T-35

T-35
Osnovne karakteristike
Zemlja porekla	Sovjetski Savez
Namena	teški tenk
Prvi korisnik	Crvena armija
Brzina na putu	30 km/h
Doseg	150 km
Dimenzije i masa
Dužina	9,72 m
Širina	3,20 m
Visina	3,43 m
Težina	50 t
Oprema
Glavno naoružanje	top 76,2 mm model 27/32
Sporedno naoružanje	topovi 2 h 45 mm, 5-6 mitraljeza 7,62 mm
Oklop	30m mm
Motor	M-17 M 12 cilindara
Snaga (KS)	500 KS
Posada
Posada	11

T-35 je bio sovjetski višekupolni teški tenk proizveden u periodu između dva svetska rata. Bio je jedini teški tenk sa pet kupola na svetu koji je ušao u serijsku proizvodnju, ali se pokazao sporim i mehanički nepouzdanim. Najveći broj tenkova T-35 koji su bili u operativnoj upotrebi u početnoj fazi operacije Barbarosa uglavnom je izgubljeno zbog mehaničkih kvarova, a ne usled neprijateljskog dejstva.

Razvoj i proizvodnja

Prvi proizvedeni T-35 na paradi na Crvenom trgu 1. maja 1934.

T-35 je projektovan od strane OKMO projektantskog biroa Boljševičke fabrike tokom tridesetih godina 20. veka. Dva odvojena tima projektovala su dva različita tenka. Tim koji je predvodio nemački inženjer Grote radio je na 100 t teškom tenku sa četiri kupole pod oznakog TG-5, koji je bio naoružan sa mornaričkim topom kalibra 107 mm i koji je imao penumatsku servo kontrolu i pneumatsko vešanje. Ovaj projekat je kasnije otkazan.

Koncept velikih, višekupolnih tenkova namenjenih za proboj neprijateljske linije fronta vio je veoma popularan među nekim evropskim armijama između 1920. i 1930. godine. Zemlje kao što su Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i Nemačka već su imale urađene projekte za ovakva vozila. Drugi tim OKMO, koji je predvodio N. Tsiets radio je na projektovanju tenka inspirisan britanskim Vikers A1E1 nezavisnim tenkom.

Do jula 1923. godine napravljen je prototip tenka težine 35 t koji je bio naoružan topom kalibra 7,62 mm. Prvi protitop je bio unapređen dodavanjem još četiri kupole, dve sa topovima kalibra 37 mm i dve sa mitraljezima. Prvi prototip je imao nekoliko ozbiljnih kvarova na transmisiji i smatralo se da je suviše komplikovan i preskup za proizvodnju. Zbog toga je rad na njemu obustavljen, a napravljen je novi, znatno jednostavniji prototip.

Novi prototip je dobio nov motor, novi menjač i imao je poboljšan prenos. Pored ovih unapređenja, doneta je odluka da se izvrši standardizacija kupola korišćenih na T-35 sa kupolama korišćenim na trokupolnom srednjem tenku T-28. Male mitraljeske kupole bile su identične na oba tenka. Glavna kupola u kojoj se nalazio top kalibra 76,2 mm bila je skoro identična, a jedina razlika bila je ta što je glavna kupola na tenku T-28 imala dodatni mitraljez za dejstvo u zadnjnoj polusferi.

11. avgusta 1933. godine. T-35 je ušao u serijsku proizvodnju. Proizvodnja je premeštena u fabriku lokomotiva u Harkovu gde su proizvedene dve serije od po deset vozila.

Iskustvo stečeno prilikom testiranja dva prototipa iskorišćeno je tokom proizvodnje tako da je prvi serijski T-35 Model 1935 već imao određena poboljšanja u odnosu na drugi prototip. Serijski T-35 imao je dužu šasiju i bio je naoružan topovima kalibra 45 mm koji su zamenili topove kalibra 37 mm. Proizvodnja je trajala od 1935. do 1938. godine. Tokom čitave proizvodnje, pojedini tenkovi su modifikovani u samoj fabrici kako bi se poboljšale njihove karakteristike. Proizvodni modeli su imali manje kupole iste kao na tenkovima BT-5 samo bez zadnje izbočine. Na nekim modelima su topovi kalibra 45 mm bili zamenjeni bacačima plamena. U poslednjnoj seriji proizvedeno je šest tenkova T-35 Model 1938 sa novim kupolama koje su imale iskošen oklop, sa novim bočnim oklopnim ekranima i novim lenjivcima.

