Конопац (film)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Konopac
Filmski poster
Izvorni naslovRope
RežijaAlfred Hičkok
ScenarioArtur Lorents
ProducentAlfred Hičkok
Sidni Bernštajn (nepotpisan)
Temelji se naKonopac
(Patrik Hamilton)
Glavne ulogeDžejms Stjuart
Džon Dol
Farli Grejndžer
Džoun Čendler
Sedrik Hardvik
Konstans Kolijer
Daglas Dik
Edit Evanson
MuzikaDejvid Batolf
Fransis Pulank (nepotpisan)
Muzička režija: Leo F. Forbštajn
Direktor
fotografije		Džozef Valentajn
Vilijam V. Skol
MontažaVilijam Zigler
Producentska
kuća		Transatlantic Pictures
StudioWarner Bros. Pictures[a]
Godina1948.
Trajanje80 minuta
Zemlja SAD
Jezikengleski
Budžet1,5−2 miliona dolara[3][4][5]
Zarada2,2 miliona dolara (iznajmljivanja)[6][3]
IMDb veza

Konopac (engl. Rope) je američki kriminalistički psihološki triler iz 1948. godine, režisera Alfreda Hičkoka, zasnovan na istoimenoj predstavi Patrika Hamiltona. Film je adaptirao Hjum Kronin po scenariju Artura Lorentsa.[7] Uloge tumače Džejms Stjuart, Džon Dol, Farli Grejndžer, Džoun Čendler, Sedrik Hardvik, Konstans Kolijer, Daglas Dik i Edit Evanson.

Film su producirali Hičkok i Sidni Bernštajn, što je bila njihova prva produkcija za Transatlantic Pictures. Ovo je prvi Hičkokov film u boji,[8] a značajan je i po tome što se odigrava u realnom vremenu i montiran je tako da deluje kao četiri dugačka snimka kroz upotrebu spojenih dugih snimaka.[9] Ovo je drugi Hičkokov film sa „ograničenim okruženjem”; prvi je Čamac za spasavanje (1944).[10] Za originalnu predstavu se govorilo da je inspirisana stvarnim ubistvom 14-godišnjeg Bobija Frenksa 1924. godine od strane studenata Univerziteta u Čikagu, Nejtana Leopolda i Ričarda Louba.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Dva briljantna mlada esteta, Brendon Šo i Filip Morgan, guše do smrti svog bivšeg prijatelja iz škole, Dejvida Kentlija, u svom stanu na Menhetnu. Oni su izvršili ovaj zločin kao intelektualnu vežbu: žele da dokažu svoju superiornost tako što će počiniti „savršeno ubistvo”.

Nakon što su telo sakrili u velikom antičkom drvenom sanduku, Brendon i Filip priređuju večeru u stanu. Gosti, koji nisu svesni šta se dogodilo, uključuju žrtvinog oca, gospodina Kentlija, i tetku, gospođu Etvoter; njegova majka ne može da prisustvuje zbog prehlade. Prisutni su i Dejvidova verenica Dženet Voker i njen bivši dečko Kenet Lorens, koji je nekada bio Dejvidov blizak prijatelj.

Džejms Stjuart, koji glumi Ruperta Kadela u filmu

Brendon odlučuje da iskoristi sanduk u kome se nalazi leš kao švedski sto za hranu, neposredno pre nego što njihova domaćica, gospođa Vilson, stigne da pomogne u zabavi.

Brendonova i Filipova ideja za ubistvo inspirisana je godinama ranije razgovorima sa njihovim školskim upravnikom, izdavačem Rupertom Kadelom. Dok su pohađali školu, Rupert je sa njima razgovarao, na očigledno odobravajući način, o intelektualnim konceptima Ničeovog „super-čoveka”, kao o sredstvu da pokažu svoju superiornost nad drugima. I on je među gostima na zabavi jer Brendon, posebno, misli da bi odobrio njihovo „umetničko delo”.

Brendonovi suptilni nagoveštaji o Dejvidovom odsustvu indirektno dovode do rasprave o „umetnosti ubistva”. Brendon deluje smireno i kontrolisano, iako je, tokom prvog razgovora sa Rupertom, nervozno uzbuđen i zamuckuje. Filip je, s druge strane, vidno uznemiren i mrzovoljan. Ne prikriva to dobro i počinje da pije previše.

