Nani Moreti

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Đovani Moreti
Datum rođenja(1953-08-19)19. avgust 1953. (70 god.)
Mesto rođenjaBruniko, Italija
Zanimanjereditelj, glumac, producent
Aktivni period1976–
SupružnikSilvia Nono
DecaPietro Moretti
RoditeljiLuigi Moretti
Agata Apicella Moretti
NagradeZlatna palma (2001)

Nani Moreti (Bruniko, 19. avgust 1953), rođen kao Đovani Moreti, italijanski je reditelj, glumac, scenarista i producent.[1] Dobitnik je Zlatne palme 2001. godine na Kanskom festivalu filma za film Soba mog sina, Srebrnog medveda na Filmskom festivalu u Berlinu 1986. godine za film Misa je završena i Srebrnog lava 1981. godine na Filmskom festivalu u Veneciji za film Zlatni snovi.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Bruniku, 19. avgusta 1953. godine. Roditelji su mu poreklom iz Rima, otac Luiđi Moreti bio je profeor klasičnih nauka, a majka Agata bila je profesorka književnosti u gimnaziji. Odrastao je u Rimu i kao mlad pokazao je veliko interesovanje za bioskop i vaterpolo, igrao je za vaterpolo klub Lacio.

Karijera[uredi | uredi izvor]

Svoj rad započeo je kratkometražnim filmovima Poraz i Pašteta od guščije džigerice 1973. godine i naredne godine objavljuje Kako pričaš brate?. Svoj prvi dugometražni film Sam sebi dovoljan objavljuje 1976. godine kojim je dostigao veliku popularnost kod publike. Najveći uspeh doživljava nakon filma Ecce bombo 1978. koji je sam napisao, režirao i glumio. Bio je prikazan na Kanskom filmskom festivalu gde je doživeo neočekivani uspeh. Na Filmskom festivalu u Veneciji 1981. godine učestvovao je sa fimom Zlatni snovi gde je osvojio nagradu Srebrnog lava, međutim nije doživo tako veliki uspeh kod publike kao sa prethodna dva filma. Objavio je potom 1985. film Misa je završena za koji je dobio Srebrnog medveda na 36. međunarodnom Filmskom festivalu u Berlinu naredne godine. Veliku popularnost doneo mu je autobiografski film Dragi dnevniče koji je objavljen 1993. godine. Na festifalu filma u Kanu za ovaj film dodeljena mu je nagrada za najbolju režiju.[2] Zlatnu palmu je 2001. osvojio filmom Soba mog sina.[3]

Nani Moreti (2007)

Privatni život[uredi | uredi izvor]

Oženjen je Silvijom Nonom, ćerkom muzičara Luiđija None, sa kojom je 1996. godine dobio sina Pjetra koji je takođe glumac. Silvija i Nani razveli su se 2000. godine. Nani je ateista, ali više voli da kaže da "nije vernik". Živi u Rimu. Od 2002. godine je levičar i često je držao političke govore. Imao je tumor koji ga je inspirisao da napiše svoj kratkometražni autobiografski film od 8 minuta pod nazivom Autobiografija.[4] Postao je član žirija Kanskog filmskog festivala 2001. godine.[5]

Filmografija[uredi | uredi izvor]

Dugometražni filmovi[uredi | uredi izvor]

  • Sam sebi dovoljan (1976)
  • Ecce bombo (1978)
  • Zlatni snovi (1981)
  • Bjanka (1984)
  • Misa je gotova (1985)
  • Palombella rossa (1989)
  • Dragi dnevniče (1993)
  • April (1998)
  • Soba mog sina (2001)
  • Kajman (2006)
  • Imamo papu (2011)
  • Moja majka (2015)
  • Tri sprata (2021)

Kratkometražni filmovi[uredi | uredi izvor]

  • Poraz (1973)
  • Pašteta od guščije džigerice (1973)
  • Un autarchico a palazzo (1977)
  • Jedina država na svetu (1994)
  • Poslenji kupac (2003)
  • Poslednji šampion (2007)
  • Trg Macini (2017)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mughini, Giampiero. „Moretti, il poeta organizzatore”. Corriere della sera. 
  2. ^ „Nanni Moretti”. treccani.it. 
  3. ^ „La stanza del figlio”. festival-cannes.com. 
  4. ^ Carnevale, Lucrezia (3. 6. 2021). „Nanni Moretti: età, moglie, figlio, film, malattia, Instagram”. donnapop.it. 
  5. ^ Moriggi, Alessio (20. 1. 2012). „Cinema, Nanni Moretti presiederà la Giuria del Festival di Cannes”. tag24.it. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нани_Морети&oldid=27602228”