Напад на Перл Харбор

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 21° 22' СГ Ш, 157° 57' ЗГД

Бродови у пламену у Перл Харбору

Јапански напад на Перл Харбор 7. децембра 1941. је изненадни напад јапанске ратне морнарице на базу ратне морнарице САД Перл Харбор на Хавајима. Напад је довео до војног укључења САД у ток Другог светског рата на страни Савезника.

Односи САД и Јапана су се почетком 1940-их увелико погоршали. Јапан је већ током тридесетих година 20. века почео да комада Кину без одобравања САД и европских колонијалних сила, а када су јапанске трупе заузеле Француску Индокину, Америка је одлучила да наметне Јапанцима ембарго на увоз горива. Јапану такође ни Холандија није смела да даје гориво које је било потребно Јапанцима за наставак рата у Кини и експанзију привреде. Рат је због тога био неизбежан јер Јапанци нису желели да попусте пред захтевима Американаца да напусте читаву Кину.

Мало је познато да су заправо Американци испалили прве хице у Перл Харбору. После поноћи 7. децембра, Јапанци су ангажовали своје најновије и најубојитије оружје - биле су то мини подморнице које су испуштене са правих великих подморница јапанске краљевске флоте. Задатак тих подморница је био да уђу у саму луку и да са своја два торпеда која су носиле униште америчко бродовље. За управљање подморницама изабране су најбоље посаде, но подморнице су или потопљене или су се насукале, а амерички разарач је пре напада на Перл Харбор уништио једну од њих дубинским бомбаба и својим топовима од 127 mm.

Јапанци су брижљиво припремили акцију напада ваздухоповства на америчку поморску базу Перл Харбор (на острву Оаху, делу Хавајских острва). Пилоти су се дуго припремали за тај напад учесталим вежбама док су јапански шпијуни обезбедили тачне податке о положају бродова. Непосредно пре напада Јапанци су послали и извиђачки авион који је јавио позиције америчких бродова и аеродрома. За напад у релативно плиткој води луке, Јапанци су модификовали своја торпеда дрвеним крилцима на крају торпеда тако да торпедо не удари у дно. Американци су знали да ће доћи до рата са Јапаном, али нису ни могли да замисле да ће Јапанци напасти њихову базу на Перл Харбору авионима са носача авиона. У Перл Харбору су Американци концентрисали већину својих бојних бродова мислећи да су ту сигурни и спремни за деловање када Јапанци нападну Филипине. Велика Британија још више је потцењивла снагу и способност јапанске морнарице и ваздухопловства па је у Хонгконг послала појачања која, када је рат избио, није могла да снабдева. Једино је СССР знао за потенцијалну снагу Јапана па је на Далеком истоку имао поприлично велике војне снаге које стога нису могле бити употребљене против Хитлера у Европи.

Јапанска флота приближавала се Хавајима у географским ширинама где пловидба није била уобичајена због снажних ветрова и високих таласа. Та рута је одабрана да Американци не би сазнали за приближавање снажног флотног састава чију је ударну снагу чинило шест великих носача авиона: Акаги, Хирју, Кага, Шокаку, Сорју и Зуикаку. Хавајима су се примакле и јапанске подморнице које су имале задатак да се пробију у луку и нападну бродове. Акцију је надгледао Исороку Јамамото један од најспособнијих адмирала Јапана.

УСС Аризона након напада

Прво су мале подморнице покушале да се пробију у луку, но то им или није успело или су пак промашиле мете. Јапанско ваздухопловство је луку напало око 7 часова и 40 минута по локалном времену. Иако су Американци поседовали радар и њиме приметили долазак великих формација авиона никаква узбуна у бази није била подигнута све док Јапанци нису почели да засипају војне објекте (луку, аеродроме и хангаре) бомбама и торпедима. Изненађење је било потпуно, а Јапанци су у кратком року уништили и оштетили готово све америчке авионе на слетним стазама. Амерички бродови су били поређани у луци један уз други као у мирнодопским условима па су их јапански бомбардери и торпедни авиони један за другим потапали. У 8 часова и 50 минута уследио је и други напад који је завршио започето. Свеукупно је у борбама учествовало више од 300 јапанских авиона.

Јапанци су изгубили у акцији 29 авиона, 5 малих подморница, око 50 убијених пилота и подморничара и једног подморничара који је заробљен. Амерички губици износили су око 3.300 погинулих морнара, војника и пилота, док је више од 200 авиона уништено или оштећено. Готово сви бојни бродови у луци су били оштећени од којих Оклахома и Аризона и застарјели Јута више никада нису суделовали у борбама. Остали су поправљени и коришћени су у каснијим окршајима у Другом светском рату.

Последице напада су биле следеће: САД су објавиле рат Јапану (Јапанци су то већ формално учинили дипломатском нотом за време напада) и тако прекинуле године изолационизма. Јапанци нису уништили инфраструктуру луке нити потопили носаче авиона који су у тренутку напада били на отвореном мору, али америчка флота више није била у стању да заустави њихово заузимање Филипина, Хонгконга и југоисточне Азије. Касније су Американци успели да увере остатак света да је тај напад био ратни злочин што им је постао један од аргумената за бацање атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки. Ово може бити сматрано дискутабилним јер је Перл Харбор војна лука, а у самом нападу погинуло је тек 68 цивила. Град Хонолулу који се налази у близини уопште није био бомбардован.

Предисторија[уреди]

Јапан је средином XIX. и почетком XX. века ушао у доба модернизације и индустријализације. Циљ Јапана је био да обогати земљу и ојача војску. Као држава развијао се много брже од осталих азијских држава. Само Јапанско друштво се мењало а сама држава Јапан био је отворенији према спољном свету. Доба самуараја било је завршено. Наступило је ново време за Јапан. Јапан је у XX. век ушао као најјача војна сила у Азији победивши у неколико спетакуларних битака морнарицу Руске империје као и Руску војску на копну чиме је Русија онеспособљена за даље ратне операције. Тиме је Јапан стекао самопоуздање и на прагу XX. века почињао да буде најјача војна сила у Азији. То ће врхунац достићи тек током Другог светског рата али дотле Јапан ће ојјачати своју војску и морнарицу и кренути на Кореју и Кину коју ће напасти. Кореја ће пасти а велики делови Кине биће освојени. У Кини ће Јапан створити марионетску државу Манџуко. Јапан је био земља самураја али током XX. века самураји више нису били популарни у Јапану јер је дошло време модернизације и индустријског напретка а сировине које ће бити Јапану неопходне можда ће га нагнати да крене у рат. Али било како било Јапан ће скупо платити своју војну експанзију југоисточне Азије и Кине и бити поражен на крају рата.

Јапан је кроз скоро целу своју историју био изолован од остатка света. Јапанци су били веома затворени као народ и ни једна власт која је покушала да отвори Јапан према свету није се дуго одржала.

То ће почети да се мења када је Комодор Пери, официр америчке морнарице, послат са својом флотом од стране своје владе да натера Јапанце да отворе своје луке за трговину. Под претњом бомбардовања њихових градова Јапанци пристају 31. марта 1854. године да отворе луке за трговину. У неколико наредних година слични уговори су потписани и са европским државама. У земљи су тада избили немири, самураји и доста народа су били незадовољни овим уговором док су трговци и војска схватили да поновна изолација Јапана не би користила земљи а поготово њиховим интересима.

