Стеван Сремац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стеван Сремац

Stevan Sremac.jpg

Информације
Датум рођења 23. новембар 1855.
Место рођења Сента (Застава Аустрије Аустријско царство)
Датум смрти 24. август 1906.
Место смрти Сокобања (Застава Србије Краљевина Србија)
Дела
Најважнија дела Ивкова слава
Поп Ћира и поп Спира
Зона Замфирова
Период Реализам
Потпис

Стеван Сремац (Сента, 11/23. новембар 1855Сокобања, 12/25. август 1906) је један од најзначајнијих и најчитанијих српских реалистичких писаца, академик.

Биографија[уреди]

Рођен је у Сенти, у Бачкој, 23. новембра 1855. године, у занатлијској породици од оца Аврама и мајке Катарине,[1] где је провео рано детињство а делом и код баке по мајци у Пироту. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић, знаменити српски историчар и књижевник, доводи га 1868. године у Београд на даље школовање. Ту завршава гимназију (1875) и опредељује се за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. Као добровољац учествовао је у ратовима 1876. и 18771878. године. Умро је 24. августа 1906. године у Сокобањи.

Писац[уреди]

Почео је да пише релативно касно. У тридесет и трећој години живота, 1888. године, почео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће се појавити као књига 1903. године под насловом „Из књига староставних“. То је било пишчево одуживање дуга професији историчара, љубави према националној прошлости и сну о великој Србији. Реалистичку прозу почиње да пише тек после доласка у Београд. Дугогодишњи живот у Нишу био је период стваралачке инкубације. Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. године под насловом „Божићна печеница“, а потом следе „Ивкова слава“ (1895), „Вукадин“ (1903), „Лимунација на селу“ (1896), „Поп Ћира и поп Спира“ (1898), један од најбољих хумористичких романа у нашој књижевности и „Зона Замфирова“ (1906) најбоље компоновано Сремчево дело. Иначе Сремац је био познат као „писац са бележницом“. Његова дела су углавном реалистична и садрже одређену дозу хумора у себи. Карактеристичност његовог стваралаштва је такође и епизодичност. Такође битно је да су његова дела везана за три релације: Београд-Ниш-Војводина.

Књижевни утицаји и узори[уреди]

Биста Стевана Сремца испред Народног позоришта у Нишу

Као приповедач Сремац се у великој мери ослања на ранију традицију српске прозе, нарочито на дела Јакова Игњатовића. Са Игњатовићем га повезују многе заједничке црте: конзервативност и традиционализам, идеализација прошлости, љубав према простом свету чији живот најрадије приказују у својим делима, хумор.

Од страних писаца највише је волео Сервантеса и Гогоља. Са Гогољем га повезују такође многе заједничке особине, нарочито у стилу и књижевном поступку.

Познавао је и ценио енглески реалистички роман 18. и 19. века: Филдинга, Свифта, Дикенса, Џорџ Елиота.

По познавању домаће и стране књижевности и начитаности, Сремац спада у најобразованије српске писце друге половине 19. века.

Либерал[уреди]

Рођен у Бачкој, где је сан о великој Србији било основно духовно обележје, брзо је пришао Либералној странци која се заносила романтичном прошлошћу а у пракси била потпора режиму Обреновића. То ће га окренути против свега што је ново и што је дошло са стране, из Европе. То ће га окренути и против Светозара Марковића и његових присталица, па ће до краја живота остати окорели конзервативац окренут прошлости, противник сваке промене. Сремац је на страни газда, бирократије, власти и владара; он је против сеоске сиротиње и слободоумних учитеља. У „Луминацији на селу“ и „Вукадину“ проговорио је Сремац либерал, огорчен на политичке противнике и нетрпељив.

Сукоб писца и политичара[уреди]

У Сремчевом делу сукобљавају се две стране његове личности: Сремац грађанин и политичар и Сремац писац. Као грађанин, Сремац је на страни старог, патријархалног и старовременског у људима и животу, на страни онога што полако чили и нестаје. Његов живот у паланци је живот у амбијенту који воли, који му „лежи“. Као политичар је на страни конзервативних идеја, на страни оних који имају и владају. Сремац писац надвладава Сремца политичара и тада настају приповетке и романи трајне умјетничке вредности.

Стеван Сремац је расни реалиста. Обдарен способностима посматрања и запажања проницања у суштину појава и догађања. Сремац је увек полазио од стварних чињеница и података, од онога што је видео, проверио и забележио.

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1906.

Дела[уреди]

Приповетке

  • Вукадин
  • Лимунација на селу
  • Чича Јордан — једна слика, 1901.
  • Кир Герас, 1903.
  • Ибиш-ага
  • Нова година
  • Аца Грозница — слика из Бачке, 1905.
  • Идеал, 1904.
  • Дим и дим, 1904.
  • Мица и Микица – или »За ’но наше негда што бијаше«, 1904.
  • Ђокица — слика из Београда приликом пописа људства и стоке, 1904.
  • Малер — слика из Београда приликом пописа људства и стоке, 1905.
  • Зли поданик
  • Нова година, 1904.
  • Јусуф-агини политички назори
  • Јунак дана – или »Његов дан«, 1904.
  • Нацкова женидба, 1906.
  • Јексик-аџија, 1902.
  • Прва жалост Пушина — једна сличоца, 1902.
  • Капетан Марјан — једна слика, 1902.
  • »Часна старина!...« — слика из друштва, 1903.
  • У трамвају – илити: Једна — ако ма и овлаш прелистамо нашу историју — јасна и доказана истина — (У виду скице један панегирик генију српском.)
  • Поштарев испит — сличица
  • Божићна печеница
  • Максим — једна троглава силуета из наших дана
  • Бури и Енглези — сличица из српског живота
  • Погрешно експедовани аманет — слика из београдског живота која би управо требала га уђе у Тасин дневник
  • Политички мученик — сличица из нашег друштва
  • Пазар за старо — привредно-економска слика из живота београдских домаћица
  • Путујуће друштво
  • Ћир Моша Абеншаам − или прича о тме како је ћир Моша изгубио једну своју повластицз, 1902.
  • Пера Дружески — слика из нашег друштвеног живота, 1904.
  • Величанствена шетња мадам-Помпадуре – или (Што је рек′о Вук Врчевић) »Али је боља наравска али учена«, 1906.
  • Seccesio plebis
  • Либаде — скица
  • Ћирин јубилеј
  • Прича о томе како је један књижевник појео мецената свог — скица
  • Човекова трагедија – или – Бал у Елемиру – истинит догађај, епос у 10 песама


Напомена: Текст преузет са презентације http://www.znanje.org уз одобрење.


Филмови[уреди]

Сремчева дела су од 1957. до данас приказана на филмском платну:

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :