Religijsko vaspitanje

Religijsko vaspitanje je pojava sa kojom se čovek susreo veoma davno, ali koja i danas nakon nekoliko milenijuma, kao individualna i društvena pojava, kao segment individualne i društvene svesti, ne gubi na značaju i aktuelnosti. Prema jednoj grupi određenja, religija označava verovanje u jednog Boga, jednu zajednicu kao i jednog vladara, koje zajedno obuhvata verovanje u jednu religijsku istinu. Prema drugim određenjima, religija predstavlja uspostavljanje zaveta, veze ili povezansti sa božanskim bićem, crkvom kao božanskom ustanovom i ljudima i tumači se kao izdvajanje nečega od običnih stvari, što znači uspostavljanje određenih odnosa poštovanja prema nečemu, a posebno prema božanstvima.

Definicija vaspitanja

Vaspitanje je društvena pojava koja je stara koliko i ljudsko društvo, javilo se kao potreba prenošenja iskustva starijih generacija na mlađe generacije kako bi se one što bolje i što potpunije pripremile za život u svojoj društvenoj zajednici. Vaspitanje je kontinuiran društveni proces usmeren na formiranje čoveka, uslovje postojanja, opstanka i razvoja ljudskog društva. Pomoću njega se usvajaju znanja koncentrisana u kulturi ranijih generacija i stvaraju nova. Vaspitanje je promenljiva društvena pojava zato što se karakter vaspitanja menja uporedo s promenama karaktera društva, svaka društvena promena se odražava na ciljeve i zadatke vaspitanja. Te promene mogu biti vezane za karakter ljudskog rada, sisteme vrednosti društva, ideološka i politička shvatanja, saznanja o čoveku i njegovoj ličnosti, razvijenost školskog sistema, obrazovne potrebe pojedinca i društvene zajednice. Uporedo s progresivnim promenama civilizacije, vaspitanjeje sve više bilo u funkciji stvaranja boljih uslova za život i humanijih odnosa među ljudima.

Povezanost religije i vaspitanja

Uvek postoji konkretno društvo, konkretno vreme i konkretni ljudi. Kroz celu istoriju razvoja društva postojale su razvojne epohe od antičke do današnjih dana, pa je vaspitanje davalo boju svakom konkretnom vremenu. Kad je reč o vaspitanju, najčešće se misli na delatnosti koje se organizuju u školi, porodici, ustanovama vaspitanja i obrazovanje i najčešće se definišu kao vaspitne institucije u užem smislu reči. Na vaspitanje deluju mnogi faktori i institucije iѕvan škole i porodice, koje imaju značajno mesto u vaspitanju i obraѕovanju, ali i odgovornost ѕa posledice. Čovek mora učiti od rođenja do smrti, ali ne samo u ustanovama koje su zato podmirene i koje imaju vaspitno obraѕovnu funkciju poput škole, vrtića ili fakulteta, već učimo i u čitavom socijalnom polju života.

Religija je shvaćena i kao samosvest i samoosećanje čoveka koji sebe ili još nije stekao ili je sebe potpuno izgubio. Postoje različita shvatanja i tumačenja pojma religija i prema nekim od njih religija se smatra kao pogled na svet ili pogled na sveto i verovanje u nadprirodno. Značaj vaspitanja usmerava se u pravcu ličnosti kao i u pravcu društva. Ono je temelj društva. O religiji kao osnovi društva i vaspitanja može se reći da u različitim državama imamo raznolik odnos prea verskom obrazovanju. U nekim zemljama, veronauka je obavezna u školama, a u nekima se uopšte ne praktikuje.

Odnos mladih prema crkvi

Vera snažno utiče na ponašanje ljudi i na formiranje nekih vrednosti ljudi. Karakteristično je da su međuljudski odnosi različitog duhovnog nivoa, prožeti nerazumevanjem. Bog, religioznost i ljubav upoznaju se (ili se ne upoznaju), najpre u porodici preko identifikacionih figura oca i majke. Stav roditelja prema religiji umnogome će odlučiti, često doživotni stav njihove dece prema veri. Mladi pokazuju velika emotivna kolebanja, kao da su stalno izloženi kolebanju, što ih čini nezadovoljnim. Isprobavaju različita „zabranjena voća“ kao što su predbračni seksualni odnosi, stupanje u brak sa pripadnikom druge vere ili ateistom, okušavanje alkohola, droge, pušenja. Suština je u tome da današnji mladi sve ređe poštuju eligijske običaje i sve manje posećuju crkvu.