Veoma veliki teleskop

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Veoma veliki teleskop (VLT)
Image Credit: ESO
Image Credit: ESO
Četiri primarna teleskopa, zajedno sa četiri pomoćna, formiraju VLT.
OrganizacijaESO
LokacijaParanal opservatorija, Atakama u Čileu
Visina2.635 m
Vreme>300 vedrih noći godišnje
Talasna dužina300 nm – 20 μm vidljiva, infracrvena
Prva svetlost1998.g. (prvi primarni teleskop)
Vrsta teleskopa Riči-Kretjan
Prečnik4 x 8,2 m Primarni
+ 4 x 1,8 m Pomoćni
MontažaAlt-azimutalna montaža
VebsajtVeoma veliki teleskop

Veoma veliki teleskop (engl. Very Large Telescope), ili skraćeno VLT, je teleskop evropske južne opservatorije koji se nalazi u pustinji Atakama u Čileu. VLT se sastoji od četiri primarna teleskopa, čije je primarno ogledalo prečnika 8,2 m, koji se uglavnom koriste zasebno ali se mogu koristiti interferometrijski pri posmatranju da bi se postigla veoma visoka ugaona rezolucija. Ova četiri teleskopa su dobila nazive Antu, Kuejen, Malipal i Jepun, a sve su to nazivi za astronomske objekte na araukanskom jeziku.[1] Teleskopi zajedno formiraju mrežu koja je upotpunjena korišćenjem četiri pomoćna teleskopa prečnika 1,8 m.

VLT radi na vidljivim i infracrvenim talasnim dužinama. Svaki pojedinačni teleskop može da otkrije objekte oko četiri milijarde puta slabije nego što se može otkriti golim okom, a kada se svi teleskopi kombinuju, objekat može da postigne ugaonu rezoluciju od oko 0,002 lučne sekunde. U režimu rada jednog teleskopa ugaona rezolucija je oko 0,05 lučne sekunde.[2]

VLT je najproduktivniji zemaljski objekat za astronomiju, sa samo Habl svemirskim teleskopom koji generiše više naučnih radova među objektima koji rade na vidljivim talasnim dužinama.[3] Među pionirskim zapažanjima koja su obavljena pomoću VLT-a su prva direktna slika egzoplanete, praćenje pojedinačnih zvezda koje se kreću oko supermasivne crne rupe u centru Mlečnog puta i zapažanja naknadnog sjaja najudaljenijeg poznatog praska gama zraka.[4]

Opšte informacije[uredi | uredi izvor]

Četiri jedinična teleskopa

VLT se sastoji od aranžmana četiri velika (prečnika 8,2 metra) teleskopa (koji se nazivaju jedinični teleskopima ili UT) sa optičkim elementima koji se mogu kombinovati u astronomski interferometar (VLTI), koji se koristi za rešavanje malih objekata. Interferometar takođe uključuje set od četiri pokretna teleskopa prečnika 1,8 metara namenjena interferometrijskim posmatranjima. Prvi od UT-ova počeo je sa radom u maju 1998. godine i ponuđen je astronomskoj zajednici 1. aprila 1999. Ostali teleskopi su počeli da rade 1999. i 2000. godine, pružajući višeteleskopsku mogućnost VLT-a. Četiri pomoćna teleskopa od 1,8 metara (AT) dodata su VLT-u kako bi bili dostupni kada se UT-ovi koriste za druge projekte. Ovi AT-ovi su instalirani i postali operativni između 2004. i 2007. godine.[1]

VLT-ovi teleskopi od 8,2 metra prvobitno su dizajnirani da rade u tri režima:[5]

  • kao set od četiri nezavisna teleskopa (ovo je primarni način rada).
  • kao jedan veliki koherentni interferometrijski instrument (VLT interferometar ili VLTI), za dodatnu rezoluciju. Ovaj režim se koristi za posmatranje relativno svetlih izvora sa malim uglom.
  • kao jedan veliki nekoherentni instrument, za dodatni kapacitet prikupljanja svetlosti. Instrumentacija potrebna za dobijanje kombinovanog nekoherentnog fokusa nije bila prvobitno napravljena. Godine 2009. izneti su novi predlozi za instrumentaciju koji bi potencijalno učinila dostupnim taj režim posmatranja.[6] Više teleskopa je ponekad nezavisno usmereno na isti objekat, bilo da bi se povećala ukupna moć prikupljanja svetlosti ili da bi se obezbedila simultana posmatranja sa komplementarnim instrumentima.

