Боја раја
| Boja raja | |
|---|---|
 Poster za bioskopske prikaze | |
| Izvorni naslov | pers. رنگ خدا |
| Žanr | filmska drama |
| Režija | Madžid Madžidi |
| Scenario | Madžid Madžidi |
| Glavne uloge | Mohsen Ramezani Husein Mahdžub Salameh Fejzi |
| Muzika | Alireza Kohanderi |
| Scenograf | Asgar Nezhadeimani |
| Snimatelj | Muamer Fejsalpur |
| Montaža | Hasan Hasandust |
| Producentska kuća | Iran Varahonar Company ------------------------------ Međunarodno Sony Pictures Classics Columbia TriStar |
| Studio | Varahonar Company |
| Godina | 1999. |
| Trajanje | 90minuta |
| Zemlja |  Iran |
| Jezik | persijski |
| Zarada | 1.810.145dolara ( Sjedinjene Američke Države) (8. 10. 2001; pola godine) |
| Nagrade | UFCA Award ALFS Award Best Sound Audience Award Grand Prize Lino Brocka Award Special Mention Special Jury Award Grand Prix des Amériques |
| Veb-sajt | www |
| IMDb veza | |
Boja raja (pers. رنگ خدا, Rang-e Khodā — boja Boga) iranski je dramski film koji je osmislio i režirao Madžid Madžidi. Film je prvi put prikazan 9. februara 1999, a traje 90 minuta. Glavne uloge igraju Mohsen Ramezani (Muamer Ramezani), Husein Mahdžub (Hašem Ramezani) i Salameh Fejzi (baka). Zapažene su i Farahnaz Safari (Bahareh Ramezani) i Elhan Šarifi (Hanijeh Ramezani). Muziku za film je osmislio Alireza Kohanderi, dok je film montirao Hasan Hasandust. Film je napravio Varahonar kompani, koji ga je i izdao u Iranu, dok su distributeri za ostatak sveta Soni pikčers klasik i Kolumbija trajstar.
Početak filma[uredi | uredi izvor]
Film počinje ispisanom basmalom — U ime Boga, milostivog, samilosnog (pers. بسم الله الرحمن الرحيم, bismi-llāhi r-raḥmāni r-raḥīm, bismilahi rahmani rahim), praćeno nazivom filma — Boja Boga (pers. رنگ خدا, Rang-e Khodā, range koda). Nakon toga sledi molitva, kada učitelj pušta kasete dečaka tražeći čija kaseta je čija. Među dečacima je i Maumer Ramezani, glavni lik filma. On uzima svoju kasetu, na kojoj je snimljeno pevanje njegove bake, i sprema se za polazak kući.[1]
Sinopsis i uvod[uredi | uredi izvor]
Priča filma opisuje slepog dečaka Muamera Ramezanija. On ide u internat za slepe dečake u Teheranu. Priča počinje završetkom školske godine, kada roditelji dolaze po decu da ih vode kući. Njegov otac, Hašem Ramezani, posramljen i opterećen sinovljevim slepilom, kasno stiže da ga povede kući. Sem toga, on prethodno pokušava da ubedi direktora internata da Muamera zadrže i tokom leta. Njegova žena je umrla, pa on sada želi da oženi drugu devojku iz sela i priprema venčanje. Hašem devojku prosi poklonima i devojčin otac venčanje odobrava. Ipak, on sakriva činjenicu da ima slepog sina, jer se plaši da će ga devojčina porodica odbiti.
Već na početu dolazi do simbolične scene, kada Muamer čuje cvrkutanje ptice. On prvo tera mačku koja se okolo šunjala, a za koju oseća da sprema nešto loše. Svojim razvijenim čulom sluha, on povređenu i slabu pticu koja je ispala iz gnezda nalazi i, iako slep, penje se na drvo, a opipavajući okolno granje pronalazi gnezdo, u koje pticu vraća.[2]
Zaplet i kulminacija[uredi | uredi izvor]
Muamer i Hašem se vraćaju kući, u selo pored Kaspijskog mora, nakon višečasovnog putovanja severno od Teherana. Muamer ide po brdima njegovog sela sa svoje dve sestre, mlađom Hanijeh i starijom Bahareh. On opipava prirodu oko sebe, sluša zvuke životinja i imitira ih. Zvuke koje čuje on shvata kao jezik prirode[1][3][4][5] — Muamer: Bako, znaš li šta one govore sada? Baka: Ko, sine? Muamer: Ptice. Baka: Ovo je zvuk detlića. Oni prave gnezdo i traže hranu. Muamer: Ali, ptice pričaju! Nakon šetnje sa bakom, Muamer odlazi u seosku školu i oduševljava đake čitanjem Brajeve azbuke.