Kada mu Dejvidova tetka, gospođa Etvoter, koja sebe smatra stručnjakom za horoskop, kaže da će mu ruke doneti veliku slavu, ona govori o njegovoj veštini sviranja klavira, ali on izgleda misli da se to odnosi na ozloglašenost kao davitelja.

Međutim, veliki deo razgovora se fokusira na Dejvida i njegovo neobično odsustvo, što zabrinjava goste. Sumnjičavi Rupert ispituje nervoznog Filipa o ovome i nekim nedoslednostima koje su nastale u razgovoru. Na primer, Filip oštro poriče da je ikada zadavio kokošku na farmi Šoovih, iako je Rupert video Filipa kako davi nekoliko njih. Filip se kasnije žali Brendonu da je imao „loše veče”, ne zbog Dejvidovog ubistva, već zbog Rupertovog ispitivanja.

Kako veče odmiče, Dejvidov otac i verenica počinju da brinu jer on nije ni stigao ni telefonirao. Brendon povećava tenziju pokušavajući da spoji Dženet i Keneta.

Gospođa Kentli zove, uzrujana jer se nije čula sa Dejvidom, a gospodin Kentli odlučuje da ode. Sa sobom nosi neke knjige koje mu je Brendon dao, vezane konopcem kojim su Brendon i Filip zadavili njegovog sina.

Kada se Rupert sprema da ode, gospođa Vilson mu slučajno predaje šešir sa Dejvidovim monogramom, što dodatno izaziva njegovu sumnju. Rupert se vraća u stan ubrzo nakon što su svi otišli, pretvarajući se da je ostavio tabakeru. Traži piće i ostaje da teoretiše o Dejvidovom nestanku.

Ohrabruje ga Brendon, koji se nada da će ih Rupert razumeti i čak podržati. Pijani Filip, koji više ne može da izdrži, baca čašu i optužuje Ruperta da se igra mačke i miša sa njim i Brendonom.

Rupert uzima Brendonov pištolj od Filipa i insistira na pregledu sanduka uprkos Brandonovim prigovorima. Podiže poklopac sanduka i pronalazi leš unutra. Užasnut je i posramljen, shvatajući da su Brendon i Filip koristili njegovu sopstvenu retoriku da racionalizuju ubistvo.

Rupert odbacuje sva svoja prethodna uverenja o superiornosti i inferiornosti i ispaljuje nekoliko hitaca kroz prozor da privuče pažnju. Dok policija stiže, Rupert seda na stolicu pored sanduka, Filip počinje da svira klavir, a Brendon nastavlja da pije.

Uloge[uredi | uredi izvor]

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Film je jedan od Hičkokovih najeksperimentalnijih i „jedan od najzanimljivijih eksperimenata koje je ikada pokušao veliki reditelj koji radi sa velikim glumcima”,[11] napuštajući mnoge standardne filmske tehnike da bi omogućio duge neprekinute scene. Svaki snimak je trajao neprekidno do deset minuta (kapacitet filma kamere) bez prekida. Snimljen je na jednom setu, osim uvodne scene koja prikazuje ulicu. Pokreti kamere su pažljivo planirani i skoro da nije bilo montaže.

Zidovi seta su bili na valjcima i mogli su se nečujno pomeriti da bi se napravilo mesto za kameru, a zatim ih zameniti kada bi se vratili u snimak. Rekviziteri su stalno morali da pomeraju nameštaj i druge rekvizite sa puta velike kamere u boji, a zatim da se postaraju da budu zamenjeni na ispravnoj lokaciji. Tim snimatelja držao je kameru i mikrofone u stalnom pokretu, dok su se glumci pridržavali pažljivo koreografisanog niza signala.[4]

Ova tehnika snimanja, koja odaje utisak neprekidne radnje, služi i za produženje trajanja radnje u svesti gledaoca. U članku iz 2002. časopisa Scientific American, Antonio Damasio tvrdi da je vremenski okvir koji pokriva film, a koji traje 80 minuta i trebalo bi da bude u „realnom vremenu”, zapravo duži — nešto više od 100 minuta. To se, navodi, postiže ubrzavanjem radnje: svečana večera traje samo 20 minuta, sunce prebrzo zalazi i tako dalje.[12][13]

Glumac Džejms Stjuart smatrao da je ceo proces veoma razdražujućim, rekavši: „Stvarna važna stvar koja se ovde vežba je kamera, a ne glumci!” Mnogo kasnije Stjuart je o filmu rekao: „Vredelo je pokušati – niko osim Hiča to ne bi probao. Ali zaista nije uspelo.”[14]

