Ramon Menendez Pidal

Ramon Menendez Pidal
Ramon Menendez Pidal
Lični podaci
Datum rođenja	(1869-03-13)13. mart 1869.
Mesto rođenja	Korunja, Španija
Datum smrti	14. novembar 1968.(1968-11-14) (99 god.)
Mesto smrti	Madrid, Španija
Obrazovanje	Univerzitet Komplutense u Madridu

Ramon Menendez Pidal (šp. Ramón Menéndez Pidal; Korunja, 13. mart 1869 — Madrid, 14. novembar 1968) bio je španski filolog, istoričar, folklorista, španski medijevalista, tvorac španske filološke škole i član Generacije '98. Njegov glavni predmet izučavanja bio je El Sid (El Cid), poznati španski junak čija su dela opisana u prvom junačkom spevu na španskom jeziku po imenu Pesma o Sidu (šp. El Cantar de mío Cid), napisanom oko 1200. godine. Takođe se bavio iscrpnim istraživanjem španskih romansi.

Biografija

Rođen je u Korunji, kršten je 18. marta 1869. u crkvi Svete Marije od Korunje (Iglesia Parroquial Colegiata de Santa María del Campo de la Coruña) pod imenom Ramon Francisko Antonio Leandro (Ramón Francisco Antonio Leandro). Bio je sin sudije Huana Menendeza (Juan Menéndez Fernández), rođenog u Paharesu u Asturijasu (Pajares, Asturias) i Ramone Pidal (Ramona Pidal), rodom iz Viljavisiosa (Villaviciosa) i brat Huana i Luisa. Kada je napunio tri meseca njegov otac se preselio u Ovijedo, gde je bio odbačen od strane Magistrata jer se nije zakleo na ustav iz 1869. U ovom gradu je živeo do Pidalove šeste godine, posle je ponovo vraćen i upućen u Sevilju. Sa deset godina je pokušao da se upiše u Institut Albesete (el Instituto de Albacete), u gradu gde je njegov otac bio sudija. Institut je upisao tokom srednjeg obrazovanja koje je nastavio u Burgosu (druga godina) i Ovijedu (treća i četvrta godina). 1883. godine je studirao na institutu u Madridu (el Instituto Cardenal Cisneros de Madrid). Ovaj period samog formiranja Pidala nazvan je "njegova kastiljanizacija" ("su castellanización"). Potom je studirao na Univerzitetu u Madridu (la Universidad de Madrid) gde je bio učenik Marselina Menendeza Pelaja (Marcelino Menéndez Pelayo) i gde je 1899. postao profesor na katedri za romansku filologiju, gde je ostao do svog penzionisanja 1939. godine. 28. oktobra 1899. se učlanio u Kraljevsku bilioteku (la Real Biblioteca) gde je privremeno pomagao u izradi "Kataloga rukopisa" (Catálogo de manuscritos), međutim kako je ovo bilo veoma uspešno delo kasnije je bio odgovoran i za "Katalog opšte hronike Španije" (Catálogo de Crónicas Generales de España, 1898). Bio je povezan sa bibliotekom sve do 5. aprila 1911, iako je dosta bio odsutan tokom raznih perioda zbog mnogih putovanja u Evropu i Ameriku. Kao uzrok toga, istakao je to što je postao komesar tokom pitanja granica između Perua i Ekvadora 1904. godine. Tokom svog rada u Kraljevskoj biblioteci takođe se bavio istorijskim izvorima Španije, i sa uživanjem je proučavao pesmarice (los cancioneros) i romanse (romanceros manuscritos).

Godine 1990, se oženio Marijom Gojri (María Goyri), prvom ženom koja je započela zvanične studije i završila ih na Filološkom fakultetu (la Facultad de Filosofía y Letras) 1896. godine. Na svom zajedničkom putovanju, oboje su otkrili upornost "Španske Romanse", kao usmene književnosti, i započeli sakupljanje mnogih romansi po Staroj Kastilji. 1901. godine, kada je izabran za Špansku Kraljevsku Akademiju (la Real Academia Española), njegov učitelj, Menendez Pelajo mu je održao govor dobrodošlice.

