Шпанска империја

Из Википедије, слободне енциклопедије

Шпанска империја (шп. Imperio español) представљала је једно од првих глобалних царства. Свој политички и привредни врхунац досегла је током владавине шпанских Хабзбурга[1] током 16, 17. и 18. века, поставши прва суперсила свога доба, и прва империја за коју се говорило да у њој сунце никада не залази. Империјом је управљала шпанска круна смештена у Мадриду а обухватала је територије и колоније у Европи, Америци, Африци, Азији и Океанији. Настала је током Доба великих географских открића након Колумбових путовања. Ван Европе је обухватала Велике Антиле, половину Јужне Америке, највећи део средње и знатан део Северне Америке (укључујући данашњи Мексико, Флориду, југозапад и пацифичку обалу САД), као и бројне архипелаге у Тихом океану, међу којима су и Филипини.

Највећи део територије налазио се у оквиру Шпанске империје током три столећа, почевши од 1492. и шпанске колонизације Америке до почетка 19. века и борбе латиноамеричких народа за независност, када су у оквиру царства остали само Куба, Порторико и Филипини. Након Шпанско-америчког рата 1898, Шпанија је уступила последње своје на Карибима и Пацифику Сједињеним Државама. Преостале афричке колоније независност су стекле 1975. године. Заједно са територијама Португалског царства, које је Шпанија контролисала од 1580. до 1640, са Шпанском империјом почела је европска доминација у свету.

Шпанска империја је оставила велико културно и језичко наслеђе, нарочито на Западној хемисфери. Данас шпанским језиком као матерњим говори више од 470 милиона људи, што га сврстава на друго место у свету. Друга важна културна тековина Шпанске империје је римокатолицизам, преовлађујућа религија међу домородачким становништвом новоосвојених земаља и Латинске Америке уопште.

Појам Шпанске империје[уреди]

Историја Шпаније
Escudo de España (mazonado).svg

Овај чланак је део серије о
историји Шпаније

Ова кутијица: погледај  разговор  уреди
Категорија: Историја Шпаније

Подручје Иберијског полуострва је од времена Старог Рима и током постојања Визиготског краљевства називано Хиспанија. Реконкиста је довела до настанка четири хришћанска краљевства: Кастиља, Арагон, Навара, и Португалија.

Католички краљеви (шп. Reyes Católicos) династичком су унијом Круне Кастиље и Круне Арагона[2] започели стварање будуће Краљевине Шпаније. У овом раздобљу, шпански суверен је владао као монарх свом територијом царства[3] преко полисинодијског система већа, иако је његова власт као краља или господара варирала у зависности од области, с обзиром да је свака област задржавала своје административне и судске надлежности. Јединство државе није значило и једнообразност.[4]

Пошто је Круна Кастиље финансирала путовање Кристифора Колумба 1492. све новоосвојене територије у Америци потпале су под директну власт круне, тј. ни један кортес није имао надлежности над овим областима у било ком погледу.[5] Стварањем Иберијске уније 1580. у саставу заједничке државе нашла се и Португалија са својим прекоморским поседима. Овај савез је трајао до 1640. а Португалија је током овог раздобља била краљевина у великој мери независна од Шпаније, иако су спољну политику водили шпански Хабзбурзи.

Неспорно је да су поседи шпанских краљева у Америци, Азији, Океанији и Африци били део Шпанске империје али постоје недоумице када се ради о европским поседима. На пример, Шпанска Низоземска је била посед шпанског краља, њоме су управљали шпански званичници и бранила ју је шпанска војска. Међутим, историчари попут Хенрија Кејмена сматрају да ова и неке друге територије у Европи нису у потпуности биле интегрисане у шпанску државу и да су у ствари представљале само шире Хабзбуршке поседе.

