Pređi na sadržaj

Klara Balint

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Klara Balint (1971) je mirovna aktivistkinja i nastavnica, jedna od inicijatorki mirnog otpora mobilizaciji u selu Trešnjevac kod Kanjiže (Vojvodina, Srbija). Bila je članica Kriznog štaba u Trešnjevcu i aktivna učesnica jednog od najdužih mirovnih protesta tokom 90ih u Srbiji poznatog kao Duhovna republika Zicer, koji je trajao od maja do avgusta 1992. godine.

Mobilizacija kao neposredan povod za otpor u Trešnjevcu[uredi | uredi izvor]

S početkom rata u Hrvatskoj Vojvodina je bila posebno pogođena masovnošću mobilizacija. Početkom maja 1992. u selo Trešnjevac stiglo je 220 poziva za mobilizaciju. Polovina vojno sposobnog stanovništva sela, u kojem je živelo mađarsko stanovništvo, dobila je pozive. Bilo je planirano da ih pošalju na ratište u Baranju u Hrvatskoj.[1]

Nastavnica Klara Balint tada je imala 21 godinu i radila je u Domu zdravlja kao medicinska sestra. Njen muž je bio među onima koji su odvedeni na ratište. Ona je osetila potrebu da nešto uradi.[2]

Žene kao organizatorke mirnog otpora[uredi | uredi izvor]

U lokalnom Domu zdravlja sedam žena se organizovalo u nameri da uputi zahtev vlastima da već mobilisane vrate sa fronta, kao i da spreče slanje na front njihovih članova porodice. To su bile Klara Balint, Veronika Gazdag, Eržebet Kanjo, Laura Kavai, Ildiko Bata (rođena Mesaroš), Ester Pekla i Gizela Teslić. Prijavile su seoski skup lokalnim vlastima za 10. maj 1992. Pozvali su direktora škole Lajoša Balu, poslanika Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara da zajedno organizuju skup protiv mobilizacije.[3]

Ispred seoske škole osim meštana okupili su se i političari. Na mitingu su govorili: Lajoš Bala, Klara Balint, Eva Miler, Nenad Čanak, Andraš Agošton, Zoltan Varga i Bela Čorba.[4]

Zahtevi skupa i reakcija vlasti[uredi | uredi izvor]

Na skupu su postavljeni sledeći zahtevi:

- prekid dalje mobilizacije

- vraćanje već mobilisanih sa fronta

- abolicija onih koji su napustili zemlju zbog mobilizacije

- osnivanje Lige mira opštine Kanjiža. [1]

Zahteve su formulisale majke, supruge i sestre koje su organizovale mirovni skup, a u njihovo ime ih je pročitala Eržebet Kanjo.[1]

Skupu su se priključili i muškarci koji su primili pozive za mobilizaciju, a na kraju se celo selo priključilo protestu.[1]

Istog popodneva kad je održan skup u selu, tenkovi JNA opkolili su Trešnjevac. Tenkovske cevi bile su uperene u pravcu sela. Selom se proširila vest da su tenkovi napunjeni i spremni da napadnu selo u slučaju nemira. Muškarci iz sela krenuli su ka tenkovima i počeli da ih broje. Bilo ih je 92.[3]

Život u ”Ziceru” kao mirovna akcija[uredi | uredi izvor]

”Bila je nedelja i ljudi su se skupili na trgu, onda smo odlučili da muškarci ostanu do daljeg u lokalnom klubu. Nisu dolazili kući puna četiri meseca”. Klara Balint[5]

Posle skupa meštani su odlučili da se ne razilaze. Na predlog Lajoša Bale, prisutni vojni obveznici i organizatorke i organizatori skupa otišli su u piceriju ”Zicer”. Na licu mesta organizovali su krizni štab, čiji su članovi bili: Vilmoš Almaši, Klara Balint, Sreten Hanđa, Maria Lukači, Ildiko Bata (Mesaroš), Peter Šarkanj i Lukač Sabo. Balu su izabrali za glavnog organizatora. Obaveštenja o svom otporu slali su javnim ličnostima, političarima/kama, novinarima/kama, umetnicima/cama iz mađarske zajednice u Vojvodini, ali i medijima u Vojvodini, Mađarskoj, Srbiji, zatim političkim, pre svega opozicionim organizacijama, kao i poznanicima koji su zbog rata napustili Vojvodinu. Razlozi odbijanja rata imali su kako etničku komponentu (”ovo nije naš rat”), tako i univerzalne principe mira i nacionalne tolerancije.[4] Sledećeg jutra bilo je više od 200 ljudi u piceriji Zicer i njenom dvorištu, koji se sledećih mesec i po dana neće vraćati svojim kućama. Miting za mir tako je prerastao u jednu od najdugotrajnijih mirovnih akcija u Vojvodini.[4]