Godine 1925. je izabran za direktora Španske Kraljevske Akademije. Tokom Španskog građanskog rata je odlučio da napusti Španiju i živeo je u Bordou, SAD, Parizu i na Kubi. U septembru 1937. godine je otvorio dva odvojena kursa na Univerzitetu u Kolumbiji na temu "Istorija španskog jezika" i "Problemi španskih balada". U Bordou je počeo da piše "Istoriju španskog jezika", koja je posthumno objavljena 2005. godine pod zaštitom Dijega Katalana Mendeza Pidala (Diego Catalán Menéndez-Pidal). 1939. godine napušta mesto direktora Španske Kraljevske Akademije u znak protesta na političku odluku koja se negativno odnosila na neke članove akademije. Uprkos tome, ponovo je izabran za mesto direktora 1947. godine i na toj funkciji je ostao do smrti, ali nije uspeo da vrati na ranije pozicije one akademike koji su bili izbačeni kada je on napustio direktorsko mesto. 31. maja 1950. proglašen je počasnim građaninom Burgosa.

Dela

1893. godine Španska kraljevska akademija je nagradila njegovu studiju o gramatici i rečniku "Pesme o Sidu" koju je objavio nekoliko godina kasnije. Takođe je rekonstruisao gramatiku koristeći jezički materijal iz ovog dela, čime je postavio temelje za svoje delo "Istorija gramatike" (Gramática histórica). Za ovo delo je dobio nagradu od strane Kraljevske Akademije za istoriju. 1904. godine je izdao "Istorijsku špansku gramatiku" (Manual de gramática histórica española) koja je u sledećim izdanjima obogaćena. 1912. godine je pristupio Kraljevskoj Akademiji za istoriju. 1914. godine je osnovao filološki časopis (la Revista de Filología Española). 1924. godine objavljuje narodnu poeziju ("La poesía juglaresca y juglares") gde se bavio istraživanjem o poreklu poezije u Kastilji i rekonstruiše različite dokaze o prvim seraniljama (seranillas). 1910. godine u delu "Kastiljanski epovi kroz špansku književnost" ("La epopeya castellana a través de la literatura española") je prikazao kastiljansku epsku poeziju kroz balade. Od 1925. godine je počeo da objavljuje naučna istorijska istraživanja: "Španija u vreme Sida" (La España del Cid, 1929), "Ostaci španske epske poezije" ("Reliquias de la poesía épica española", 1952), "Španske balade" ("Romancero hispánico", 1953), "Narodna poezija" ("Poesía juglaresca y juglares") čije je poslednje izdanje izašlo 1957. godine.

Njegova dela strogo filološke teme su: "Istorijska španska gramatika" ("Manual elemental de gramática histórica", 1904) sukcesivno proširena i ispravljena i čiji značaj proističe iz naučnih metoda realizovanih u španskoh filologiji; "Poreklo španskog jezika" ("Orígenes del español", 1926) monumentalna i veoma učena analiza početaka kastiljanskog jezika; "Španska predromanska toponimija" ("Toponimia prerrománica hispana", 1953); "Leonski dijalekat" ("El dialecto leonés", 1906), itd. Takođe je realizovao nekoliko radova na temu lingvističke discipline stilistike kao što su: "Jezik Kristofera Kolumba i drugi eseji" (La lengua de Cristóbal Colon y otros ensayos", 1942) gde analizira jezičke posebnosti, kao i stilistiku Svete Tereze Avilske, Kristofera Kolumba, itd.

Bio je veoma zainteresovan za baskijski jezik, koji je takođe bio predmet njegovih filoloških studija. Kao dopisnik Kraljevske Akademije baskijskog jezika je objavio delo "O baskijskom jeziku" ("En torno a la lengua vasca", 1962). Takođe je promovisao projekat zajedničkog sastavljanja velike istorije Španije ("Historia de España", 1935) dela koje je nedavno završeno.