I dalje se plašeći da će porodica njegove potencijalne žene, ako sazna za Muamera, otkazati venčanje, otac ga ostavlja Aliju Fatemiju, slepom stolaru koji živi blizu njihovog sela. Ali prihvata Muamera za šegrta, i već prvi dan pokušava da mu objasni razlike između vrsta drveta. Međutim, Muamer, tužan jer ga je otac ostavio, počinje da plače, i kaže da ga Bog ne voli. Ali: Šta je bilo? Je li to plačeš? Muškarac nikada ne plače. Da li ti već sada nedostaje porodica? Muamer: Ne! Ali: Šta je onda? Muamer, plačući, objašnjava situaciju. Ali: Tvoj učitelj je u pravu. Scena se završava tako što Ali, pogođen Muamerovim rečima, odlazi.
Muamerova baka skrhana srca prihvata činjenicu da je Hašem odveo Muamera kod slepog stolara i razboljeva se. Ona napušta seoski dom i odlazi u šumu. Hašem pokušava da je nagovori da se vrati, ispitujući svoju sudbinu. Hašem: Gde ideš, majko? Šta to pokušavaš da uradiš? Baka: Samo mi ovo preostaje. Hašem iznervirano viče na majku. Ona odlazi, ali je Hašem prati. Na putu se onesvešćuje, pa je Hašem odnosi kući, gde ona umire. Mladina porodica to shvata kao loš predznak i otkazuje venčanje.[3]
Rasplet i zaključak[uredi | uredi izvor]
Skrhan činjenicom da je ostao sam sa ćerkama, Hašem odlučuje da vrati Muamera kući. On se priseća trenutaka srama i tuge usled njegovog i sinovljevog stanja. Hašem postavlja Muamera na konja, i njih dvojica kreću u selo. Na putu, oni moraju da pređu mali drveni most. Most se usled težine konja ruši, pa Muamer i konj upadaju u brzu reku. Otac neko vreme stoji nepomičan, razmišljajući da li da uskoči u vodu ili ne. Odlučuje da uskoči, ali voda obojicu odvlači nizvodno.
U poslednjoj sceni, Hašem se budi na obali Kaspijskog mora, i vidi Muamera kako nepomično leži malo dalje od njega. On podiže Muamerovo telo i plače. Međutim, na samom kraju, dečakova desna šaka i prsti počinju da se pomeraju, na način koji simbolizuje „čitanje“ prirode. Njegova šaka takođe i počinje da svetli žutom svetlošću zalaska sunca, što simbolizuje Muamerovu sadašnju mogućnost da oseti Boga i raj, što je on i želeo, te odatle i naziv filma.[3][5]
Muamerove reči[uredi | uredi izvor]
Znate, mene niko ne voli... Čak ni moja baka... Oni beže od mene zato što sam slep. Kad bih samo mogao videti... Želim da idem u seosku školu sa ostalom decom. Ali, sada moram da idem u školu za slepe, na drugom kraju sveta... Naš učitelj kaže da Bog voli slepe više od ostalih zato što oni ne mogu da vide... Ja sam mu rekao: Ako je tako, On nas ne bi učinio slepim... tako da Ga ne možemo videti. On je odgovorio: Bog nije vidljiv. On je svuda. Možeš Ga osetiti. Možeš Ga videti kroz svoje dodire. Sada posežem svugde za Bogom, do dana kada Ga moje ruke ne budu dodirnule i rekle Mu sve, čak i sve tajne u mom srcu.[6][7]
Hašemove reči[uredi | uredi izvor]
Samo želiš da mi prkosiš, zar ne? To sam uradio za njegovo dobro! Šta sad treba da uradim? Šta sam skrivio da moram da brinem o slepom detetu do kraja života? Ko će brinuti o meni kad budem star i slab? Zašto mi taj tvoj veliki Bog ne pomogne da se rešim ove bede? Za šta bih mu bio zahvalam? Za stvari koje nemam? Za moju bedu? Za slepo dete? Za izgubljenu ženu? Gde mi je otišlo pet dobrih godina? Ovo sam ja — siromašan, očajan čovek! Izgubio sam oca tako rano da ga se jedva sećam! Ko meni pomaže? Ko brine o meni? Idi! Idi gde hoćeš!
