Epitelsko tkivo
Epitelno tkivo (epitelsko tkivo, epitel) jedno je od četiri osnovne vrste tkiva. Sastoji se od velikog broja gusto zbijenih i međusobno povezanih epitelskih ćelija tako da sadrže malu količinu međućelijske supstance i formiraju kontinuirani sloj. Svojim bazalnim delom ćelije leže na bazalnoj lamini podepitelskoj lamini, pločastoj strukturi koju sačinjava vanćelijski matriks. Pokrivaju površinu tela i unutrašnjih organa, telesne šupljine, izvodne kanale ... Epitelsko tkivo se sastoji od ćelija epitela. Epiteli su izgrađeni od ćelija koje vode poreklo od sva tri klicina lista. U izgradnji epitela, sem veoma retkih izuzetaka nikada ne učestvuju krvni sudovi pa se razmena hranljivih materija i gasova vrši posredno - preko vezivnog tkiva koje se nalazi između krvnog kapilara i epitela.[1][2]
Klasifikacija epitela[uredi | uredi izvor]
Neka epitelska tkiva su sagrađena od jednog sloja ćelija istog oblika i funkcije i ona se nazivaju jednoslojni epitel, dok su druga sagrađena od ćelija koje su raspoređene u više slojeva. Ova tkiva se nazivaju višeslojni epitel.
Jednoslojni epiteli[uredi | uredi izvor]
Jednoslojni epitel može da bude različitog oblika, u zavisnosti od funkcije koju obavlja, pa se tako razlikuju:
- ljuspast (pločast) epitel, izgrađen je od istovrsnih ćelija čija je širina mnogo veća od visine;
- kockast epitel, koga obrazuju ćelije približno jednake širine i visine;
- cilindričan epitel (visoko prizmatični), grade ćelije čija je visina znatno veća od širine.
Posebnu grupu jednoslojnih epitela predstavlja tzv. lažno višeslojan (pseudostratifikovan) epitel. Sastoji se od cilindričnih ćelija različitih i po morfologiji (oblik ćelije, oblik i visina jedra) i po funkcijama pa dobija, posmatran svetlosnim mikroskopom, izgled višeslojnog epitela. Ako su ćelije snabdevene trepljama onda se govori o trepljastim lažno višeslojnim epitelima.
Višeslojni epiteli[uredi | uredi izvor]
Obrazovani su od većeg broja slojeva ćelija naslaganih jedan na drugi pri čemu je najdublji (početni) sloj u kontaktu sa podepitelskom laminom. Slojevi ćelija se međusobno razlikuju po obliku.
Prema obliku ćelije dele se na:
- pločaste
- kockaste
- cilindrične.
Poseban tip višeslojnog epitela u kome dolazi do promene visine i naizgled i broja slojeva ćelija u zavisnosti od fiziološkog stanja organa, naziva se prelazni epitel ili urotel pošto se nalazi samo u nekim delovima mokraćnog sistema.
Klasifikacija prema funkciji[uredi | uredi izvor]
Na osnovu funkcije koju obavljaju u organizmu epiteli se mogu podeliti na:
- pokrovne (zaštitne) koji se prema strukturi dele na jednoslojne, lažno višeslojne i višeslojne;
- žlezdane (sekrecione)
- neuroepitele
- klicine (reproduktivne), grade ih ćelije semenika i jajnika
- apsorpcione, koji na vršnoj površini imaju mikroresice
- respiratorne (pneumociti)
- čulne (senzitivne)
Kroz ovu klasifikaciju istovremeno su navedene i uloge koje različiti tipovi epitela obavljaju u organizmu.
Pokožica[uredi | uredi izvor]
Pokožica (epidermis) pokriva površinu tela. Kod beskičmenjaka je jednoslojna i pokrivena kutikulom. Pokožica kičmenjaka je višeslojna pri čemu dolazi do orožnjavanja površinskih slojeva.
Rožna materija koja ispunjava ove ćelije može da gradi različite tvorevine:
- krljušti
- perje,
- nokte,
- dlaku
- kopita i druge
Endotel[uredi | uredi izvor]
Endotel je vrsta epitela koji oblaže unutrašnje površine telesnih duplji i krvnih sudova.
Žlezdani epitel[uredi | uredi izvor]
Epitelske ćelije koje stvaraju neki proizvod (sluz, enzime, hormone...) i procesom egzocitoze ga izbacuju u vanćelijsku sredinu nazivaju se žlezdane (sekretorne) ćelije. Žlezdane ćelije obrazuju žlezdane epitele koji zajedno sa drugim tkivima grade žlezde.
