Стеван Сремац
| Стеван Сремац | |
|---|---|
| Информације | |
| Датум рођења | 23. новембар 1855. |
| Место рођења | |
| Датум смрти | 25. август 1906. |
| Место смрти | |
| Дела | |
| Најважнија дела | „Ивкова слава“ „Поп Ћира и поп Спира“ „Зона Замфирова“ |
Стеван Сремац (Сента, 11/23. новембар 1855 — Сокобања, 12/25. август 1906) је један од најзначајнијих и најчитанијих српских реалистичких писаца, академик.
Садржај |
[уреди] Биографија
Рођен је у Сенти, у Бачкој, 11. новембра 1855. године, у занатлијској породици, где је провео рано детињство. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић, знаменити српски историчар, доводи га 1868. године у Београд на даље школовање. Ту завршава гимназију (1875) и опредељује се за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. Као добровољац учествовао је у ратовима 1876. и 1877 — 1878. године. Умро је 12. августа 1906. године у Сокобањи.
[уреди] Писац
Почео је да пише релативно касно. У тридесет и трећој години живота, 1888. године, почео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће се појавити као књига 1903. године под насловом „Из књига староставних“. То је било пишчево одуживање дуга професији историчара, љубави према националној прошлости и сну о великој Србији. Реалистичку прозу почиње да пише тек после доласка у Београд. Дугогодишњи живот у Нишу био је период стваралачке инкубације. Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. године под насловом „Божићна печеница“, а потом следе „Ивкова слава“ (1895), „Вукадин“ (1903), „Лимунација на селу“ (1896), „Поп Ћира и поп Спира“ (1898), један о најбољих хумористичких романа у нашој књижевности и „Зона Замфирова“ (1906) најбоље компоновано Сремчево дело. Иначе Сремац је био познат као „писац са бележницом“. Његова дела су углавном реалистична и садрже одређену дозу хумора у себи. Карактеристичност његовог стваралаштва је такође и епизодичност. Такође битно је да су његова дела везана за три релације: Београд-Ниш-Војводина.
[уреди] Књижевни утицаји и узори
Као приповедач Сремац се у великој мери ослања на ранију традицију српске прозе, нарочито на дела Јакова Игњатовића. Са Игњатовићем га повезују многе заједничке црте: конзервативност и традиционализам, идеализација прошлости, љубав према простом свету чији живот најрадије приказују у својим делима, хумор.
Од страних писаца највише је волео Сервантеса и Гогоља. Са Гогољем га повезују такође многе заједничке особине, нарочито у стилу и књижевном поступку.
Познавао је и ценио енглески реалистички роман 18. и 19. века: Филдинга, Свифта, Дикенса, Џорџ Елиота.
По познавању домаће и стране књижевности и начитаности, Сремац спада у најобразованије српске писце друге половине 19. века.
[уреди] Либерал
Рођен у Бачкој, где је сан о великој Србији било основно духовно обележје, брзо је пришао Либералној странци која се заносила романтичном прошлошћу а у пракси била потпора режиму Обреновића. То ће га окренути против свега што је ново и што је дошло са стране, из Европе. То ће га окренути и против Светозара Марковића и његових присталица, па ће до краја живота остати окорели конзервативац окренут прошлости, противник сваке промене. Сремац је на страни газда, бирократије, власти и владара; он је против сеоске сиротиње и слободоумних учитеља. У „Луминацији на селу“ и „Вукадину“ проговорио је Сремац либерал, огорчен на политичке противнике и нетрпељив.
[уреди] Сукоб писца и политичара
У Сремчевом делу сукобљавају се две стране његове личности: Сремац грађанин и политичар и Сремац писац. Као грађанин, Сремац је на страни старог, патријархалног и старовременског у људима и животу, на страни онога што полако чили и нестаје. Његов живот у паланци је живот у амбијенту који воли, који му „лежи“. Као политичар је на страни конзервативних идеја, на страни оних који имају и владају. Сремац писац надвладава Сремца политичара и тада настају приповетке и романи трајне умјетничке вредности.
Стеван Сремац је расни реалиста. Обдарен способностима посматрања и запажања проницања у суштину појава и догађања. Сремац је увек полазио од стварних чињеница и података, од онога што је видео, проверио и забележио.
Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1906.
[уреди] Дела
- Ивкова слава,1895.,
- Поп Ћира и поп Спира,1898.,
- Зона Замфирова,1903.,
Приповетке
- Вукадин
- Лимунација на селу
- Чича Јордан
- Кир Герас
- Ибиш-ага
- Нова година
- Аца Грозница
- Идејал
- Дим и дим
- Мица и Микица
- Јунак дана
- Нацкова женидба
- Постарев испит
Напомена: Текст преузет са презентације http://www.znanje.org уз одобрење.
[уреди] Филмови
Сремчева дела су од 1957. до данас приказана на филмском платну:
- 1957. Поп Ћира и поп Спира
- 1961. Мића и Микица (ТВ)
- 1962. Јунаци дана (ТВ)
- 1967. Зона Замфирова (ТВ)
- 1968. Вукадин (серија)
- 1972. Поп Ћира и поп Спира (ТВ)
- 1982. Поп Ћира и поп Спира (мини-серија)
- 2002. Зона Замфирова
- 2005. Ивкова слава
- 2007. Божићна печеница (ТВ)
- 2007. Оно наше што некад бејаше (серија)
[уреди] Види још
- Критички реализам у српској књижевности
- Вукадин (роман)
- Награда Стеван Сремац за новинску причу
- Награда Стеван Сремац за књигу прозе
[уреди] Спољашње везе
- Биографија на сајту САНУ
- IMDb Стеван Сремац на IMDb ((en))
- „Север и југ Стевана Сремца“, Зоран Арацки, Вечерње новости, фељтон, 13 наставака, 27. новембар - 10. децембар 2005.
- Стеван Сремац на Српском наслеђу {((sr))
- Откривено Свето писмо Стевана Сремца („Вечерње новости“, 22. јун 2011)
- Драматизације „Зоне Замфирове“ и „Ивкове славе“
- Стеван Сремац - цитати
- Стеван Сремац: „Зона Замфирова“, „Лимунација у селу“, „Поп Ћира и поп Спира“, „Проза“ на Антологији српске књижевности (.docx формат)