Nebojša Vujović

Nebojša Vujović
Datum rođenja	(1957-00-00)1957.
Mesto rođenja	Prizren, NR Srbija, SFR Jugoslavija

Nebojša Vujović (Prizren, 1957) nekadašnji diplomata SRJ i Srbije.

Rođen je 1957. godine u Prizrenu. Otac Andrija bio je službenik SUP-a, majka Ilinka učiteljica, kasnije profesor književnosti. Zbog prirode selili su se iz mesta u mesto (Prizren, Đakovica, Priština), pa je Nebojša menjao škole. Studirao je i završio prava na Pravnom fakultetu u Prištini. Odmah posle fakulteta ušao u diplomatiju. Godine 1993. bio je sekretar u jugoslovenskoj ambasadi u Vašingtonu.

Bio je vicekonzul SRJ u Sidneju, u Australiji, a nakon toga kao politički diplomata i šef Misije SRJ u Sjedinjenim Američkim Državama.

Bio je ambasador u MIP-u, pomoćnik ministra spoljnih poslova i predsednik Komiteta za saradnju s KFOR-om i UNMIK-om. Bio je izaslanik predsednika Vlade Srbije u periodu od 2004.-2009.

Učestvovao je na mirovnoj konferenciji u Dejtonu, kao i na vojno-tehničkim pregovorima u Kumanovu, koji su rezultirali sporazumom o prekidu NATO bombardovanja SRJ. Kumanovski sporazum je pretočen u rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1244.

Na pregovorima u Dejtonu imao je značajnu ulogu. Po njegovom svedočenju „svi papiri u Dejtonu išli preko njega“. U javnosti je poznat po sceni u kojoj ga je tadašnji predesednik SRJ Slobodan Milošević gađao papirima koje mu je doneo kao predlog SAD o rešavanju pitanja mira na prostoru Kosova i Metohije. Događaje vezane za pregovore detaljno je opisao u svojoj knjizi „Poslednji let iz Dejtona. Pregovori iza zatvorenih vrata“.

