Žičke povelje

Žičke povelje predstavljaju ostatke natpisa dveju povelja Stefana Prvovenčanog. Za istoriju naše diplomatike pažnje su vredne već same vesti da su darovnice isticane u crkvama, a s obzirom na oskudnost građe, posebno su dragoceni – makar i samo u izvodima – sačuvani prepisi njihove sadržine. Prema istraživanjima prva povelja nastala je 1219. godine, dok je druga nastala između 1224-1227 godine. Nijedna od pomenutih povelja (kao i svi pravni i istorijski dokumenti toga doba) nije sačuvana u originalu, ali je sačuvan napis na zidovima manastira ( koji je poprilično oštećen). Tekstovi na zidovima Žiče ne predstavljaju od reči do reči prepisane povelje Stefana Prvovenčanog, već izvode iz njih. Zbog ograničenog prostora, očito je najpre sačuvano ono što je za manastir i arhiepiskopiju bilo od praktičnog pravnog, a za vladara ktitora i donosioca povelje (mada, svakako, i za sam manastir) još više od ideološko-simboličnog značaja: nabrajanje privilegija i normativni delovi. Sadržina povelja je crkveno-pravna. Uređivale su život u crkvama, manastirima, propisivali pravila posta, dodelili Vlahe kao pomoć i crkvi i župe od kojih su episkopi prikupljali bir. Što se pravila tiče, veliki deo Žičkih povelja posvećen je bračnom pravu.

Manastir Žiča

Glavni članak: Manastir Žiča

Istorija manastira Žiče počela je onog trenutka kada je sedamanestogodišnji Rastko Nemanjić odlučio da napusti dvor svog oca Stefana Nemanje i posveti se monaškom podvigu na Svetoj gori Atoskoj. Kao smerni monah, Sava je svojim podvizima pružao primer svetogorskim kaluđerima. Božijom blagodaću uspeo je da preporodi srpsku zemlju i u duhovnom i u državotvornom pogledu.

Žiča je srpski srednjovekovni manastir iz prve polovine 13. veka, koji se nalazi u blizini Kraljeva i pripada Eparhiji žičkoj Srpske pravoslavne crkva. Podigao ju je prvi kralj Srbije iz dinastije Nemanjića, Stefan Nemanjić (veliki župan 1196—1217, kralj 1217—1228), od 1206. do 1221. godine, a značajnu ulogu u njenom podizanju imao je i njegov brat, Sveti Sava (1219—1233).

Glavna manastirska crkva, podignuta u Raškom stilu, posvećena je Vaznesenju Hristovom (Svetom Spasu) i prema mišljenju akademika i istoričara umetnosti Vojislava J. Đurića crkva Vaznesenja Hristovog kada je bila gotova, postala je uzor i ostala to kroz čitav 13. vek, time je u istoriji raškog graditeljstva, kao zametak novog razdoblja, zauzela ključno mesto. U njenoj unutrašnjosti nalaze se dva sloja živopisa Sačuvana su dva ekstenzivna natpisa na zidovima samog manastira, ispod kule-zvonika hrama Sv. Spasa, na severnom i južnom zidu, koji datiraju iz vremena obnove živopisa u hramu u doba kralja Milutina i arhiepiskopa Save III.

Sadržina prve Žičke povelje

Hrisovulja Kralja Stefana Prvovenčanog manastiru Žiči ustanovila je manastirski posed sa ljudstvom i pravno regulisala ekonomske privilegije na novostečenim imanjima. Po intitulaciji Stefan je „prvi kralj sve Srpske zemlje, Duklje, Travunije i Zahumlja sa prevazljubljenim sinom Radoslavom, po Božijoj milosti njegovim namesnikom“

U svojevrsnom kontrapunktu, povelja na severnom zidu, za koju se s razlogom smatra da je prva izdata, i druga, na južnom, donele su pregled obimnog manastirskog vlastelinstva, utvrdile prava Žiče kao sedišta Arhiepiskopije i odredile njeno mesto u životu zemlje. Dragoceni dokumenti će, bez sumnje, trajno biti zanimljivi, a moguće je da će novo izdanje povelja sa savesno načinjenim kopijama podstaći i odgovarajuća paleografska istraživanja.

