Роберт де Ниро

С Википедије, слободне енциклопедије
Роберт де Ниро
Роберт де Ниро 2016. године
Лични подаци
Пуно имеРоберт де Ниро Млађи
Датум рођења(1943-08-17)17. август 1943.(80 год.)
Место рођењаЊујорк, Њујорк, САД
Занимањеглумац, редитељ, продуцент
Породица
СупружникДајана Абот (19761988)
Грејс Хајтауер (1997—данас)
Рад
Активни период1965—данас
tribecafilm.com
Веза до IMDb-а

Роберт де Ниро Млађи (енгл. Robert De Niro, Jr.; Њујорк, 17. август 1943) амерички је глумац.[1]

Његова прва главна улога је улога у филму Bang the Drum Slowly. Године 1974. глуми младог дон Вита Корлеонеа и улога у том филму му доноси Оскара за најбољег споредног глумца. Познат је по својој дугогодишњој сарадњи са филмским режисером Мартином Скорсезеом. Та сарадња је почела 1973. улогом у филму Опасне улице, а за улогу Џејка Ла Моте у Скорсезеовом Разјареном бику био је награђен Оскаром за најбољег глумца 1980. године. За Оскара је био номинован за улоге у Скорсезеовим филмовима Таксиста (1976) и Рт Страха (1991), а такође је био номинован и за улоге у филму Ловац на јелене (1978) и у филму Буђења (1990). Познат је и као ученик познате глумачке школе коју је водила глумица Стела Адлер. Себе сматра Итало-Американцем и има итало-амерички нагласак.

Рана каријера[уреди | уреди извор]

Де Ниро је рођен у Њујорку, као син Роберта де Нира старијег, апстрактног експресионистичког сликара, вајара и песника италијанског порекла (Де Ниров чукундеда је био италијански имигрант из села Феразано, Молизе) и Вирџиније Адмирал која се такође бави сликарством. Они су се срели на часовима сликања код Ханса Хофмана у Провинстауну, Масачусетс. Родитељи су му се развели кад је имао две године. Његов биограф Џон Бакстер тврдио је да је његов отац био хомосексуалац и да је био у односима са песником Робертом Данканом, драмским писцем Тенесијем Вилијамсом и сликаром Џексоном Полоком.

Де Ниро је прво похађао Little Red School House а касније га је мајка уписала на Високу школу музике и уметности у Њујорку. Напустио ју је кад је имао 13 година и придружио се уличној банди у Малој Италији где је зарадио надимак Bobby Milk (Боби Млекце) захваљујући својој свом белом тену. Затим се посвађао с оцем, иако су се касније помирили када је, у 18 година, отишао за Париз да врати оца кући, који је почео да пати од депресије. Де Ниро је похађао Конзерваторијум Стеле Адлер, као и Глумачки студио Лија Страсберга (иако је Де Ниро дошао у сукоб са Страсберговим методама, а своје чланство је користио само зарад професионалног престижа). Са 16 година појавио се у Чеховљевом Медведу.

Филмска каријера[уреди | уреди извор]

Роберт де Ниро, фотографија из 1988. године

Прву значајну сарадњу имао је у 20. години са Брајаном де Палмом 1963. кад се појавио у филму Венчање; тај филм, међутим, није изашао до 1969.[1] Већину шездесетих је провео радећи у позоришним радионицама и оф-Бродвеј продукцијама. Играо је малу улогу у француском филму Три собе на Менхетну (Three Rooms in Manhattan, 1965) а поново је радио са Де Палмом на филмовима Поздрави из 1968. и Здраво, мама из 1970. године.

Привукао је пажњу јавности 1973. године улогом болесног хватача Јенкија у Лакше мало с бубњевима. Исте године започео је плодну сарадњу са Скорсизом незаборавном улогом малог мафијашког преваранта Џонија Боја у филму Улице зла, у коме је Харви Кајтел глумио Чарлија. Следила је изузетно успешна сарадња глумца и режисера у филовима као што су Таксиста (1976), Њујорк, Њујорк (1977), Разјарени бик (1980), Краљ комедије (1983), Добри момци (1990), Рт страха (1991) и Казино (1995). У овим филмовима Де Ниро је углавном глумио „шармантне социопате”. Таксиста је посебно значајан за Де Нирову каријеру; митска улога Тревиса Бикла избацила га је у звезде и заувек повезала Де Нирово име с познатим Бикловим монологом You talkin' to me? (Мени кажеш?).