Услед немира 1867/68 долази до преврата у земљи и Цар Меиђи (Меиџи) долази на власт, који сели главни град из Кјотоа у Токио. Услед неповољних трговачких уговора са западним силама Цар Меиђи одлучује да модрнизује земљу и изгради нову војску како би могао да очува независност Јапана. Веома брзо извршене су реформе. Јапан постаје демократска земља, изједначују се права свих грађана, одузима се власт шогуна, мења се систем образовања и почиње индустрализација Јапанске привреде. Војска је такође реформисана. Уведена је мобилизација, Јапанска армија је организована по Пруском моделу док је Морнарица пратила Енглески модел.

Услед недостатка сировина јапанска привреда није могла да настави да се развија брзим темпом. Јапанци због тога одлучују да прошире своју земљу чиме би обезбедили већу сигурност и више сировина. 1. августа 1894. године објављују рат Кини, потапају Кинеску северну флоту и освајају Кореју и Манџурију. После пет месеци ратовања ова нова модернизована Јапанска Армија и Морнарица однеле су победу и Кина је морала да пристане на мир. Јапан тада добија острва Тајван и Пекадорес а Кореја је добила независност под покровитељством јапанске владе.

Русија која је сматрала северну Кореју као своју интересну сферу није била задовољна овим Јапанским успесима те је 8. фебруара 1904. године избио рат између Јапана и Русије. Јапанци на мору односе победу, док је на копну после почетних успеха јапанских дошло до стагнације где ни једна страна није могла више да напредује. 27/28. маја 1905. године Јапанска Флота под командом легендарног Адмирала Тогоа наноси страховит пораз Руској Балтичкој Флоти која је допловила из Европе. Потопљени су сви Руски бродови и Русија више никад неће бити велика сила на мору. Услед револуције која се десила у Русији и овог пораза на мору, они пристају на мир 5. септембра 1905. Јапанци добијају Јужну половину острва Сахалин, призање им се цела Кореја у њихову сферу утицаја и Русија обећава да ће повући своје јединице из Манџурије.

После ове победе Јапан је постао прва велика сила у Источној Азији. Убрзо после тога Јапан анектира Кореју 1910. године што ће дати крила јапанској привреди у даљем развоју.

У Првом светском рату Јапан улази на страну сила Антанте и осваја Немачке Колоније на Пацифику и Источној Азији а убрзо после тога учествује и у рату против Лењинове Русије у склопу мултинационалне експедиције. Јапанске трупе окупирају Северну Манџурију која после ове интервенције остаје у Јапанским рукама. Велике победе на свим фронтовима дижу углед војске и морнарице у народу и они у Јапану организују неколико инцидената (убистава политичара) после којих људи из Армије и Морнарице постају доминантни у политици.

1931. године Јапанци окупирају Јужну Манџурију која је била у Кинеским рукама и ту настаје велики дипломатски инцидент. Јапанци нису могли да испослују да Манџурију одвоје од Кине те они 1933. напуштају Друштво Народа и проглашавају Независну Државу Манџука, довевши свет пред свршен чин. У ствари уз помоћ марионетске владе Јапанци остају да господаре том огромном територијом која ће још више оснажити Јапанску привреду.

Кина се никад није помирила са тим и на граници је евек била затегнута атмосфера. После неколико инцидената избија отворен сукоб 7. јула 1937. године који прераста у прави рат мада ни Кина ни Јапан никад нису објавиле рат једна другој. Рат ће трајати до капитулације Јапана 1945. године. До краја 1940. године Јапан окупира готово целу Кинеску обалу са доста великих градова у унутрашњости земље и оснива Кинеску марионетску владу у Нанкингу. После тога на ратишту је владало затишје све до 1945. године прекидано само локалним борбама од мањег значаја.

Кључни догађај десио се 13. децембра 1937. године када је Јапанска Армија освојила Нанкинг. Током шест следећих недеља десили су се стравични злочини над кинеским цивилима у граду и околини где је побијено преко 300.000 људи. Овај догађај је осталим великим силама скренуо пажњу на милитаризам Јапана. Све велике силе су уложиле протест јапанској влади и почеле да шаљу захтеве да се агресија Јапана заустави што пре. Јапанци са друге стране су још од краја Првог Светског Рата сматрали да их Западне силе сматрају мање вредном нацијом. Нису им дозволили да узму ни један посед иако су активно учествовали у рату и каснијем нападу на Русију. Јапанска привреда је била директно зависан од САД и Холандије јел је од њих увозила гориво и остале сировине потребне за несметано функционисање индустрије. Умешавши се иу овај конфликт западне силе су тражиле да се сместа оконча рат са Кином. Међутим повлачење Јапана из Кине био би знак слабости аи менталитет Јапанаца није дозвољавао да се један рат тако изгуби.

Убрзо после изибијања рата у Европи долази до капитулације Француске 1940. године. Септембра 1940. године Јапан присиљава нову марионетску владу Француску да му преда на управљање северну област Француске Индокине (данашњи Вијетнам, Лаос и Камбоџа) под изговором плана да одатле продру и подржавају операције у Кини. У јулу следеће године Јапан добија и базе у Јужном делу Француске Индокине. После овога Американци, Холанђани и Британци уводе санкције на извоз нафте и других важних сировина у Јапан и захтевају да се Јапан повуче из Кине уколико желе да се ембарго укине. Долази до дугих преговора око решења за конфликт у Кини где Американци упорно захтевају крај рата у Кини. Јапан у међувремену приступа Тројном Пакту са Немачком и Италијом и потписује петогодишњи пакт о ненападању са Совјетским Савезом чиме још више продубљује кризу са САД.

Видевши да се сви Јапански покушаји за споразумом одбијају у Вашингтону Јапанци почињу припреме за рат а паралелно и даље покушавају да се некако договоре са САД. 2. јула 1941. године Цар Хирохито одобрава да припреме за рат почну али и да се покуша још једна дипломатска иницијатива за мир. САД је желела да уђе у рат и реши проблеме у Азији али то није могла да уради јел је велика већина Американаца била против мешања у рат. Такође САД није хтео да испадне да они улазе у рат да би заштитили Комунистички Совјетски Савез јел би то било лоше за имиџ земље. Зато они настављају политику санкција и максималних захтева према Јапану желевши тиме да испровоцирају Јапан да он започне рат и тиме да пружи САД јак правни разлог за улазак у рат. Јапан оптерећен санкцијама имао је довољно нафте за око 18 месеци након чега би војска доживела колапс а они би морали да прихвате било какав предлог САД после тога. Када је и последњи покушај Јапана наишао на зид у Вашингтону Јапанци наређују војсци да је време за напад дошло а влада наставља преговоре са циљем да САД помисли како се Јапан још увек није одлучио за рат.

7. децембра 1941. године ће почети рат. Јапанци су смислили врло сложен план којим би у неколико фаза уништили савезничке ратне бродове, освојили Малају, Бурму, Филипине, Холандску Источну Индију (данашња Индонезија), Нову Гвинеју и сва острва у централном и Јужном Пацифику. Рачунали су да ће за спровођење тог плана бити довољно 5 месеци. У првој фази планирани су напади на Малају са Сингапуром, Хонгконг, Филипине и острва у централном Пацифику. Одмах по неутралисању главних база на тим локацијама кренула би друга фаза где би се заузела Бурма, Холандска Источна Индија, Нова Гвинеја и Соломонска острва. Трећа фаза би била напад на Индију и освајање јужног Пацифика.