U prvoj Žičkoj povelji dominira spisak darova Stefana Prvovenčanog manastiru: od bogoslužbenih predmeta, važnih relikvija, ikona i knjiga, preko sela sa stanovnicima i poimence navedenih Vlaha, do čitavih župa. Tek pred kraj očuvanog teksta počinju odredbe koje propisuju opšta pravna pravila (o popovskom biru, o pozivanju arhiepiskopovog čoveka kod kralja i obratno), ali nažalost, njihov kraj nije sačuvan. Pored sela, vladar sa sinom daruje župe koje su pre toga bile pod duhovnom vlašću drugih episkopija i čiji su stanovnici plaćali bir seoskim popovima, koji su ovaj duhovni porez sada dugovali crkvi Svetog Spasa (umesto episkopima). Pozivanje „arhiepiskopovog čoveka“ pred kraljevski sud vrši se preko kraljevskog pečata, kao simbola državne vlasti, što ukazuje na postojanje sudske procedure koja štiti pojedinca od zloupotreba i dokaz je postojanja pravne države.

Sadržina Druge Žičke povelje

Druga povelja sadrži relativno opsežan i u potpunosti sačuvan normativni deo. On reguliše istu materiju iz prve povelje, ali i postavljanje popova i igumana, kao i pitanja razvoda braka, dvobračnosti i zabranjenog braka sa svastikom. Takođe, regulisan je niz pitanja koja su se u toku rada arhiepiskopije javila kao sporna. Uvedeno je da crkva Sv. Spasa vrši obred krunisanja kraljeva i ustoličenje arhiepiskopa (patrijarha), episkopa i igumana. Interesantno je da se u Povelji nalaze odredbe iz bračnog prava, koje su se inače regulisane u crkvenim ustavima (kako se i u povelji kaže).

Kao što se može videti, većina navedene materije spada u crkveno pravo ili se barem dodiruje s njim. Međutim, kada se pogledaju kasnije povelje srpskih vladara, vidi se da oni nisu nastavili da donose propise ove vrste u sličnom obimu: većina povelja se fokusira na dužnosti seljaka na manastirskim posedima i kazne za (svetovna) krivična dela. Druga povelja u početku govori o biru. Nakon odredbi o biru, povelja određuje za četiri kraljevska manastira – Svetu Bogorodicu Studeničku, Svetog Georgija u Rasu, „svetogorski manastir“, tj. Hilandar, i Svetu Bogorodicu Gradačku. Stavljanje najznačajnijih manastira srpske države pod direktnu vlast kralja i arhiepiskopa u skladu je sa romejskim režimom carskih manastira , ali samim time i podvlači jačanje vlasti države i novoosnovane domaće crkve. Osim toga, ovo svedoči i o njihovoj aktivnoj saradnji u svetovnim i duhovnim pitanjima, što je naročito očigledno iz opisanog načina postavljanja igumana, a ponovo u skladu sa romejskim idejnim uzorom – doktrinom simfonije.

Treća Žička povelja

Poznate dve povelje kralja Stefana Prvovenčanog i njegovog sina Radoslava manastiru Žiči, ispisane na bočnim stranama prolaza ispod kule/zvonika, opažene su već početkom dvadesetih godina HIH veka i potom, u više mahova, na osnovu raznih prepisa izdavane. Ostalo je, međutim, neprimećeno da se uz njih, ispod figura sv. Petra i Pavla na potrbušju luka, na zapadnoj strani, nalaze i oštećeni, sitnije ispisani tekstovi čiji ostaci otkrivaju da je postojala još jedna darovnica kralja Stefana. Tekst je počinjao invokacijom i intitulacijom, nakon čega je sledilo izlaganje sadržine sa nizom toponima koji se odnose na darovane posede, a završavao sankcijom. Izdavanje treće povelje usledilo je verovatno pred kraj vlade osnivača Žiče (+ 1228). Kao i prethodna dva dokumenta, darovnica je sačuvana u skraćenom vidu, u prepisu iz vremena ponovnog ukrašavanja crkve u doba arhiepiskopa Save III (1309–1316). Iz Subotićeve analize očuvanih delova (u saradnji s Gordanom Tomović) vidi se da je reč bila o nabrajanju poseda koje je Stefan Prvovenčani (čije ime je očuvano u početku teksta povelje) dodelio manastiru, sa duhovnom sankcijom na kraju. Subotić zaključuje da je reč o novododeljenim posedima, jer se pominju toponimi kojih nema u ranijim darovnicama, te da je povelja verovatno izdata pred kraj vladavine Stefana Prvovenčanog.