Inspiracija za film[uredi | uredi izvor]
Režiser filma Madžid Madžidi je marta 2000. za Njujork tajms izjavio da je inspiraciju za snimanje ovakvog filma dobio posmatrajući četiri slepa dečaka i njihova reagovanja na okruženje, prvenstveno prirodu.[8] On je okupio glumce amatere, a jedini profesionalni glumac na snimanju bio je Husein Mahdžub (Hašem Ramezani, Muamerov otac). Iako je bukvalni prevod naziva filma „Boja Boga“ (engl. The Color of God), on je međunarodno distribuiran pod nazivom „Boja raja“ (engl. The Color of Paradise), tako da film ne bi bio shvaćen kao prvenstveno religijske prirode.[9]
Kritike filma[uredi | uredi izvor]
Film „Boja raja“ je prvi put prikazan 8. februara 1999. na iranskom Međunarodnom festivalu Fadžr. To je jedini veliki iranski filmski festival na kojem je film učestvovao. Film je osvojio nagrade Najbolji zvuk, Nagrada publike i Posebno pominjanje, dok je Mohsen Ramezani osvojio nagradu Najbolji glumac, a Husein Mahdžub nagradu Najbolji sporedni glumac.[10]
Prvog septembra iste godine, film je učestvovao na Festivalu svetskog filma u Montrealu. Na njemu je film dobio glavnu nagradu — Grand pri Amerike. Specijalnu nagradu žirija i specijalnu nagradu mladog žirija film je iste godine dobio na Međunarodnom filmskom festivalu u Hihonu. Sledeće godine je dobio Posebno pominjanje na Dečjem filmskom festivalu u Džifoniju i Nagradu Lino Broka na Sinemanili, gde je i Husein Mahdžub dobio nagradu Najbolji glumac. Na Festivalu akcionog i avanturističkog filma u Valansjenu film je dobio Glavnu nagradu i Nagradu publike. Iste godine, filmu je Udruženje filmskih kritičara San Dijega dodelio SDFCS nagradu, a 2002. je usledila UFCA nagrada Udruženja urugvajskih filmskih kritičara.[11]
Godinu dana nakon premijere, 2000, film je puštan u bioskopima širom sveta. U SAD je bioskopska premijera bila 24. marta, a film je puštan samo u pojedinim gradovima, dok je na DVD-u izašao 19. septembra 2000.[12] Sajt Roten tomejtoz je na osnovu 31 kritike film ocenio sa ocenom 5,4 od mogućih 10, kao i da je 87% kritika bilo pozitivno. Sem toga, tokom 2012, od 5.588 ocena posetilaca sajta, njih 5.253, dakle 94% reklo je da im se film sviđa, što Roten tomejtous zaključuje ocenom publike 4,2 od mogućih 5.[12] Posebno uspešan film je bio u Švajcarskoj, gde je prodato preko 47.000 karata (što je 0,6% od ukupno 7.785.800 Švajcaraca 2009; dakle, film je pogledao svaki 167. Švajcarac),[13] dok je u SAD prodato 330.000 karata,[13] sa zaradom od 1,8 miliona dolara za pola godine prikazivanja.[14]
„Boja raja“ je 2000. bio iranski kandidat za Oskara i Mladog umetnika za najbolji strani film, ali nije postao ni nominovan.[10] Glavni glumac Mohsen Ramezani je nominovan za Mladog umetnika za najboljeg mladog glumca. Film je nominovan i za OFCS nagradu Udruženja onlajn filmskih kritičara i ALFS nagradu Kruga londonskih filmskih kritičara 2001, kao i za Gran pri Asturije na Filmskom festivalu u Hihonu 1999. i Klotrudis nagradu 2001.[11]
Većina međunarodnih kritika bilo je pozitivno. Rodžer Ebert je za Čikago santajms rekao da je film prožet nežnošću i lepotom — porodični film koji postiđuje površnost komercijalnih proizvoda kao što su Pokemoni i njihov vrednosni sistem baziran na moći i pohlepi.[1] U časopisu Filmdinst pisalo je 2001: Bajkovita priča koja slikovito i osećajno prikazuje zastarelu moć i simboliku čula, i sve to kombinuje sa fundamentalnim pitanjima ljudskog postojanja.[5]