Настанак[уреди]

Заузимање Канарских острва[уреди]

Кастиља и Португалија су се током 15. века сукобили око територија и трговине у западном Атлантику. Португалија је добила неколико папских була којима је потврђена португалска власт над откривеним територијама али је и Кастиља успела да од папе издејствује заштиту својих права на Канарска острва, добијањем булâ Romani Pontifex 6. новембра 1436. и Dominatur Dominus 30. априла 1437. године.[6] Заузимање Канарских острва, настањених народом Гванче, почело је 1402. током владавине Енрикеа III од Кастиље. Поход је започео нормански племић Жан де Бетанкур. Острва је коначно заузела кастиљанска војска крајем 15. века, Гран Канарију 1483, Ла Палму 1493, и Тенерифе 1496. године.

Споразум у Алкасовасу и први колонијални рат[уреди]

Португалија је 1471. открила Златну обалу у Гвинејском заливу. Иако су покушали да сакрију ово откриће Португалци у томе нису успели. Вест се брзо раширила што је довело до златне грознице. Хроничар Ернандо дел Пулгар је забележио да се слава о богатству Гвинеје „у лукама Андалузије раширила на такав начин да је свако желео да оде тамо“.[7] Безвредне тричарије, маварски текстил, и изнад свега, шкољке са Канарских и Зеленортских острва размењиване су за злато, робове, слоновачу и гвинејски бибер.

Рат за кастиљанско наслеђе (1475-1479) омогућио је Католичким краљевима да не само нападну главни извор португалске моћи, него и да преузму ову лукративну трговину. Круна је званично организовала трговину са Гвинејом: свака каравела је морала да добије дозволу владе и да плати порез на једну петину од зараде.[8]

Кастиљанске флоте су се сукобиле са португалским широм Атлантског океана. Зеленортска острва су привремено заузета 1476, као и Сеута исте године. Такође, Кастиљанци су напали и Азорска острва где су доживели пораз. Прекретницу је представљао рат из 1478. када је Фернандо послао кастиљанска флоту да покори Гран Канарију, међутим, она је доживела пораз уз губитке у људству и бродовљу. Поред тога, велика кастиљанска армада, пуна злата, заробљена је у одлучној бици за Гвинеју.[9]

Ова битка је била кључна зато што је након ње, упркос напорима Католичких краљева, Шпанија све до завршетка рата није била у могућности да пошаље нове флоте ка Гвинеји, Канарским острвима или било ком делу Португалског царства.

Мировни споразум у Алкасовасу је потписан 4. септембра 1479. године. Њиме су призната права Кастиље на Канарска острва али је Португалија задржала све остале поседе као и монопол на рибарење и пловидбу дуж целе западне Африке. Споразумом је утврђена и интересна сфера између две земље, успостављањем принципа Mare Clausum (затворено море). Папа Сикст IV је потврдио овај споразум папском булом Aeterni regis издатом 21. јуна 1481.[10]

Међутим, након овог пораза добра ствар за Шпанију је била та што није могла да се шири на југ па је морала да се усмери ка западу. То ју је подстакло да финансира Колумбову експедицију која је имала за циљ да открије пут до Азије и њених зачина. Самим тим ограничења наметнута Споразумом у Алкасовасу биће надомешћена Споразумом у Тордесиљасу који ће омогућити равнотежу снага између два царства.

Споразум из Тордесиљаса[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Споразум из Тордесиљаса
Колумбо и Католички краљеви (по повратку Колумба у Шпанију).

Хуан II од Арагона је умро неколико месеци пре склапања Споразума у Алкасовасу. Престо је припао његовом сину Фернанду II који је тада био у браку са краљицом Кастиље, Изабелом. Њих двоје, Фернандо II и Изабела су постали познати као Католички краљеви, а њиховим браком створена је персонална унија између круна Арагона и Кастиље.[11]

Након десетогодишњег Гранадског рата, Католички краљеви су 1492. коначно успели да истерају последњег маварског краља са Иберијског полуострва. После ове победе, Католички краљеви су се договорили са Кристифором Колумбом, морепловцем из Ђенове, да покуша да дође до Сипанга пловећи на запад. Уговором из Санта Феа, склопљеним 17. априла 1492, Колумба су Католички краљеви именовали за вицекраља и гувернера свих до сада откривених земаља[12] и оних које евентуално открије;[13][14] самим тим то је био први докуменат којим је успостављена административна организација у Индијама.[15] Са Колумбовим открићима започела је шпанска колонизација Америке. Претензије Шпаније[16] према овим областима су добиле на снази папским булама Inter caetera издатом 4. маја 1493, и Dudum siquidem издатом 26. септембра 1493, чиме је стечено право на већ откривене и све будуће територије.

