Моћ

Из Википедије, слободне енциклопедије
Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Моћ је вишезначан и вишеслојан појам.[a] У истраживању овог појма могуће је издвојити, дисциплинарно, следећа значења: лингвистичко, филозофско, теолошко, антрополошко, психолошко, социолошко, политиколошко, правно. Такође, моћ се може изучавати с аспекта порекла, развоја, облика, структуре, функција, суштине и вредности. На основу ових приступа истраживању моћи развиле су се различите теорије и теоријски ставови.[4]

Најчешће се дефинише као могућност једног субјекта да наметне вољу другом, без обзира желео то овај или не.

Појам моћи[уреди]

Ослањајући се на уводни део чланка, даље следи приказивање значења појма моћи са аспекта различитих дисциплинарних приступа који су се развили при проучавању овог појма:

Моћ у филозофији[уреди]

Филозофију, када је о појму моћи реч, интересује превасходно суштина овог појма. У филозофском схватању појам моћ јавља се у три значења[5][4]:

  • моћ као пука моћ,
  • моћ као надмоћ и
  • моћ као могућност[6][b].

Моћ као пука моћ је у односу на човека неутрална. То је моћ коју поседују и природа и животиња и човек. Ту се ради о моћи опстанка, преживљавања, кретања и развоја. Непоседовање моћи у овом смислу значи застој, непокретност, распад, уништење.[4]

У значењу моћи као надмоћи субјект моћи је човек. Тако се моћ као надмоћ испољава у значењу владања, управљања, заповедања, угњетавања, присвајања, отимања. Оваква моћ подразумева хијерархију и зависност, односно надређене и подређене, тлачитеље и тлачене, итд.[4]

„Моћ попут кужне болести, окружи све што дирне, а покорност отрује гениј, кријепост, истину, слободу, од људи чини робље а од људског лика механички аутомат“.[11][10]

Перси Биш Шели

„Од свих узрока који деморализују и срозавају човека моћ је најистакнутији и најактвинији [...] Моћ тежи поткупљивању, а апсолутна моћ поткупљује апсолутно. Велики су људи скоро увек зли људи, чак и ако се не користе ауторитетом него утицајем а још више уколико се дода склоност или извјесност поткупљивања посредством ауторитета. Нема горе херезе од мисли да положај посвећује носитеља положаја“.[12][10]

Лорд Актон

Значење моћи као могућности односи се на човекове стваралачке потенцијале. Стваралаштво само по себи је моћ. Нема немоћног стваралаштва. Стваралачка моћ је откривање још рационалнијег, још употребљивијег и још хуманијег. Стваралачка моћ ослобађа човека од различитих врста зависности и успоставља односе међу људима на вишем и квалитетнијем нивоу. И моћ као надмоћ, ако није заснована на сили, насиљу и доминацији, може да носи у себи стваралачку могућност.[13]

„Једино мисли, на крају, трајно побећују моћ. Мисли разлажу моћ“.[14][10]

Иван Свитак

У овом смислу , значења моћи као надмоћи и моћи као могућности додирују се или поклапају.[15]

Моћ у социологији[уреди]

У социолошком схватању појма моћи најбитнија су два значења[5][15]:

Социолога интересује какве последице по друштво изазива моћ појединаца у односу према групи којој припада и друштву у којем дела. Такође, какве последице по друштво и друштвени развој настају утицајем моћи друштвених група. У том смислу, у социолошком схватаљу моћи истражују се облици, структура и функционисање моћи.[15]

Моћ у политици и политичким наукама[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Политичка моћ

У политици и политичкој науци појам моћи има средишње место. Први је овај појам у нововековној политичкој филозофији, у којој се зачињу модерне политичке науке, обрадио Томас Хобс. Према Хобсу, моћ човека чине „средства којима он тренутно располаже ради добијања неког будућег видљивог добра. Моћ је оригинална или инструментална“.[16][15] Човекову природну моћ „чине изванредне способности телесне или духовне, као што је необична снага, телесна кондиција, мудрост, вичност, дарежљивост, слободоумност, великодушност, племенитост.“[5][16][c] Инструментална моћ заснива се на наведеним природним способностима или, како наводи Хобс, на срећним стицајем околности и означава те способности као средства за постизање још већег богатства, уважавања и пријатељства. Међутим, највећа људска моћ за Хобса је моћ државе или моћ највећег броја људи, „удружених по споразуму у једну личност, природну или грађанску“.[5][18][16][d] Хобсово одређење моћи битно је утицало на каснију политичку и социјалну мисао. Један број савремених политичких мислилаца и социолога сматра да је Хобсово одређење моћи током времена само варирало на различите начине.[19][20]