”Svi smo govorili: ”Odlično, dobro smo ovo uradili”, ali mnogi se nisu usudili da nas i fizički podrže. Dobijali smo pisma podrške. U susretima s ljudima videli smo da su oni na našoj strani, ali strah je činio svoje.” Klara Balint[6]

Tribine i muzički događaji nisu bili dovoljni da održe pažnju medija i lokalnog stanovništva. Zbog toga je Krizni štab Trešnjevca osmislio drugu strategiju.[6]

Duhovna republika Zicer[uredi | uredi izvor]

Klara Balint, Ildiko Bata, Vilmoš Almaši i Lajoš Bala došli su na ideju da osnuju Duhovnu republiku Zicer.[6] Duhovna republika Zicer trajala je od 10. maja do 20. avgusta 1992. kad je održan poslednji program. Predstavljala je zajednicu svih onih koji žele mir bez granica, teritorije i imovine. Imala je svoj Ustav, predsednika, ambasadore i grb, a za himnu je izabran Ravelov ”Bolero”.[7]

Uskoro su se meštankama i meštanima Trešnjevca pridružili dezerteri rata i prigovarači savesti iz okolnih mesta: Temerina, Sente, Ade, Moravice, Malog Iđoša, itd. Ponekad ih je bilo i po 1000 u dvorištu picerije Zicer. Učesnici protesta u jednom od saopštenja istakli su da su ih podržavali i meštani iz susednog sela Velebita koje je naseljeno srpskim stanovništvom. [2]

Svakodnevicu stanara ”Zicera” regulisao je kućni red i raspodela poslova. Dane su provodili u zajedničkim aktivnostima: razgovorima, kuvanju, čišćenju, jelu, igranju bilijara ili šaha, pisanju saopštenja ili vesti, organizovanju večernjih događaja i pozivanju gostiju. Veče bi bilo ispunjeno programima: koncertima, promocijama časopisa, literarnim večerima, nastupima glumaca, ali i razgovorima sa političarima/kama. U dvorištu picerije nastupali su mađarski pevači i pevačice, muzički sastavi, pozorišne trupe, pesnici i pesnikinje, novinari i novinarke iz Vojvodine i Mađarske. ”Zicer” su posećivali stanovnici drugih mesta Vojvodine. Duhovna republika postala je jedina sigurna teritorija i mesto gde ljudi nisu osećali strah od rata.[4] Njihova obaveštenja za javnost i pisma društvenim akterima od Ujedinjenih nacija preko Slobodana Miloševića do Erika Kleptona, nisu bile samo obaveštavanje javnosti o njihovim aktivnostima, nego su služila i građenju zajednice.[4]

Rezultati otpora[uredi | uredi izvor]

Za vreme tri meseca trajanja Duhovne republike nije došlo do političkih pregovora sa vlastima, od nadležnih organa nije stigao ni jedan odgovor na neko pismo ili zahtev. Vlast je ovaj oblik otpora ignorisala.[4]

Uspeh Duhovne republike Zicer u tome je što niko iz Trešnjevca nije poginuo u ratu i što su mobilizacije zaustavljene. Vilmoš Almaši, prvi predsednik Duhovne republike Zicer, osuđen je pred vojnim sudom na četiri meseca zatvorske kazne, koje je odležao u Subotici, jer je odbio mobilizaciju.[4]

Muž lekarke Veronike Gazdag bio je vojni kurir i odbio je da Trešnjevčanima uručuje pozive za mobilizaciju. Zbog toga je i sam dobio poziv za mobilizaciju, na koji se nije odazvao, zbog čega je osuđen na tri meseca zatvora.[3]