Prepis treće povelje preneo je njenu sadržinu u sasvim svedenom vidu, tako što je u prvom delu naznačeno jedino ime vladara i verovatno njegovog sina, zatim su navedena imanja koja su bila osnovni predmet darovnice, dok je na kraju data sažeta verzija sankcije. Nema sumnje u to da je u svom izvornom obliku isprava bila znatno razvijenija: dovoljno je u tom smislu uporediti ostatke intitulacije i sankcije sa odgovarajućim delovima dve starije povelje u istom prostoru.Zajedno, na zidovima presvedenog prostora na ulazu u Spasovu crkvu, tri isprave su činile celinu koja je svedočila o veličini žičkog vlastelinstva za vreme vladavine Stefana Prvovenčanog. Treća povelja izdata je Žiči verovatno pred kraj vlade Stefana Prvovenčanog. Zbog dostojanstva i uloge koju je manastir kao sedište Arhiepiskopije dobio u duhovnom i društvenom životu zemlje, njegova dobra time su još uvećana. Možda će delovi oštećenih reči koji se teško povezuju stručnjacima iz odgovarajućih oblasti biti dovoljna osnova u pokušaju da naslute položaj novih imanja. Analiza žičkog vlastelinstva pokazala je da se ono sastojalo iz više celina.

Tekst prve Žičke povelje

"Ovom presvetom hramu Spasa našega Isusa Hrista, po neizrecivoj milosti njegovoj, koju satvori sa nama, ja Stefan, po Božjoj milosti venčani prvi kralj sve srpske zemlje, Dioklitije i Travunije i Dalmacije i Zahumlja, sa prevazljubljenim sinom svojim Radoslavom..." Na osnovu pronađenog teksta smatra se da je prvu Žičku povelju izdao Stefan, venčani kralj svih srpskih zemalja ( tako je i dobio ime Prvovenčani), sa svojim sinom Radoslavom. Povelja, kao i ostali dokumenti toga doba, ima religijski uvod ( Njegov sin, Radoslav, je po Božijoj milosti njegov namesnik, a sama povelja je sačinjena kako bi bili pominjani u molitvama ).

U osnivačkoj povelji ( prvoj povelji ) poimenično su navedeni darovi i povlastice koje je Žičkoj Eparhiji dao Prvovenčani kralj sa svojim najstarijim sinom, određenim za njegovog naslednika. Kralj daruje Spasovu crkvu na prvom mestu relikvijama, zatim freskama i ikonama, zlatnim i srebrnim sasudima, ripidama, pokrovima i zavesama, bogoslužbenim odeždama, Evanđeljima i knjigama. Od tih ikona i sasuda, od tkanina i knjiga, koje su morale činiti od Žiče jednu od najbogatijih riznica u Srbiji, i može biti, na jugoistoku Evrope, već odavno nema ni traga - one su skoro sve uništene. U daljem tekstu povelje Stefan Prvovenčani navodi zbog koga je sagradio manastir Žiča i kome daruje povelju. Najveći deo Žičke povelje sadrži podatke o darovima u zemljišnom imanju. Prvovenčani kralj je Žiči darovao 57 sela i zaselaka, što znači više od hiljadu hektara zemlje i nekoliko hiljada ljudi koji su obrađivali zemlju ili se bavili zanatom. Glavna grupa darovanih sela nalazila se u neposrednoj blizini Žiče, u Hvosnu, u Crnoj Gori. Zanimljivo je da danas, posle osam vekova, od ovih sela 38 nosi ista imena.

"I ove župe priložismo pod vlast ove crkve: Krušilnicu, Moravu, Borač, Lepenice obe, Belica, Levoč, Lugomja, Rasina, Jelšanica i nad ovim što se prilaže ovoj crkvi da nema protopop dvorski nikakvu vlast, nego što dolazi ili od popova ili od Vlaha, ili popovski bir od zemlje, koji dolazi od popova, polovina da se uzima za ovu crkvu." Stefan Prvovenčani je crkvi dodelio župe nad kojima nijedan vladar ne bi imao vlast. Od tih župa, bir koji se prikuplja, čak polovina ide Žiči.

"A ovo su Vlasi koje smo dali ovoj crkvi..." Prema tekstu povelje Stefan Prvovenčani je dodelio ljude - Vlahe, koji služe crkvi.

