Мали Иђош

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мали Иђош

Црква свете Ане у Малом Иђошу
Црква свете Ане у Малом Иђошу

Грб
Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Покрајина Застава Војводине Војводина
Управни округ Севернобачки
Општина Мали Иђош
Становништво
Становништво (2011) 4890
Густина становништва 63 ст/km²
Положај
Координате 45°42′18″N 19°39′33″E / 45.705, 19.659166
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 98 m
Површина 87,3 km²
Мали Иђош на мапи Србије
{{{alt}}}
Мали Иђош
Мали Иђош на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 24321
Позивни број 024
Регистарска ознака SU


Координате: 45° 42′ 18" СГШ, 19° 39′ 33" ИГД

Мали Иђош (мађ. Kishegyes) је насеље и седиште општине Мали Иђош у Севернобачком округу. Према попису из 2011. било је 4890 становника.

Назив[уреди]

Назив највероватније долази од мађарских речи киш хеђеш (мађ. Kishegyes = мали брдовити).

Географија[уреди]

Најмања општина у Војводини (по пространству), има насељена места, поред Малог Иђоша, још и Фекетић и Ловћенац. Магистрални ауто-пут и железничка пруга Београд - Нови Сад - Суботица, пресецају ово подручје и пролазе кроз насељена места у општини.

Историја[уреди]

Преци већине данашњих житеља на ове просторе стигоше у пролеће 1769. године из Сентандреја, жупанија Бекеш. При поновном насељевању око стоседамдесеторо њих село је градило на обе обале потока Криваја (Бачер).

Током XVIII и XIX века на ово подручје се досељавају Немци, Мађари и други народи. Код Малог Иђоша се 1849. год. одиграла битка између мађарских и аустријских трупа. После Другог светског рата, колонизацијом становништва из Црне Горе и других крајева Југославије формира се нови састав становништва. Село Секић тада добија назив Ловћенац.

Мали Иђош лежи насред Бачке, у котлини брежуљака Телечка. Њено већинско становништво чине Мађари, Срби. Са именом општине Мали Иђош први пут се срећемо 1476. године без неведене жупаније, када су убележена имања Маротијевих у Потисју. Два села су била у данашњим атарима Иђоша, судећи бар по називима других наведених места. Међутим 14 година раније у једном документу се помиње пуста Хеђештхурол (Hegyesthurol). 16. фебруара 1462. године на молбу своје мајке краљ Матија Корвин као украс Ержебетином двору поклања сва места и пусте наведене у документу. Село се у историјским документима помиње до овог догађаја. Међутим унутрашњост земљине коре говори нешто друго. Ископине из 1906-1907. говоре о добу сеобе народа Једна од наших заоставштина из 1522. године – где додуше фали део који се односи на Иђош – је харачки списак који је веома значајан запис. Кметови Јохана Хегешија у селу Девечер (данашњи назив атара северно од Србобрана), кметови Бласиуса Хегешија у селу Бетерен (Бетер је вероватно део данашњег Темерина) су плаћали харач.

Пропаст краја почео је 1514. године. Устанак Доже Ђерђа осим материјалне штете, конфисковања стоке однео је и неизмерно много људских живота. Поврх свега десио се и пораз код Мохача.

Сулејман и и његови везири су са својом војском након победе на повртаку прошли пределом између Дунава и Тисе. Институционална владавина турака започиње након пада Будима, 1541. године. Након мохачке погибељи и село је опустошено али се не зна тачно када. Чињеницу о изумирању села потврђује сегедински турски запис за порез 1553-54 године. Овом запису претходи сегедински устанак против турака из 1552. године. Након почетничке среће становници Реске беже у Иђош испред турске војске, где их и затиче пописивање за порез.

Касније у турским записима о порезу Мали Иђош се помиње у суботичком пашалуку са 18 кућа порезника од 1580. до 1582. године, Велики Иђош са 17 кућа порезника 1580. године и са 23 кућа поразника 1590. године. 1652. године Иђошани порез плаћају Ференцу Вешеленију. 1655. године када се спроводило даривање имања оба Иђоша прелазе у власништво Адама Вешеленија. Оба села пропадају до краја XVII века. 1703. године обе пусте се још помињу као засеоци из турског доба. Током спровођења мера везаних за погранични појас, када се између осталог записују имања камаре, оба села се помињу као пусте. На једном документу се називају Киш Хиђош и Наги Хигијош а на другом Parvohygoš i Magnohygioš. Недуго затим камара даје у закуп атаре оба села деградирана у пусту.