Ciklorama u pozadini bila je najveća podloga ikada korišćena na zvučnoj sceni.[4] Sadržala je modele zgrada Empajer Stejt i Krajsler. Puše se brojni dimnjaci, svetla se pale u zgradama, svetle neonske reklame, a zalazak sunca se polako odvija kako film napreduje. U toku filma oblaci — napravljeni od stakloplastike — menjaju položaj i oblik osam puta.[4]

Homoseksualni podtekst[uredi | uredi izvor]

Savremeni kritičari primetili su homoseksualni podtekst između likova Brendona i Filipa,[15][16][17] iako je homoseksualnost bila veoma kontroverzna tema 1940-ih. Veruje se da je Džon Dol, koji je igrao Brendona, bio gej,[18][19] kao i kolega Farli Grejndžer i scenarista Artur Lorents. Predstava na kojoj je snimljen film eksplicitno prikazuje Brendona i Filipa kao homoseksualni par.[20]

Dugi snimci[uredi | uredi izvor]

Hičkok je napravio neprekidne snimke duge i do 10 minuta (dužina magacina za filmsku kameru) uključujući pažljivo koreografisane pokrete kamere i glumaca, iako je većina snimaka u filmu bila kraća.[21] Svaki drugi segment se završava pomeranjem prema objektu ili zumiranjem — na primer, čovekova jakna koja blokira ceo ekran ili zadnji deo komada nameštaja. Na ovaj način, Hičkok je efikasno maskirao polovinu rezova u filmu.[22]

Međutim, na kraju 20. minuta (dva filmska magacina prave jedan kolut filma na projektoru u bioskopu), operater – kada je film bio prikazivan u bioskopima – morao je da promeni kolutove. Prilikom ovih promena, Hičkok prelazi na novu postavku kamere, namerno ne prikrivajući rez. Sledi opis početka i kraja svakog segmenta.

Scena iz trejlera za film
Segment Dužina Vreme Početak Kraj
1 09:34 00:02:30 Krupni plan, gušenje Zamračenje na Brendonovim leđima
2 07:51 00:11:59 Crnilo, odvajanje od Brendonovih leđa Kenet u krupnom planu: „Kako to misliš?”
3 07:18 00:19:45 Neprekriveni rez, muškarci odlaze do Dženet Zamračenje na Kenetovim leđima
4 07:08 00:27:15 Crnilo, odvajanje od Kenetovih leđa Filip u krupnom planu: „To je laž!”
5 09:57 00:34:34 Neprekriveni rez, Rupert u krupnom planu Zamračenje na Brendonovim leđima
6 07:33 00:44:21 Crnilo, odvajanje od Brendonovih leđa Tri snimka
7 07:46 00:51:56 Neprekriveni rez, gospođa Vilson: „Izvinite, gospodine!” Zamračenje na Brendanu
8 10:06 00:59:44 Crnilo, odvajanje od Brendona Krupan plan, Brendonova ruka u džepu
9 04:37 01:09:51 Neprekriveni rez, Rupert u krupnom planu Zamračenje na poklopcu sanduka
10 05:38 01:14:35 Crnilo, odvajanje od poklopca sanduka Kraj filma

Hičkok je rekao Fransoa Trifou u knjizi Hičkok/Trifo da je na kraju ponovo snimio poslednjih četiri ili pet segmenata jer je bio nezadovoljan bojom zalaska sunca.

Hičkok je ponovo koristio ovaj pristup dugih snimaka u manjoj meri u svom sledećem filmu, U znaku jarca (1949), kao i na veoma ograničen način u svom filmu Trema (1950).

Hičkokov kameo[uredi | uredi izvor]

Hičkokovo kameo pojavljivanje u vidu crvenog neonskog znaka, u daljini, sa njegovim čuvenim profilom iznad reči „Reduco”, fiktivnog proizvoda za mršavljenje

Hičkok i u ovom filmu ima kameo ulogu. Na 55. minutu filma, crveni neonski znak u pozadini koji prikazuje Hičkokov profil počinje da treperi. Dok gosti bivaju ispraćeni do vrata, glumci Daglas Dik i Džoun Čendler zastaju da popričaju, a u pozadini nekoliko puta treperi natpis.