Јапанске војне операције пре Перл Харбора[уреди]

Јапан је у току рата 1931—1932. године заузео Манџурију и од тада се тај североисточни део Кине почео називати животном линијом Јапана. Настављајући своју политику Јапан је од 1935. године систематски предузео оружане провокације према Монголској Народној Републици. То је почетком наредне године условило стварање у овом региону веома затегнуте ситуације, која је сваког тренутка претила да прерасте у ново ратно жариште. Напетост се пренела и на Совјетско-Јапанске односе јер је Москва била најближи сарадник Монголске Народне Републике, која је још 1921. године под вођством Сухе Батора извршила народну антифеудалну револуцију и наговестила своју даљу оријентацију на изградњи социјализма.

Споразум о сарадњи између влада Монголије и Совјетског Савеза, постигнут 1934. године прерастао је у уговор о узајамној помоћи које су две државе склопиле 12. марта 1936. године. СССР је тада преузео обавезу да брани територијални интегритет свог суседа у случају напада треће земље.

Јапан је наставио са освајањем кинеске територије како би се дочепао бољег стратешког положаја за будућу агресију против Совјетског Савеза.

Манџурију је освојила моћна јапанска групација названа Квантушка армија. Начелник штаба ове војне формације генерал Хидеки Тоџо, упутио је 9. јуна 1937. године Министарству војске у Токију предлог да се Кина што пре освоји, како би се благовремено могле обавити припреме за напад на Совјетски Савез. Јапанска авијација и моторизоване трупе изненада су напале 7. јула 1937. године кинеске јединице на прилазима Пекингу. Операција се одвијала муњевито, јер кинеске снаге нису биле у стању да се носе са модерно наоружаном јапанском војском. У току јула у јапанским рукама су се нашли градови, Пекинг, Тјенцин, Калган у други. У августу су се распламсале борбе за Шангај, који је пао у новембру 1937. године. Наредног месеца Јапанци су заузели Нанкинг, где су касније формирали марионетску кинеску владу.

Друштво народа је одбило да води расправу о јапанском нападу на Кину, већ је цело ово питање пренето у надлежност Међународне конференције која је одржана новембра 1937. године у Бриселу. Представници САД, Енглеске и Француске су тражили да се поштују “уговорена права” и привилегије њихових монопола, и никакве друге предлоге нису подносили. Додуше, они су захтевали од СССР да се својим оружаним снагама супротстави јапанском освајању у Кини, чиме су настојали да на најједноставнији начин изазову сукоб ове две моћне далекоисточне земље. Литвинов је одбио сваку комбинацију у овом правцу, захтевајући колективно супротстављање јапанској агресији у Кини, што Лондон, Париз и Вашингтон нису прихватили. И тако је конференција завршила рад усвајајући једино необавезујућу декларацију, којом су Токију остале одвезане руке за наставак експанзије у Кини.

СССР је ипак морао да се конфронтира с јапанском експанзијом. Он је 1938. године позајмио Кини 100 милиона долара, а наредне године још 150 милиона. Такође је постао главни снабдевач Кине оружјем и борбеном техником.

Јапанска Царска армија је добила наређење из Токија да “казни бољшевике због помоћи које пружају Кини”. У зору 29. јула 1938. године јапанске трупе су продрле на територију Совјетског Савеза, на подручје језера Хасан. Црвена армија је прешла у противнапад и почетком августа потпуно разбила нападаче. Непријатељства су прекинута уговором између две земље, потписаним 11. августа, којим се царска влада обавезала да неће више прибегавати оружаним акцијама.

Лондон је посебно почео да кокетира са Токијом када је закључио да Јапан још увек није способан на бојном пољу да се равноправно носи са Русима. Исто тако, Британци су желели да задрже своје позиције у Кини, па су са царском владом начинило погодбу о деоби сфера утицаја у овој земљи. У јулу 1939. године, британски амбасадор у Токију Роберт Крејги и јапански министар иностраних послова Хатиро Арита потписали су споразум по коме Британија признаје “специјалне интересе” Јапана у Кини и одобрава предузимање специјалних мера с његове стране у циљу “завођења реда” у најмногољуднијој земљи света. Крејги је изјавио да његова влада неће ометати Јапан у остварењу таквих мера.

Енглези су се преварили у рачуници. Јапан је убрзо заузео острво Хајнан и приближили се њиховим и француским поседима у Азији. Јачање јапанских позиција на Далеком истоку почело је озбиљно да забрињава америчку владу и да изазива затегнутост између ове две земље. Амерички конгрес одлучио је у лето 1939. године да и даље остане на снази закон о “неутралности”.

Влада САД је ипак одлучила да 1939. раскине трговински уговор са Јапаном, који је потписан још 1911. године, што је имало за циљ да се заплаши Јапан и да се натера да се обазривије понаша према америчким интересима. Међутим, прекид уговора ступио је на снагу тек за шест месеци од доношења одлуке, а за то време трговина између две земље се утростручила. Преко 70% америчког извоза представљали су материјали војног карактера.

У међувремену, Јапан се поново осилио и обновио старе планове за освајање совјетског Далеког истока и Сибира. Совјетски обавештајац Рихард Зорге, радећи као дописник неколико листова из Токија, послао је 15.априла и 24. јуна 1939. године тајне извештаје Москви, позивајући се на податке добијене од немачког амбасадора Ота. Из тих извештаја произилази да уколико Немачка и Италија отпочну рат против СССР, онда ће им се Јапан придружити у сваком тренутку, не постављајући никакве услове.

Да би опробали снагу и реаговање Совјетског Савеза, и створили мостобран за даље освајање Далеког истока, Јапанци су одлучили да нападну Монголску Народну Републику. Моћна групација Квантушке армије је 11. августа 1939. године продрла у долину реке Халхин Хол. Монголима су у помоћ прискочиле пешадијске, ваздухопловне, тенковске и коњичке јединице под командом Георгија Константиновича Жукова, који је тада имао чин генерал-пуковника. Совјетске трупе су потпуно разбиле нападаче, уништиле или заробиле главнину јапанске групације, а њене раштркане остатке протерале преко монголско-манџурске границе.

Овај жесток пораз заплашио је Јапан и навео га да се за дуже време одрекне непосредних освајачких планова против Совјетског Савеза и Монголије, односно да своју даљу експанзију окрене на југ и југоисток.

Јапанске снаге пред инвазију[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Према Јамамотовом плану прво је требало формирати Оперативни одред (од 6 носача авиона, са 450 авиона). Овај одред увежбаван је заливу Танкан на острву Итурупу које се налази у саставу Курилских острва. Директна команда је поверена вицеадмиралу Ч. Нагуми. Заштитницу Оперативне одреда сачињавали су: 2 бојна брода, 2 крстарице, 1 лака крстарица, 9 разарача и 25 подморница. Ове подморнице су имале задатак да контролишу прилазе хавајским острвима, да чувају носаче авиона, и нападају бојне бродове и носаче авиона. Такође је посебно органозовани 7 танкера горива за снадбевање јапанских снага на маршу.

Америчке снаге у Перл Харбору[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Кобни 7. децембар[уреди]

Шест носача авиона, два бојна брода, две тешке крстарице и једна лакша, девет разарача и три подморнице испловили су између 10. и 18. новембра 1941. године, један по један или по два, из јапанске базе Куре, смештене с унутрашње стране Јапанског мора. И осам танкера за превоз нафте, је такође напустило луку. Тешки терет је подједнако распоређен на сваки од бродова, а топови и митраљези су закамуфлирани. Забрањена је свака радио веза, како би амерички прислушкивачи могли да констатују потпуни мир над јапанском базом. Јапанска морнарица неуморно је довлачила своју инвазиону флоту ка острву.