С обзиром да су Португалци желели поштовање линије разграничења утврђене Споразумом у Алкасовасу морао је да се нађе компропис. То је постигнуто склапањем Споразума у Тордесиљасу 7. јуна 1494. и поделом планете на две хемисфере, од којих је једна припадала Шпанији а друга Португалији. Овим споразумом Шпанија је добила искључиво право да успоставља колоније у Новом свету од севера до југа, осим у данашњем Бразилу, као и да запоседне најисточније делове Азије. Споразум у Тордесиљасу потврдио је 24. јануара 1506. папа Јулије II булом Ea quae pro bono pacis.[17] На ширење и колонизацију Шпанија је била вођена економским интересима, жељом да унапреди национални престиж, као и да рашири католичанство у Новом свету.

Такође, Споразумом у Тордесиљасу[18] и Споразумом у Синтри 18. септембра 1509.[19] одређене су границе Краљевства Фес, док је изван ових граница била дозвољена кастиљанска експанзија, која је почела заузимањем Мелиље 1497. године.

Сукоби у Италији[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Италијански ратови
Смрт француског генерала Гастона де Фоа у бици код Равене 1512.

Ради изоловања свог дугогодишњег непријатеља Француске, Католички краљеви су плански венчавали своју децу са члановима других владарских породица. Тако су шпански принчеви ступили у бракове са наследницама португалског и енглеског трона, као и династије Хабзбург. Пошто је Напуљско краљевство било у вазалном односу према Шпанији, Католички краљеви су одлучили да им пруже подршку у рату са Шарлом VIII у Италијанским ратовима. Као краљ Арагона, Фернандо је био увучен у сукоб против Француске и Венеције због превласти у Италији; ови сукоби су постали средиште Фернандо спољне политике. Током борби шпанске снаге су стекле репутацију непобедивости која се одржала до половине 17. века.

Након смрти краљице Изабеле, Фернандо је самостално владао. Тада почиње да примењује знатно агресивнију политику него што је то чинио током Изабелина живота, ширећи шпанску сферу утицаја на Италију и сукобљавајући се са Француском. Фернандо је шпанске трупе први пут ангажовао 1509. у Рату Камбрејске лиге против Венеције као савезник Француске. Годину дана касније придружио се Камбрејској лиги и ушао у сукоб са Француском. Циљ му је био запоседање Милана – на који је полагао наследно право – и Наваре. У овом сукобу Француска је поражена па је 1516. морала да пристане на примирје којим је препустила Милано и Горњу Навару Шпанцима.

Папске буле и Индије[уреди]

Након смрти Фернанда II, Шпанске Индије су постале Краљевине Индије.

Папском булом Inter caetera, папе Александра VI, призната је власт над новооткривеним земљама краљевима Кастиље и Леона и њиховим наследницима.[20][21] Према Споразуму у Сеговији из 1475. за Фернанда се у булама наводи да је он краљ Кастиље и да ће након његове смрти Индије постати део круне Кастиље.[22]

Споразумом у Виљафафили 1506. године краљ Фернандо II се одрекао не само владавине над Кастиљом у корист свог зета Филипa I, него и титуле господара Индија, задржавши само половину прихода које је остваривао у краљевинама Индијама.[23] Хуана од Кастиље и Филип су одмах након тога себи придодали титуле краљева Индије, острва и Земље Пацифичког океана (шп. reyes de Indias, islas e Tierra del Mar Océano). Међутим, Споразум из Виљафафиле није дуго био на снази јер је Филип убрзо умро. Фернандо се на престо вратио као регент од Кастиље и господар Индија.[22]

Прекоморске територије потврђене папским булама су коначно постале власништво круне Кастиље након смрти Изабеле 1504. и Фернанда 1516. године. Ово су уредили наредни владари, почевши од Карла I 1519. године,[24] који је декретом јасно дефинисао статус нових прекоморских територија.[25]

