Kuća Hristoduluovih u Nišu
| Kuća Hristoduluovih u Nišu | |
|---|---|
 Izgled zdanja iz 1933. | |
| Opšte informacije | |
| Mesto | Niš |
| Opština | Medijana |
| Država |  Srbija |
| Vreme nastanka | 18. vek |
| Tip kulturnog dobra | Spomenik kulture |
Kuća Hristoduluovih u Nišu pozanta i kao Hristdulov konak bila je jedna od malobrojnih građevina čardaklija, nastala u ovoj varoši tada pod Osmanskom carevinom, s početka 19. veka, pod snažnim uticajem starobalkanske kulture, kojoj su novoprispeli Cincari udahnuli duh sačuvane tradicije. Ova kuća niškog Cincara Nikole Hristoduluova, kao i kuća istog stila, njegovog zemljaka Zaharija Statasa imale su istu sudbinu. Pod naletom političkih strasti, kuća Zaharija Statasa, pretvorena u Radnički dom,[1] bila je spaljena 1. decembra 1928. godine, dok je čardaklija Hrisoduluovih, u kojoj je od 1933. godine bio smešten prvi Istorijsko-etnografski muzej Niša, 1944. godine srušena direktnim pogotkom avionske bombe.[2]
Iako ova kuća nije bila jedina lepa cincarska kuća u Nišu ona je zajedno sa kućom Zaharija Statasa, značajno svojom lepotom trajno obogatila duh Niša i uticala na građenje sličnih objekata naročito posle oslobođenja Niša od Osmanlija 28. decembra 1877. Od tada pa do današnjih dana kuće Hristoduluovih i Zaharija Statasa biće utiskivane na razglednicama Niša i u istorijskim delima koja se bave ovim prostorima.[2]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Kuća je, prvobitno, bila vlasništvo niškog Srbina Hadži Đoke Todorovića, poznatog trgovca, koji je testamentom o nasleđu ostavio kuću svome zetu (s obzirom da nije imao muškog poroda) i ortaku advokatu Nikoli Hristodulu (1817 — 1892). Sredinom i krajem 19. veka u njoj je Hristodul osnovao i vodio jednu od jačih balkanskih trgovina pod nazivom „Hristodulu i sinovi”.[2]
U vreme zabrane srpskih škola od strane Osmanlija, u njoj su niška deca pohađala srpsku školu, a imala je i bibloteku.[2]
Osim spomeničkog značaja kuća Hristoduluovih je dugo vremena važila za niški nezvanični kulturni centar u kome su ne retki gosti, pored Srba, bili Cincari iz drugih gradova, najčešće javne ličnosti. Tako su gosti ovoga zdanja bili Spiridon Jovanović, prvi niški učitelj, Branislav Nušić, Nikola Pašić, Stevan Sremac, i njegov sestrić Aleksandar Deroko.[2]
U kući Hristoduluovih je 1840. godine, prilikom njegovog povratka iz Carigrada, odseo knez Mihajlo Obrenović, a 1874. godine sastajao se tajno Komitet za borbu protiv Osmanlija, čiji je član bio i niški apotekar Đorđe Blesides, inače i sam Cincar. U vreme srpsko - bugarskog rata, 1885. godine, u kući je bio smešten štab jedne srpske više komande.[2]
Kada se pred kraj Prvog svetskog rata, 1918. godine kraj kuće srušio jedan avion i oštetio je, odmah je obnovljena i jedno vreme je služila kao odbrambeni objekat.[2]
Godine 1934. godine u njoj je otvoren prvi istorijsko - etnografski muzej Niša koji je 5. aprila 1944. godine srušen u jednom od bombardovanja Niša. Tom priliko uništen je veliki broj prikupljenih artefakata.[3]
Izgled zdanja[uredi | uredi izvor]
Na izgradnju ovako lepe građevine u Srbiji pod Osmanskim carstvom veliku uticaj verovatno su imale posebne dunđerske grupe. Te putujuće družine majstora, kao y srednjem veku, bili su i škole, i arhitekti, i izvođači i planeri, ukoliko ce ta reč može da primeni na spontani razvoj balkanskih gradova y 18. veku.[4] U to doba na Balkanu, nije bilo ni stručnog školstva, ni prave podele rada. Te majstorske družine, glavni arhitekti svih građevinskih poduhvata y zemlji, izuzev verskih građevina — džamije, i tehničkih — mostova,[5] bili su isključivi i jedini tvorci i graditelji arhitektonskih postrojenja, uključujući tu i kuću Hristoduluovih u Nišu.
Po izgledu i svojim spomeničkim vrednostima, kuća Hristoduluovih, čija starost se procenjivala na najmanje 200 godina, predstavljala je najreprezentativniju srpsku kuću osmanskog Niša, koja je po bogatstvu arhitekture nadmašivala i kuće bogatih Osmanlija a po zapisu Aleksandra Deroka: nije čak zaostajala iza konaka kneza Miloša u Kragujevcu i Beogradu.[6]
Kuća je bila asimetričnog tipa, sa velikim tremom u prizemlju, i doksatom na sprat. Izuzetno bogato je bila izrezbarene tavanice i stubova na tremu i doksatu, pravim umetničkim tvorevinama neznanih neimara za koje se, na osnovu zapisa Joakima Vujića,[7] s pravom smatra da su bili iz okoline Debra, a najverovatnije i sami Cincari.
Nalazila se u ne mnogo velikom dvorištu, u današnjoj Dečanskoj ulici u centralnoj zoni Niša, opasana visokom zelenom ogradom sa turskom zidanom kapijom.
Kuća je bila sagrađena od slabog materijala u bondruk sistemu, drvene konstrukcije sa zidovima od čatme-šepera (preplet od pruća oblepljena blatom).[8] Prozori, vrata, stubovi ograda na čardaku, doksat, podovi i tavanice bili su izrađeni od drveta. Kuća je imala svoj amam i kapelicu - crkvicu u kojoj su u doba Osmanlija krišom vršena krštenja, a vernici dolazili na molitvu.[9]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Organizovani radnik, Beograd, 6. decembar 1928., članak, Paljevina Radničkog doma u Nišu
- ^ a b v g d đ e N. Ozimić, Niški Cincari u kulturnom i političkom životu Niša, 155
- ^ D. Milovanović, Niš na raskrsnici vekova, Niški zbornik, 6, 53
- ^ B. Kojić, Stara gradska i seoska arhitektura y Srbiji, Beograd 1949,
- ^ I. Andrić, Most na Žepi, pripovetke, Savremenik SKZ 1931.
- ^ A. Deroko, Narodno neimarstvo, 20
- ^ J. Vujić, Putešestvie po Serbiji, 178
- ^ „Graditeljstvo”. Riznica srpska. Arhivirano iz originala 17. 04. 2017. g. Pristupljeno 11. 7. 2018.
- ^ I. Trajković, Očuvana starovaroška balkanska arhitektura, 70
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Ozimić N., Niški Cincari u kulturnom i političkom životu Niša, KULTURNI I ETNIČKI IDENTITETI U PROCESU GLOBALIZACIJE I REGIONALIZACIJE BALKANA, CBS-JUNIR, Niš, 2002, 153-158
- Ozimić N., Prilog proučavanju Cincara u niškoj trgovini i industriji krajem XIX i početkom XX stoleća, Zbornik, 11, Narodni muzej, Niš, 2002., 139-144