Стеван Сремац

Стеван Сремац
Информације
Датум рођења	23. новембар 1855.
Место рођења	Сента, Аустријско царство
Датум смрти	25. август 1906.
Место смрти	Сокобања, Краљевина Србија
Дела
Најважнија дела	„Ивкова слава“ „Поп Ћира и поп Спира“ „Зона Замфирова“

Стеван Сремац (Сента, 11/23. новембар 1855 — Сокобања, 12/25. август 1906) је један од најзначајнијих и најчитанијих српских реалистичких писаца, академик.

Биографија

Рођен је у Сенти, у Бачкој, 11. новембра 1855. године, у занатлијској породици, где је провео рано детињство. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић, знаменити српски историчар, доводи га 1868. године у Београд на даље школовање. Ту завршава гимназију (1875) и опредељује се за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. Као добровољац учествовао је у ратовима 1876. и 1877 — 1878. године. Умро је 12. августа 1906. године у Сокобањи.

Писац

Почео је да пише релативно касно. У тридесет и трећој години живота, 1888. године, почео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће се појавити као књига 1903. године под насловом „Из књига староставних“. То је било пишчево одуживање дуга професији историчара, љубави према националној прошлости и сну о великој Србији. Реалистичку прозу почиње да пише тек после доласка у Београд. Дугогодишњи живот у Нишу био је период стваралачке инкубације. Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. године под насловом „Божићна печеница“, а потом следе „Ивкова слава“ (1895), „Вукадин“ (1903), „Лимунација на селу“ (1896), „Поп Ћира и поп Спира“ (1898), један о најбољих хумористичких романа у нашој књижевности и „Зона Замфирова“ (1906) најбоље компоновано Сремчево дело. Иначе Сремац је био познат као „писац са бележницом“. Његова дела су углавном реалистична и садрже одређену дозу хумора у себи. Карактеристичност његовог стваралаштва је такође и епизодичност. Такође битно је да су његова дела везана за три релације: Београд-Ниш-Војводина.

Књижевни утицаји и узори

Биста Стевана Сремца испред Народног позоришта у Нишу

Као приповедач Сремац се у великој мери ослања на ранију традицију српске прозе, нарочито на дела Јакова Игњатовића. Са Игњатовићем га повезују многе заједничке црте: конзервативност и традиционализам, идеализација прошлости, љубав према простом свету чији живот најрадије приказују у својим делима, хумор.

Од страних писаца највише је волео Сервантеса и Гогоља. Са Гогољем га повезују такође многе заједничке особине, нарочито у стилу и књижевном поступку.

Познавао је и ценио енглески реалистички роман 18. и 19. века: Филдинга, Свифта, Дикенса, Џорџ Елиота.

По познавању домаће и стране књижевности и начитаности, Сремац спада у најобразованије српске писце друге половине 19. века.

Либерал

Рођен у Бачкој, где је сан о великој Србији било основно духовно обележје, брзо је пришао Либералној странци која се заносила романтичном прошлошћу а у пракси била потпора режиму Обреновића. То ће га окренути против свега што је ново и што је дошло са стране, из Европе. То ће га окренути и против Светозара Марковића и његових присталица, па ће до краја живота остати окорели конзервативац окренут прошлости, противник сваке промене. Сремац је на страни газда, бирократије, власти и владара; он је против сеоске сиротиње и слободоумних учитеља. У „Луминацији на селу“ и „Вукадину“ проговорио је Сремац либерал, огорчен на политичке противнике и нетрпељив.

Сукоб писца и политичара

У Сремчевом делу сукобљавају се две стране његове личности: Сремац грађанин и политичар и Сремац писац. Као грађанин, Сремац је на страни старог, патријархалног и старовременског у људима и животу, на страни онога што полако чили и нестаје. Његов живот у паланци је живот у амбијенту који воли, који му „лежи“. Као политичар је на страни конзервативних идеја, на страни оних који имају и владају. Сремац писац надвладава Сремца политичара и тада настају приповетке и романи трајне умјетничке вредности.

Стеван Сремац је расни реалиста. Обдарен способностима посматрања и запажања проницања у суштину појава и догађања. Сремац је увек полазио од стварних чињеница и података, од онога што је видео, проверио и забележио.

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1906.

Дела

• Ивкова слава,1895.,
• Поп Ћира и поп Спира,1898.,
• Зона Замфирова,1903.,

Приповетке

• Вукадин
• Лимунација на селу
• Чича Јордан
• Кир Герас
• Ибиш-ага
• Нова година
• Аца Грозница
• Идејал
• Дим и дим
• Мица и Микица
• Јунак дана
• Нацкова женидба
• Постарев испит

Напомена: Текст преузет са презентације http://www.znanje.org уз одобрење.

Филмови

Сремчева дела су од 1957. до данас приказана на филмском платну:

• 1957. Поп Ћира и поп Спира
• 1961. Мића и Микица (ТВ)
• 1962. Јунаци дана (ТВ)
• 1967. Зона Замфирова (ТВ)
• 1968. Вукадин (серија)
• 1972. Поп Ћира и поп Спира (ТВ)
• 1982. Поп Ћира и поп Спира (мини-серија)
• 2002. Зона Замфирова
• 2005. Ивкова слава
• 2007. Божићна печеница (ТВ)
• 2007. Оно наше што некад бејаше (серија)

Види још

• Критички реализам у српској књижевности
• Вукадин (роман)
• Награда Стеван Сремац за новинску причу
• Награда Стеван Сремац за књигу прозе

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Стеван Сремац

• Биографија на сајту САНУ
•  IMDb  Стеван Сремац на IMDb ((en))
• „Север и југ Стевана Сремца“, Зоран Арацки, Вечерње новости, фељтон, 13 наставака, 27. новембар - 10. децембар 2005.
• Стеван Сремац на Српском наслеђу {((sr))
• Откривено Свето писмо Стевана Сремца („Вечерње новости“, 22. јун 2011)
• Драматизације „Зоне Замфирове“ и „Ивкове славе“
• Стеван Сремац - цитати
• Стеван Сремац: „Зона Замфирова“, „Лимунација у селу“, „Поп Ћира и поп Спира“, „Проза“ на Антологији српске књижевности (.docx формат)