Одређења моћи[уреди]

Ратничка моћ, статуа у Нанту
  • За разлику од овог (Аристотеловог) широког и начелног одређења моћи, Макс Вебер је дао специфичније и операционалније. Моћ, по Веберу, подразумева „изгледе једног човека или више људи да спроведу сопствену вољу у неком заједничком делању, чак и упркос отпору других који у том делању учествују."[22][21] У суштини Веберовог одређења моћи је наметање воље. Оно се може реализовати прихватањем (послушношћу, дисциплином) или сламањем отпора. За остваривање моћи, по Веберу, најуспешнија су средства дисциплина и власт. Ако се ова средства поседују, моћ неће остати само шанса, већ ће се у потпуном смислу реализовати. Из овог Веберовог схватања моћи један број аутора закључује да се у суштини моћ одређује као надмоћ.[21][e]
  • Роберт Бирстет моћ дефинише као латентну способност да се наметне сила у одређену друштвену ситуацију. За Бирстета моћ је друштвена појава. Он наглашава разликовање моћи од престижа, утицаја, власти, права, снаге и ауторитета. По њему, моћ се може јавити у формалној организацији, неформалној организацији и неорганизованој заједници.[25][21]
  • За Бертрана Расела моћ је „основни појам у друштвеним наукама у истом смислу у коме је енергија основни појам у физици“. Концепт моћи се, по Раселу, ограничава на „продукцију намераваних учинака“.[26][27]
  • За Феликса Опенхајма, пак, моћ је способност утицаја, ограничавања или кажњавања. Поседовати моћ значи „бити способан подредити друге нечијој контроли, односно ограничити њихову слободу."[5][28][f]
  • Према Роберту Далу, моћ има неко над неким у оној мери у којој може постићи да тај други учини нешто што иначе неби учинио.[30][28] У једном каснијем раду, Дал не остаје на овом потенцијалном одређењу моћи, већ у новом одређењу каже да она више није само значајан него успешан покушај. У првом одређењу имамо одређење поседовања моћи а у другом њеног коришћења.[28]
  • Значајно је поменути и одређење моћи Петера Бахрана и Мортона С. Бараца. По њима, „у оној мери у којој нека особа или група — свесно или несвесно — ствара или учвршћује препреке јавном претресању сукоба око мера политике, та особа или група има моћ“.[31] Њихово схватање моћи ослоњено је, или на принуду, или на утицај, или на ауторитет, или на манипулацију.[28]
  • За разлику од оваквог (изнад) схватања моћи, схватање Талкота Парсонса ослоњено је на ауторитет, сагласност и реализацију колективних циљева. Моћ је према Парсонсу, „уопштена способност да се обезбеди извршавање важећих обавеза од стране јединица у систему колективне организације, где се те обавезе легитимизују позивањем на њихову везу с колективним циљевима и где у случају непристајања може да се очекује привола путем негативних ситуационих санкција — ма каквим посредством се та правила вршила“.[32][28] Још треба додати да Парсонс моћ схвата „као успешан медиј за мобилисање предузетих или утврђених обавеза у интересу успешног колективног делања“.[33] Свака претња силом без легитимације или оправдања не може се, по њему, назвати употребом моћи.[28][5]
  • Никос Пуланцас моћ одређује као „способност једне друштвене класе да оствари своје специфичне објективне интересе."[34][35] Појам моћи не може се „применити на међуиндивидуалне односе или на односе чија се конституција испољава према одређеним околностима, као независна од свог места у проецесу производње, то јест, у класно подељеним друштвима, од класних борби: на пример на непријатељске односе, или на односе између чланова неког спортског удружења итд.“[36][35]
  • Интерес је у центру и Галбрајтова одређења моћи. По њему, „моћ је способност појединца или групе да своје интересе намећу другима“.[37][35][g]
  • Моћни и утицајни људи за Рајта Милса су они који су у „могућности да остварују своју вољу чак и онда када се томе други људи опиру“.[5][40] Само онај ко учествује у управљању крупним институцијама може бити моћан. За Милса је везана и концепција о моћи као сума — нули. Милс полази од става да је количина моћи у датом друштву одређена. Према томе, сваки би имао онолико моћи колико је другоме одузео или колико други не би имао.[5][35]
  • Разграничавајући и анализирајући појмове моћ, јачина, сила, снага Хана Арент сматра да „моћ никада није својство појединаца“. Моћ „припада групи и постоји само док група остаје на окупу. Када кажемо за некога да је на власти, у ствари говоримо о томе да га је известан број људи овластио да дела у њихово име. Онога тренутка када ишчезне група из које је потекла моћ (potestas in populo, без људи или групе не постоји моћ), његове власти исто тако нестаје."[41][5][35] За разлику од моћи, која је дељива, јачина је недељива јер припада појединцу. Јачини увек прети опасност од моћи множине да је надвлада и уништи. Када се појединац изједначи са моћи или је може надвладати, онда је у питању снага својствена сили. Уз помоћ насилних средстава појединац може да принуди многе или све на покорност. Сила може да разори и уништи моћ, али не може је заменити. Као пример повезивања силе и немоћи Хана Арент узима тиранију. Сила много лакше уништава моћ него јачину. Јачина може да се одупре сили или да је стоички подноси, али моћ не може.[42][h]
  • И Никлас Лухман моћ не одређује као доминацију. Моћ је за њега комуникацијски медиј. С теоријом комуникацијских медија настаје појам моћи. Моћ је „способност повећања учинка у променљивим друштвеним условима“.[46] Она подразумева да и поседник и поданик моћи у комуникацијском процесу селекционишу могућности. Моћ силу потеже само онда када хоће да промени систем чија се комплексност више не може конторлисати.[47]