Што се тиче политичког статуса Индија оне су требале да се трансформишу из лордстава Католичких краљева у краљевине за наследнике круне Кастиље. Иако је булама Александра VI дата пуна, слободна и свемогућа моћ Католичким краљевима,[26] они нису владали Индијама као да су њихов приватни посед већ као јавно добро путем државних органа и власти из Кастиље,[27] а када су те територије припале круни Кастиље краљевска власт је потпала под законе Кастиље.[28]

Прве насеобине у Америци и власт круне[уреди]

Уговором из Санта Феа кастиљанска круна је Кристифору Колумбу гарантовала власт над новооткривеним територијама уз његово признавање суверенитета круне Кастиље. Колумбо је тако добио могућност да врши истраживања и насељавање овог подручја, као и да убире приходе. Почетак колонизације овог подручја прожет је несугласицама између Кристифора Колумба и његове шире породице, са једне стране, и напора круне да ограничи права која му је зајамчила Уговором из Санта Феа, с друге стране.

Прве шпанске насеобине у Новом свету основане су на подручју Кариба. Оне су биле полазне тачке за даљу колонизацију Америке. У колонијама су Шпанци добили могућност да користе домороце као робовску радну снагу путем енкомјенда. Систем организације успостављен на Карибима примењен је широм шпанског дела Америке. Убрзо је значај Кариба опао, јер је покорено Астечко царство као и Царство Инка.[29]

На острву Хиспаниола, нешто касније на Куби и Порторику, основане су прве сталне европске насеобине. Колумбо је сматрао да становници колонија треба да се баве производњом и да врше размену са локалним становништвом.[30] Међутим, шпанске колоније у Новом свету су грађене по принципу великих трајних насеобина са институцијама које су требале да у потпуности дочарају кастиљански начин живот. Током Колумбовог другог путовања 1493. године, у Нови свет је дошао велики број колониста ради остварења овог начина живота.[31] Колумбов брат Бартоломео основао је 1496. године град Санто Доминго на Хиспаниоли.

Кристифор Колумбо је на тле континенталног дела Америке ступио 1498. године.[32] Католички краљеви су за ово откриће сазнали у мају 1499. године. Они су искористили побуну против Колумба на Хиспаниоли и именовали су Франсиска де Бобадиљу за гувернера Индија, давши му јурисдикцију над подручјем које је открио Колумбо. Међутим, њега је убрзо заменио Николас де Овандо.[33] Сада је круна била та која је давала овлашћења појединцима за путовања у Индије путем краљевских дозвола[32] а од 1503. монопол круне био је осигуран успостављањем Касе де контратасјон (шп. Casa de Contratación) у Севиљи. Колумбови наследници су се до 1536. парничили са круном[34][35] око Уговора из Санта феа у тзв. Колумбовској парници (шп. Pleitos colombinos).

Шпанске територије у Новом свету око 1515.

У Шпанији, Индијама су се бавили бискуп Фонсека[36][37] између 1493. и 1516,[38] и поново између 1518. и 1524, након што је за ову област кратко био задужен Жан ле Соваж.[39] Након 1504. уведена је функција секретара, коју је од 1504. до 1507. обављао Гаспар де Грисио,[40] између 1508. и 1518. Лопе де Кончиљос,[41] и након 1519. Франсиско де лос Кобос.[42]

Године 1511. основана је Хунта Индијâ као стално тело Савета Кастиље. Њен задатак је био покретање питања око Индијâ.[43] Касније ће ова хунта прерасти у Веће Индија.[44] Хуан Понсе де Леон је покорио Порторико 1508. а Дијего Веласкез је заузео Кубу.