Године 1978, Де Ниро је играо Мајкла Вронског у славном филму о Вијетнамском рату Ловац на јелене.[1] Друга значајна улога била је у филму Серђа Леонеа Било једном у Америци, у коме је глумио јеврејског гангстера Дејвида Тупавог Аронсона (1984). Од средине осамдесетих Де Ниро је почео повремено да глуми комичне роле и постигао је велики успех и у том жанру, филмовима као што су Бразил (1985), Поноћна трка (1988), Wag the Dog (1997), Гангстер под стресом (1999), Гангстер под стресом 2 (2002), Упознај моје родитеље (2000) и Упознајте Фокерове (2004).

У касним деведесетим Де Ниро је почео да улаже у подручје Трибека у Њујорку, установљавајући филмски студио и филмски фестивал. Де Ниро је касније признао да је неке исподпросечне филмове, које је снимио у деведесетим, снимао само да би обезбедио новчану подршку овом добротворном подухвату.

Освојио је два Оскара: као најбољи глумац за улогу у Разјареном бику и за споредну улогу у филму Кум 2.[1]

Занимљиво је да су Де Ниро и Марлон Брандо једини пар глумаца који су добили награде глумећи исти лик: Брандо за улогу старог Дон Вита Корлеонеа (иако је награду одбио) у филму Кум, док је Де Ниро касније добио награду за улогу младог Вита у филму Кум 2. Брандо и Де Ниро нису радили заједно на сцени све до филма Скор (Погодак, 2001). Де Ниро се у ствари пријавио за улогу Сонија у првом „Куму”, али је улога додељена Џејмсу Кану. Када је режисер Френсис Форд Копола припремао „Кума 2” сетио се Де Нира и знао да ће он да глуми младог Вита Корлеонеа.

Хваљен због своје посвећености улогама, Де Ниро се удебљао 27 килограма и узимао часове из бокса да би портретисао Џејка ЛаМоту у Разјареном бику, састругао зубе због филма Рт страха и научио да свира саксофон због филма Њујорк, Њујорк.

Де Нира сматрају вештим посматрачем физичких покрета и детаља и зато је перфекциониста. Често га упоређују с другом глумачком иконом Ал Пачином, с којим је глумио у Куму 2 1974, Врелина 1995. и Оправдано убиство 2006. године.

Он је режирао Добри пастир (2006), у коме глуми заједно с Метом Дејмоном и Анџелином Џоли. Филм ће обележити повратак глумца Џоа Пешија, који је био ван сцене скоро деценију, у малој улози.

Де Ниро је сувласник отменог ресторана „Рубикон” у Сан Франциску, заједно са Френсисом Фордом Кополом и Робином Вилијамсом.

Лични живот[уреди | уреди извор]

Де Ниро се двапут женио. Има усвојену кћерку Дрину (име је добила по реци Дрини)[2] и сина Рафаела из првог брака с Дијаном Абот, те два сина — Џулијана Хенрија и Арона Кендрика из дуготрајне везе с бившим фото моделом Туки Смит. Дечаци близанци су зачети оплодњом ин витро. Рафаел, бивши глумац, сада је у послу са некретнинама у Њујорку. Крајем 2004. Де Ниро се поново оженио својом другом женом, Грејс Хајтауер, бившом стјуардесом. Њихов син Елиот је рођен 1998. Брачни пар је кратко после тога поднео захтев за развод, наводно због неслагања око, између осталог, Де Нировог „радохолизма”. Ова бракоразводна парница никад није званично окончана.

Де Ниро и Грејс живе у Њујорку где су се поново венчали. Де Ниро има одранија места становања на источној и западној страни Менхетна.

Де Ниро, чији су преци са очеве стране емигрирали из Италије, требало је да добије почасно италијанско држављанство на Филмском фестивалу у Венецији у септембру 2004. Међутим, Ред синова Италије у Америци уложио је протест италијанском премијеру Берлусконију тврдећи да је Де Ниро нанео штету угледу Италијана и Итало-Американаца јер их стално представља као криминалце. Министар културе Ђулијано Урбани одбио је те приговоре и свечаност је одложена за октобар у Риму. Расправе су се поново разбуктале када се Де Ниро није појавио на два медијска догађаја тог октобра у Италији. То је подгрејало шпекулације да он заправо не жели ту почаст. Де Ниро је то негирао, оправдавајући своје непојављивање „озбиљним комуникацијским проблемима” који нису на време отклоњени, тврдећи да је „последња ствар коју би урадио да увреди некога” и да „воли Италију”. Урбани се нада да ће ускоро уручити признање, иако није одређен тачан датум. Иако у Де Нировим венама тече и ирска, немачка, холандска и француско-британска крв), он је изјавио да се идентификује „више са својим италијанским делом, него с осталима.”