Politički značaj ove pobune traje i danas jer su meštanke i meštani Trešnjevca  pokazali da je nenasilnim strategijama moguće blokirati ratne namere nasilnog režima.[8] Na obeležavanju 30 godina otpora u Trešnjevcu rekla Staša Zajević iz Žena u crnom citirajući Gandija ”oni su pokazali na djelu da ni jedna vojska i ni jedna policija ne može poraziti volju naroda koji je odlučan da se suprotstavi nasilju”.[9]

Trešnjevac je tako postao ”paradigma za artikulaciju antimobilizacijskog otpora” (Ildiko Erdei).[8]

Žene u crnom uz podršku meštana Trešnjevca održale su u selu dva skupa Međunarodne mreže Žena u crnom, 1993. i 1995. godine, kao i brojne seminare i radionice.[4]

Uloga žena Trešnjevca u otporu mobilizaciji[uredi | uredi izvor]

Žene Trešnjevca imale su aktivnu ulogu u pokretanju otpora i organizovanju života u okviru Duhovne republike Zicer.[8][4] Neke od njih su tom prilikom prvi put aktivno ušle u političku sferu, shvativši da su sposobne za borbu, kako je jedna od inicijatorki rekla ”ne oružjem, nego rečima.” Naslov čak dva filma upućuje na značajnu ulogu žena u ovom otporu: reportaža Mađarske televizije pod naslovom „Hrabre Mađarice u južnoslovenskom ratu” iz 2017. godine, kao i dokumentarnog filma Ištvana Kovača iz iste godine, koji nosi naslov ”Ustanak žena.”[4]

“Moj muž nije hteo da ode, odveli su ga nakon desetog poziva, na silu. Teško smo to podneli i prosto sam morala nešto da uradim. Sećam se da je nezadovoljstvo raslo među meštanima i znali smo da nešto moramo učiniti, pa smo se odlučili za ovakav protest. Imali smo i moto: ”Među krivcima saučesnik je onaj koji ćuti.” Reč je o citatu jednog mađarskog pisca. Sad, posle 20 godina nemam neke izrazito upečatljive slike u glavi o tim danima, ali osećaj da sam barem nešto pokušala da uradim vrlo jasno i dan-danas živi u meni. Verujem u takozvani efekat leptira: da sitnica, kao što je pokret krila na jednom mestu, može da izazove tajfun na drugom kraju sveta.” Klara Balint[2]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g „Az oromhegyesiek békemozgalma”. Magyar Szó Online (na jeziku: mađarski). Arhivirano iz originala 20. 12. 2022. g. Pristupljeno 2022-12-20. 
  2. ^ a b slobodanradosavljevic (2014-07-30). „Spomenik neznanom dezerteru”. Autonomija (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-12-20. 
  3. ^ a b v Marković, Tomislav. „Kad 92 tenka JNA opkole vojvođansko selo”. balkans.aljazeera.net (na jeziku: bošnjački). Pristupljeno 2022-12-20. 
  4. ^ a b v g d đ e ž z i Rac, Kristina (2018). „Žene u Kriznom štabu: Slučaj Duhovne republike Zicer” (PDF). Genero. 22: 21—42. 
  5. ^ „Prisilna mobilizacija u Srbiji devedesetih”. Radio Slobodna Evropa (na jeziku: srpskohrvatski). Pristupljeno 2022-12-23. 
  6. ^ a b v They Were Not Silent (na jeziku: engleski), Pristupljeno 2022-12-23 
  7. ^ Ćurčić, Branka (2022-06-06). „BEZUSLOVNOST MIRA: Video dokument”. Grupa za konceptualnu politiku (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-12-20. 
  8. ^ a b v Maribor, IZUM-Institut informacijskih znanosti. „Trešnjevac maj 1992.- maj 2022. : građanska neposlušnost, ženska hrabrost, solidarnost :: COBISS+”. plus.cobiss.net (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-12-20. 
  9. ^ „Harminc évvel ezelőtt is esett az eső”. Magyar Szó Online (na jeziku: mađarski). Pristupljeno 20. 12. 2022. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Filmovi[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Клара_Балинт&oldid=26900135”