„Odmah posle doručka prišao mi je Džon Barli i rekao da moramo da razgovaramo nasamo. Ustao sam i pošli smo ka našoj konferencijskoj sali u hotelu. Barli je izvadio dokument od otprilike deset, petnaest stranica, stavio ga na sto i rekao: ‘Nebojša, u hotelu ‘Holidej in’ već neko vreme boravi Bujar Bukoši, Albanac iz Frankfurta, koji je predstavnik Ibrahima Rugove u Evropi. On je u organizaciji svojih prijatelja iz Amerike doveo Rugovu ovde. I Rugova je u hotelu ‘Holidej in’, imali smo sastanak sa njima, i uradili smo predlog dokumenta o rešavanju situacije na Kosovu.“ Rekao sam da je ovo mirovna konferencija o BiH, da Kosovo nije ni u kakvom planu i zatražio da mi objasni o čemu se radi. Odgovorio mi je da već nekoliko meseci njihovi eksperti i diplomate razgovaraju sa predstavnicima Albanaca sa Kosova kako se situacija, koja je tamo nepodnošljiva, nekako umirila i našla neko sveobuhvatno političko rešenje za Kosovo. Dokument koji je bio na stolu predviđao je da se Kosovu da široka autonomija kako bi Albanci bili zadovoljni, da se izgrade njihove institucije, koje su oni davno napustili i da im se da mogućnost da sami uređuju svoj život i razvoj. Centralizovani uticaj iz Beograda trebalo bi da bude smanjen, ali je Barli tvrdio da to rešenje podrazumeva ostanak Kosova u okviru Srbije i ne predviđa nikakvu nezavisnost. Stav američke administracije, a posebno grupe kongresmena koji su razgovarali sa predsednikom Klintonom, bio je da treba iskoristiti mirovnu konferenciju u Ohaju da se proširi tema da se pronađe sveobuhvatno rešenje i za Bosnu i za Kosovo. Tu grupu kongresmena su predvodili Eliot Engel, kongresmen iz Njujorka, i Dejn Rorabaher, kongresmen iz Kalifornije. Njih dvojica su u proteklom periodu kosponzorisali barem 25 rezolucija u američkom Kongresu sa raznoraznim osudama Srbije zbog situacije na Kosovu. Prema njihovom mišljenju, Kosovo je bila sledeće potencijalna kriza, koja već kuca na vrata, a o čemu govore svakodnevne demonstracije u Prištini. Srpska policija nekad primenjuje silu, nekad ne primenjuje, a Stejt department prati i reaguje u skladu s tim. Smatrali su da je sada prilika kada se rešava ovako kompleksan problem BiH, da se u paketu reši sve. Barlo mi je rekao: „Molim te, predaj ovaj papir, koji je dosta uravnotežen i izbalansiran, predsedniku Miloševiću. Reci mu da su rukovodstvo SAD i predsednik Klinton prihvatili da se ova tema uključi u konferenciju. Neka predsednik Milošević pogleda nacrt rešenja za Kosovo i prateća dokumenta o promenama ustava Kosova, a SAD će sa svoje strane izvršiti odgovarajući politički i svaki drugi pritisak koji im je na raspolaganju da Albanci s Kosova prihvate ovakvo rešenje. Već su dobili načelni pristanak Ibrahima Rugove. On želi da razgovara sa predsednikom Miloševićem. Dolazi vikend, biće manje ljudi u bazi, dobra je prilika da u tajnosti porazgovaraju“ - piše u knjizi Vujović, uz opasku da mu je Barli poželeo i „good luck“, znajući da njegov zadatak nimalo neće biti lak. „Ušao sam kod Miloševića, predao mu papire i sve detaljno ispričao. Milošević je pročitao dokument i ljutito ustao. Zatim je snažno zgužvao papire i gađao me njima u glavu. Nikada neću zaboraviti njegove reči: ‘Je l’ se oni to sa mnom zajebavaju? Pa šta oni misle ko sam ja, kakvo Kosovo, to je unutrašnje pitanje Srbije, ne dolazi u obzir! Reci tim tvojim vašingtonskim prijateljima da ne dolazi u obzir da se sa mnom zajebavaju! Jer ako se budu zajebavali, dobiće dobro zajebavanje!’ Goran Milinović je stajao kao ukopan. Ja sam se sagnuo, pokupio papire, polako izašao iz sobe i otišao kod Jovice. ‘Evo kako sam prošao.’ ‘Mogao sam i da pretpostavim’, odgovorio je zamišljeno. Naravno, morao sam da obavestim Barlija i da mu prenesem poruku od Miloševića. Telefonirao sam mu, pa smo se opet sastali na istom mestu u konferencijskoj sali hotelu ‘Houp’. Vratio sam mu one izgužvane papire. I dan-danas mi je žao što nisam napravio kopiju, mada sam ono što sam pročitao dobro zapamtio. Miloševićeve reči sam malo preoblikovao, rekavši da je predsednik Milošević poručio da se prenese američkoj strani koja je donela dokument, da je on došao da rešava krizu u BiH u dobroj veri i političkoj želji da se to reši, a da je Kosovo unutrašnje pitanje Srbije i da ne dolazi u obzir da se ono stavlja na dnevni red mirovnih razgovara. Barli je uzeo papire i rekao: ‘U redu, Nebojša, ja ću da informišem američku delegaciju. Reći ću Holbruku i Hilu, oni me čekaju. A oni će već obavestiti američko rukovodstvo. Samo, mislim, Nebojša, da je ovo propuštanje možda poslednje šanse da se situacija na Kosovu reši na uravnotežen, balansiran, opšte prihvatljiv način i da će verovatno nevolja tek da dođe.’

Po završetku diplomatske karijere, do 2011. bio je generalni direktor „Hemofarm USA“ korporacije sa sedištem u Vašingtonu, tada najvećim srpskim izvoznikom u Americi. Nakon toga savetnik predsednika nemačke kompanije „Stada“ iz Frankfurta i partner u njujorškoj advokatskoj firmi „Lanza, Reich & Daniel”.