen.[10]

Odabrao je smrt vešanjem, nakon što je bio kršten kao hrišćanin. Druga mogućnost koja mu se nudila bila je da ga spale na lomači ako ne bi pristao da se krsti.

Pre osvajanja[uredi | uredi izvor]

Tokom istorije carstva Inka, svaki Sapa Inka je radio na proširenju teritorije carstva. Kada je Pačakuti, 9. Sapa Inka, vladao, proširio je carstvo na severni Peru.[11] U ovom trenutku, Pačakuti je poslao svog sina Tupaka Inka Jupankija da izvrši invaziju i osvoji teritoriju današnjeg Ekvadora.[12] Vest o ekspanziji Inka stigla je do različitih plemena i naroda Ekvadora. Kao odbranu od Inka, andska poglavarstva su sklapala saveze jedni sa drugima.

Oko 1460. Tupak Inka Iupanki, sa vojskom od 200.000 ratnika koje je poslao njegov otac, lako je stekao kontrolu nad nacijom Palta u južnom Ekvadoru i severnom Peruu za nekoliko meseci.[12] Međutim, vojska Inka naišla je na žestok otpor Kanarija, što je ostavilo Inke tako impresionirane da su nakon što su poraženi, Kanari regrutovani u vojsku Inka. U severnom Ekvadoru vojska Inka naišla je na žešći otpor saveza između Kuita i Kanarija. Nakon što ih je pobedio u bici kod Atuntakija, Tupak Jupanki je poslao naseljenike u današnji grad Kito i postavio kao guvernera Čalko Majta, koji je pripadao plemstvu Inka.[13]

Oko 1520. godine, plemena Kitosa, Karasa i Puruha pobunila su se protiv Inka Huajna Kapaka. On je lično predvodio svoju vojsku i pobedio pobunjenike u bici kod Laguna de Javakuča gde je došlo do takvog masakra da se jezero pretvorilo u krv. Savez severnih plemena je propao i konačno prekinut kada se Huajna Kapak oženio sa Pača Dučiselom, kraljicom Kitosa, zbog čega su ga priznali za monarha, ovaj brak je bio osnova saveza koji je garantovao moć Inka u ovoj oblasti.[14]

Nakon što je Huajna Kapak umro 1525. godine, Atahualpu je njegov brat Huaskar imenovao za guvernera Kita.[15] Atahualpa je pobedio Huaskarovu vojsku, poslatu zato što je Inka mislio da bi njegov brat mogao da ga zbaci i u tom procesu je osvojio i vladao Carstvom Inka kao Sapa Inka. Njegova vladavina trajala je samo nekoliko meseci pre nego što ga je zarobila vojska Fransiska Pizara, koji je stao na stranu Kusko pristalica pogubljenog Inka Huaskara. Španski osvajači su pogubili Atahualpu u julu 1533. godine.

Građanski rat Inka[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Građanski rat Inka

Huaskar je video Atahualpu kao najveću pretnju svojoj moći, ali ga nije svrgnuo sa trona da bi poštovao želje svog pokojnog oca.[16] Usledio je napeti petogodišnji mir, Huaskar je iskoristio to vreme da dobije podršku Kanarija, moćne etničke grupe koja je dominirala velikim teritorijama na severu carstva i zadržala kivnost protiv Atahualpe, koji se borio protiv njih tokom pohoda njegovog oca. Do 1529. odnosi između dva brata su se prilično pogoršali. Prema hroničaru Pedru Pizaru, Huaskar je poslao vojsku na sever koja je napala Atahualpu u Tumebambi i porazila ga. Atahualpa je zarobljen i zatvoren u „tambo” (skloništa pored puta izgrađena za glasnike), ali je uspeo da pobegne. Tokom boravka u zatočeništvu, zadobio je posekotine i izgubio je uvo. Od tada je nosio pokrivač za glavu koji mu se zakopčavao ispod brade kako bi sakrio povredu. Međutim, hroničar Migel Kabelo de Balboa smatra da je ova priča o zarobljavanju neverovatna, jer da su Atahualpu uhvatile Huaskarove snage, odmah bi ga pogubili.[17]

Atahualapite snage su nastavile da pobeđuju, kao rezultat strateških sposobnosti Kvizkviza i Kalkučimaka. Atahualpa je započeo sporo napredovanje na Kusko. Dok je bio u Markahuamačuku, poslao je izaslanika da se konsultuje sa proročištem Huake (boga) Katekila, koji je prorekao da će se Atahualpino napredovanje loše završiti. Besan na proročanstvo, Atahualpa je otišao u svetilište, ubio sveštenika i naredio da se hram uništi.[18] Tokom ovog perioda, on je prvi put saznao da su Pizaro i njegova ekspedicija stigli u carstvo.[19]

Atahualpini vodeći generali bili su Kvizkiz, Čalkučimak i Ruminjavi. U aprilu 1532. Kvizkiz i njegovi saradnici predvodili su armije Atahualpe do pobede u bitkama kod Mulihambata, Čimborasa i Kipajpana. Bitka kod Kipajpana bila je poslednja između sukobljene braće. Kvizkiz i Čalkučimak su porazili Huaskarovu vojsku, zarobili ga, ubili njegovu porodicu i zauzeli prestonicu Kusko. Atahualpa je ostao u andskom gradu Kahamarka,[20] gde je naišao na Špance, koje je predvodio Pizaro.[21]