Јапанска царска морнарица стигла је на свега 275 миља од острва. На палубама је 190 авиона стављено у знак приправности. Пилоти су располагали веома јасним картама Перл Харбора, које су допуњавали тајним информацијама све до последњег часа. Слао их је јапански конзул из Хонолулуа, који се касније са километарске удаљености дивио резултатима своје шпијунаже.

Јапанска флота приближавала се Хавајима у географским ширинама где пловидба није била уобичајена због снажних ветрова и високих таласа. Та рута је одабрана да Американци не би сазнали за приближавање снажног флотног састава чија су ударна снага били шест великих носача авиона: Акаги, Хирју, Кага, Сокака, Сорја и Зуикаку. Хавајима су се примакле и јапанске подморнице које су имале задатак да се пробију у луку и нападну бродове. Акцију је надгледао Исороку Јамамото један од најспособнијих адмирала Јапана.

Недеља, 6 часова ујутро. Две тешке крстарице јапанске ескадре пролазе покрај места одакле ће са носача авиона полетети ловци и бомбардери, те шаљу четири извиђачка авиона типа "зеро" у правцу Перл Харбора. Иза њих се упућује први талас који напада: 40 катеса са торпедима, 40 катеса са бомбама које ће бити бачене са великих висина, 50 других бомбардера и 50 ловаца типа "зеке“. Са палуба су одјекивали узвици оних који су остали. Уз североисточни ветар, 190 борбених авиона пењало се у свитање зоре, пробијали су густе облаке да би на 3.000 метара висине угледали сунчев излазак. Спремао се прави пакао за америчку морнарицу. Амерички радари су уочили велику формацију авиона али су мислили да се ради о пријатељским него о непријатељским авионима тако да сигнал за узбуну није ни дат. Од укупно 231 авиона, који су највећим делом били беспрекорно поређани на оба аеродрома, 143 су били спремни за полетање док их је 88 на оправци. На бродоградилишту налазио се добар број оруђа за противавионску одбрану. Три четвртине их уопште није имало посаду: ниједан није био снабдевен муницијом.

У разуђеној луци Перл Харбор лежали су усидрени бродови америчке ратне морнарице. У луци није била гужва каква зна понекад бити. Добар део флоте био је на отвореном мору, између осталог и три носача авиона, која ће касније Јапанцима задати тешкоће. Вицеадмирал Холси је са носачем Ентрепејаз био на 350 километара западно од Хаваја и налазио се на путу за Перл Харбор пошто је превезао неколико ловаца на острво Вејк. Пратиле су га тешке крстарице и девет разарача. Адмирал Њутон је са носача авиона Лексингтон био на путу за Мидвеј да тамо пренесе бомбардере за морнарицу. Њега су пратиле три крстарице и пет разарача. Носач авиона Саратога лежао је усидрен у доку на западној обали Сједињених Држава. Вицеадмирал Браун је са једном тешком крстарицом, пет разарача и групом миноловаца био код острва Џонстон. Даље, три тешке крстарице, четири разарача и четири подморнице биле су на вежби на разним местима на Тихом океану.

За све време док су узлетале прве јапанске ескадриле, око 180 авиона разних врста, и узимале курс према Перл Харбору, на јапанским бродовима помно су слушали радио-станицу у Хонолулуу. Из звучника се чула само музика за игру. Ни најмањег знака да су Американци уопште слутили шта их чека. У 7:15 часова је полетео и други талас: 170 авиона. А кад и ови буду извршили своју дужност, надао се адмирал Нагумо, од америчких бродова у Перл Харбору неће много остати. Он је знао (јер јапанска обавештајна служба је одлично обављала свој посао до последњег тренутка), да у луци нема ни једног носача авиона, због чега му је било нарочито жао, али он сада није могао да чека да се они сада врате. Опасност да јапанска флота буде откривена била је превелика.

У децембру 1941. Америка још увек није имала посебно оформљено ваздухопловство као вид оружаних снага. Борбени авиони спадали су или под команду копнене војске или ратне морнарице. На острву Оаху три су аеродрома припадала копненој војсци. На два су постављени бомбардери, а на трећем су се налазили ловци. Морнарица је исто тако имала на Оаху своја три аеродрома: један на Форд Ајланду, у центру луке, један код Ива, а трећи код Канеохе. Аеродром на Форд Ајланду служио је, углавном, за авионе са носача авиона када се ови налазе у луци и због тога је моментално био празан. Тог 7. децембра је укупно 100 америчких авиона било спремно за борбу. Највећи их је број био постављен у групама, и то крило до крила. Овакав распоред је наредио генерал Шорт, који је опет добио наређење из Вашингтона да буде крајње опрезан због могућих саботажа. На Хавајима је, наиме, живело на хиљаде Јапанаца. Најлакши начин да се авиони добро чувају био је груписати их. Шорт није могао Јапанцима да учини бољу услугу. У седам и двадесет телефон је звонио у кући адмирала Кимела. На вези је био један официр из његовог штаба, капетан корвете Марфи, са сензационалном новошћу: разарач „Ворд“, је у четврт до седам у свом уобичајеном патролирању наишао на неидентификовану подморницу на коју је отворио ватру и највероватније је потопио“.„Долазим одмах“, одговорио је Кимел. Десет до осам, Марфи се опет јавља: „Ворд“ је зауставио један сумњиви рибарски јапански брод и настоји да тај брод доведе у Хонолулу. Још пре но што је Марфи завршио, у његову собу у штабу упао је један морнар који се налазио на стражи. „Сигнални торањ јавља ваздушни напад Јапанаца на Перл Харбор. И то сигурно није вежба!“ Марфи је вест истог момента пренео Кимелу и још пре но што је адмирал обесио слушалицу зачуо је експлозије у луци као и урлање авиона. Изјурио је напоље. Генерал Шорт је слушао ову тутњаву из свог стана и чудио се откуд толика бука. Помислио је да је морнарица отпочела своје пробне вежбе. И то недељом! Питао се да ли ће договорена партија голфа са Кимелом да се одржи. Три минута после осам у његову кућу упао је начелник персоналне службе, пуковник Филипс и јавио: „Јапанци су напали Хикен и Вилер! Овог пута ствар изгледа веома озбиљно“.

7. децембра 1941. посматрао је вицеадмирал Нагумо Ћуичи са палубе носача авиона "Акаги" како се Сунце помаља над морем. Дувао је јак источни ветар а уз то су и таласи били превисоки да би авиони сасвим сигурно могли да узлете. Али Нагумо није више имао избора. Његова флота која се састојала од 6 носача авиона, 2 бојна брода, 2 тешке и једне лаке крстарице, 9 разарача, те три подморнице налазила се на свега 500 километара удаљености од острва Оаху, америчке поморске базе Перл Харбор. Једанаест дана је ову огромну флоту пратило 8 танкера од базе на Курилским острвима па све до ове тачке на Пацифику. И свих једанаест дана је ова пловећа ескадра остала непримећена. Сада дакле није било повратка. На палубама носача авиона, групе пилота у пилотским униформама, а понеки и са хашамакијем, традиционалним повезима око главе следбеника шинто-религије, клањали су се испред портрета свога цара, молили се прадедовима и пили по шољу млаког вина од пиринча. Механичари су у међувремену прегледавали по последњи пут бомбардере и ловце. Мотори су се палили, а пропелери грабили ваздух. На мостовима носача авиона официри са двогледима у руци посматрали су сигналну катарку брода Акаги. Нешто пре шест часова сигналне заставе су се дигле на пола копља, што је значило: "Спреми се за старт“. Полако су ови покретни колоси окретали своја кормила у ветар. Тада је избило 6 часова. Сигналне заставице на броду "Акаги" брзо су се дизале а потом опет спуштале. Један по један, загрмео су ловци на палубама а њихову буку надјачавао је поклич "банзаи" који се орио са свих бродова. Јапан је ступио у рат са Америком.