Posle već pomenutog ekstenzivnog nabrajanja sela, Vlaha i župa koji se dodeljuju manastiru, prva Žička povelja proklamuje: „I siѥ čto se prilaga sie crьkvi, simь da nѣma protopopa dvorьski nikoѥre ѡblasti, nь čto dohodi ili ѡtь popovь ili ѡtь Vlah, ili zemlяna popovska birь, čto dohodi ѡtь popovь, polovina da se ѹzima siѥi crьkvi.“ "I da se ne poziva arhiepiskopov čovek kralju bez kraljevog pečata, već ako je kome dužan arhiepiskopov čovek, da ga pozivaju s kraljevim pečatom kralju. Pa ako ne dođe na pečat, onda da mu se pečati upišu kod kralja i da globu uzme arhiepiskop sebi. ako se pozove kraljev čovek arhiepiskopu, i da bude..."

Ako bi se „protopop dvorski“ tumačio kao protopop koji je služio na kraljevom dvoru, u pitanju bi bila prilično klasična privilegija za manastirsko vlastelinstvo – ustupanje manastiru (dela) prihoda koje bi inače uzimala država. Međutim, kako nema dokaza u izvorima da je u Srbiji (za razliku od Romejskog carstva) postojao protopop pri vladarevom dvoru, izgledno je da su dvorski protopopovi vršili svoju službu uz arhiepiskopski i episkopske dvorove, takođe po romejskom modelu. Podaci iz žičkih povelja, kao uostalom i kasnije povelje srpskih vladara izdate manastirima, svedoče o privilegovanom položaju eparhijskih vlastelinstava u državi Nemanjića. Tako je na području žičkog eparhijskog vlastelinstva najviša vlast bila poverena srpskom arhiepiskopu koji je u granicama Žičke eparhije imao nadležnosti kao i svaki drugi eparhijski episkop.

Tekst druge Žičke povelje

"Ovaj sveti i preosvećeni hram Spasa našeg Isusa Hrista ja, milošću Božjom venčani kralj Stefan i s prevazljubljenim sinom svojim Radoslavom prvencem, koga i blagoslovismo da bude kralj čitave ove države, u ovom hramu Spasa našeg ovde da postavljaju se svi budući kraljevi ove države; i arhiepiskopi i episkopi i igumani da se postavljaju ovde." Baš kao i osnivačka povelja manastira Žiče i ova povelja ima religijski uvod. Na samom početku Stefan Prvovenčani napominje da je sada, njegov sin, Radoslav kralj. U povelji stoji i da će svi budući vladari dobijati blagoslov upravo u Žiči. I srpskoj crkvi i srpskoj državi bio je neophodan centar koji bi predstavljao izvorište pre svega duhovne, ali za njom i svetovne moći vladara, sada krunisanog kralja. Na ovaj način, vlast ne samo prvovenčanog, već i svih budućih kraljeva vezuje se neodvojivo, odredbom same svetovne vlasti-za crkveno venčanje. Stefan Prvovenčani je pored župa koje je priložio osnivačkom poveljom, dodao i "Krušilnicu, Moravu, Borač, Lepenice obe, Belica, Levoč, Lugomira, Rasina, i Vlahe sve ove kraljevske države." Sve župe, uključujući i ove tek dodeljene, morale su da prilažu bir. Nad župama niko nije imao vlast. Dakle, manastiru Žiči je prema ovoj povelji pripao celokupan iznos bira prikupljenog iz njegovih župa, dok je ranije data povlastica zadržavanja polovine bira sada proširena na druge episkopije, gde je dvorskom protopopu (tj. preko njega arhiepiskopu) pripadala druga polovina.

"A četiri manastira kraljevska: Sveta Bogorodica Studenička i Sveti Đorđe u Rasu i Svetogorski manastir i Sveta Bogorodica Gradačka - nad ova četiri manastira ili gde su im sela pod kojim episkopijama, da nad njima episkopi nemaju nikakve vlasti; a što se tiče postavljanja popova u ovim manastirskim oblastima i svakog duhovnog ispravljanja, sve to prenosim na arhiepiskopa. A što se tiče postavljanja igumana, što po pravu pripada kraljevstvu, da ga arhiepiskop blagoslovi božanstveno, a kralj da mu dâ žezlo i da ga celovom svojim postavi za igumana." Stavljanje najznačajnijih manastira srpske države pod direktnu vlast kralja i arhiepiskopa u skladu je sa romejskim režimom carskih manastira, ali samim time i podvlači jačanje vlasti države i novoosnovane domaće crkve. Osim toga, ovo svedoči i o njihovoj aktivnoj saradnji u svetovnim i duhovnim pitanjima, što je naročito očigledno iz opisanog načina postavljanja igumana, a ponovo u skladu sa romejskim idejnim uzorom – doktrinom simfonije.