Ruski i zapadni istoričari se ne slažu oko porekla dizajna tenka T-35. Dok zapadni istoričari smatraju da je kao osnova za projektovanje tenka T-35 poslužio britanski tenk Vikers A1E1, ruski istoričari to negiraju. Nemoguće je sa sigurnošću tvrditi ko je u pravu, mada određene istorijske činjenice, kao što je neuspeli pokušaj Rusije da kupi od Velike Britanije navedeni tenk govore u korist zapadnog stanovišta. Međutim, ne sme se zanemariti ni uticaj nemački inženjera koji su krajem dvadesetih godina prošlog veka, u bazi Kama u SSSR projektovali i testirali slične modele tenkova. Uobičajena praksa tog vremna bila je da se aktivno koriste iskustva drugih zemalja u projektovanju i upotrebi borbene tehnike. SSSR, koji je u ovom periodu kupio tankete Vikers Karden Lojd, Vikers E laki tenk i Kruzer Mk II srednji tenk, kao i licencu za novi američki sistem vešanja Kristi, prednjačio je u ovoj praksi.

Zbog izuzetno visoke cene proizvodnje, ukupnno je proizveden samo 61 primerak tenka T-35.

Borbena upotreba

T-35 se nalazio u naoružanju sovjetske 5. samostalne teške tenkovske brigade stacionirane u Moskvi koja je često bila angažovana za učestvovanje u vojnim paradama u periodu od 1935. do 1940. godine. U junu 1940. godine pokrenuto je pitanje da li tenkove T-35 treba povući iz aktivne službe, uz mogućnost da budu ili pretvoreni u samohodna artiljerijska oruđa ili dodeljeni vojnim akademijama za obuku pitomaca. Konačan izbor nametnuo je početak napada na SSSR, zbog čega je odlučeno da ovi tenkovi budu upotrebljeni za borbu protiv agresora. Svi borbeno sposobni tenkovi T-35 grupisani su u 67. i 68 tenkovski puk iz sastava 34. tenkovske divizije 8. mehanizovanog korpusa u Kijevskom specijalnom vojnom distriktu.

Tokom operacije Barbarosa, 90% tenkova T-35 67. i 68. tenkovskog puka izgubljeno je ne kao posledica neprijateljskog dejstva već usled mehaničkih kvarova ili su jednostavno bili napušteni i uništeni od strane njihovih posada. Najčešći uzrok zbog kojeg je tenk ispadao iz stroja bio je kvar na transmisiji. Poslednja zabeležena borbena dejstva tenka T-35 odigrala se tokom početne faze bitke za Moskvu. Četiri tenka T-35 korišćena su u sovjetskoj pozadini za obuku tenkovskih posada. Jedan od njih je sačuvan i može se videti u tenkovskom muzeju Kubinka u blizini Moskve.

Tvrdnje da je T-35 korišćen tokom Zimskog rata u Finskoj, koje su se pojavile u zapadnim izvorima, negirane su od strane ruskih istoričara. U Zimskog ratu je zapravo upotrebljen prototip novog višekupolnog tenka SMK koji je onesposobljen tokom borbi kada je naleteo na finsku protivtenkovsku minu. Svi sovjetski pokušaji da se ova grdosija teška 55 t povrati su propali. Fotografije ovog tenka pogrešno su protumačene od strane nemačkih obaveštajaca koji su utvrdili da se na njima nalazi sovjetski tenk T-35C.

Varijante

• T-35-1 prototip
• T-35-2 prototip
• T-35A serijski model
• T-35B novi motor (proizveden je samo jedan prototip)
• SU-7 prototip naoružan topom kalibra 254 mm, haubicom kalibra 305 mm ili minobacačem kalibra 400 mm. Težine preko 106 t.

Literatura

• Zaloga, Steven J.; Grandsen, James (1984). Soviet Tanks and Combat Vehicles of World War Two. London: Arms and Armour Press. ISBN 978-0-85368-606-4.