Vreme gladovanja

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Vreme gladovanja je period borbe za preživljavanje tokom zime 1609–1610. godine u Džejmstaunu, kolonija Virdžinija. Početkom zime bilo je oko 500 stanovnika Džejmstauna, međutim do proleća naredne godine je samo 61 osoba ostala živa.[1]

Prva grupa kolonista je stigla 13. maja 1607. godine do obale Virdžinije. Doseljenici nisu s početka planirali da uzgajaju svu svoju hranu. Plan je bio da se trgovinom sa lokalnim Pohatani plemenom snabdevaju hranom između periodičnih dolazaka brodova sa zalihama iz Engleske. Nedostatak pristupa vodi i teška suša osakatili su poljoprivrednu proizvodnju kolonista. Voda koju su kolonisti pili bila je braktična i pitka samo pola godine. Flota iz Engleske, oštećena uraganom, stigla je mesecima zakašnjenja sa novim kolonistima, ali bez adekvatnih zaliha hrane.

Preživeli kolonisti su se 7. juna 1610. godine ukrcali na brodove, napustili mesto kolonije i otplovili prema zalivu Česapik. Tamo ih je na donjem delu reke Džejms presreo drugi konvoj sa novim zalihama, na čelu sa novoimenovanim guvernerom Frensisom Vestom, i vratio u Džejmstaun. U roku od nekoliko godina, komercijalizacija duvana od strane Džona Rolfa obezbedila je dugoročni ekonomski prosperitet naselja.

Postoje istorijski i naučni dokazi da su se doseljenici u Džejmstaunu tokom Vremena gladovanja posegnuli i za kanibalizmom.[2][3][4]

Zavisnost od spoljnih resursa[uredi | uredi izvor]

Englesko naselje u Džejmstaunu je osnovano 24. maja 1607. godine dolaskom tri broda kojima je komandovao kapetan Kristofer Njuport. Početna mala grupa od 104 muškarca i dečaka odabrala je dati položaj jer je bila povoljna za odbrambene svrhe, međutim imala je loše izglede za siguran lov i problem sa nedostatakom vode za piće. Iako su se bavili poljoprivredom, mali broj prvobitnih doseljenika je bio naviknut na fizički rad ili je bio upoznat sa zemljoradnjom. Lov na ostrvu je bio slab, a zalihe sitne divljači brzo su iscrpljene. Opstanak kolonista je u velikoj meri zavisio od trgovine sa Indijancima i periodičnih brodova za snabdevanje hranom iz Engleske.

Niz incidenata sa Indijancima ubrzo je prerastao u ozbiljne sukobe, okončavajući svaku nadu u trgovinski savez sa njima. Ovo je primoralo doseljenike da se zbiju, iza utvrđenih zidova, ozbiljno ograničavajući njihovu sposobnost da obrađuju polja i trguju sa drugim indijanskim plemenima. Različiti pokušaji bavljenja poljoprivredom doveli su do brojnih kidnapovanja i ubistava doseljenika od strane Pohatana. Tokom ekspedicija za uspostavljanje odnosa sa drugim indijanskim plemenima emisari bi upadali u zasede i stradali od Pohatana, ili bi se ekspedicije pokazale neuspešnim u dobavljanju dovoljnih zaliha.[traži se izvor] Kombinacija bolesti, ubistava i kidnapovanja skoro je uništila početnu populaciju doseljenika.

Prvo i drugo snabdevanje zalihama[uredi | uredi izvor]

Nakon što je ostavio doseljenike i otišao za Englesku, Kristofer Njuport se vratio u Džejmstaun u januaru 1608. godine sa onim što su zvali „prvo snabdevanje“ i oko 100 dodatnih doseljenika. Po povratku u koloniju, otkrio je da se zbog nedostatka planiranja i potrebnih veština među prvobitnim doseljenicima, kao i stalnih napada Pohatana, broj stanovnika prvobitnog naselja je spao na samo 38 preživelih.

