Pasivno-agresivno ponašanje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Pasivno-agresivno ponašanje karakteriše obrazac pasivnog neprijateljstva i izbegavanja direktne komunikacije.[1] Neaktivnost u kojoj je neka akcija društveno uobičajena je tipična pasivno-agresivna strategija. Takvo ponašanje ponekad primenjuju saradnici, što izaziva preterivanje ili zbrku. To može biti izraz poteškoće u suočavanju sa nečijim negativnim emocijama.

Predstavlja postupak ako je ovakvo ponašanje povremeno i ne ometa u suštini socijalnu ili profesionalnu funkciju ili odnose; predstavlja ponašanje ako se koristi češće.

Primena[uredi | uredi izvor]

Psihologija[uredi | uredi izvor]

U psihologiji, pasivno-agresivno ponašanje karakteriše uobičajeni obrazac neaktivnog otpora očekivanim radnim zahtevima, protivljenje, potisnutost tvrdoglavost i negativni stavovi kao odgovor na zahteve za normalnim nivoima performansi koje očekuju drugi.[2] Najčešće se javlja na radnom mestu, gde otpor pokazuje indirektno ponašanje kao odugovlačenje, zaboravnost i svrhovita neefikasnost, posebno kao reakcija na zahteve autoritarnih ličnosti, ali može se javiti i u međuljudskim kontekstima.[3]

Drugi izvor karakteriše pasivno-agresivno ponašanje kao: "osobina ličnosti koja je obeležena sveprisutnijim uzorkom negativnih stavova i karakterizirana pasivnim, ponekad opstrukcionističkim otporom da se ispune očekivanja u međuljudskim ili profesionalnim situacijama. Ponašanja: naučena bespomoćnost, odugovlačenje, tvrdoglavost, ogorčenost, potisnutost ili namerni (ponovljeni) neuspesi u izvršavanju traženih zadataka za koje je pojedinac (često izričito) odgovoran". Ostali primeri pasivno-agresivnog ponašanja mogu uključivati izbegavanje direktne ili jasne komunikacije, izbegavanje problema, strah od intimnosti ili konkurencije, traženje opravdanja, okrivljavanje drugih, opstrukcionizam, izigravanje žrtve, izricanje usaglašenosti sa zahtevima, sarkazam, uskraćivanje komplimenata i skrivanje ljutnje.[4]

Teorije konfilkta[uredi | uredi izvor]

U teorijama konflikta, pasivno-agresivno ponašanje može ličiti na ponašanje koje je bolje opisano malicioznošću, jer se sastoji od namernih, aktivnih, ali pažljivo zakrivljenih neprijateljskih činova koji se po karakteru razlikuju od neasertivnog stila pasivnog otpora.

Poslovno okruženje[uredi | uredi izvor]

Pasivno-agresivno ponašanje radnika i rukovodioca šteti jedinstvu i produktivnosti tima. Primer kaže: "Najgori slučaj pasivno-agresivnog ponašanja uključuje destruktivne stavove poput negativnosti, mržnje, ogorčenosti, odugovlačenja," zaboravljanja "da se nešto učini, hronična zakašnjenja i namerne neefikasnosti." Ako se ovo ponašanje zanemari, to može rezultirati smanjenom efikasnošću kancelarije i frustracijom među radnicima. Ako su rukovodioci pasivno-agresivni u svom ponašanju, to može završiti smanjenjem kreativnosti tima. Jedan citat dobro opisuje pasivno-agresivno ponašanje rukovodilaca (menadžmenta): "Zapravo bi imalo smisla da oni koji su unapređeni na rukovodeće položaje često mogu biti oni za koje se čini da su površni, diplomatski i podržavajući, a koji su zapravo nečasni, saboteri koji stoje iza scene."[5]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Pasivno-agresivno ponašanje prvi je klinički definisao pukovnik Vilijam Meninger tokom Drugog svetskog rata, u kontekstu reakcije muškaraca na vojno poštovanje. Meninger je opisao vojnike koji nisu bili otvoreno prkosni, ali su izrazili svoju građansku neposlušnost (ono što je nazvao "agresivnost") "pasivnim merama, kao što su mucanje, tvrdoglavost, odugovlačenje, neefikasnost i pasivni opstrukcionizam" zbog onoga što je Meninger doživljavao kao "nezrelost" i reakcija na "rutinski vojni stres".[6]

Prema nekim psihoanalitičkim pogledima, nepoštivanje ne ukazuje na istinsko pasivno-agresivno ponašanje, koje se umesto toga može definisati kao manifestacija emocija koje su potisnute na osnovu sopstvene potrebe za prihvatanjem.

Pogledaj još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kluger, Jeffrey (30. 8. 2017). „7 Signs You're Dealing With a Passive-Aggressive Person”. time.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 29. 3. 2020. 
  2. ^ „Kako da prepoznate pasivno-agresivno ponašanje”. mondo.rs. 6. 7. 2019. Pristupljeno 29. 3. 2020. 
  3. ^ „DSM IV-TM : Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders”. archive.org (na jeziku: engleski). Američko udruženje psihijatara. Pristupljeno 29. 3. 2020. 
  4. ^ Whitson, Signe (23. 11. 2010). „10 Things Passive-Aggressive People Say”. psychologytoday.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 29. 3. 2020. 
  5. ^ De Angelis, Paula (2009). Blindsided: Recognizing and Dealing with Passive–aggressive Leadership in the Workplace (na jeziku: engleski). CreateSpace Independent Publishing Platform. str. 3. ISBN 978-1442159204. 
  6. ^ Lane, Cristopher. „The Surprising History of Passive-Aggressive Personality Disorder” (PDF). wpmucdn.com. Pristupljeno 29. 3. 2020. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пасивно-агресивно_понашање&oldid=26970819”