Један од првих торпеда погодио је крстарицу „Рели“, два друга зарила су се у стари бојни брод „Јута“, који је служио још само као мета авионима. Три минута пре осам погођена је крстарица „Хелена“, и то у центар. Експлозија је оштетила и минополагач „Огалала“ који се налазио до ње. Било је осам часова. Морнаричка капела на „Невади“ почела је да свира химну. Застава се дизала лагано и поносно. Један јапански авион се спустио до изнад саме воде, бацио торпедо на „Аризону“, а из митраљеза обасуо паљбу на крму брода „Невада“. Меци су разнели заставу у комадиће док ни један једини морнар није био озлеђен.

На палубама америчких бродова отварали су сандуке са муницијом на силу чекићима и полугама. И док су, после торпеда, бомбе почеле да пљуште по бојним бродовима и крстарицама, америчка флота је почела да узвраћа ватром. Са бродова који су горели и полако тонули, штектали су митраљези и разлегала се грмљавина противавионских оруђа. Први Јапанци се сурвавају у залив Форд Ајланда, те између брежуљака на обали. Али пристизало је све више и више нових. А посебно је било застрашујуће што нико и није знао одакле долазе. Са Форд Ајланда видело се како „Оклахома“ експлодира. Осам минута после експлозије првог торпеда „Оклахома“ је лежала преврнута на води. Нешто касније експлодирало је и складиште муниције на предњем делу брода „Аризона“. Огромна ватрена лопта се дигла 150 m у ваздух. Снага експлозије је однела посаду која се налазила на палуби бродова „Невада“, „Вестал“ и „Вест Вирџинија“. Стотине њих са палубе „Аризона“ се претворише у пепео. Више од хиљаду људи умрло је у свега неколико секунди. Сада је горела и вода у заливима луке: из погођених бродова излила се нафта која је одмах почела да гори. У осам и десет, када се адмирал Кимел појавио у свом штабу, морао је беспомоћно да констатује како је у непуних 15 до 20 минута нестала флота која је била његов понос: „0клахома“, „Аризона“ и „Вирџинија“ су потопљене, док „Калифорнија“ још тоне. „Мериленд“ и „Тенеси“ су тешко оштећени и не могу се померити јер су окружени олупинама. „Невада“ која је погођена једним торпедом и двема бомбама, гори и једва се одржава на води. „Рели“ је остављао јадан утисак сав обавијен димом. Ниједан од бродова није био у стању да реагује на наредбу која је била дата одмах после напада: „Сви бродови нека исплове!“ Кимел у овом моменту није чак ни знао да ли је неком од бродова и успело да побегне из луке, а и то не би значило спас. Јапанци су мислили на све, те су тако испред обале Оаху поставили 28 великих подморница за велике удаљености које су вребале. Пет од ових подморница је у ноћи између 6. и 7. децембра лансирало минијатурне подморнице-торпеда којима су управљала само по 2 човека, који нису успели да Американцима нанесу знатнију штету.

И док је напад на Перл Харбор достизао највишу тачку, а лука се претворила у горуће море, у коме се давило и сагоревало на стотине људи, наишли су са две стране на острво Оаху амерички авиони који о свему томе ништа и нису слутили. Једна се група састојала од бомбардера Б-17 који су се налазили на путу са копна за Хикем. Када су пилоти ових авиона угледали облаке дима над Перл Харбором, једни су мислили да су то вежбе са вештачким димом, а други, како се управо данас спаљују огромне количине шећерне трске на брежуљцима. Тек када су контролни торањ на Хикему замолили за инструкције за слетање, одговорио им је један миран глас како је аеродром нападнут од неидентификованих непријатељских авиона. Одмах након тога угледали су јапанске ловце који су се жестоко на њих окомили. Први бомбардер Б-17 се сигурно спустио на писту док је другог пре слетања погодио непријатељ, а трећи се спустио са три Јапанца уз сам реп авиона. Неки су се одлучили да побегну на друге аеродроме, али убрзо су увидели да тамо ситуација није боља. Осим јапанских ловаца њих је сада гађала и сопствена противавионска артиљерија, јер су копнена војска и морнарица са Оахуа пуцале у све шта је летело. У исту ситуацију је наишла и група од 18 авиона који су долазили са „Ентерпрајса“ и намеравали да се спусте на Форд Ајланд.

Они су прошли још горе од бомбардера Б-17. Четири авиона су Јапанци одмах срушили изнад самог Оахуа, док је пети погодила сопствена противавионска одбрана. Ускоро су амерички пилоти схватили да је најсигурнији начин спустити се на Оаху: понашати се као непријатељ. Дакле они су погасили светла, летели што је могуће било ниже и готово шуњајући спустили се. Сада се појавио и други талас јапанских авиона изнад Перл Харбора. А када су ови јапански авиони побацали и последње своје бомбе, остао је дим, пламен, горуће уље на води, ропци умирућих, избезумљено лупање и позив у помоћ стотине оних који су се нашли у олупинама потопљених бродова. Капетан бојног брода Фушида могао је да буде задовољан. Он је направио још један круг да би снимио коју фотографију а онда је дао курс ка „Акаги“. Адмирал Нагумо примио га је са широким осмехом. Успех напада био је далеко већи но што се ико могао и надати, а губици на јапанској страни били су невероватно мали: само 29 авиона се није вратило, а свега је 55 људи нестало.

Напад на Перл Харбор је био бриљантно изведен. Посаде авиона биле су искусне и увежбане за предстојећу акцију. Јапански авиони били су модерни, велике снаге и покретљивости а уз то били су надмоћнији од америчких. Пилоти су носили слике бродова које је требало да бомбардују. Сам напад је био немилосрдан и разарајућ. У два одвојена напада јапанске ваздушне снаге су нанеле штету америчкој морнарици убивши 2.400-3.000 морнара. Велика предност су пружили торпедни бомбардери који су имали специјална торпеда за нападе у плитким водама. Ефекат изненађења био је потпун док сам напад то није био. При нападима јапански бомбардери користили су торпеда, стрељачко наоружање и бомбе. Оба напада су трајала по сат времена. Други талас је допринео уништењу противника и у том нападу је учествовао око 171 борбени авион. Иако су били затечени бројем авиона и самим нападом, Америчка ратна морнарица уопште није повукла своје бродове. Свега 11 америчких ловаца успело је некако под жестоким нападима и бомбардовањем да узлети и супростави се јапанским авионима. Том приликом оборено је 8 јапанских авиона али даља борба није имала изгледа.

Кобни 7. децембар 1941. године показао је потпуну спремност Јапанске царске морнарице. Напад је дуго припреман а пилоти су свакодневно вршили вежбе намењене предстојећем нападу. Успех напада допринели су и јапански шпијуни који су сликали мете намењене јапанској ваздушној армади. И тако је цео свет ушао у пламен Другог светског рата. Јапан ће тек бити заустављен у бици код Мидвеја 1942. године.

Америка улази у рат[уреди]

Успех Немачке над Холандијом, Белгијом и Француском, а након краћег времена потпуна изолација Британије, шокирали су Америку. Било је то као да је самозадовољство безбрижне неутралности постало немогућ осећај.