Nakon što je proširio utvrđenja, ojačao skloništa i postavio naoružane ljude da brane useve od napada domorodaca, Njuport je pretpostavio da je obezbedio naselje do kraja zime. Ponovo je otplovio za Englesku aprila 1608, vraćajući se nazad u Džejmstaun oktobra iste godine sa „drugim zalihama“.[5] Na brodu su bile i prve dve žene u koloniji — gospodarica Forest i njena sluškinja Ane Buras — kao i mnogo dodatnih zaliha i doseljenika, uključujući zanatlije obučene za pravljenje stakla.

Trgovanje sa domorocima za hranu[uredi | uredi izvor]

Među vođama Džejmstauna, kapetan Džon Smit se pokazao kao najsposobniji za uspešno trgovanje sa domorodačkim stanovništvom. Tokom prvih nekoliko meseci doseljavanja, preživeli (uključujući Smita) su stekli dovoljno podataka o okolnim plemenima da pokrenu fokusiranije diplomatske inicijative sa neprijateljima Pohatana. Koristeći Diskaveri (engl. Discovery), najmanji od tri broda koji su ostavljeni za njihovu upotrebu, kolonisti su istraživali okolinu, uključujući zaliv Česapik. Smit je uspešno trgovao hranom sa Nansemondima, koji su se nalazili duž reke Nansemond. Imao je mešovite rezultate sa drugim plemenima, od kojih je većina bila povezana sa Konfederacijom Pohatan.

Sa dolaskom flote za snabdevanje, Smit je smatrao da je kolonija dovoljno ojačana da se diplomatskom inicijativom, koja je imala za cilj da obezbedi barem privremeni predah od otmica i napada, direktno angažuju Pohatani. Uz malu pratnju, probijali su se kroz neprestane napade do glavnog grada Pohatani konfederacije. Tokom jednog legendarnog susreta sa ratnikom Opečankanugom, Smitov život je pošteđen (prema njegovom kasnijem izveštaju) intervencijom Pokahontas, ćerke poglavice Pohatana. Ovaj događaj se pokazao značajnim za Engleze, pošto je poglavica Pohatan očigledno nije bio svestan strašnog stanja kolonije. Međutim, ubrzo nakon što se Njuport vratio početkom januara 1608, donoseći nove doseljenike i zalihe, jedan od novih doseljenika je slučajno pokrenuo požar koji je sravnio sve stambene prostore kolonije. Požar je dodatno produbio zavisnost naselja od Indijanaca u pogledu hrane i otkrio poglavici Pohatana slabost kolonije. U avgustu 1609, Smit, koji je stekao poštovanje Pohatana, povređen je u nesreći sa barutom. Morao je da se vrati 4. oktobra 1609. godine u Englesku na lečenje. Pošto je Smit otišao, Pohatani su prestali da trguju sa kolonistima.

Džon Retklif, kapetan Diskaverija, postao je upravitelj kolonije i pokušao da poboljša situaciju nabavkom hrane. U nadi da će oponašati Smita, Retklif je pokušao da pokrene trgovačku misiju sa Indijaancima; međutim, ubrzo nakon što je izabran, uhvatio ga je poglavica Pohatan i mučen je do smrti, ostavljajući koloniju bez vođstva. Pohatani su izvršili dodatne napade na druge koloniste koji su došli za trgovinom. Lov je takođe postao veoma opasan, jer su Pohatani ubijali sve Engleze koje bi zatekli van utvrđenja.[traži se izvor]

Treće snabdevanje[uredi | uredi izvor]

Si Venčr (engl. Sea Venture) je bio novi vodeći brod kompanije Virdžinija iz Londona . Misija „trećeg snabdevanja“ kompanije Virdžinija bila je najveća do sada, predvođena Si Venčr, koja je posebno izgrađena za tu svrhu. Si Venčr je bio znatno veći od ostalih osam brodova koji su putovali s njim. Nosio je veliki deo zaliha namenjenih koloniji Virdžinija.