Postoji određena debata o tome da li je Hičkok imao još jednu kameo ulogu u ovom filmu. U pravljenju dokumentarca, Rope Unleashed, Artur Lorents kaže da se Hičkok može videti kako šeta ulicom Menhetna odmah nakon naslovne sekvence.[23] Pojedinac značajno podseća na Hičkoka, ali neki veruju da je to mit. U Enciklopediji Alfreda Hičkoka, Tomas M. Lič tvrdi da zapisi o produkciji u arhivi studija pokazuju da je neonski znak jedino Hičkokovo pojavljivanje u celom filmu.[24]

Zasluge za produkciju[uredi | uredi izvor]

Zasluge za produkciju filma su potpisane sledećim redom:

  • Režiser − Alfred Hičkok
  • Scenario − Artur Lorets (scenario), Hjum Kronin (adaptacija)
  • Kinematografija − Džozef Valentajn i Vilijam V. Skol (direktori fotografije)
  • Umetnička režija − Peri Ferguson (umetnički režiser), Emil Kuri i Hauard Bristol (dekorateri seta)
  • Direktor boje − Natali Kalmus
  • Menadžer produkcije − Fred Ahern
  • Montažer − Vilijam H. Zigler
  • Pomoćni režiser − Louel Dž. Farel
  • Šminker − Perk Vestmor
  • Operateri kamera − Edvard Ficdžerald, Pol Hil, Ričard Emos, Moris Rosen
  • Zvuk − Al Rigs
  • Tehničar za osvetljenje − Džim Potevin
  • Muzika − Leo F. Forbštajn (režiser muzike), The Three Suns (radio sekvence)
  • Kostimi − Adrijan (kostim gospođice Čendler)

Prijem[uredi | uredi izvor]

Zarada[uredi | uredi izvor]

Prema evidenciji studija, film je zaradio 2.028.000 dolara u zemlji i 720.000 dolara u inostranstvu.[3]

Kritike[uredi | uredi izvor]

Kritike su bile pomešane. Časopis Variety je napisao:

„Hičkok je mogao da odabere zabavniju temu sa kojom bi koristio opčinjavajuću kameru i tehniku inscenacije prikazanu u Konopcu... Neprekidna akcija i izuzetno mobilna kamera su tehničke karakteristike od kojih će majstori industrije mnogo napraviti, ali na efekat laičke publike je od ometajućeg interesa”.[25]

Bosli Krauter iz The New York Times-a smatrao je da:

„novina filma nije u samoj drami, jer je to očigledno namerna i prilično tanka neizvesna priča, već samo u metodi koju je gospodin Hičkok koristio da rastegne nameravanu tenziju do dužine male kaskade za priču oskudnog dometa”.[26]

Mej Tini iz Chicago Tribune bila je iskrena o svojim reakcijama:

„Ako je svrha gospodina Hičkoka u stvaranju ove sablasne priče o ubistvu bila da šokira i užasne, on je u tome suviše dobro uspeo. Uvodna scena je bolesno slikovita, stvarajući osećaj odbojnosti koji me je retko ostavljao tokom celog filma... Neosporno pametan u svim svojim aspektima, ovaj film je užasna stvar i – barem za mene – bio je iscrpljujući spektakl, koji se ne preporučuje osetljivim osobama.”[27]

Džon Makarten iz The New Yorker-a napisao je:

„Pored činjenice da ima malo ili nimalo pokreta, film je hendikepiran nekim od najnemilosrdnijih lukavih dijaloga koje ste ikada čuli.”[28]

The Monthly Film Bulletin smatrao je da su glumci:

„većim delom odlični”, ali da je „kao film, veliki deo neizvesnosti priče i drame originalnog pisanog materijala izgubljen jer je neprekidno kretanje unutar skučenog prostora, iako fluidnije, sporije je i zamornije za gledanje od filma koji je montiran konvencionalnom metodom”.[29]

'[Harrison's Reports dao je filmu veoma pozitivnu recenziju, nazvavši ga:

„izuzetno dobrim psihološkim trilerom” sa „odličnom” glumom i „genijalnom tehnikom, a Hičkokovo vrhunsko rukovanje služi za pojačavanje atmosfere sve veće neizvesnosti i sumnje”.[30]

Edvin Šalert iz Los Angeles Times-a napisao je:

„Dovoljno je neobičan da blista više kao tehnički tour de force nego kao pokretna vrsta filma... Zanimljive eksperimentalne vrednosti u ovoj Hičkokovoj produkciji nikada se ne mogu poreći, ali je ne bih ocenio jednom od njegovih najboljih.”[31]