Порекло, облици, структура и функције моћи[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Порекло[уреди]

По пореклу моћ извире из природних способности човека и из природе социјалних односа који настају у различитим историјским и друштвеним околностима и епохама. Изванредне природне способности везане су за појединце који на основу њих имају и располажу с моћима. Током историје људских друштава те појединачне моћи имале су снажан, некад и пресудан утицај на политичке заједнице и одређена друштва. Оно што је битно за коришћење тих моћи јесте њихова рационална и ирационална упортеба.

Облици[уреди]

Структура[уреди]

Функције[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ О значењима и тумачењима појма моћи погледати текст Ремона Арона[1]. Реч моћ у различитим језицима подразумева више значења. У латинском језику potentia значи моћ и силу, снагу а potestas моћ, власт поглаварску власт, владу итд. Француски језик, такође, користи две речи: puissance, моћ, снага; јачина, јакост, капацитет; сила, власт, ауторитет итд. и pouvoir, која у трећем значењу означава власт, моћ, снагу, способност; пуномоћ, овлашћење; надлежност итд. На немачком реч macht означава моћ, власт, област; силу, државу. Елијас Канети пише да је немачка реч macht готичког порекла, односно да се изводи из староготичког корена magan („моћи, успети“) и да није сродна, како се мисли, основи речи machen која значи „чинити“.[2][3]
  2. ^ По Францу Нојману „појам моћи обухвата два различита чињенична стања: власт над природом и власт над људима (под. Ч.Ч). Власт над природом је интелектуална власт која произилази из спознаје законитости вањске природе. То је оно знање које представља темељ продуктивности друштва. То је власт без моћи. Оно као такво не укључује власт над другим људима“.[7][8] За Ериха Фрома појам моћи има два значења. У првом моћ означава поседовање моћи над неким, способност да се њиме господари; а означава и поседовање моћи да се нешто учини, да се буде способан за нешто, да се буде потентан. Друго значење нема ничег заједничког с господарењем; оно изражава власт у смислу способности. Ако говоримо о немоћи, мислимо на то значење; не помишљамо на особу која није кадра да господари другима, већ на особу која није кадра да учини то што жели. Тако моћ може да означава једну од двеју ствари — господарење или потенцију.[9][10]
  3. ^ Хобс објашњава и разлику међу моћима. Тако „ученост представља малу моћ јер се споља не истиче и стога није ни код кога призната. И постоји само код малог броја људи, а и код њих само у погледу малог броја ствари. Јер наука је такве природе да само они који су и сами у знатној мери науком овладали могу схватити да неко њоме влада“.[17][10]
  4. ^ „Стога имати слуге значи моћ, имати пријатеље значи моћ. Јер то су уједињене снаге“.[16][10]
  5. ^ Тако Рајнхард Бендикс истиче да је „Веберова дефиниција моћи веома слична Клаузевицевој дефиницији рата“.[23][24]
  6. ^ Феликс Опенхајм сматра да његова дефиниција „покрива убеђивање (рационално и преваром), подстицање и застрашивање (укључујући манипулисање и 'неодлуке')“. Он такође даје преглед различитих тумачења моћи.[29][24]
  7. ^ У студији АНАТОМИЈА МОЋИ Галбрајт пише о три облика моћи: кондигној, компарацијској и кондиционираној. „Кондигна моћ постиже, потчињавање или послушност способношћу да појединцу или скупини намеће алтернативу за оно што они стварно желе и то алтернативу која је довољно неугодна или болна да се они одрекну оног што су жељели“. Компарацијска моћ онима који се желе „потчинити нуди позитивну, афирмативну награду — то јест, тако да појединцу који се потчинио да нешто што он сматра вриједним“. Кондиционирана моћ „остварује се тако да се мијењају вјеровања оних који се желе подчинити“. Три главна извора моћи по Галбрајту су: Личност, имовина и организација.[38][39]
  8. ^ За моћ, према Хани Арент, „не треба никакво оправдање, јер је својствена самом постојању политичких заједница; оно што јој је потребно је легитимитет“. Наиме, „моћ се јавља свуда где се људи удружују и заједнички делају али њена легитимност потиче из првобитног удруживања пре него из било које радње која је затим уследила“. Моћ, по њој, није средство за постизање циљева већ „услов који омогућава групи људи да мисли и дела служећи се категоријом средство — циљ“. Она тврди да „насиље може увек да уништи моћ; из револверске цеви рађа се најефикаснија заповест, коју прати тренутна и савршена послушност. Оно што се из ње не може никада родити је моћ“. Јер, „насиље се јавља када је моћ угрожена, али препуштено само себи оно на крају доводи до нестајања моћи“. Према Љубомиру Тадићу „Хана Арент је у први план истакла потенцијалност као конститутивни елемент моћи, а запоставила је значење моћи у њеном инструменталном облику. Иако је тиранија свакако образац немоћи, она је у политичком смислу истовремено и моћ друштвене немоћи, јер разара ткиво људског заједништва“.[43] Стивен Лукерс сматра да је одређење моћи Хане Арент ограничено јер је моћ означена као способност а не однос. Моћ се узима као „моћ да“ а занемарује „моћ над“[44][45]