„Treće snabdevanje“ Džejmstaunu sa flotom od devet brodova napustilo je London 2. juna 1609. godine. Kapetan veteran Kristofer Njuport komandovao je Si Venčrom kao viceadmiral. Na novom vodećem brodu bili su i admiral kompanije, ser Džordž Somers, general-potpukovnik ser Tomas Gejts, Vilijam Streči i druge značajne ličnosti u ranoj istoriji engleske kolonizacije u Severnoj Americi.

Prilikom prelaska Atlantskog okeana, konvoj koji je prevozio 500 novih doseljenika i zalihe naišao je na jaku oluju, najverovatnije uragana, koja je trajala tri dana. Si Venčr i još jedan brod odvojeni su od sedam drugih plovila flote. Admiral Somers je dao da se Si Venčr namerno odveze na grebene Bermuda kako bi sprečio njegovo potonuće. Svih 150 putnika i članova posade bezbedno je pristalo 28. jula, ali je brod trajno oštećen.

Nakon oluje, jedan brod se vratio nazad u Englesku. Ostalih sedam brodova je bezbedno stiglo u Džejmstaun, isporučujući 200–300 muškaraca, žena i dece, ali sa relativno malim zalihama, pošto je većina ostala na velikom vodećem brodu. U koloniji nije bilo reči o sudbini Si Venčra, njegovih zaliha, putnika ili vođa koji su bili na njoj. Kapetan Semjuel Argejl, koji je komandovao jednim od brodova trećeg snabdevanja koji je stigao do Džejmstauna, bio je među onima koji su požurili nazad u Englesku da bi obavestili o nevolji Džejmstauna. Međutim, te godine niti narednog proleća nisu stigli dodatni brodovi za snabdevanje iz Engleske.

Zima 1609–1610: Glad i kanibalizam[uredi | uredi izvor]

U Džejmstaunu, ranije tokom 1609. godine, suša je tokom normalne vegetacijske sezone ostavila je njive kolonista Virdžinije opustela. U kombinaciji sa nedostatkom trgovine sa Indijancima i neuspehom treće zalihe da stigne sa očekivanim zalihama, kolonija se našla sa premalo hrane za zimu. Sa pridošlicama, bilo je mnogo više usta za hranjenje. Malo je zapisa o teškoćama koje su kolonisti iskusili u Virdžiniji te zime. Oružje i vredna radna oruđa razmenjeni su Povhatanima za bagatelu u hrani. Kuće su korišćene kao ogrevno drvo. Arheolozi su pronašli dokaze da su jeli mačke, pse, konje i pacove.[6][1]

2013. godine potvrđeno je da se kanibalizam dešavao u najmanje jednom slučaju; Forenzički su analizirani ostaci tinejdžerke od oko četrnaest godina i pokazalo se da sadrže tragove koji su istovetni klanjem mesa.[7][8] Bageri su pronašli devojčinu lobanju i kosti nogu, zajedno sa kostima „iskasapljenih konja i pasa” u „deponiji za smeće” u podzemnoj prostoriji koja je u to vreme služila kao kuhinja.[9] Prema forenzičkim dokazima, rezovi napravljeni na lobanji i kostima jasno ukazuju da su mozak i jestivo tkivo odvojeni od kostiju na isti način kao kod iskasapljenih životinja, pružajući „jasan dokaz kanibalizma“.[10] Analiza zuba i kostiju pokazuje da je devojka – koju su nazvali Džejn, čije pravo ime nije poznato – tek nedavno emigrirala, verovatno iz južne Engleske.[11]

Da se kanibalizam praktikovao u vreme gladovanja već je bilo poznato iz brojnih izveštaja iz tog perioda. Džordž Persi, koji je bio predsednik gradskog veća tokom krize, kasnije je izvestio „da su živi kopali i jeli leševe, da je muž ubio svoju ženu, a zatim je iskasapio, konzervirao solju i pojeo njene delove pre no što je uhvaćen“. Muž je zatim pogubljen.[12] Da je žena ubio i pojeo potvrđuju još četiri izveštaja o vremenu gladi.[13] U daljem izveštaju se ona ne pominje, ali se navodi da su mrtvi naseljenici, kao i jedan Indijanac koji je poginuo u borbi, pojedeni.[14]