Prema tipu sekrecije razlikuju se dva osnovna tipa žlezdi:
Međutim, ima i žlezda koje imaju istovremeno obe funkcije (npr. jetra, pankreas, polne žlezde čoveka). Žlezdane ćelije nekih kičmenjaka (npr. ribe) javljaju se kao pojedinačne i označavaju se kao peharaste žlezde.
Funkcije[uredi | uredi izvor]
Epitelna tkiva imaju kao svoje primarne funkcije:
- da zaštite tkiva koja se nalaze ispod od zračenja, isušivanja, toksina, invazije patogena i fizičke traume
- regulacija i razmena hemikalija između osnovnih tkiva i telesne šupljine
- lučenje hormona u cirkulatorni sistem, kao i lučenje znoja, sluzi, enzima i drugih proizvoda koji se isporučuju kanalima[3]:91
- pružinje senzacija[4]
- Apsorbovanje vode i varene hranu u sluzokoži digestivnog kanala.
Tkivo žlezde[uredi | uredi izvor]
Glandularno tkivo je tip epitela koji formira žlezde putem savijanja epitela i naknadnog rasta u osnovnom vezivnom tkivu. To mogu biti specijalizovana stubna ili kuboidna tkiva koja se sastoje od peharastih ćelija, koje luče sluz. Postoje dve glavne klasifikacije žlezda: endokrine žlezde i egzokrine žlezde:
- Endokrine žlezde luče svoj proizvod u ekstracelularni prostor gde ga brzo preuzima cirkulatorni sistem.
- Egzokrine žlezde izlučuju svoje proizvode u kanal koji zatim isporučuje proizvod u lumen organa ili na slobodnu površinu epitela. Njihovi sekreti uključuju suze, pljuvačku, ulje (sebum), enzime, probavne sokove, znoj itd.
Osećaj ekstracelularnog okruženja[uredi | uredi izvor]
Neke epitelne ćelije su trepljaste, posebno u respiratornom epitelu, i obično postoje kao sloj polarizovanih ćelija koje formiraju cev ili tubul sa cilijama koje izlaze u lumen. Primarne cilije na epitelnim ćelijama obezbeđuju hemosenzaciju, termocepciju i mehanosenzaciju vanćelijskog okruženja igranjem senzorne uloge posredovanja specifičnih signalnih znakova, uključujući rastvorljive faktore u spoljašnjoj ćelijskoj sredini, sekretorne uloge u kojima se rastvorljivi protein oslobađa da bi imao efekat nizvodno od toka tečnosti, i posredovanje protoka tečnosti ako su cilije pokretne.[5]
Imuni odgovor domaćina[uredi | uredi izvor]
Epitelne ćelije izražavaju mnoge gene koji kodiraju imunske medijatore i proteine uključene u komunikaciju ćelija-ćelija sa hematopoetskim imunim ćelijama.[6] Rezultirajuće imunološke funkcije ovih nehematopoetskih, strukturnih ćelija doprinose imunološkom sistemu sisara („strukturalni imunitet“).[7][8] Relevantni aspekti odgovora epitelnih ćelija na infekcije su kodirani u epigenomu ovih ćelija, što omogućava brz odgovor na imunološke izazove.
Klinički značaj[uredi | uredi izvor]
Slajd prikazuje (1) epitelnu ćeliju inficiranu sa Chlamydia pneumoniae; njihova inkluziona tela[9] prikazana na (3); neinficirana ćelija prikazana na (2) i (4) koja pokazuje razliku između inficiranog i neinficiranog ćelijskog jezgra.
Epitel koji se uzgaja u kulturi može se identifikovati ispitivanjem njegovih morfoloških karakteristika. Epitelne ćelije imaju tendenciju da se grupišu i imaju „karakterističan uski izgled nalik na trotoar“. Ali to nije uvek slučaj, na primer kada su ćelije izvedene iz tumora. U ovim slučajevima često je potrebno koristiti određene biohemijske markere da bi se izvršila pozitivna identifikacija. Proteini srednjeg filamenta u grupi citokeratina se skoro isključivo nalaze u epitelnim ćelijama, te se često koriste u tu svrhu.[10]:9
Kanceri koji potiču iz epitela klasifikovani su kao karcinomi. Nasuprot tome, sarkomi se razvijaju u vezivnom tkivu.[11]
Kada se epitelne ćelije ili tkiva oštete od cistične fibroze, oštećuju se i znojne žlezde.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Eurell, Jo Ann C.; et al., ur. (2006). Dellmann's textbook of veterinary histology. Wiley-Blackwell. str. 18. ISBN 978-0-7817-4148-4.
