Pređi na sadržaj

Maskulinitet

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
U rimskoj mitologiji, Mars je bio bog rata i maskuliniteta

Maskulinitet podrazumeva specifičnu rodnu situaciju i identitet koji se formira na osnovu različitih specifičnih uloga muškaraca.[1]

U antropologiji Gatman navodi četiri različita načina korišćenja ovog pojma. U prvoj verziji on se odnosi na muški identitet, odnosno na sve ono što muškarci rade i misle. U drugoj je bliži pojmu muškosti (eng. manhood) i referira na sve ono što muškarci čine da bi se sebi i drugima predstavili i bili prepoznati od drugih kao muškarci. Treća upotreba pojma se odnosi na muževnost (eng. manliness) i uključuje kulturnu gradaciju muškosti. Tako su neki muškarci „više muški“ od drugih, a svaka kultura ima svoje hijerarhije. Četvrta verzija je relaciona tako da se sve što je muško formira u odnosu na strukturnu opoziciju – žene, tako da je maskulino sve ono što nije feminino.[2]

Najznačajnija teoretičarka maskuliniteta Konel tvrdi da, iako maskulinitet referira na muško telo, on nije potpuno određen biologijom. Konelova ističe da telo nije jednostavna osnova u koju se upisuju značenja, već koliko predstavlja izvor simbolizacije toliko i određuje limite značenjima. Rod se, prema njoj, može javiti kao delatan unutar četiri strukture odnosa - moći, proizvodnje, emocija i simbolizacije - a maskulinitet, koji je specifična rodna konfiguracija, javiće se u okviru svih. Sumirajući rezultate različitih analiza, autorka dolazi do sledećih zaključaka. Najpre, kao i Britan, smatra da se pre može govoriti u množini kada se ramatraju rodni identiteti i prakse muškaraca. Identifikovano je postojanje više tipova, uloga i praksi muškosti tokom istorije, u različitim društvima, kulturama, ali i društvenim poljima i institucijama (npr. muškost se drugačije izražava u vojsci, radničkoj ili transnacionalnoj kapitalističkoj klasi).[2]

Zbog varijacija u određivanju maskuliniteta koje su prisutne u istom društvu i u istoj vremenskoj tački, kao i kod iste osobe u različitim vremenskim periodima, Kimel je predložio da termin maskulinitet koristimo u množini – maskuliniteti.[3] Iako postoje različiti oblici muškosti, to ne znači da iz njih proističe podjednaka simbolička i stvarna moć. Neki od njih su dominantni – hegemoni maskulinitet. Primer klasične hijerarhije bio bi heteroseksualni atletski – predatorski u odnosu na gej.[2]

Maskulinitet se formira i prepoznaje u obrascima socijalizacije, u rodnom organizovanju (npr. vršnjačke grupe), obrazovanju, sportskim i vannastavnim aktivnostima, dokolici, sferi rada, porodičnim i prijateljskim odnosima, javnim diskursima i dr. Džordan i Kovan ističu da se učenje muškosti u savremenim društvima odvija između porodice i školske učionice. Unutar porodice dečaci se razvijaju u skladu sa „maskulinim – ratničkim narativima“ koji su sastavni deo igara u kojima postoje sukobi, zamišljeni ratovi dobra i zla. Ulaskom u školski sistem, ovaj narativ se sukobljava sa narativima civilnog društva i dominantnog oblika proizvodnje jer oni počivaju na racionalnosti, međusobnom uvažavanju aktera, ravnopravnosti i mirnom rešavanju problema. Rezultat je u sklapanju društvenog ugovora kojim se maskulino – ratnički narativ zamenjuje maskulino – atletskim. Potonji počiva na međusobnom uvažavanju aktera i jasnim pravilima igre. Međutim, ratnički narativ se napušta samo u javnoj sferi, ali ostaje deo privatne, pa je primetan u praksama dokolice (nasilnim video – igricama, akcionim filmovima i dr.) i neretke dominacije nad ženama.[4]

Pasko prepoznaje da se maskulinitet tokom adolescencije razvija kroz seksualnost. Markere muškosti predstavljaju heteroseksualnost, heteronormativnost i mogućnost dokazivanja kroz osvajanje  devojaka.[5]

Hegemoni maskulinitet[uredi | uredi izvor]