Де Ниро је верни симпатизер Демократске странке и вербално је подржао Ала Гора на председничким изборима 2000. и Џона Керија 2004. Године 1998. лобирао је у конгресу против смењивања председника Клинтона (он је лични пријатељ породице Клинтон), а у августу 2004. објавио је да неће да прими почасно италијанско држављанство лично да не би обесхрабрио Италијане који живе у Америци да не гласају за Керија, што је изазвало даље расправе око те почасти.

Иако је откривен 2003, Де Ниро је држао у тајности да има рак простате, али се верује да се подвргао простатектомији.

Он је висок 175 cm. Леворук је.

Велики је пријатељ глумца Џоа Пешија и пријатељ је и са Новаком Ђоковићем.

Награде[уреди | уреди извор]

Награђен[уреди | уреди извор]

Год. Награда Категорија Филм
1974. Оскар Најбољи споредни глумац Кум 2
1980. Оскар Најбољи главни глумац Разјарени бик
1981. Златни глобус Најбољи главни глумац (драма) Разјарени бик

Номинован[уреди | уреди извор]

Год. Награда Категорија Филм
1976. Оскар Најбољи главни глумац Таксиста
1978. Оскар Најбољи главни глумац Ловац на јелене
1990. Оскар Најбољи главни глумац Буђења
1991. Оскар Најбољи главни глумац Рт страха
1976. БАФТА Најбољи новајлија Кум 2
1977. БАФТА Најбољи главни глумац Таксиста
1980. БАФТА Најбољи главни глумац Ловац на јелене
1982. БАФТА Најбољи главни глумац Разјарени бик
1984. БАФТА Најбољи главни глумац Краљ комедије
1991. БАФТА Најбољи главни глумац Добри момци
1977. Златни глобус Најбољи главни глумац (драма) Таксиста
1978. Златни глобус Најбољи главни глумац (мјузикл или комедија) Њујорк, Њујорк
1979. Златни глобус Најбољи главни глумац (драма) Ловац на јелене
1989. Златни глобус Најбољи главни глумац (мјузикл или комедија) Поноћна трка
1992. Златни глобус Најбољи главни глумац (драма) Рт страха
2000. Златни глобус Најбољи главни глумац (мјузикл или комедија) Мафијаш под стресом
2001. Златни глобус Најбољи главни глумац (мјузикл или комедија) Њени родитељи

Филмографија[уреди | уреди извор]