Извори[уреди]

  1. ^ Raymond Aron, MACHT, POWER, PUISSANCE, PROSE DEMOCRATIQUE OU POESIE DEMONIAQUE u Raymond Aron, ETUDES SOCIOLOQUES, Presses Universitares de France, Paris 1988. pp. 43-67
  2. ^ Elias Canetti, MASA I MOĆ, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb 1984. pp. 233.
  3. ^ Чупић (2002), стр. 101.
  4. ^ а б в г Чупић (2002), стр. 81.
  5. ^ а б в г д ђ е ж з Moć, Enciklopedija političke kulture, Savremena administracija, Beograd, 1993.
  6. ^ Gajo Petrović, MOĆ, NASILJE I HUMANOST, čas. Praxis, br. 1-2/1970.
  7. ^ Franc Nojman, POLITIČKA ZNANOST U DEMOKRACIJI, čas. „Treći program“, br. 64, pp. 373, prevod iz knjige Franz L. Neumann, WIRTSCHAFT, STAAT, DEMOKRATIE, Aufsätze 1930-1954, Hrsg. A. Söllner, Surkamp Verlag, Frankfurt/Main, 1978.
  8. ^ Чупић (2002), стр. 101-102.
  9. ^ Erih From, BEKSTVO OD SLOBODE, Nolit, Beograd 1978. pp. 147.
  10. ^ а б в г д ђ Чупић (2002), стр. 102.
  11. ^ Percy Bysshe Shelley, u Lewis Mumford, MIT O MAŠINI, knj. 2, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb 1986. pp. 183.
  12. ^ Lord Acton u Franz Neumann, DEMOKRATSKA I AUTORITARNA DRŽAVA, Naprijed, Zagreb 1974. pp. 71.
  13. ^ Чупић (2002), стр. 81-82.
  14. ^ Иван Свитак, ГЛАВОМ КРОЗ ЗИД, Младост, Београд 1987. pp. 135.
  15. ^ а б в г д Чупић (2002), стр. 82.
  16. ^ а б в г Tomas Hobz, LEVIJATAN, Kultura, Beograd 1961. pp. 72.
  17. ^ Tomas Hobz, LEVIJATAN, Kultura, Beograd 1961. pp. 73.
  18. ^ Чупић (2002), стр. 82-83.
  19. ^ Љубомир Тадић, НАУКА О ПОЛИТИЦИ, Рад, Београд 1988. pp. 79.
  20. ^ Чупић (2002), стр. 83.
  21. ^ а б в г Чупић (2002), стр. 84.
  22. ^ Макс Вебер, ПРИВРЕДА И ДРУШТВО, II, Просвета, Београд 1976. pp. 30-31
  23. ^ Reinhard Bendix, MAX VEBER: AN INTELLECTUAL PORTRAIT, New York, 1962. pp. 290 u Eduard V. Walter, MOĆ I NASILJE, čas. Pogledi, br. 1/1984. pp. 62.
  24. ^ а б Чупић (2002), стр. 103.
  25. ^ O Birstetovom određenju moći u Robert Bierstedt, AN ANALYSIS OF POWER, American Sociological Review, 15, 1950. U ovom radu korišćeni su izvori o Birstetu - Josip Županov, SAMOUPRAVLJANJE I DRUŠTVENA MOĆ, Naše teme, Zagreb, 1969; pp. 108-109. i Ljubomir Tadić, NAUKA O POLITICI, Rad, Beograd 1988. pp. 81.