Špansko osvajanje[uredi | uredi izvor]

Car Atahualpa tokom bitke kod Kahamarke

U januaru 1531. španska ekspedicija koju je predvodio Fransisko Pizaro, sa misijom da osvoji Carstvo Inka, iskrcala se na ostrvo Puna. Pizaro je sa sobom doveo 169 ljudi i 69 konja.[22] Španci su krenuli na jug i zauzeli Tumbes, gde su čuli za građanski rat koji Huaskar i Atahualpa vode jedan protiv drugog.[23] Otprilike godinu i po dana kasnije, u septembru 1532, nakon što je stiglo pojačanje iz Španije, Pizaro je osnovao grad San Migel de Piura, a zatim je krenuo ka srcu carstva Inka, sa snagama od 106 pešaka i 62 konjanika.[24] Atahualpa, u Kahamarki sa svojom vojskom od 80.000 vojnika, čuo je da ova grupa stranaca napreduje u carstvo i poslao je plemića Inka da istraži.[25] Plemić je ostao dva dana u španskom logoru praveći procenu oružja i konja Španaca. Atahualpa je odlučio da 168 Španaca ne predstavljaju pretnju za njega i njegovih 80.000 vojnika, te ih je pozvao da posete Kahamarku i da se sretnu sa njim, očekujući da će ih zarobiti.[26] Pizaro i njegovi ljudi su tako napredovali bez otpora kroz veoma težak teren. U Kahamarku su stigli 15. novembra 1532. godine.[27]

Atahualpa i njegova vojska su se ulogorili na brdu nedaleko od Kahamarke. On je boravio u zgradi blizu termalnih izvora Konoj, dok su njegovi vojnici bili u šatorima postavljenim oko njega.[28] Kada je Pizaro stigao u Kahamarku, grad je bio uglavnom prazan osim nekoliko stotina ropkinja. Španci su bili smešteni u dugačkim zgradama na glavnom trgu i Pizaro je poslao predstavnike Inkama, koje je vodio Ernando de Soto. Grupu je činilo 15 konjanika i tumač; ubrzo nakon toga de Soto je poslao još 20 konjanika kao pojačanje u slučaju napada Inka. Predvodio ih je brat Franciska Pizara, Ernando Pizaro.[29]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hewett 1968, str. 171.
  2. ^ Veatch 1917, str. 60.
  3. ^ Kipukamaйoki Kalьapinьa, Supno; et al. (3. 1. 2010). „Soobщenie o Proishoždenii i Pravlenii Inkov, 1542 g.”. www.bloknot.info (A. Skromnickiй). str. 360. ISBN 978-84-86547-71-4. Arhivirano iz originala 17. 12. 2010. g. Pristupljeno 3. 1. 2010. 
  4. ^ Adelaar 2004, str. 5.
  5. ^ Nordenskiöld, 1922: Kaže da je petao bio nepoznata ptica u južnoj prekolumbovskoj Americi. U Brazil je prvi put donesena 1500. godine i njeno gajenje se vrlo brzo proširilo po celom zapadnom delu Južne Amerike. Ipak ne zna se tačno zato je poslednji Inka dobio ovo ime.
  6. ^ Andagoya, Pascual de. „Narrative of the Proceedings of Pedrarias Davila”. The Hakluyt Society. Pristupljeno 21. 6. 2019 — preko Wikisource. 
  7. ^ Viages menores, y los de Vespucio; Poblaciones en el Darien, suplemento al tomo II (na jeziku: španski). 1829. str. 426. 
  8. ^ http://www.explored.com.ec/ecuador/tradicio/hombres.htm Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. jun 2011) Ecuador: Hombres notables, pristupljeno 25. februar 2008.
  9. ^ María Rostworowski, Historia del Tawantinsuyu, p. 174-175
  10. ^ El último inca., Pristupljeno 2. 7. 2019.
  11. ^ Rostworowski 2001, str. 80.
  12. ^ a b Rostworowski 2001, str. 199.
  13. ^ Rostworowski 1998.
  14. ^ Sosa Freire 1996, str. 39-40.
  15. ^ Espinoza Soriano 1997, str. 105.
  16. ^ Herrera Cuntti 2004, str. 405.
  17. ^ Pease García-Yrigoyen 1972, str. 97.
  18. ^ Quilter 2014, str. 280.
  19. ^ Bauer 2005, str. 4–8.
  20. ^ Prescott 1892, str. 312–317.
  21. ^ Prescott 1892, str. 364.
  22. ^ Hemming 1993.
  23. ^ Hemming 1993, str. 28–29.
  24. ^ Hemming 1993, str. 29.
  25. ^ Hemming 1993, str. 31–32.
  26. ^ Hemming 1993, str. 32.
  27. ^ Hemming 1993, str. 32–33.
  28. ^ Hemming 1993, str. 33, 35.
  29. ^ Hemming 1993, str. 34–35.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Atavalpa na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Атавалпа&oldid=27558015”