Под притиском околности, Конгрес је у мају и јуну 1940. одвојио велике суме новца за наоружање. То је, додуше, било и потребно јер Сједињене Државе нису биле спремне на рат. Њихова војска бројала је свега 20.000 људи; флота је била нешто значајнија, али је због трвења са Јапанцима била везана за Пацифик, док је ваздухопловство још било у повоју. Рузвелт је тражио милијарде и захтевао да се годишиње произведе 50.000 авиона. Само у 1940. се износ војног буџета упеторостручио.

Председник Рузвелт је добио подршку свих кругова и обеју партија. Да би ојачао своју владу увео је у кабинет два способна републиканца: Франка Нокса, државног секретара за морнарицу, и Хенрија Стимсона, државног секретара војске. Нарочито је Стимсон био веома способан и са великим искуством. Он је 1911. био државни секретар војске под председником Тафтом, а у периоду од 1929—1933. државни секретар за спољне послове под Хувером и представљао је прави добитак у тешким годинама које су наилазиле.

Западноевропске земље су се у својим невољама обраћале Америци: Франдуска у очајању, а Британија у својој усамљености. Већ 15. маја Черчил је молио за помоћ преко америчког амбасадора у Лондону Џозефа Кенедија. Било му је потребно, поручио је, тридесет до четрдесет разарача, и то одмах. Он се заклео уколико се он буде питао, да се Британија неће никад предати па макар била сва спаљена. „Не би требало да се исувише мешамо“, саветовао је Кенеди, било би боље, ако икад буде затребало, да се боримо „на властитом терену“. Ни Рузвелт ни Хал се са овим нису сложили. После тога, Кенеди је замењен ратоборним Џоном Г. Вајнантом, а америчка влада је одмах почела да врши испитивања шта би могло да се учини. У међувремену, од француског премијера Рејноа стизале су поруке у све бржем темпу: пошаљите нам авионе, дајте нам разараче. Од тога зависи судбина света!

Алн амерички председник је био немоћан. Он је могао да пише топла писма, да у својим говорима изражава симпатије, али је био убеђен да већина његовог народа, а нарочито већина Конгреса, неће објавити рат. Да ли је то била истина, што му је Черчил писао а у што је Идн касније и даље веровао, да је америчка подршка француској могла у овој бури да је спаси од пропасти, остало је питање без одговора. Америка не само што није могла да да подршку у тако кратком року, него није могла ни да је обећа. Тако је бура прогутала дављеника, на крају нападнутог и од Италије.

Ма колико био на Черчиловој страни, Рузвелт се бојао критике изолациониста. Оно што је типично за Рузвелта јесте чињеница да је и овог пута хтео да постигне свој циљ политичким путем. Предложио је да Британија у замену за разараче даде право Сједињеним Државама да изграде неколико својих војних база на Њуфаунленду, на неколико западноиндијских острва и у Британској Гијани. Тиме је могло да се покаже како се води рачуна и о америчким интересима. Другог септембра је пала одлука и Британија је добила жељену подршку.

У Доњем дому Черчил је изјавио: „Само неразуман човек би сада могао рећи да прелазак разарача под британску заставу представља ма и најмању повреду интернационалног права или да то значи и најмању повреду неутралности Сједињених Држава“. Али у својим мемоарима он између осталог пише: „Прелазак педесет америчких бродова Великој Британији сигурно није био неутралан гест Сједињених Држава“. У јесен 1940. морали су се поново одржати председнички избори. Расположење је било такво да су републиканци веровали како не би било најбоље изабрати неког правог изолационисту као што је био Тафт или Ванденберг, него свежу личност која је, као и Рузвелт, био присталица подршке Британији. Био је то Вендел Вилки, симпатично лице, пун ентузијазма. У предизборној кампањи, у коју се касно укључио, једном приликом Рузвелт је казао: „И док говорим вама, мајке и очеви, уверавам вас, и раније сам вам то говорио а ево говорим и сада опет, опет и опет: Ваши дечаци неће бити послати у неки страни рат“. Ниједна каснија изјава није му била предбацивана као ове речи, за које су његови противници тврдили да је њима обмањивао свој народ, обећавајући мир док га је водио у рат. Али, у Рузвелтовим речима ни у читавом његовом држању није било обмане, мада је постојала дилема: да ли ће временом бити могуће у очима других остати неутралан, а у исто време гарантовати спас Бритаиије? Сам председник није никада дошао пред ту дилему. Он се надао да ће је привремено избећи тиме што ће дати снажну подршку Британији у оружју, и што ће, како је изјавио 29. децембра 1940, од Америке направити арсенал демократије.

Повод тој чувеној изјави било је опет једно Черчилово писмо од 8. децембра 1940. у ком се детаљно и конкретно објашњава у каквој се тешкој ситуацији Британија још увек налази. Черчилово писмо га је узнемирило и натерало да размишља. То га је довело на једну од његових најинтелигентнијих замисли, ускоро познатој под називом Закон о зајму и најму. Веома једноставним речима он објашњава шта је под тим мислио: „Ето, оно што покушавам да учиним је да елиминишем знак долара... отарасити се шашавог, старог, глупог знака долара“. Ако Британија није у стању да плати, па шта, нека не плати. Предлог закона, који је добио број године 1776 (година објављивања америчке независности), дао је председнику право да све ратне материјале „прода, пренесе, замени, посуди, даде под закуп или на било који друга начин даде влади оне земље чија је одбрана, према председниковом мишљењу, од виталног значаја за одбрану Сједињених Држава“. Упркос жестоком отпору изолациониста, Конгрес је усвојио овај закон, и то осетном већином гласова, 11. марта 1941, а потписао га је сам председник Рузвелт.

Британија је добила бродове, Британија је добила оружје, а Америка је још увек официјелно важила као неутрална. Још увек су важиле одредбе закона о неутралности из 1939. Британци су морали сами да дођу по све, али сада нису морали више да то плаћају. А управо тај превоз је била велика тешкоћа која је остала нерешена јер су немачке подморнице биле веома активне. Каквог је смисла имало, питали су се пријатељи Британаца у Сједињеним Државама, толико давати кад највећи део гога не пређе Атлантик? Многи су сада вршили притисак на председника да одобри и конвоје који би те пошиљке пратили преко Атлантика.

Рузвелт је остао веома опрезан, иако је хтео ићи до краја. У априлу су Американци запосели Гренланд да би предухитрили долазак Немаца; истог месеца је одлучено да америчка морнарица патролира читавим западним делом Атлантика све до 25. меридијана; у јулу су запосели Исланд. Али на потпуну заштиту конвоја за Британију председник још у августу није пристао, иако је Стимсон покушавао да га наговори.

Стигао је и септембар пре но што се председник одлучио да предузме одлучујући корак. Четвртог тога месеца био је нападнут амерички разарач „Григ“. Рузвелт је искористио тај повод да обезбеди америчку пратњу конвоја. У једном оштром говору 11. септембра најавио је да ће се убудуће пуцати, и то директно, у немачке и италијанске бродове „који буду оперисали у водама чију заштиту смо ми преузели“. У октобру је председник отишао још један корак даље. Предложио је уклањање и последњег трага Закона о неутралности из 1939, и то тако што је дозволио да трговачки бродови буду наоружани (тачно оно шта је Вилсон предлагао у марту 1917), те да плове равно у британске луке. Конгрес је прихватио његов предлог и то осетном већином. У кругу око Рузвелта се веровало да је могућ још један корак а то је: објавити рат Немцима. Стимсон, Моргентау и други су почели да наваљују и да инсистирају на томе. Рузвелт је ипак и даље маневрисао између крајности; одбијао је да објави рат, а већ га је малтене водио, како је и сам рекао (говор од 27. октобра поводом торпедовања брода „Кирни“): „Желели смо да спречимо ватру. Али ватра је почела. Историја је утврдила ко је испалио први хитац. Али временом, победиће онај ко испали последњи хитац“.