Одбор морепловаца је 1508. године у Бургосу донео закључак да је неопходно основати насеобине на континенталном делу Америке. За спровођење овог пројекта одабрани су Алонсо де Охеда и Дијего де Никуеса, као гувернери подређени гувернеру Хиспаниоле[45] Дијегу Колумбу,[46][47] који је имао иста законска овлашћења као и претходни гувернер Индијâ, Овандо.[48] Санта Марија ла Антигва дел Даријен у Кастиљи де Оро била је прва насеобина на континенталном делу Америке а основао ју је Васко Нуњез де Балбоа 1510. године. Балбоа је 1513. прешао Панамску превлаку предводећи прву европску експедицију која је угледала Тихи океан са западне обале Новог света.[49]

Пресудом у Севиљи 5. маја 1511. призната је вицекраљевска титула Дијегу Колумбу али је његова власт ограничена на Хиспаниолу и острва која је открио његов отац, Кристифор Колумбо.[50] Поред тога његову власт су ограничавали краљевски чиновници и судије[51][52] чиме је успостављена двојна управа.[53] Самим тим, краљ Фернандо II од Арагона, као намесник своје ћерке краљице Хуане, одвојио је територије на континенту, познате као Кастиља де Оро,[54] од вицекраља Хиспаниоле, именујући Педраријаса Давилу 1513. године за генерал пуковника[55] са овлашћењима сличним вицекраљу. Балбоа је задржао управу над Панамом и Коибом,[56][57] на пацифичкој обали,[58] које су после његове смрти враћене Кастиљи де Оро. Подручје Кастиље де Оро није обухватало Верагву (област између реке Чагрес[59] и рта Грасијас а Диос[60]), јер је оно било предмет спора између круне и Дијега Колумба, као ни северније области према Јукатану, која су открили Јањез Пинзон и Солис 1508. и 1509,[61], због велике удаљености.[62] Због сукоба са краљевим чиновницима и са краљевском аудијенцијом (шп. Audiencia Real) у Санто Домингу 1511. године,[63][64] Колумбо је морао да се врати у Шпанију.

Походи у Африци[уреди]

Након заузимања Мелиље 1497, Фердинанд Католички започео је шпанску експанзионистичку политику у северној Африци. Кастиља је освојила неколико градова и лука на северној обали Африке: Мазалкивир (1505), Пењон де Велез де ла Гомера (1508), Оран (1509), Алжир (1510), Беџаја (1510) и Триполи (1511). На атлантској обали Шпанија је 1476. заузела острво Санта Круз де ла Мар Пекења, које је задржала до 1525. након споразума у Синтри из 1509. године.

Референце[уреди]

