Kanibalizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kanibalizam u Brazilu 1557. godine.

Kanibalizam (šp. canibal - ljudožder, ljudožderstvo) naziv je koji potiče od španske reči za ime naroda Karibis sa Malih Antila koji su u svojoj ishrani upotrebljavali meso ljudskog porekla. Ustaljeno figurativno značenje: svirepost, nečovečnost, divljaštvo. Kanibalizam je u svom izvornom obliku obuhvatao samo ljudski rod.[1][2] Kanibalizam je akcija jedne individue date vrste koja konzumira sve ili deo druge individue iste vrste kao hranu. Konzumiranje iste vrste, ili ispoljavanje kanibalističkog ponašanja, je česta ekološka interakcija u životinjskom carstvu, i uočena je kod više od 1.500 vrsta.[3] Ljudski kanibalizam je dobro dokumentovan, u drevnim i u novijim vremenima.[4]

Stopa kanibalizma se povećava u nutritivno siromašnim okruženjima, jer se individue okreću drugim individuama kao dodatnom izvoru hrane.[5] Kanibalizam može da bude vid regulacije veličine populacije, pri čemu resursi kao što su hrana, sklonište i teritorija postaju dostupniji sa smanjenjem potencijalne konkurencije. Iako to može biti od koristi za jedinku, pokazano je da prisustvo kanibalizma smanjuje očekivanu stopu preživljavanja čitave populacije i povećava rizik od konzumiranja srodnika.[5] Ostali negativni efekti mogu uključivati povećani rizik od prenosa patogena usled povećanog stepena izlaganja domaćina.[6] Kanibalizam se, međutim, ne pojavljuje - kao što se nekada i verovalo - samo kao rezultat ekstremnog nedostatka hrane ili veštačkih / neprirodnih uslova, već se može pojaviti i u prirodnim uslovima kod različitih vrsta.[3][7][8]

Značenja i tumačenja[uredi | uredi izvor]

Uskoro je pojam proširen i u novom značenju obuhvata i životinjsku populaciju tako da se i odrednica u biologiji životinja, kada životinje jedu srodne životinje, naziva kanibalizmom.

Izgrađeno je i ustaljeno i pogrešno mišljenje, dato u sinonimu kanibalizam = antropofagija, da se radi o istom pojmu. Različitost motiva upotrebe ljudskog mesa u ljudskoj ishrani i pravi razliku ovih pojmova. Antropofagija je širi pojam ljudožderstva. Ona obeležava uopšte upotrebu ljudskog mesa u ishrani čoveka, bez obzira na svrhu i način upotrebe. Ona u sebi podrazumeva svaku upotrebu ljudskog mese kao i sam kanibalizam.[9] Kanibalizam u naučno antropološkom smislu označava pojavu kada čovek, ili životinja, jede pripadnika sopstvene vrste, i to poslije izvršene nasilne smrti-ubistva.[9]

Kanibalizam je oblik antropofagije (ljudožderstva). Reč je o obrednom ljudožderstvu koje se najčešće zasniva na shvatanju da se jedenjem određenih delova ljudskog tela žrtve stiču njena fizička i psihička svojstva.[10] Znači, kada čovek u preživljavanju pojede mrtvog sapatnika, ta pojava nije kanibalizam već antropofagija.

Kanibalizam, nastanak i razvoj[uredi | uredi izvor]

Kanibalistička gozba na ostrvu Tana, c. 1885-9

Kanibalizam postoji kod životinja. Silom životne zakonitosti antropofagija i kanibalizam kod ranog necivilizovanog čoveka začinju dug, hiljadugodišnji put evolucije njegovog očovečavanja i socijalizacije ka kulturnom čoveku. O kanibalizmu kod čoveka može se govoriti već od starijeg kamenog doba. Ova pojava, u pravom smislu reči, dugo je bila poznata, kao što se s pravom ističe, na ostrvima Tihog Okeana, u Australiji, Centralnoj Africi, južnoj i centralnoj Americi. Kanibalizam je postojao i u mnogim krajevima Evrope.[11]

Sigurno da je nastanak kanibalizma isključivo pragmatična - egzistencijalna potreba ranog čoveka. Život, kao „vis maior“, je odredio da čovek pojede čoveka. Ova svakodnevica se vekovima menjala i razvijala od prostog, gotovo animalnog refleksa, do narastanja u simbolima, sve više omudrelog, civilizacijskog čina kulturnog čoveka.

T. Đorđević prvi je od Srba koji piše o mogućim motivima kanibalizma. On tvrdi i dokazuje da se kanibalizam javlja iz obrednih razloga, osvete, gladi, sadizma, zastrašivanja, ucene totalne poslušnosti, i slično. Đorđević kaže:

„Ima izvesnih tragova koji ukazuju na to da ni kod nas neki oblici kanibalizma nisu bili nepoznati. Neki su od tih tragova i pomena jasni i odnose se baš na naš narod, neki su u vidu predanja, koje je, iako se čuva u našem narodu, iako je često vezano baš za naše ljude, ipak moglo doći ko zna od kuda, te ima svoju osnovu van nas.“[9]

Jedenje ljudskog mesa uslovljeno je oskudicom u ishrani - glad, iz verovanja da je meso poslastica, iz osvete („ Živog bih ga pojeo!“), da bi se probudile osobine ubijenog, iz uverenja o svetosti prinesene žrtve, radi zaštite od viših sila i zbog verovanja u lekovistost ljudskog mesa. Tragovi kanibalizma kod nas su očuvani u jednoj narodnoj pesmi u kojoj otac, po volji i zapovesti Tučina, svoje najbliže mora da ubije, skuva i pojede.[9]

Kanibalizam kao pojava ima svoju stupnjevitost. Ponekada se jede čitavo telo, sem kostiju. Ponekada samo unutrašnji organi: stomak, jetra, srce, pluća, mozak. Neke zajednice jedu i tela svojih pokojnih rođaka. Uobičajena pojava je da muškarac pojede svoju ženu. Kanibalizam se razlikuje i po intenzitetu. Najintenzivniji je kada se jede celokupno telo čoveka. Slabiji je kada se jedu samo pojedini delovi. Postoji i najslabiji intenzitet, kada se ljudska lobanja koristi kao posuda iz koje se pije ljudska krv. Naučno je utvrđeno da je kanibalizam, često obučen u mistične kulturne obrede, bio raširen i kod naroda na visokom kulturnom nivou.