Доношење Атлантске повеље[уреди]

Почетком августа 1941. путовао је Винстон Черчил са читавом групом својих сарадника на новом ратном броду „Принс оф Велс“ (који ће само неколико месеци касније потопити Јапанци) за Њуфаундленд да би тамо водио тајне разговоре са Рузвелтом. И Рузвелт је у највећој тајности отишао из Вашингтона, па су се 9. августа бродови ова два лидера нашли пред обалом Њуфаундленда. Била је субота. Следећег дана вођени су разговори.

Био је то дан посвећен веома озбиљним стварима. Суморне актуелности морале су имати предност над сновима о будућности. Како да се уништи Немачка? Бомбардовањем, како су наивно веровали Британци? Или великом силом, укључујући и америчку војску, како је мислио начелник америчког генералштаба, генерал Маршал? Како је требало организовати помоћ Совјетском Савезу а да Британија од тога не трпи? Шта би се морало догодити ако Немачка упадне у Шпанију? Да ли се тада могло рачунати на Португал? Да ли би у том случају требало окупирати Азорска острва? Коју линију односа са Јапаном треба следити? Поред решавања питања, требало је дати и заједничку изјаву о циљевима рата која би требало да као застава изнад бојног поља позива у будућност, и којом би се пре свега демонстрирало јединство. Али саставити текст такве начелне изјаве није било једноставно, иако је требало да се она односи тек на далеку будућност. И британска и америчка страна је марљиво радила на овим нацртима. Черчил је започео, а помагао му је његов саветник, сер Александер Кадоган. Самер Велс, заменик америчког министра спољних послова, формулисао је америчке идеје, које је потом Рузвелт кориговао. Све је то захтевало доста напора и разговора да би се на крају постигла сагласност. Почетак је био веома једноставан: обе земље су могле искрено да изјаве да не иду за проширењем својих територија те да свака нација има право на самоодлучивање. Овај принцип је био веома лако прихваћен. Али било је тешкоћа када је на дневни ред дошла тачка - идеал међународне слободне трговине. Американци су је, због своје економске супериорности, ватрено подржавали, док су је Британци, који су од Конференције у Отави из 1932. своје краљевство заштићивали баријером разних робних тарифа, са много уздржаности примили к знању. То је довело до веома оштрих дискусија и следеће формулације: обе земље изјављују да се слажу са тим да се свет отвори за трговину, уколико се то слаже са њиховим постојећим обавезама. Потешкоће је стварала и политичка организација будућег света. У свом нацрту Черчил говори о једној „ефикаеној међународној организацији“, а Рузвелт, тај разочарани следбеник Вудроа Вилсона, веровао је да би после рата требало да ред одржавају четири велике силе: Америка, Велика Британија, Совјетски Савез и Кина.

Изјава с којом су се на крају сви сложили, 12. августа, била је заправо компромис. У осам тачака Британија и Америка заједно изјављују да не теже: проширеау својих територија нити су за територијалне промене, поштују право сваког народа да изабере облик владавине под којим жели живети, оне су за економску сарадњу међу свим народима, да сви народи напусте употребу силе после уништеља нацизма. Том повељом створен је почетак, дат је курс, ма колико је лука још била далеко.

Укратко, осам тачака документа су:
  1. не постоје никакве територијалне претензије Сједињених Држава или Уједињеног Краљевства;
  2. територијална поравнања морају бити у складу са жељама народа;
  3. право на самоопредељење народа;
  4. укидање трговинских баријера;
  5. глобална економска сарадња и напредак друштвеног благостања;
  6. слобода од оскудица и страха;
  7. слобода на мору;
  8. разоружање земаља агресора, послератно опште разоружање.

Последице напада[уреди]

Последице напада биле су веома катастрофалне. Јапан је извршио напад у недељу када 95 процената америчке морнарице није било припремљено за ратна дејства. Америчка морнарица била је тешко оштећена али не и уништена. Тешко је оштећено или уништено 18 великих бојних бродова, преко 200 авиона на земљи током бомбардерских напада а погинуло је 2.400 морнара. Заувек су изгубљени бојни брод Оклахома, Аризона и стари бојни брод Јута који је служио као мета за школско гађање као и разарачи Кесин и Доунес. Други бродови ће можда бити поправљени, али ће месецима бити ван употребе. Америчка одбрана била је затечена тако да су Јапанци свега 29 борбених авиона изгубили током напада.

Аеродром Хикам је такође био мета напада и он је био уништен. Нападнут је и аеродром Вилар Филд. Авиони су горели као и хангари, муниција и гориво. Јапански авиони су митраљирали и бомбардовали све пред собом не штедећи никога. Авиони су били густо паркирани тако да се експлозија преносила на остале авионе. Експлозија је било на све стране. Брод Аризона са собом је повукао 1.100 људи. Брод је био нападнут неколико пута док се тако оштећен није преврнуо и потонуо.

Море је било препуно нафте која је горела а са велике удаљености могао се видети густ црни дим. Срећом по Америку Јапан није напао и носаче који у тренутку напада нису били у луци. Ентрепејаз је за длаку избегао уништење али је послао своје авионе у окршај са јапанским авионима када су схватили шта се збива. Отпора није било али је било спорадичних пуцњева и напада из противавионских митраљеза и неких топова, али узалуд.

Јапански напад је изненадио Америку тешко је осакативши. Када је обавештење стигло код председника Рузвелта да ће јапанске снаге напасти, напад у Перл Харбору је достизао свој максимум. Учествовало је 360 борбених авиона који су по налогу адмирала Јамамотоа Исорокуа желели да збришу флоту САД. Цвет јапанског ратног ваздухопловства. Скоро да су то и учинили. Напад је бриљантно био изведен без већих губитака по јапанско ваздухопловство. Изгубили су свега 29 борбених авиона и то није додатно пољуљало морал Јапанаца. Авиони су успевали да добро уоче и нападну своје мете са великим успехом јер су пре напада извршавали војне вежбе због предстојећег напада. Најбоље оружје били су торпедни бомбардери који су напали усидрене бродове уништавајући их или тешко оштећујући један по један усидрени брод. То је био најбриљантнији напад авионима на једну поморску флоту у историји ратовања учињен из ваздуха.

Без обзира што је овај напад био бриљантно изведен, он није био потпун. Адмирал Јамамото није био задовољан последицама напада без обзира што је у његовом штабу било организовано славље поводом „успешног“ напада. Постоје претпоставке да су Врховног заповедника напада молили да одобри трећи талас авиона и да поново нападну Перл Харбор, али је Ћуичи Нагумо то одбио сматрајући да је циљ извршен и да јапанско ваздухопловство нема више ефекат изненађења. Иако су употребљена 360 борбена авиона нису уништени и други важни циљеви поред аеродрома, авиона и ратних бродова који су били смештени у лукама. Јапанске снаге су пропустиле прилику да бомбардују бродоградилиште, да униште усидрене подморнице, збришу складишта горива и нападну носаче авиона. Захваљујући тим пропустима САД је имала шансе да се опорави и крене у рат. Да су ти циљеви уништени, Америчка ратна морнарица би била онеспособљена за ратна дејства у наредних десет година. Тиме би јапански ратни бродови загосподарили Тихим океаном и нико их не би могао зауставити. Међутим не уништивши те циљеве Јапан је САД натерао да буде одлучнији да ступи у рат и тиме допринео сопственом поразу.