Улоге Роберта де Нира
Година
Српски назив
Изворни назив
Улога
Напомена
1968. Поздрави Greetings Jon Rubin
1969. Sam's Song Sam Nicoletti
1969. Венчање The Wedding Party Cecil
1970. Bloody Mama Lloyd Barker
1970. Здраво, мама Hi, Mom! Jon Rubin
1971. Jennifer on My Mind Mardigian
1971. Born to Win Danny
1971. The Gang That Couldn't Shoot Straight Mario Trantino
1973. Лакше мало с бубњевима Bang the Drum Slowly Bruce Pearson
1973. Улице зла Mean Streets John 'Johnny Boy' Civello
1974. Кум 2 The Godfather: Part II Вито Корлеоне
1976. Таксиста Taxi Driver Travis Bickle
1976. Двадесети век Novecento Alfredo Berlinghieri
1976. Последњи магнат The Last Tycoon Monroe Stahr
1977. Њујорк, Њујорк New York, New York Jimmy Doyle
1977. The Godfather Saga Young Vito Corleone
1978. Ловац на јелене The Deer Hunter Michael Vronsky
1980. Разјарени бик Raging Bull Jake La Motta
1981. True Confessions Des Spellacy
1983. Краљ комедије The King of Comedy Rupert Pupkin
1984. Било једном у Америци Once Upon a Time in America David 'Noodles' Aaronson
1984. Заљубљивање Falling in Love Frank Raftis
1985. Бразил Brazil Archibald 'Harry' Tuttle
1986. Мисија The Mission Rodrigo Mendoza
1987. Анђеоско срце Angel Heart Louis Cyphre
1987. Несаломиви The Untouchables Ал Капоне
1988. Поноћна трка Midnight Run Jack Walsh
1989. Бритва Jacknife Joseph 'Jacknife' Megessey
1989. Ми нисмо анђели We're No Angels Ned
1990. Stanley & Iris Stanley Everett Cox
1990. Добри момци Goodfellas Jimmy Conway
1990. Буђења Awakenings Leonard Lowe
1991. Guilty by Suspicion David Merrill
1991. Повратни удар Backdraft Donald 'Shadow' Rimgale
1991. Рт страха Cape Fear Max Cady
1992. Mistress Evan M. Wright
1992. Ноћ и град Night and the City Harry Fabian
1993. Mad Dog and Glory Wayne 'Mad Dog' Dobie
1993. Дечаков живот This Boy's Life Dwight Hansen
1993. A Bronx Tale Lorenzo Anello
1994. Франкенштајн Frankenstein The Creature
1995. Cent et une nuits de Simon Cinéma, Les Le mari de la star-fantasme en croisière
1995. Казино Casino Sam 'Ace' Rothstein
1995. Врелина Heat Neil McCauley
1996. Обожавалац The Fan Gil Renard
1996. Спавачи Sleepers Father Bobby
1996. Марвинова соба Marvin's Room Dr. Wally
1997. Земља полицајаца Cop Land Lt. Moe Tilden
1997. Ратом против истине Wag the Dog Conrad Brean
1997. Џеки Браун Jackie Brown Louis Gara
1998. Велика очекивања Great Expectations Arthur Lustig
1998. Ронин Ronin Sam
1999. Мафијаш под стресом Analyze This Paul Vitti
1999. Flawless Walt Koontz
2000. The Adventures of Rocky & Bullwinkle Fearless Leader
2000. Људи од части Men of Honor Chief Leslie W. 'Billy' Sunday
2000. Њени родитељи Meet the Parents Џек Бернс
2001. 15 минута славе 15 Minutes Detective Eddie Flemming
2001. Плен The Score Nick Wells
2002. Showtime Det. Mitch Preston
2002. Град на обали City by the Sea Винсент Ламарка
2002. Мафијаш под стресом 2 Analyze That Paul Vitti
2004. Дар од Бога Godsend Richard Wells
2004. Shark Tale Don Lino глас
2004. Упознајте Фокерове Meet the Fockers Jack Byrnes
2004. The Bridge of San Luis Rey Archbishop of Peru
2005. Жмурке Hide and Seek David Callaway
2006. Добри пастир The Good Shepherd Bill Sullivan
2007. Stardust Captain Shakespeare
2007. What Just Happened? Art Linson
2008. Правично убиство Righteous Kill
2008. The Winter of Frankie Machine Frankie Machine
2008. Sugarland Señor Fanjul
2008. First Man Business Mogul/First Man
2010. Упознајте мале Фокерове Little Fockers Џек Бернс
2011. Године љубави Manuale d'amore 3 Адриан
2011. Нова година у Њујорку New Year's Eve Стен Харис
2012. У добру и у злу Silver Linings Playbook Патрицио „Пет” Солтано старији
2013. Сезона убијања Killing Season Бен Форд
2015. Млађи референт The Intern Бен Витакер
2015. Џој Joy Руди Мангано
2016. Декица пуштен са ланца Dirty Grandpa Ричард „Дик” Кели
2016. Руке од камена Hands of Stone Реј Арсел
2019. Ирац The Irishman Френк „Ирац” Ширан
2019. Џокер Joker Мари Френклин
2020. Рат с деком The War with Grandpa Ед Марино
2022. Амстердам Amsterdam Гил Диленбек
2023. Празници на италијански About My Father Салво Манискалко
2023. Убиства под цветним месецом Killers of the Flower Moon Вилијам Хејл

Хонорари[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г „Роберт Де Ниро-Биографија”. Синеманија-Све о седмој уметности. Архивирано из оригинала 27. 01. 2019. г. Приступљено 30. 1. 2019. 
  2. ^ Биографија Дрине де Ниро на IMDb-у. Приступљено 24. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]