Naučni rezultati[uredi | uredi izvor]

Meki sjaj Mlečnog puta može se videti iza VLT-a premerni teleskop (VST) u ESO-ovoj opservatoriji Paranal.[7]

Rezultati VLT-a doveli su do objavljivanja u proseku više od jednog naučnog rada sa recenzijom dnevno. Na primer, 2017. godine objavljeno je preko 600 naučnih radova sa recenzijom na osnovu VLT podataka VLT.[8] Naučna otkrića teleskopa uključuju direktno snimanje Beta Piktoris b, prve ekstrasolarne planete koja je tako snimljena,[9] praćenje pojedinačnih zvezda koje se kreću oko supermasivne crne rupe u centru Mlečnog puta,[10] i posmatranje naknadnog sjaja najudaljenije poznate eksplozija gama zraka.[11]

VLT je 2018. godine pomogao da se izvrši prvi uspešan test Ajnštajnove opšte relativnosti na kretanju zvezde koja prolazi kroz ekstremno gravitaciono polje u blizini supermasivne crne rupe, odnosno gravitacionog crvenog pomaka.[12] Zapravo, posmatranje je sprovođeno više od 26 godina pomoću SINFONI i NACO adaptivnih optičkih instrumenata u VLT-u, dok je novi pristup u 2018. takođe koristio instrument za kombinovanje zraka GRAVITY.[13] Tim Galaktičkog centra na Institutu Maks Plank za vanzemaljsku fiziku (MPE) koristio je posmatranje koje je po prvi put otkrilo efekte.[14]

Druga otkrića sa potpisom VLT-a uključuju otkrivanje molekula ugljen-monoksida u galaksiji koja se nalazi skoro 11 milijardi svetlosnih godina od nas po prvi put, što je podvig koji je ostao nedostižan 25 godina. Ovo je omogućilo astronomima da dobiju najpreciznije merenje kosmičke temperature u tako udaljenoj epohi.[15] Još jedna važna studija bila je studija nasilnih baklji iz supermasivne crne rupe u centru Mlečnog puta. VLT i APEX su se udružili da otkriju materijal koji se rasteže dok kruži u intenzivnoj gravitaciji blizu centralne crne rupe.[16]

Koristeći VLT, astronomi su takođe procenili starost izuzetno starih zvezda u jatu NGC 6397. Na osnovu modela evolucije zvezda, utvrđeno je da su dve zvezde stare 13,4 ± 0,8 milijardi godina, odnosno da su iz najranije ere formiranja zvezda u svemiru.[17] Takođe je analizirana atmosferu oko egzoplanete super-Zemlje po prvi put koristeći VLT. Planeta, poznata kao GJ 1214b, proučavana je dok je prolazila ispred svoje matične zvezde, a deo svetlosti zvezde prolazio je kroz atmosferu planete.[18]

Sve u svemu, od 10 najboljih otkrića urađenih u ESO-ovim opservatorijama, sedam je koristilo VLT.[19]

Tehnički detalji[uredi | uredi izvor]

Teleskopi[uredi | uredi izvor]

Svaki jedinični teleskop je Riči-Kretjan Kasegrejnov teleskop sa 22 tone sa 8,2 metrskim Zerodur primarnim ogledalom sa žižnom daljinom od 14,4 m i lakim berilijumskim sekundarnim ogledalom od 1,1 metar. Ravno tercijarno ogledalo preusmerava svetlost na jedan od dva instrumenta na f/15 Nasmitovim žarištima sa obe strane, sa sistemskom žižnom daljinom od 120 m, ili se tercijarno naginje u stranu kako bi omogućio prolaz svetlosti kroz centralni otvor primarnog ogledala do trećeg instrumenta u fokusu Kasegrejna.[20] Ovo omogućava prebacivanje između bilo kog od tri instrumenta u roku od 5 minuta, u skladu sa uslovima posmatranja. Dodatna ogledala mogu slati svetlost kroz tunele do centralnih VLTI spojeva snopa. Maksimalno vidno polje (u Nasmitovim žarištima) je prečnika oko 27 lučnih minuta, nešto manje od punog meseca, iako većina instrumenata posmatra uže polje.