Sociolog, Robert Konel analizirao je osnovne prakse i odnose koji konstruišu obrasce maskuliniteta u Zapdanom rodnom poretku i istakao je postojanje hegemonog maskuliniteta. Hegemoni maskulinitet predstavlja formu maskuliniteta koja je uzdignuta više nego ostale. Važno je imati na umu da hegemoni maskulinitet nije fiksiran, on je pre maskulinitet koji poseduje hegemonu poziciju u datom obrascu rodnih odnosa. To je model koji mali broj muškaraca može ispuniti u stvarnosti. Sa hegemonizacijom je povezana marginalizacija. Unutar čitavog sistema postoje specifični rodni odnosi dominacije i podređenosti između grupa muškaraca – dok su neki maskuliniteti hegemoni ili dominantni, drugi su marginalizovani. Kao i hegemonizacija i marginalizacija je istorijski promenljiva relacija.[6]

Skale za ispitivanje maskuliniteta[uredi | uredi izvor]

Postoje dve skale za ispitivanje maskuliniteta – BMS  i MRNS. Naime Brenon i Džuni su razvili BMS skalu da izmere individualnu ocenu normi vrednosti koje određuju. Njihova konceptualizacija centrirana je na četvorokomponentni model sa ukupno sedam supskala:

1)     „Nema devojačkih/mekušačkih stvari“

a) izbegavanje ženskosti, koja pokazuje verovanje da muškarac nikada ne bi trebalo da se bavi stereotipno ženskim aktivnostima;

b) prikrivanje emocija koja pokazuje da muškarci nikada ne bi trebalo da pokažu osećanja i emocije koja ih prikazuju kao osetljive;

2)     „Velika zverka/točak“

a) hranitelj porodice, koja kaže da muškarac treba da svojim radom obezbedi svoju porodicu;

b) obožavan i poštovan, koja govori da bi muškarac trebalo da bude cenjen i poštovan od strane drugih;

3)     „Snažan hrast“

a) izdržljivost/otpornost - po kojoj bi muškarci trebalo da su fizički čvrsti i neosetljivi na bol i patnju;

b) muškarac mašina – po kojoj bi muškarci trebalo da budu efikasni radnici, sigurni, samouvereni, odlučni, ozbiljni, istrajni i oni koji rešavaju probleme;

4)     „Dajte im pakao“

a) nasilje i

b) avantruru – muškarci bi trebalo da budu odvažni, sposobni da preuzmu rizik i upražnjavaju nasilje bez oklevanja.[7]

Tompson i Plek su u svojoj MRNS skali redukovali broj osnovnih dimenzija na tri. To je skala pomoću koje istraživač procenjuje stavove o maskulinitetu u tri različite oblasti: norma statusa i racionalnosti (koja se sastoji od uverenja da muškarac treba da ima uspeh na poslu i da obezbedi svoju porodicu, bude samouveren i nezavistan); norma izdržljivosti/grubosti (da muškarac nikada ne bi trebalo da pokazuje emocionalni ili fizički bol, da bi trebalo da se bavi fizičkim nasiljem i da uživa u opasnim situacijama); i norma izbegavanja ženskosti (da muškarac ne bi trebalo da se bavi aktivnostima koje su tradicionalno vezane za žene).[7]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Stanojević, Dragan (2018). Novo očinstvo u Srbiji - Sociološka studija o praksama i identitetima očeva. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Filozofski fakultet. str. 53. 
  2. ^ a b v Stanojević, Dragan (2018). Novo očinstvo u Srbiji - Sociološka studija o praksama i identitetima očeva. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Filozofski fakultet. str. 54. 
  3. ^ Banović, Branko (2011). (Ne)mogućnost istraživanja tradicionalnog crnogorskog maskuliniteta. Antropologija (1) 11. str. 174. 
  4. ^ Stanojević, Dragan (2018). Novo očinstvo u Srbiji - Sociološka studija o praksama i identitetima očeva. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Filozofski fakultet. str. 55. 
  5. ^ Stanojević, Dragan (2018). Novo očinstvo u Srbiji - Sociološka studija o praksama i identitetima očeva. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Filozofski fakultet. str. 56. 
  6. ^ Banović, Branko (2011). (Ne)mogućnost istraživanja tradicionalnog crnogorskog maskuliniteta. Antropologija (1) 11. str. 175. 
  7. ^ a b Banović, Branko (2011). (Ne)mogućnost istraživanja tradicionalnog crnogorskog maskuliniteta. Antropologija (1) 11. str. 169—170. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Stanojević, D. 2018. Novo očinstvo u Srbiji - Sociološka studija o praksama i identitetima očeva, Beograd, Univerzitet u Beogradu - Filozofski fakultet

Banović, B. 2001. (Ne)mogućnost istraživanja tradicionalnog crnogorskog maskuliniteta. Antropologija 1 (11), 161 - 180

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Маскулинитет&oldid=26930435”