  1. Tracy (1993), стр. 35.
  2. Farazmand (1994), стр. 12-13.
  3. Ruiz Martín (1996), стр. 473.
  4. Ruiz Martín (1996), стр. 465.
  5. J.H. Parry, The Sale of Public Office in the Spanish Indies Under the Hapsburgs. University of California Press, Ibero-Americana 37, 1953 p. 4.
  6. Castañeda Delgado, Paulino (1996), „La Santa Sede ante las empresas marítimas ibéricas“, La Teocracia Pontifical en las controversias sobre el Nuevo Mundo, Universidad Autónoma de México, ISBN 968-36-5153-4 
  7. Hernando del Pulgar (1943), Crónica de los Reyes Católicos, vol. I (in Spanish), Madrid, pp. 278–279.
  8. Cortesão (1990), стр. 551.
  9. del Pulgar, Hernando. Crónica de los señores reyes católicos Don Fernando y Doña Isabel de Castilla y de Aragon. Biblioteca Virtual Miguel de Cervantes. 
  10. Davenport, Frances Gardiner (2004), European Treaties Bearing on the History of the United States and Its Dependencies, The Lawbook Exchange, Ltd., p. 49, ISBN 978-1-58477-422-8 
  11. Burbank (2010), стр. 120-121.
  12. Fernández Herrero (1992), стр. 143.
  13. McAlister (1984), стр. 69.
  14. (на Spanish) Historia general de España y América. 10. Ediciones Rialp. 1992. стр. 189. ISBN 978-84-321-2102-9. 
  15. Fernández Herrero (1992), стр. 141.
  16. Diffie & Winius (1977), стр. 173.
  17. Vieira Posada, Édgar (2008), La formación de espacios regionales en la integración de América Latina, Pontificia Universidad Javeriana, p. 56, ISBN 978-958-698-234-4 
  18. Sánchez Doncel, Gregorio (1991), Presencia de España en Orán (1509–1792), I.T. San Ildefonso, p. 122, ISBN 978-84-600-7614-8 
  19. Rialp, Ediciones, S.A. (1981), Los Trastámara y la Unidad Española, Ediciones Rialp, p. 644, ISBN 978-84-321-2100-5 
  20. Bethell (1984), стр. 289.
  21. Sánchez Bella, Ismael (1993). Instituto de investigaciones jurídicas UNAM. ed. „Las bulas de 1493 en el Derecho Indiano“ (на Spanish). Anuario Mexicano de Historia del Derecho 5: 371. ISSN 0188-0837. 
  22. 22,0 22,1 Sánchez Prieto (2004), стр. 296.
  23. (на Spanish) Memoria del Segundo Congreso Venezolano de Historia, del 18 al 23 de noviembre de 1974. Academia Nacional de la Historia (Venezuela). 1975. стр. 404. 
  24. Hernández Sánchez-Barba (1990), стр. 36.
  25. Elliott (2007), стр. 120.
  26. „Anuario de estudios americanos - Volumen 32“. 
  27. „Historia y sociabilidad“. 
  28. „Anuario de estudios americanos - Volumen 32“. 
  29. James Lockhart and Stuart Schwartz, Early Latin America. New York: Cambridge University Press 1983, pp. 61-85.
  30. James Lockhart and Stuart Schwartz, Early Latin America. New York: Cambridge University Press 1983, p. 62.
  31. Lockhart and Schwartz, Early Latin America p. 63
  32. 32,0 32,1 Diego-Fernández Sotelo (1987), стр. 139.
  33. Diego-Fernández Sotelo (1987), стр. 143-145.
  34. Diego-Fernández Sotelo (1987), стр. 147-149.
  35. Sibaja Chacón (2006), стр. 117.
  36. Lynch (2007), стр. 203.
  37. Díaz del Castillo (2005), стр. 656.
  38. Edwards & Lynch (2005), стр. 290.
  39. (на Spanish) Historia general de España y América. 7. Ediciones Rialp. 1992. стр. 232. ISBN 978-84-321-2119-7. 
  40. Gómez Gómez (2008), стр. 84.
  41. Mena García (2003), стр. 242.
  42. Gómez Gómez (2008), стр. 90.
  43. Brewer Carías (1997), стр. 69.
  44. Martínez Peñas (2007), стр. 213.
  45. Arranz Márquez (1982), стр. 89-90.
  46. Arranz Márquez (1982), стр. 97.
  47. Rialp, Ediciones, S.A. (1992) (на Spanish). Historia general de España y América. 10. Ediciones Rialp. стр. 195. ISBN 978-84-321-2102-9. 
  48. Arranz Márquez (1982), стр. 101.
  49. Kozlowski (2010), стр. 84.
  50. Sibaja Chacón (2006), стр. 39.
  51. Rialp, Ediciones, S.A. (1992) (на Spanish). Historia general de España y América. 10. Ediciones Rialp. стр. 174. ISBN 978-84-321-2102-9. 
  52. Rialp, Ediciones, S.A. (1992) (на Spanish). Historia general de España y América. 10. Ediciones Rialp. стр. 186. ISBN 978-84-321-2102-9. 
  53. Rialp, Ediciones, S.A. (1992) (на Spanish). Historia general de España y América. 10. Ediciones Rialp. стр. 195. ISBN 978-84-321-2102-9. 
  54. Sibaja Chacón (2006), стр. 36.
  55. Rialp, Ediciones, S.A. (1992) (на Spanish). Historia general de España y América. 10. Ediciones Rialp. стр. 197. ISBN 978-84-321-2102-9. 
  56. Carrera Damas (1999), стр. 457.
  57. Mena García (1992), стр. 29.
  58. Sibaja Chacón (2006), стр. 50.
  59. Sibaja Chacón (2006), стр. 55-59.
  60. Sibaja Chacón (2006), стр. 32.
  61. Rialp (1992), стр. 165.
  62. Sibaja Chacón (2006), стр. 36-37.
  63. Colón de Carvajal (1992), стр. 40.
  64. Carrera Damas (1999), стр. 458.

Библиографија[уреди]

Спољашње везе[уреди]