Ostatak povelje posvećen je bračnom pravu. "I potom božastveni ovaj zakon naučivši prema crkvenom ustavu i predanju, i Gospodnja zabrana bi, da se ne razdvaja muž od žene i žena od muža; ako se pronađe da je ko ovu strašnu zapovest prestupio, ovakvom kaznom da se kazni: bude li to ko od vlastele, da se od njega oduzme za kralja šest konja; ako li je ko od drugih vojnika, da mu se uzmu dva konja; ako li to ko od ubogih ljudi učini, da mu se oduzmu dva vola." Pored zabrane razvoda braka, onaj koji uradi upravo to biće sankcionisan. Jedan od razloga velikog značaja druge Žičke povelje za pravnu istoriju Srbije i jeste upravo to, što je ovo najstariji pravni spomenik u kojem su sačuvani podaci o staleškoj nejednakosti u srpskom krivičnom pravu. Kazne su, dakle, propisane srazmerno staležu učinioca, i tu se mogu primetiti i kvalitativne i kvantitativne razlike. Vlastela, plemićki vojnički stalež, plaća globu u naturi – u konjima, a ubogi ljudi, sebri, seljaci – u volovima. Svaki stalež plaća u onoj vrsti životinja koju redovno koristi u obavljanju svoje primarne delatnosti – ratovanja ili zemljoradnje.

Dalje u povelji sledi veći broj specifičnih normi koje se odnose samo na žene, i koje su mnogim istraživačima bile značajan izvor za proučavanje položaja žena u srednjovekovnoj Srbiji. "Ženama takođe zapovedam: ako li je ona koja prestupi zakon od vlastele, to vlastelinskom kaznom da se kazni; ako li je od nižih, to prema rodu da se kazni; ako li neku roditelji ili ko drugi odvede, to takvi da se kazne prema svome činu; ako li sama od sebe poludi, ostavivši svoga muža, a ima sopstvenu imovinu, globom da se kazni. A ako nema imovinu, telesnom kaznom da se kazni, kako bude po volji njenog muža. Kaznivši je, da je vodi. Ako ne ushtedne da je vodi, to po kažnjavanju da je proda, kome on hoće. I svaki muž koji je pustio ženu, pošto bude kažnjen, da je vrati u svoj dom. Ako li ovo ne posluša, takav i od božanstvene crkve da bude zavezan i da ne bude u milosti Gospodnjoj. I ako drugu ženu uzme, da plati globu sličnu prvoj. Ili ko da ženu takvom koji ne želi da živi sa svojom, onda i taj da podleže istoj kazni kao i onaj koji je ženu oterao. A zabrane ženama da budu na ovaj način: da ostavivši svoga muža nemaju pravo drugog uzeti." Upravo i u ovoj odredbi, prikazana je staleška nejednakost. Nešto što je jako bitno, a pominje se upravo u ovoj odrebi, jeste to da je žena mogla da ima svoju imovinu, odvojenu od muževljeve.Što se kazni tiče, napomena da je žena snosila kaznu po volji muža (koji se pojavljuje u ulozi oštećene strane) mogla bi navesti na zaključak da je i vrsta, a ne samo iznos kazne, zavisila od muževljeve odluke. Ovo bi, čini se, bilo pogrešno. Ako se izuzmu podaci o kažnjavanju jeretika za vreme vladavine Stefana Nemanje, koji se moraju smatrati veoma specifičnim i nipošto reprezentativnim za opštu kaznenu politiku Srbije tog doba, nema podataka o teškim telesnim kaznama (kaznama sakaćenja) ili smrtnoj kazni u srednjovekovnim izvorima domaćeg porekla. O raskidu braka od strane muža se, dakle, govori kao o „puštanju“ žene – sa čime je u vezi i naziv globe „raspust“ – dok žena muža „ostavlja“.Globa o kojoj je u povelji prethodno bilo reči je, dakle, predstavljala kaznu takoreći za pokušaj samovoljnog razvoda: poslednji korak je trebalo da bude obnavljanje bračnog života. Ako do toga ne bi došlo, ne bi bilo previše smisleno da država ponavlja svetovnu sankciju – sledeći korak je bila duhovna kazna, i to, po formulaciji bi se reklo, odlučenje.