Велики утицај за одлуку о насељавању пуста Мали Иђош и Велики Иђош имао је Антал Котман 1763. године. У свом извештају о локацијама, обе пусте је обележио као погодне за насељавање. Наново насељавање је водио Пал Крушпер, директор сточарства камаре. Убрзо након што је објавио насељавање Малог Иђоша, јавили су се мађари католици из Бекешсентандраша из жупаније Бекеш који су били вољни да се населе уз одређена права. Мали Иђош је 1769. године директор сточарства камаре обележио као место за дошљаке. Насељеници су стигли марта исте године. Поводом тога 21. март се од 1994. године обележава као дан села. Највећи догађај током историје у селу везује се за револуцију 1849. године. 14. јула мађарска војска је под вођством Рихарда Гујона извојевала своју последњу победу над Јелачићевом војском. [1]

  • Црква Свете Ане

Општина је 1771. године саградила светилиште, док је милостиви, Камара 1788. године саградила данашњу цркву. Црква саграђена у част Св. Ане је дужине 35 м, ширине 13 м, торањ је висок 35 м, док је целокупна површина 526 м². Оргуље које и дан данас функционишу саградио је Иштван Ковач, мајстор из Сегедина. Црква је више пута преуређивана. Последње преуређење већих сразмера датира из 1939. године. Споредни олтари и проповедаоница су тада смештени на место где и данас стоје.

Поред главног има и три споредна олтара који су грађени у поједностављеном барокном стилу. Слика главног олтара је дело мајстора Јосипа Франциска Фалконерија и представља Блажену Девицу између Св. Ане и Св. Јоакима. Слика је урађена 1791. године у Будиму. Слике споредног олтара су дело Мора Тана, (мађ. Than Mór) (1828—1899) сликара пореклом из Старог Бечеја, настале у Пешти 1868. године. Једна слика представља Св. Јосифа, тесара из Назарета, вереника Девице Марије, са малим Исусом на рукама.

  • Село

Село има: предшколску установу, основну школу, библиотеку, дом здравља. Каријера многих писаца, ликовних уметника, глумаца, музичара, новинара потекла је из овог села. Носиоци културних збивања је КУД Петефи Шандор. Име спортског клуба Еђшег тренутно представљају фудбалери, шахисти и рукометашице. Манифестације које одишу духом, а дешавају се једном годишње су: Домбош Фест, Ана дани, и Дани Чепе Имреа. So-Besed (Szó-Beszéd) је локални лист који се објављује једном месечно. Наше ватрогасно друштво је основано пре 130 година. У селу успешно делује више цивилних организација.

Привреда[уреди]

У општини је најразвијенија пољопривреда. Од значаја су трговина и занатство, угоститељство и локални саобраћај. На пољопривредним земљиштима организована су већа ловишта.

Демографија[уреди]

У насељу Мали Иђош живи 4298 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,0 година (38,0 код мушкараца и 41,8 код жена). У насељу има 2127 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,57.

Ово насеље је углавном насељено Мађарима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 6989 [2]
1953. 6803
1961. 6860
1971. 6603
1981. 6271
1991. 5803 5709
2002. 5713 5465
2011. 4890
Етнички састав према попису из 2002.[3]
Мађари
  
4.767 87,22%
Срби
  
389 7,11%
Роми
  
119 2,17%
Југословени
  
35 0,64%
Црногорци
  
30 0,54%
Хрвати
  
25 0,45%
Немци
  
10 0,18%
Русини
  
9 0,16%
Буњевци
  
7 0,12%
Муслимани
  
6 0,10%
Словенци
  
5 0,09%
Бошњаци
  
3 0,05%
Македонци
  
2 0,03%
Албанци
  
1 0,01%
непознато
  
3 0,05%


Референце[уреди]

  1. ^ Званична веб-страна Наше село Мали Иђош, Приступљено 12. 4. 2013.
  2. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  3. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  4. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Спољашње везе[уреди]