U recenziji časopisa Time iz 1948. godine, predstava na kojoj je film zasnovan je nazvana „inteligentnom i užasno uzbudljivom melodramom”, iako „njenim pretvaranjem u film za masovnu distribuciju, veliki deo ivice [je] otupljen”, objašnjavajući:

Najveći deo smrtonosnog uzbuđenja u predstavi nalazio se u suprotstavljanju bezobraznog sjaja i lavandinog dendizma sa moralnim idiotizmom i brutalnim užasom. Veliki deo njenog intenziteta proizašao je iz šokantne promene u učitelju, kada je saznao šta se dešava. U filmu, momci i njihov učitelj su lukavo verodostojni, ali mnogo konvencionalniji tipovi. Ipak, osnovna ideja je tako dobra i, na svoj razvodnjen način, Konopac je tako dobro urađen da čini veoma dobru melodramu.[32]

Po bioskopskom objavljivanju 1948. godine, Konopac je loše prošao na blagajnama. U dokumentarcu Rope Unleashed, scenarista Artur Lorents pripisao je ovaj neuspeh nelagodi publike u vezi sa homoseksualnim podtekstom u odnosu između dva glavna lika.[23]

Skoro 36 godina kasnije, Vinsent Kenbi, takođe iz The New York Times-a, nazvao ga je „retko viđenim” i „potcenjenim” filmom „punim samosvesnih epigrama i prozračnih odgovora koji su nekada definisali duhovitost i dekadenciju u pozorištu na Brodveju”; ovaj film je „manje zabrinut za likove i njihove moralne dileme nego za to kako izgledaju, zvuče i kreću se, i za sveukupni spektakl kako savršen zločin može krenuti naopako”.[15]

Rodžer Ibert je 1984. godine napisao: „Alfred Hičkok je nazvao Konopac 'eksperimentom koji nije uspeo', i bio je srećan što je video da se ne izdaje gotovo tri decenije”, ali je nastavio da „Film ostaje jedno od najzanimljivijih eksperimenata koje je ikada pokušao veliki režiser koji radi sa velikim imenima na blagajnama, i vredi ga videti...”[11]

BBC-jeva recenzija DVD izdanja, 2001. godine, nazvala je film „tehnički i društveno smelim” i istakla da je s obzirom na „koliko je proces filma u boji bio primitivan tada”, kvalitet slike DVD-a „po tim standardima prilično je zapanjujući”; izdanje „2.0 mono mix” bilo je jasno i prilično jako, iako se „izobličenje uvlači u muziku”.[33]