Nagrade i glavne uloge[uredi | uredi izvor]
| Glumac | Uloga |
|---|---|
| Mohsen Ramezani | Muamer Ramezani |
| Husein Mahdžub | Hašem, otac |
| Salameh Fejzi | Muamerova baka |
| Farahnaz Safari | Bahareh, starija sestra |
| Elhan Šarifi | Hanijeh, mlađa sestra |
| Muamer Rahmani | učitelj u internatu |
| Zahra Mizani | učitelj u internatu |
| Behzad Rafi | seoski učitelj |
| Kamal Mirkarimi | direktor internata |
| Mortiza Fatemi | slepi stolar |
| Masume Zinati | potencijalna mlada |
| Ahmed Aminijan | mladin otac |
| Moghadam Behbudi | seoski starešina |
| Gan-Ali Korami | seoski drvoseča |
- Međunarodni filmski festival u Fadžru (1999)
- Best Actor (Najbolji glumac — Mohsen Ramezani)
- Best Supporting Actor (Najbolji sporedni glumac — Husein Mahdžub)
- Best Sound (Najbolji zvuk)
- Audience Award (Nagrada publike)
- Special Mention (Posebno pominjanje)
- Festival svetskog filma u Montrealu (1999)
- Grand Prix des Amériques (Gran-pri Amerike)
- Međunarodni filmski festival u Hihonu (1999)
- Special Jury Award (Specijalna nagrada žirija)
- Special Prize of the Young Jury (Specijalna nagrada mladog žirija)
- Filmski festival u Džifoniju (2000)
- Special Mention (Posebno pominjanje)
- Međunarodni filmski festival Sinemanila (2000)
- Best Actor (Najbolji glumac — Husein Mahdžub)
- Lino Brocka Award (Nagrada Lino Broka)
- Festival akcionog i avanturističkog filma u Valansjenu (2000)
- Audience Award (Nagrada publike)
- Grand Prize (Glavna nagrada)
- Udruženje filmskih kritičara San Dijega (2000)
- SDFCS Award (SDFCS nagrada)
- Udruženje urugvajskih filmskih kritičara (2002)
- UFCA Award (UFCA nagrada)
Izvori i napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Ebert, Roger (2. 6. 2000). „The Color Of Paradise”. Roger Ebert. Arhivirano iz originala 30. 06. 2008. g. Pristupljeno 28. 10. 2012.
- ^ „The Color Of Paradise”. Sony Pictures. Arhivirano iz originala 30. 09. 2012. g. Pristupljeno 28. 10. 2012.
- ^ a b v Sharma, Ankur (14. 5. 2008). „The Color Of Paradise”. Culturazzi. Arhivirano iz originala 03. 11. 2012. g. Pristupljeno 29. 10. 2012.
- ^ „A Cor do Paraíso”. Webcine. Arhivirano iz originala 22. 04. 2009. g. Pristupljeno 29. 10. 2012.
- ^ a b v Koll, Horst Peter. „Die Farben des Paradieses”. Gärtner Datensysteme. Pristupljeno 28. 10. 2012.
- ^ „El color del paraíso”. Universidad de Huelva. Pristupljeno 28. 10. 2012.
- ^ „Quotes for the Color of Paradise”. IMBd. Pristupljeno 28. 10. 2012.
- ^ „Majid Majidi: Opening the World's Eyes to the Struggles of Iran”. New York Times. Pristupljeno 28. 10. 2012.
- ^ „Menschen auf der Flucht”. Artechock Film. Pristupljeno 28. 10. 2012.
- ^ a b „About the director”. Sony Pictures. Arhivirano iz originala 30. 09. 2012. g. Pristupljeno 28. 10. 2012.
- ^ a b „Awards for The Color of Paradise”. IMDb. Pristupljeno 28. 10. 2012.
- ^ a b „The Color of Paradise”. Rotten Tomato. Pristupljeno 28. 10. 2012.
- ^ a b „Rang-e khoda”. Lumiere. Pristupljeno 28. 10. 2012.
- ^ „Box office for The Color of Paradise”. IMDb. Pristupljeno 28. 10. 2012.
- ^ „Cast and crew for The Color of Paradise”. IMDb. Pristupljeno 28. 10. 2012.
- ^ „Cast and crew for The Color of Paradise”. Sony Pictures. Arhivirano iz originala 30. 09. 2012. g. Pristupljeno 28. 10. 2012.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Zvanični veb-sajt
- Boja raja na sajtu IMDb (jezik: engleski)