Moguće je da je četrnaestogodišnja Džejn zapravo pomenuta ubijena supruga – bila je mlada, ali, prema tadašnjim običajima, ne premlada da bi se udala.[15] Međutim, na osnovu njenih godina, njene ishrane i činjenice da je očigledno stigla samo kratko vreme pre toga, arheolozi koji su proučavali slučaj zaključuju da je možda bila „sluškinja u džentlmenskom domaćinstvu“ – njen ishrana nije bila tako dobra kao za tadašnje vreme ljude više klase, mada bolja od one nižih klasa.[16] Uzrok Džejnine smrti je nepoznat. Nema tragova nasilja koji su uzrokovali njenoj smrti, te je stoga mogla biti ubijena na način koji nije ostavljao tragove na (relativno malo) pronađenih kostiju, ili je umrla od gladi ili bolesti.[15]

Na Bermudima, ubrzo nakon što su doživeli brodolom, preživeli su opremili dugi čamac Si Venčra sa jarbolom i poslali ga na more da pronađu obalu Virdžinije; on i njegova posada nikada više nisu viđeni. Preostali preživeli proveli su devet meseci na Bermudima gradeći dva manja broda, Deliverens i Pejšenc, od bermudskog kedra i materijala spašenih iz Si Venčra. Zatim, ostavljajući dvojicu muškaraca da održe pravo Engleske na novootkriveni arhipelag, ostali su otplovili u Džejmstaun, da bi konačno stigli 23. maja 1610.

Preživeli iz Si Venčra, predvođeni Gejtsom i Somersom, pretpostavljali su da će pronaći uspešnu koloniju u Virdžiniji. Umesto toga, pronašli su je u ruševinama i praktično napuštenu. Od 500 kolonista koji su se u jesen doselili u Džejmstaunu, pronašli su 60 preživelih, od kojih su mnogi bili bolesni ili na samrti.[17][18] Što je još gore, mnoge zalihe namenjene Džejmstaunu izgubljene su u brodolomu na Bermudima, a Gejts i Somers su sa sobom doneli samo male zalihe hrane.

Viewing the fort, we found the palisades torn down, the ports open, the gates from off the hinges, and the empty houses (which owners had taken from them) rent up and burnt, rather than the dwellers would step into the woods a stone's cast off from them to fetch other firewood. And it is true, the Native Americans killed as fast without, if our men stirred but beyond the bounds of their blockhouse, ...

— William Strachey[19]

Odlučeno je da se kolonija napusti i 7. juna svi preživeli su ukrcani na brodove za Englesku i počeli su da plove duž reke Džejms.

Tokom perioda kada je Si Venčr pretrpeo brodolom, a preživeli se borili na Bermudima kako da stignu do Virdžinije, u Engleskoj je objavljivanje knjige kapetana Džona Smita o avanturama u Virdžiniji oživelo interesovanje za koloniju. Ovo je dovelo do novog ulaganja u kompaniju Virdžinija. Raširio se i moralni poziv od sveštenika i drugih uticajnih ljudi da se pruži podrška zaglavljenim kolonistima. Dana 1. aprila 1610. iz Engleske su poslata još tri broda za Džejmstaun, opremljena dodatnim kolonistima, lekarom, hranom i zalihama. Na čelu ove grupe bio je novi guverner Tomas Vest, baron De La Var, poznatiji u modernim vremenima kao „lord Delaver”.

Guverner Vest i njegova grupa stigli su na reku Džejms 9. juna, baš kada su brodovi Deliverens i Patience plovili niz reku da bi napustili Virdžiniju. Presrevši ih oko 10 milja nizvodno od Džejmstauna u blizini ostrva Malberi, Vest je primorao Deliverance i Pejšens da se vrate u napuštenu koloniju. To nije bila popularna odluka u to vreme, ali lord Delaver je želeo da pokaže novu vrstu vođestva Virdžinije.