Film ima rejting odobravanja od 92% na sajtu Rotten Tomatoes na osnovu 52 recenzije, sa prosečnom ocenom 7,7/10. Kritički konsenzus sajta glasi: „Formalno odvažan koliko i narativno briljantan, Konopac povezuje moćan ansambl u službi mračnog zadovoljavajućeg krimi trilera od majstora ovog žanra”.[34] Metacritic, koji dodeljuje ponderisani prosek, izveštava o oceni od 73 od 100 na osnovu recenzija 10 kritičara, što ukazuje na „generalno povoljne kritike”.[35]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Nakon objavljivanja filma, Warner Bros. je 1950-ih prodao distributivna prava kompaniji MGM, potom su predata Hičkoku, nakon čega ih je kupio Universal Pictures 1983. godine.[1][2]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ McGilligan, Patrick (2003). Alfred Hitchcock: A Life in Darkness and Light. Wiley. str. 653. 
  2. ^ Rossen, Jake (5. 2. 2016). „When Hitchcock Banned Audiences From Seeing His Movies”. Mental Floss. Pristupljeno 9. 9. 2020. 
  3. ^ a b v „Appendix 1: Warner Bros financial information in The William Shaefer Ledger”. Historical Journal of Film, Radio and Television. 15 (sup1): 1—31. 1995. doi:10.1080/01439689508604551.  Nepoznati parametar |quote-page= ignorisan (pomoć) — p. 29
  4. ^ a b v g Truffaut, François (1967). Hitchcock/Truffaut. New York: Simon & Schuster. 
  5. ^ „109-Million Techni Sked”. Variety. sv. 169 br. 11. 18. 2. 1948. str. 14. 
  6. ^ „Top Grossers of 1948”. Variety. sv. 173 br. 4. 5. 1. 1949. str. 46. 
  7. ^ Rope Unleashed – Making Of (2000) – documentary on the Universal Studios DVD of the film.
  8. ^ Crow, David (29. 8. 2016). „Before Birdman There Was Alfred Hitchcock's Rope”. Den of Geek. Arhivirano iz originala 30. 8. 2016. g. Pristupljeno 31. 5. 2021. 
  9. ^ Bordwell, David (2008). Poetics of cinema. New York: Routledge. str. 32–36. ISBN 9780415977791. 
  10. ^ „Lifeboat”. Arhivirano iz originala 13. 08. 2017. g. Pristupljeno 8. 6. 2017. 
  11. ^ a b Ebert, Roger (15. 6. 1984). „Rope”. Chicago Sun-Times. Pristupljeno 8. 11. 2020. 
  12. ^ Damasio, Antonio. "Remembering When" in Scientific American, 2002.
  13. ^ Damasio, Antonio (januar 2012). „How Hitchcock's Rope Stretches Time”Neophodna novčana pretplata. Scientific American. 23 (4s): 46—47. doi:10.1038/scientificamericantime1114-46. 
  14. ^ Spoto, Donald (mart 1983). The Dark Side of Genius: The Life of Alfred Hitchcock. Little Brown & Co. str. 306. ISBN 0-316-80723-0. 
  15. ^ a b Canby, Vincent (3. 6. 1984). „Hitchcock's 'Rope:' A Stunt to Behold”Slobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. The New York Times. Pristupljeno 14. 5. 2009. 
  16. ^ Miller, D. A. (1991). „Anal Rope”. Inside/Out: Lesbian Theories, Gay Theories. Routledge. str. 119—141. ISBN 0-415-90237-1. 
  17. ^ „When Hitchcock Went Gay: 'Strangers On A Train' And 'Rope'”. 11. 8. 2014. 
  18. ^ Burroughs Hannsberry, Karen (2003). Bad Boys: the Actors of Film Noir. McFarland. str. 176. ISBN 0786414847. 
  19. ^ Mann, William J. (2001). Behind the Screen: How Gays and Lesbians Shaped HollywoodNeophodna slobodna registracija. Viking. str. 263. ISBN 0670030171. 
  20. ^ Hosier, Scott Badman & Connie Russell. „Gay Coding in Hitchcock Films”. American Mensa. 
  21. ^ Jacobs, Steven (2007). The Wrong House: The Architecture of Alfred Hitchcock. str. 272. 
  22. ^ Connolly, Mike (10. 3. 1948). „Revolutionary No-Pause Filming On 'Rope' Stress New Pic Technique”. Variety. sv. 170 br. 1. Pristupljeno 8. 6. 2017. 
  23. ^ a b Interview with Arthur Laurents in the making-of documentary, Rope Unleashed.
  24. ^ „Rope (1948) - Hitchcock's cameo”. The Alfred Hitchock Wiki. 
  25. ^ „Rope”. Variety. sv. 171 br. 13. 1. 9. 1948. str. 14. 
  26. ^ Crowther, Bosley (17. 8. 1948). „'Rope': An Exercise in Suspense Directed by Alfred Hitchcock”Slobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. The New York Times. Pristupljeno 14. 5. 2009. 
  27. ^ Tinee, Mae (October 1, 1948). "Movie, 'Rope,' Cleverly Done but Gruesome." Chicago Tribune.
  28. ^ McCarten, John (4. 9. 1948). „The New Yorker”: 61. 
  29. ^ „Rope (1948)”. The Monthly Film Bulletin. 15 (180): 176. decembar 1948. 
  30. ^ „'Rope' with James Stewart, John Dall and Farley Granger”. Harrison's Reports: 138. 28. 8. 1948. 
  31. ^ Schallert, Edwin (25. 9. 1948). „'Rope' Attains Ultimate Grimness in Murder Vein”. Los Angeles Times: 11. 
  32. ^ „The New Pictures”. Time. 13. 9. 1948. Pristupljeno 14. 5. 2009. 
  33. ^ Haflidason, Almar (18. 6. 2001). „Rope DVD (1948)”. BBC. Pristupljeno 14. 5. 2009. 
  34. ^ „Rope (1948)”. Rotten Tomatoes. Fandango. Pristupljeno 9. 9. 2022. 
  35. ^ „Rope Reviews”. Metacritic. CBS Interactive. Pristupljeno 14. 1. 2020. 

Izvori[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikimedijina Ostava ima datoteke za članak:
Vikicitat ima citate vezane za članak Konopac.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Конопац_(филм)&oldid=27439378”