"Episkopima i onima koji upravljaju zaprećuje se božastvenom pretnjom da niko ne odstupi od ovog božastvenog zakona, osim ako je reč o preljubi." Upravo i ovde se govori o istom. Nisu dozvoljena odsupanja od ovih propisa ( izuzev preljube ). Oni koji preljubu i učine, bivali su sankcionisani. Tada, u srednjovekovnoj Srbiji, postojao je običaj da muž oženi svastiku. O tome postoji pravilo, ali isto tako i kazna u ovoj povelji. "A ako neko protivzakonito uzme svastiku, a bude li to vlastelin ili vojnik, da ga onaj koji vlada kazni oduzimanjem dva vola. Ako je od ubogih, to da uzima episkop polovinu a takvi da se raspuštaju."

Nakon svih ovih odrebi o bračnom pravu stoji i kraj povelje: "I ovo sve učinismo tebi, Spase moj, i predadosmo božastvenoj i neizrečenoj slavi carstva tvoga. Ako ko prestupi i razori nešto od ovog predanog tebi, ko god da bude, potvorivši ovo, ne samo da je kriv i odbačen od božastvenog tela i krvi Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista i Bogomatere koja ga je rodila, Presvete Prisnodeve Marije, nego neka i anatema na njemu bude i kletva od svetih nebeskih sila, Jovana Preteče i Krstitelja i svetih preslavnih apostola i svetog prvomučenika Stefana i svetog oca našeg Save i svetih otaca naših 318 nikejskih, i od mene grešnog da je zavezan u ovom veku i u budućem i naslednik da bude izdajnika Jude i saučesnik onih koji rekoše: "Uzmi, razapni ga; krv njegova na nama i na čedima našim". I neka se pribroji k njima." Još jednom, na kraju, Stefan Prvovenčani veliča Boga. Može se zaključiti i to da su smatrali da postoji Božji sud.

Vidi još

• Manastir Žiča
• Stefan Nemanja
• Sveti Sava
• Stefan Prvovenčani

Literatura

• Grupa, autora (1981). Istorija srpskog naroda 1. Beograd. str. 390, 410, 433. 
• Kršljanin, Nina (2019). „Kralj kao zaštitnik crkve: pravna analiza žičkih povelja Stefana Prvovenčanog”. Kraljevstvo i arhiepiskopija u srpskim i pomorskim zemljama Nemanjića. Tematski zbornik u čast 800 godina proglašenja kraljevstva i arhiepiskopije svih srpskih i pomorskih zemalja Nemanjića. Beograd (2019.): 413—449. 
• Milaš, N. (1902). Pravoslavno crkveno pravo. Mostar. str. 746—754. 
• Mošin, V.; Ćirković, S.; Sindik, D. (2011). Zbornik srednjovekovnih ćiriličnih povelja i pisama Srbije, Bosne i Dubrovnika 1 (na jeziku: srpski jezik) (prvo izd.). Beograd. str. 89—90. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Ostrogorski, G. (1970). „5”. Odnos crkve i države u Vizantiji. Beograd. str. 121—132. 
• Čanak-Medić, M.; Popović, D.; Vojvodić, D. (2014). Manastir Žiča. Beograd. str. 37—41. 

Spoljašnje veze

• Vukadinović, Nemanja (2020). „Arhangelska hrisovulja” (pdf). Pravni fakultet Niš. NIŠ: Vukadinović Nemanja, PF Niš. str. 10. Pristupljeno 13. 4. 2020. 
• Kršljanin, Nina. „Srpske srednjovekovne povelje kao izvor Dušanovog zakonika, doktorska disertacija”. Pristupljeno 16. 4. 2020. 
• SANU, (na jeziku: srpski), iz knjige Pejić, Svetlana; Milić, Mileta, ur. (1998). „Žiča”
• Subotić, Gojko. „Treća Žička povelja” (PDF). DOI Srbija. Pristupljeno 13. 4. 2020.