Posledice[uredi | uredi izvor]

Dolazak lorda Delavera sa značajnom oružanom silom hodočasnika ispunjenih patriotskim žarom koji su širili protestantizam, rezultirao je kontraofanzivom protiv Pohatani konfederacije. Kampanja je okončala opsadu Pohatana i rezultirala je brakom Džona Rolfa i Pokahontas koji je uveo kratak period primirja između Engleza i Konfederacije. Iako je primirje bilo kratkog veka, omogućilo je Englezima da u potpunosti obezbede utvrđenja i smeštaj kolonije, prošire njenu poljoprivredu, razviju mrežu saveza sa drugim indijskim narodima i uspostave niz manjih naselja na periferiji. Pohatani konfederacija je pokušala još dva rata protiv Engleza, uključujući Drugi Pohatan rat koji je pokrenut masakrom 1622. i Treći Pohatani rat koji je izbio kao rezultat još jednog iznenadnog masakra žena i dece u koloniji. Međutim, svaki napad je naišao na jak otpor, kontraofanzivu, teške represalije i na kraju poraz Pohatan konfederacije. Posle skoro 40 godina slabog postojanja okružena generalno neprijateljskom indijskom nacijom, kolonija Virdžinija je efektivno opustošila Pohatane i do 1646. godine razbila konfederaciju.

Preko Rolfovih potomaka, skoro 400 godina kasnije mnoge prve porodice Virdžinije vode direktno poreklo od Indijanaca iz Konfederacije Pohatani i doseljenika iz Džejmstauna rođenih u Engleskoj. Sa duvanom kao uspešnom izvoznom kulturom, obezbeđena je budućnost i ordživost kolonije.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „We are starved : The Colonial Williamsburg Official History & Citizenship Site”. history.org. zima 2007. Arhivirano iz originala 6. 3. 2018. g. 
  2. ^ O'Brien, Jane (1. 5. 2013). „'Proof' Jamestown settlers turned to cannibalism”. BBC News. Pristupljeno 1. 5. 2013. 
  3. ^ „Jamestown Colonists Resorted to Cannibalism”. 2013-05-03. Pristupljeno 2017-10-21. 
  4. ^ Kelso, William M. (2017). Jamestown: The Truth Revealed. Charlottesville: University of Virginia Press. str. 185—194. 
  5. ^ „The Second Supply”. apva.org. Arhivirano iz originala 2009-03-23. g. 
  6. ^ Rice, James D. (januar 2020). „War and Politics: Powhatan Expansionism and the Problem of Native American Warfare”. The William and Mary Quarterly. 77 (1): 3—32. doi:10.5309/willmaryquar.77.1.0003. Pristupljeno 8. 4. 2022. 
  7. ^ „Jane”. historicjamestowne.org. Arhivirano iz originala 07. 03. 2015. g. Pristupljeno 19. 06. 2023. 
  8. ^ Brown, David (1. 5. 2013). „Skeleton of teenage girl confirms cannibalism at Jamestown colony”. Washington Post. 
  9. ^ Kelso 2017, str. 185.
  10. ^ Kelso 2017, str. 189.
  11. ^ Kelso 2017, str. 189–190.
  12. ^ Kelso 2017, str. 192.
  13. ^ Kelso 2017, str. 192–193.
  14. ^ Kelso 2017, str. 194.
  15. ^ a b Kelso 2017, str. 195.
  16. ^ Kelso 2017, str. 196.
  17. ^ Bryan, Corbin Braxton. The Church at Jamestown in Clark, W. M., ed. Colonial Churches in the Original Colony of Virginia. 2d. ed. Richmond, VA: Southern Churchman Company, 1908. . pp. 20. OCLC 1397138. .
  18. ^ Beverley, Robert. The History of Virginia in Four Parts. Richmond, VA: J. W. Randolph, 1855. OCLC 5837141. 2d revised edition originally published London: 1722. p. 26.
  19. ^ „History Timeline”. apva.org. Arhivirano iz originala 2005-11-22. g. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Време_гладовања&oldid=26845563”