  26. ^ Bertrand Russel, POWER: A NEW SOCIAL ANALYSIS, Uniwin Reperbacks, London, Sydney, Wellington 1988. pp. 9 i 25.
  27. ^ Чупић (2002), стр. 84-85.
  28. ^ а б в г д ђ Чупић (2002), стр. 85.
  29. ^ Felix Oppenheim, POLITICAL CONCEPTS, Basil Blackwell, Oxford 1981. pp. 29-51.
  30. ^ Robert A. Dahl, THE CONCEPT OF POWER, Bihevioral Science, 2, 1957. pp. 201-205. u Steven Lukes, MOĆ: JEDNO RADIKALNO SHVATANJE, čas. Marksizam u svetu, br. 8/1980. pp. 193.
  31. ^ Peter Bachrach i Morton S. Baratz, TWO FACES OF POWER u POWER (Edited by John R. CHAMPLIN), Artherton Press. New York. 1971. ISBN . pp. 122.
  32. ^ Talcott Parsons, SOCIOLOGICAL THEORY AND MODERN SOCIETY, The Free Press. New York, Collier - Masmillan, London. 1967. ISBN . pp. 308.
  33. ^ Talcott Parsons, SOCIOLOGICAL THEORY AND MODERN SOCIETY, The Free Press. New York, Collier - Masmillan, London. 1967. ISBN . pp. 331.
  34. ^ Nicos Poulantzas, POLITIČKA VLAST I DRUŠTVENE KLASE, Komunist, Beograd, 1978. pp. 99.
  35. ^ а б в г д Чупић (2002), стр. 86.
  36. ^ Nicos Poulantzas, POLITIČKA VLAST I DRUŠTVENE KLASE, Komunist, Beograd, 1978. pp. 102.
  37. ^ John Kenneth Galbraiht, EKONOMIKA I DRUŠTVENI CILJEVI, Otokar Keršovani, Rijeka 1979. pp. 91.
  38. ^ John Kenneth Galbraith, ANATOMIJA MOĆI, Stvarnost, Zagreb, 1987. pp. 10-12
  39. ^ Чупић (2002), стр. 103-104.
  40. ^ С. Рајт Милс, ЕЛИТА ВЛАСТИ, Култура, Београд 1964. pp. 11.
  41. ^ Hannah Arendt, ON VIOLENCE, Alen Lane, The Penguin Press. London. 1970. ISBN . pp. 44.
  42. ^ Чупић (2002), стр. 86-87.
  43. ^ Љубомир Тадић, НАУКА О ПОЛИТИЦИ, Рад, Београд. 1988. ISBN . pp. 82.
  44. ^ Steven Lukes, MOĆ: JEDNO RADIKALNO SHVATANJE, čas. Marksizam u svetu, br. 8/1980. pp. 211.
  45. ^ Чупић (2002), стр. 104.
  46. ^ Niklas Luhmann, MOĆ KAO KOMUNIKACIJSKI MEDIJ, čas. Politička misao, br. 1-2/1980. pp. 107. Pogledati Luhmannove tekstove DRUŠTVENO ZNAČENJE MOĆI, čas. Politička misao, br. 4/1982. i ORGANIZIRANA MOĆ, čas. Naše teme, br. 6/1979. Ovi Luhmannovi tekstovi su iz knjige MACHT.
  47. ^ Чупић (2002), стр. 87.

Литература[уреди]

Види још[уреди]