Bitka za Aleutska ostrva
| Bitka za Aleutska ostrva | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo rata na Pacifiku u Drugom svetskom ratu | |||||||||
 Mapa Aleutskih ostrva. | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 SAD Kanada |
 Japan | ||||||||
| Jačina | |||||||||
|
oko 30.000 vojnika[1] | oko 8.500 vojnika[1] | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
| 552 mrtva, 1.140 ranjenih[1] | 2.350 mrtvih, 24 zarobljena[1] | ||||||||
Bitka za Aleutska ostrva (engl. Aleutian Islands campaign), vođena od 7. juna 1942. do 15. avgusta 1943, bila je američka pobeda tokom rata na Pacifiku.[1][2][3]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
S obzirom na neočekivano lake i brze japanske pobede u prvim mesecima rata (osvajanje Filipina, Malaje i Holandske Istočne Indije), u Tokiju je sredinom aprila 1942. doneta odluka da se nastavi ekspanzija u prvcu jugoistoka (na Novoj Gvineji i Solomonovim ostrvima), čime bi se presekla veza između SAD i Australije i stvorili uslovi za prodor u Australiju. Da bi se još bolje obezbedila osvojena područja, odlučeno je da se zauzmu Midvej i zapadna Aleutska ostrva, čime bi se ugrozila Havajska ostrva i Aljaska. Iznenadnim pomeranjem težišta operacija s juga na srednji i severni Pacifik trebalo je iznenaditi Amerikance i tako sprečiti koncentraciju njihovih snaga. Iako je japanska 4. flota, koja je pokušala da iskrca desant kod Port Mozbija na Novoj Gvineji, neočekivano potučena u bici u Koralnom moru (7—8. maja), Japanci su početkom juna pokrenuli celu Kombinovanu flotu (11 bojnih brodova, 8 nosača aviona, 22 krstarice, 65 razarača, 21 podmornicu i preko 600 aviona): glavnina ove flote potučena je u bici kod Midveja (3—6. juna), dok je manji odred (2 nosača aviona sa pratećim brodovima) napao Aleutska ostrva.[1][2]
Japanska invazija[uredi | uredi izvor]
Geografija[uredi | uredi izvor]
Aleutska ostrva su lanac od 14 velikih i 55 malih ostrva (ukupne površine 16.546 km²) koji se od poluostrva Aljaska pruža u blago povijenom luku prema Kamčatki, u dužini od oko 1.260 km. Podeljena su na 4 glavne grupe, od istoka prema zapadu: Foks (glavni grad Dač Harbor na ostrvu Analeska), Andreanovljeva ostrva (najveće je Ejdek), ostrva Ret (najveća su Kiska i Emčitka) i ostrva Nir (najveća su Etu i Egatu). Ostrva su brdovita, sa oko 30 aktivnih vulkana, bez drveća, pokrivena tundrom. Stenovite obale, nepostojanje prirodnih luka i česte oluje otežavaju prilaz s mora.[1]
Okupacija ostrva Etu i Kiska[uredi | uredi izvor]
Do ulaska u Drugi svetski rat, SAD su u Dač Harboru održavale pomorsku i vazduhoplovnu bazu, a na Umneku i Ejdeku izgrađeni su 1942. dva aerodroma za lovačke avione. Japanci su početkom juna 1942, uporedo sa napadom na Midvej, izvršili napad na Aleutska ostrva. Prethodno je, 3. i 4. juna 1942, 28 japanskih aviona sa dva nosača napalo Dač Harbor, ali napad nije uspeo zbog nepovoljnog vremena. Ipak su 7, odnosno 12. juna Japanci zauzeli Etu i Kisku bez otpora, iskrcavši na oba ostrva oko 1.800 vojnika i izvestan broj radnika.[1]
Japanci su postepeno pojačavali svoje posade, tako da su na Etuu imali 2.500, a na Kiski 6-7.000 vojnika.[1]
Američka protivofanziva[uredi | uredi izvor]
Da bi sprečili dalje prodiranje Japanaca, Amerikanci su se 30. avgusta 1942. iskrcali na ostrvu Ejdek i tu sagradili vazduhoplovnu bazu. Druga baza uređena je na Emčitki. Vazdušni napadi sa ovih baza onemogućili su snabdevanje trupa na Etu i Kiski površinskim brodovima, pa su Japanci bili primorani da se služe podmornicama. U proleće 1943. Amerikanci su pojačali bombardovanje Etua i Kiske,[1] a jedan veći japanski konvoj razbijen je u bici kod Komandorskih ostrva (26. marta). Posle teške borbe (11-31. maja) oslobođeno je ostrvo Etu, dok su izolovanu posadu na Kiski Japanci evakuisali bez borbe 28. jula.[3]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž z i Nikola Gažević, Vojna enciklopedija 1, Vojnoizdavački zavod, Beograd (1970), str. 95
- ^ a b Nikola Gažević, Vojna enciklopedija 9, Vojnoizdavački zavod, Beograd (1975), str. 409
- ^ a b Nikola Gažević, Vojna enciklopedija 9, Vojnoizdavački zavod, Beograd (1975), str. 432
| Normativna kontrola: Državne |
|---|