Svaki teleskop ima alt-azimutski nosač ukupne mase oko 350 tona i koristi aktivnu optiku sa 150 nosača na zadnjoj strani primarnog ogledala za kontrolu oblika tankog (177 mm debljine) ogledala pomoću računara.[21]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Very Large Telescope” (na jeziku: (jezik: engleski)). ESO. Pristupljeno 12. 01. 2013. „Veoma veliki teleskop.” 
  2. ^ „FAQ VLT/Paranal”. www.eso.org. 
  3. ^ Trimble, V.; Ceja, J. A. (2010). „Productivity and impact of astronomical facilities: A recent sample” (PDF). Astronomische Nachrichten. 331 (3): 338. Bibcode:2010AN....331..338T. doi:10.1002/asna.200911339. 
  4. ^ „The Very Large Telescope — The World's Most Advanced Visible-light Astronomical Observatory handout”. ESO. Pristupljeno 2011-08-05. 
  5. ^ „Science with the VLT in the ELT Era” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 2012-03-09. g. Pristupljeno 2013-06-17. 
  6. ^ Pasquini, Luca; et al. (2009). „ESPRESSO: A High Resolution Spectrograph for the Combined Coudé Focus of the VLT”. Science with the VLT in the ELT Era (PDF). Astrophysics and Space Science Proceedings. 9. str. 395—399. Bibcode:2009ASSP....9..395P. CiteSeerX 10.1.1.218.6892 Slobodan pristup. ISBN 978-1-4020-9189-6. doi:10.1007/978-1-4020-9190-2_68. Arhivirano iz originala (PDF) 9. 6. 2015. g. 
  7. ^ „Orion Watches over Paranal”. Pristupljeno 2. 3. 2020. 
  8. ^ „ESO Publication Statistics” (PDF). Pristupljeno 2018-08-06. 
  9. ^ „Beta Pictoris planet finally imaged?”. ESO. 21. 11. 2008. Pristupljeno 2011-05-04. 
  10. ^ „Unprecedented 16-Year Long Study Tracks Stars Orbiting Milky Way Black Hole”. ESO. 10. 12. 2008. Pristupljeno 2011-05-04. 
  11. ^ „NASA's Swift Catches Farthest Ever Gamma-Ray Burst”. NASA. 19. 9. 2008. Arhivirano iz originala 20. 05. 2020. g. Pristupljeno 2011-05-04. 
  12. ^ „First Successful Test of Einstein's General Relativity Near Supermassive Black Hole - Culmination of 26 years of ESO observations of the heart of the Milky Way”. www.eso.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2018-07-28. 
  13. ^ GRAVITY Collaboration; Abuter, R.; Amorim, A.; Anugu, N.; Bauböck, M.; Benisty, M.; Berger, J. P.; Blind, N.; Bonnet, H. (2018-07-24). „Detection of the gravitational redshift in the orbit of the star S2 near the Galactic centre massive black hole”. Astronomy & Astrophysics. 615 (15): L15. Bibcode:2018A&A...615L..15G. S2CID 118891445. arXiv:1807.09409 Slobodan pristup. doi:10.1051/0004-6361/201833718. 
  14. ^ „First Successful Test of Einstein's General Relativity Near Supermassive Black Hole”. www.mpe.mpg.de. Pristupljeno 2018-07-28. 
  15. ^ „A Molecular Thermometer for the Distant Universe”. ESO. 13. 5. 2008. Pristupljeno 2011-04-05. 
  16. ^ „Astronomers detect matter torn apart by black hole”. ESO. 18. 10. 2008. Pristupljeno 2011-04-05. 
  17. ^ „How Old is the Milky Way?”. ESO. 17. 8. 2004. Pristupljeno 2011-04-05. 
  18. ^ „VLT Captures First Direct Spectrum of an Exoplanet”. ESO. 13. 1. 2010. Pristupljeno 2011-04-05. 
  19. ^ „ESO Top 10 Astronomical Discoveries”. ESO. Pristupljeno 2011-08-05. 
  20. ^ „Requirements for Scientific Instruments of the VLT Unit Telescopes” (PDF). ESO. Pristupljeno 2018-01-18. 
  21. ^ Dierickx, P.; Enard, D.; Geyl, R.; Paseri, J.; Cayrel, M.; Béraud, P. „The VLT primary mirrors: mirror production and measured performance”. ESO. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Veoma veliki teleskop na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Веома_велики_телескоп&oldid=27565013”