Мигел Анхел Астуријас

Из Википедија

Мигел Анхел Астуријас (шп. Miguel Angel Asturias), рођен 1899. у Гватемали и умро 1974. у Мадриду. Добитник Нобелове награде за књижевност 1967. године.

Романописац и приповедач магичног реализма, био је под утицајем надреализма. Међутим, убрзо показује велико интересовање за индијанску митологију, сопствену домовину, живот сељака под колонијалним јармом, што се може видети још у самим насловима његових дела.

Студирао је на Сорбони, у Паризу, старе религије америчког континента. Под утицајем тих студија, као и сопствених истраживања Попол Вуха (шп. Popol Vuh), свете књига Маја Киче, 1930. године написао је Гватемалске легенде (шп. Leyendas de Guatemala), дело које реконструише живот и културу Маја.

Рођен је у доба диктатуре Естраде Кабрере(шп. Estrada Cabrera), у чије време у Гватемалу долази компанија Јунајтид Фрутс (енгл. United Fruit Company). Био је сведок прогона, чак и у сопственој породици, што је оставило дубок и неизбрисив траг који се огледа од самог почетка његове књижевне каријере у аверзији према апсолутној моћи. У току свог првог боравка у Паризу, почиње да пише роман Господин председник (енгл. El señor presidente) на основу једне кратке приче под насловом Политички просјаци (шп. Los mendigos políticos) коју никад није о бјавио и која је била директна алузија на то доба диктатуре.

Када се вратио у Гватемалу, друга диктатура, диктатура Хорхеа Убика (шп. Jorge Ubico) утиче на Астуријасово књижевно дело које је једно време искључиво лирске природе. Из тог периода су Емуло Липолидон шп. Emulo Lipolidón; 1935), Сонети (шп. Sonetos; 1937), и други.

Одлази у Мексико, где коначно 1946. године објављује роман Господин председник, оштар напад на све врсте америчких "каудиљизама".

Одлази у Буенос Ајрес где започиње дипломатску каријеру. Године 1951. објављује Јак ветар (шп. Viento fuerte), први роман у Трилогији банана (шп. trilogía bananera), романима у којима обрађује беспоштедну експлоатацију Индијанаца и гватемалских природних богатстава компаније Јунајтид Фрутс. Следеће године објављује роман Људи од кукуруза (шп. Hombres de maíz) (1952.). Други део трилогије, Зелени папа, објављен је 1954. године. Године 1960. објављује и тречи део ове трилогије, Очи покојника (шп. Los ojos de los enterrados).

Доласком на власт пуковника Хакоба Арбенса (шп. Jacobo Arbenz) долази до политичке промене у Гватемали. Пуковник национализује земљу која је припадала северноамеричкој компанији Јунајтид Фрутс. Међутим, Арбенс ће убрзо бити збачен с власти о чему ће Астуријас писати у Викенду у Гватемали (шп. Week-end en Guatemala) (1956.).

Следе године изгнанства од којих неке проводи у Буенос Ајресу радећи као новинар. После рехабилитације 1960. године, радио је у различитим земљама као амбасадор.