Нани Морети

С Википедије, слободне енциклопедије
Ђовани Морети
Датум рођења(1953-08-19)19. август 1953. (70 год.)
Место рођењаБруникo, Италија
Занимањередитељ, глумац, продуцент
Активни период1976–
СупружникSilvia Nono
ДецаPietro Moretti
РодитељиLuigi Moretti
Agata Apicella Moretti
НаградеЗлатна палма (2001)

Нани Морети (Брунико, 19. август 1953), рођен као Ђовани Морети, италијански је редитељ, глумац, сценариста и продуцент.[1] Добитник је Златне палме 2001. године на Канском фестивалу филма за филм Соба мог сина, Сребрног медведа на Филмском фестивалу у Берлину 1986. године за филм Миса је завршена и Сребрног лава 1981. године на Филмском фестивалу у Венецији за филм Златни снови.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Брунику, 19. августа 1953. године. Родитељи су му пореклом из Рима, отац Луиђи Морети био је профеор класичних наука, а мајка Агата била је професорка књижевности у гимназији. Одрастао је у Риму и као млад показао је велико интересовање за биоскоп и ватерполо, играо је за ватерполо клуб Лацио.

Каријера[уреди | уреди извор]

Свој рад започео је краткометражним филмовима Пораз и Паштета од гушчије џигерицe 1973. године и наредне године објављује Како причаш брате?. Свој први дугометражни филм Сам себи довољан објављује 1976. године којим је достигао велику популарност код публике. Највећи успех доживљава након филма Ecce bombo 1978. који је сам написао, режирао и глумио. Био је приказан на Канском филмском фестивалу где је доживео неочекивани успех. На Филмском фестивалу у Венецији 1981. године учествовао је са фимом Златни снови где је освојио награду Сребрног лава, међутим није доживо тако велики успех код публике као са претходна два филма. Објавио је потом 1985. филм Миса је завршена за који је добио Сребрног медведа на 36. међународном Филмском фестивалу у Берлину наредне године. Велику популарност донео му је аутобиографски филм Драги дневниче који је објављен 1993. године. На фестифалу филма у Кану за овај филм додељена му је награда за најбољу режију.[2] Златну палму је 2001. освојио филмом Соба мог сина.[3]

Nani Moreti (2007)

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Ожењен је Силвијом Ноном, ћерком музичара Луиђија Ноне, са којом је 1996. године добио сина Пјетра који је такође глумац. Силвија и Нани развели су се 2000. године. Нани је атеиста, али више воли да каже да "није верник". Живи у Риму. Од 2002. године је левичар и често је држао политичке говоре. Имао је тумор који га је инспирисао да напише свој краткометражни аутобиографски филм од 8 минута под називом Аутобиографија.[4] Постао је члан жирија Канског филмског фестивала 2001. године.[5]

Филмографија[уреди | уреди извор]

Дугометражни филмови[уреди | уреди извор]

  • Сам себи довољан (1976)
  • Ecce bombo (1978)
  • Златни снови (1981)
  • Бјанка (1984)
  • Миса је готова (1985)
  • Palombella rossa (1989)
  • Драги дневниче (1993)
  • Април (1998)
  • Соба мог сина (2001)
  • Кајман (2006)
  • Имамо папу (2011)
  • Моја мајка (2015)
  • Три спрата (2021)

Краткометражни филмови[уреди | уреди извор]

  • Пораз (1973)
  • Паштета од гушчије џигерицe (1973)
  • Un autarchico a palazzo (1977)
  • Једина држава на свету (1994)
  • Послењи купац (2003)
  • Последњи шампион (2007)
  • Трг Мацини (2017)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Mughini, Giampiero. „Moretti, il poeta organizzatore”. Corriere della sera. 
  2. ^ „Nanni Moretti”. treccani.it. 
  3. ^ „La stanza del figlio”. festival-cannes.com. 
  4. ^ Carnevale, Lucrezia (3. 6. 2021). „Nanni Moretti: età, moglie, figlio, film, malattia, Instagram”. donnapop.it. 
  5. ^ Moriggi, Alessio (20. 1. 2012). „Cinema, Nanni Moretti presiederà la Giuria del Festival di Cannes”. tag24.it. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нани_Морети&oldid=27602228”