- ^ Freshney (2002) Ian Freshney, R.; Freshney, Mary G. (7. 4. 2004). Culture of Epithelial Cells. Wiley. str. 3. ISBN 9780471459125.
- ^ van Lommel AT (2002). From cells to organs: a histology textbook and atlas. Springer. ISBN 978-1-4020-7257-4.
- ^ Alberts B (2002). Molecular Biology of the Cell (4th izd.). New York [u.a.]: Garland. str. 1267. ISBN 0-8153-4072-9.
- ^ Adams M, Smith UM, Logan CV, Johnson CA (maj 2008). „Recent advances in the molecular pathology, cell biology and genetics of ciliopathies”. Journal of Medical Genetics. 45 (5): 257—267. PMID 18178628. doi:10.1136/jmg.2007.054999
.
- ^ Armingol E, Officer A, Harismendy O, Lewis NE (februar 2021). „Deciphering cell-cell interactions and communication from gene expression”. Nature Reviews. Genetics. 22 (2): 71—88. PMC 7649713 . PMID 33168968. doi:10.1038/s41576-020-00292-x.
- ^ Krausgruber T, Fortelny N, Fife-Gernedl V, Senekowitsch M, Schuster LC, Lercher A, et al. (jul 2020). „Structural cells are key regulators of organ-specific immune responses”. Nature. 583 (7815): 296—302. Bibcode:2020Natur.583..296K. PMC 7610345 . PMID 32612232. S2CID 220295181. doi:10.1038/s41586-020-2424-4 .
- ^ Minton K (septembar 2020). „A gene atlas of 'structural immunity'”. Nature Reviews. Immunology. 20 (9): 518—519. PMID 32661408. S2CID 220491226. doi:10.1038/s41577-020-0398-y .
- ^ „Sporadic Inclusion Body Myositis”. NORD (National Organization for Rare Disorders). Pristupljeno 12. 3. 2021.
- ^ Freshney RI (2002). „Introduction”. Ur.: Freshney RI, Freshney M. Culture of epithelial cells. John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-40121-6.
- ^ „Types of cancer”. Cancer Research UK. 28. 10. 2014. Pristupljeno 13. 10. 2016.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Eurell, Jo Ann C.; et al., ur. (2006). Dellmann's textbook of veterinary histology. Wiley-Blackwell. str. 18. ISBN 978-0-7817-4148-4.
- Биологија за II разред гимназије општег смера. Аутори: Бригита Петров, Милош Калезић и Радомир Коњевић. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд. Издање из. 2003. ISBN 978-86-17-10806-7.
- Šerban, M, Nada: Pokretne i nepokretne ćelije - uvod u histologiju, Savremena administracija, Beograd, 1995.
- Mariček, Magdalena; Ćurčić, B; Radović, I: Specijalna zoologija, Naučna knjiga, Beograd, 1996.
- Ćurčić, B: Razviće životinja, Naučna knjiga, Beograd, 1990.
- Freshney, R. I. (2002). „Introduction”. Ur.: Freshney, R. Ian; Freshney, Mary. Culture of epithelial cells. John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-40121-6.
- van Lommel, Alfons T.L. (2002). From cells to organs: a histology textbook and atlas. Springer. ISBN 978-1-4020-7257-4.
- Green, H. (septembar 2008). „The birth of therapy with cultured cells”. BioEssays. 30 (9): 897—903. PMID 18693268. doi:10.1002/bies.20797.
- Kefalides, Nicholas A.; Borel, Jacques P., ur. (2005). Basement membranes: cell and molecular biology. Gulf Professional Publishing. ISBN 978-0-12-153356-4.
- Nagpal, R.; Patel, A; Gibson, MC (mart 2008). „Epithelial topology”. BioEssays. 30 (3): 260—6. PMID 18293365. doi:10.1002/bies.20722.
- Yamaguchi, Y.; Brenner, M; Hearing, VJ (septembar 2007). „The regulation of skin pigmentation”. J. Biol. Chem. 282 (38): 27557—61. PMID 17635904. doi:10.1074/jbc.R700026200 .
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Epitelsko tkivo na sajtu BioNet Škola
- Institut za histologiju i embiologiju
- Epithelium Photomicrographs
- Histology at KUMC epithel-epith02 Simple squamous epithelium of the glomerulus (kidney)
- Diagrams of simple squamous epithelium
- Histology at KUMC epithel-epith12 Stratified squamous epithelium of the vagina
- Histology at KUMC epithel-epith14 Stratified squamous epithelium of the skin (thin skin)
- Histology at KUMC epithel-epith15 Stratified squamous epithelium of the skin (thick skin)
- Stratified squamous epithelium of the esophagus
- Microanatomy Web Atlas