Јапански план ипак у није у потпуности успео јер су сва три америчка носача авиона била изван базе. После овог напада Амрериканци нису смели да излажу своје носаче већим ризицима док се не оправе бродови у Перл Харбору јел им је то била цела флота у том тренутку на располагању за борбу у Пацифику. Услед тога остали делови Пацифика нису имали шансе у пружању отпора Јапанцима у неколико следећих месеци. Такође не уништење резервоара са горивом омогућило је Американцима да у свега неколико недеља готово потпуно реновирају базу на острву, чиме Перл Харбор поново постаје главна база Пацифичке Флоте.

Америчко-јапански преговори[уреди]

Кад је Јапан 27. септембра 1940, ушао у савез са Немачком и Италијом, Америци су одједном постале јасне везе између догађаја у Европи и Азији. Јапан, сада савезник Немачке, бива оштрије нападан, између осталог и економским санкцијама. Стога је влада у Вашингтону са нестрпљењем очекивала новог јапанског амбасадора, адмирала Номуру. Али за време првог разговора, 12. фебруара 1941, испоставило се да Номура вије био добио задатак да отпочне преговоре са Америком. Тек 9. априла су јапански дипломати, и то на властиту иницијативу, поднели један предлог. Америка је морала помоћи Јапану да добија сировине из Холандске Индије (данас Индонезија). У том случају би Јапан био спреман да потпише мировни уговор са Кином. Али дипломата су прећутали како би такав уговор требало да изгледа.

Исто тако је остало нејасно какав би остао однос Јапана са Немачком. Кордел Хал је сматрао да то није никаква база за плодне преговоре. По његовом мишљењу, требало би да свака влада испуни четири услова што се тиче Далеког истока: 1) Јапан се мора повући из Кине и обећати да неће више нападати ниједну земљу у Азији, 2) Влада у Токију се не сме мешати у интерне ствари других земаља, 3) У Кини би свака земља, а не само Јапан, могла неометано да тргује. Ниједна земља не сме силом да промени staus quo на Далеком истоку, 4)Јапан мора недвосмислено да се повуче из тројног савеза. Јапански министар спољних послова Мацуока, после извесног двоумљења, формулисао је противпредлог. Он је прећутао став Јапана према Немачкој. Тражио је да Американци принуде Кинезе да прихвате јапанске услове мира. На крају је одбио захтев да Јапан не дира подручје на југоистоку Азије. Он је управо био склопио са Совјетским Савезом уговор о неутралности, тако да Кина није могла да очекује било какву подршку од Совјетског Савеза. Ако би јапанске трупе херметички затвориле и јужну границу за спољну помоћ, Кина би била веома брзо приморана на капитулацију. Али за то би, прво, требало заузети Индокину, која је била француски посед. Американци су на то ставили Јапану до знања да се са Мацуоком не може сарађивати, па га је јапанска влада заменила Тојодом, који је био више за дијалог с Америком.

Али Јапан је кренуо својим путем: 25. јула јапанска војска је запосела Индокину, да би Кину потпуно изоловала од спољног света. А Индокина у јапанским рукама могла је да буде и база за операције против Холандске Индије, Сингапура и Малаје. Америка је хтела да спречити да Јапан загосподари југоисточном Азијом, тако богатом сировинама, између осталог нафтом, гумом и коситром. У том случају, Јапан не би зависио од Америке што се тиче нафте, а то је било једино оружје којим су Американци могли да Јапан држе покорним. Осим тога, и Америци је била потребна гума из Индонезије. У тој ситуацији Америка је прекинула трговинске одаосе са Јапаном; томе су се прикључиле Холандија и Британија, што је угрозило Јапан. Уколико ове силе не би одустале од свог ембарга, морао би се силом прокрчити пут до нафтоносних поља у југоисточној Азији. А то би сигурно имало за последицу рат са Америком.

Принц Коноје, председник владе Јапана, надао се да ће у личном разговору са председником Рузвелтом моћи да дође до неког прихватљивог решења. Тај компромис би наиме морао бити прихватљив како за јапанску војску тако и за Сједињене Америчке Државе.

Председник Рузвелт је био за конференцију на највишем нивоу, али су саветници Министарства за спољне послове прво хтели да имају опипљиве доказе да би Јапан био вољан да прихвати америчке захтеве. У јапанској иницијативи видели су, наиме, знакове слабости; изгледало је да Јапан зазире од рата са Сједињеним Државама. Они су сматрали да је сазрело време да се питање Кине и проблеми у Азији дефинитивно регулишу. Саветници су се надали да ће Јапан, због тешке економске ситуације, бити принуђен да испуни америчке захтеве. Али јапанска војска је одбила да се повуче из Кине. Питање Кине било је исувише везано за војни престиж. Ако би се тек тако повукли, политичка моћ војске претрпела би велики ударац. Ниједна од обе стране није била спремна на компромис о најважнијим тачкама. Почетком октобра ово је било више него јасно обема странама. Принц Коноје није имао довољно времена. Шестог септембра водећи јашански кругови одлучују да се дипломатски преговори морају окончати пре 15. октобра; уколико се то не постигне, питање ће се решити на бојном пољу. Принц Коиоје је 12. октобра преклињао војску да прихвати захтев Американаца да се повуку из Кине. Али генерал Тојо, министар војске, је то одбио. После тога је принц Коноје дао оставку.

Нова влада под водством генерала Тоје добија од цара наређење да учини последње дипломатске кораке како би се спречио рат с Америком. Нова влада је после тога формулисала опет нове предлоге. Захтевала је да трупе остану у северној Кини, унутар Монголије и на острву Хијанану током најмање наредних 25 година. Из преосталог дела Кине трупе би се повукле током две године после потписивања мировног уговора. Садржај мировног уговора са Кином био је прећутан, али су Американци схватили да Јапан није ни помишљао да потпуно пусти Кину на миру. Исто тако, Јапан је одбио да се повуче из Тројног пакта. Дипломати су покушавали да објасне како савез са Немачком не обавезује Јапан ни на шта, тако да Америка нема разлога за забринутост. Американци нису прихватили предлог Јапанаца. Вашингтон је захтевао потпуно слободну и независну Кину и повлачење из Тројног пакта.

Јапански дипломати су опет дошли у временски теснац. Влада је 1. новембра закључила да до 30. новембра мора да се постагне сагласност. Јапанци су предложили нови компромис. Јапан би се повукао из јужног дела Индокине ако би Британија, Америка и Холандија обуставиле ембарго. После мировног уговора са Кином повукли би се и из северног дела Индокине, тако да Јапан не би више могао да угрожава земље на југу. Али Американци су остали при повлачењу Јапанаца из Кине. Сједињене Државе су инсистирале на потпуном напуштању Кине. Ни неколико других варијаити предлога за укидање ембарга нису дале никакве резултате. Најзад, 6. децембра предузео је председник Рузвелт последњи корак да сачува мир. Обратио се јапанском цару, али је писмо стигло до цара пошто су већ отпочела непријатељства. Догодио се 7. децембар. Крај изолационизма. Ново време за Америку. Почетак Светског рата који је захватио цео свет.

Спољашње везе[уреди]