Koristi[uredi | uredi izvor]

U okruženjima gde je dostupnost hrane ograničena, individue mogu dobiti dodatnu hranu i energiju ako koriste druge kospecifične individue kao dodatni izvor hrane. Time se povećava stopu preživljavanja kanibala i tako pruža evoluciona prednost u okruženjima gde je hrana oskudna.[12] Studija sprovedena na punoglavcima šumske žabe pokazala je da su oni koji su ispoljili kanibalističke tendencije imali brže stope rasta i bili sposobniji od nekanibala.[13] Povećanje veličine i rasta bi im dalo dodatnu korist u vidu zaštite od potencijalnih predatora kao što su drugi kanibali i bili bi u boljoj poziciji pri takmičenju za resurse.[5]

Prehrambene koristi od kanibalizma mogu da omoguće efikasniju konverziju kospecifičnih prehrambenih resursa u obnovljive resurse u odnosu na potpuno biljnu ishranu; biljna hrana može da sadrži viškove pojedinih elemenata te životinja mora da troši energiju da bi ih uklonila.[14] Kanibalizam može da dovede do bržeg razvića; međutim, može doći do kompromisa jer može biti manje vremena za konzumaciju ovih stečenih resursa. Studije su pokazale da postoji znatna razlika u veličini životinja koje su hranjene visoko kospecifičnom hranom, koje su bile manje od onih koje su hranjene nisko kospecifičnom hranom.[14] Prema tome, individualna spremnost se može povećati samo ako se izbalansira ravnoteža između stope razvoja i veličine, a studije pokazuju da se to ostvaruje ishranom sa niskom kospecifičnošću.[14]

Kanibalizam reguliše veličinu populacija i od njega imaju koristi kanibalističke individue i njihovi srodnici pošto su resursi kao što su dodatna skloništa, teritorija i hrana oslobođeni. Sposobnost opstanka kanibala se povećava[12] snižavanjem efekata gomilanja.[15] Međutim, ovo je jedino slučaj ako kanibal raspoznaje svoje srodnike kako ne bi umanjio svoje šanse za održavanje svojih gena u budućim generacijama. Eliminacija kompeticije isto tako može da poboljša mogućnosti za parenje, čime se dodatno omogućava širenje gena jedne individue.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Vujaklija M. Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1954. g.
  2. ^ „Cannibalism (human behaviour)”. Britannica Online Encyclopedia. Pristupljeno 31. 8. 2013. 
  3. ^ a b G. A. Polis, The evolution and dynamics of intraspecific predation, Annual Review of Ecology and Systematics 12, 225-251 (1981)
  4. ^ Goldman, Laurence, ur. (1999). The Anthropology of Cannibalism. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-89789-596-5. 
  5. ^ a b v Elgar, M.A. & Crespi, B.J. 1992, Cannibalism: ecology and evolution among diverse taxa, Oxford University Press, Oxford [England]; New York.
  6. ^ Rudolf, V.H.W. & Antonovics, J. 2007, "Disease transmission by cannibalism: rare event or common occurrence?", Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences, vol. 274, no. 1614, pp. 1205-1210.
  7. ^ Laurel R. Fox, Cannibalism in natural populations, Annual Review of Ecology and Systematics 6, 87-106 (1975)
  8. ^ M. A. Elgar and B. J. Crespi (eds), Cannibalism: Ecology and evolution among diverse taxa. (Oxford University Press, New York, 1992)
  9. ^ a b v g Vlahović P. U vrtlogu života, Samoupravna interesna zajednica kulture Prijepolje, 1978. g.
  10. ^ Grupa autora, Sociološki leksikon, Savremena administracija, Beograd, 1982. g.
  11. ^ Rubinstein 2004, str. 17–18.
  12. ^ a b Snyder, W.E., Joseph, S.B., Preziosi, R.F. & Moore, A.J. 2000, "Nutritional Benefits of Cannibalism for the Lady BeetleHarmonia axyridis. (Coleoptera: Coccinellidae) When Prey Quality is Poor", Environmental Entomology, vol. 29, no. 6, pp. 1173-1179.
  13. ^ Jefferson, D.M., Hobson, K.A., Demuth, B.S., Ferrari, M.C.O. & Chivers, D.P. 2014, "Frugal cannibals: how consuming conspecific tissues can provide conditional benefits to wood frog tadpoles (Lithobates sylvaticus)", Naturwissenschaften, vol. 101, no. 4, pp. 291-303.
  14. ^ a b v . Simpson, J., Joncour, B. & Nelson, W.A. 2018, "Low levels of cannibalism increase fitness in an herbaceous tortrix moth", Behavioral Ecology and Sociobiology, vol. 72, no. 2, pp. 1-11.
  15. ^ Nishimura, K. & Isoda, Y. 2004, "Evolution of cannibalism: referring to costs of cannibalism", Journal of Theoretical Biology, vol. 226, no. 3, pp. 293-302.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Канибализам&oldid=27551981”