Операција Барбароса

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Барбароса.
Операција Барбароса
Део Другог светског рата
Инвазија СССР-а
Инвазија СССР-а
Време: 22. јун 1941. — децембар 1941.
Локација: Белорусија, Украјина, Западна Русија (Совјетски Савез)
Резултат: Стратешки пораз Осовине
Узрок битке:
Промене у територији:
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република
Совјетски Савез
Трећи рајх
Силе Осовине
Заповедници
Јосиф Стаљин Адолф Хитлер
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
2.600.000 око 3.200.000
Губици
{{{подаци}}}
Орден Отаџбинског рата
Овај чланак је део чланака о Великом отаџбинском рату.

Операција Барбароса (нем. Unternehmen Barbarossa) био је немачки кодни назив за инвазију нацистичке Немачке на Совјетски Савез током Другог светског рата. Операција је добила име по цару Светог римског царства Фридриху Барбароси.

Главни циљ операције је био брзо освајање целог европског дела СССР-а, западно од линије која је повезивала Архангелск и Астрахан. Неуспех операције Барбароса на крају је резултовао целокупним поразом Трећег рајха. Источни фронт који је отворила операција Барбароса био је највеће бојиште Другог светског рата, са највећим и најбруталнијим биткама, великим људским губицима и деструкцијом.

Снаге[уреди]

Немачке снаге[уреди]

Немачке оружане снаге, које су 22. јуна 1941. прешле совјетску границу, биле су тада најмодерније и најбоље припремљене на свету, најбоље опремљене и организацијски најефикасније постављене војне јединице са већ стеченим великим искуством из дотадашњих ратова у Европи. Ударну снагу немачке копнене војске представљале су тенковске јединице, укупно 21 дивизија. Немачка је 1941. имала 5.262 тенка од којих је 3.332 употребљено против Совјетског Савеза. За непосредно садејство с оклопним јединицама, немачка Врховна команда располагала је са 14 моторизованих дивизија. Оружане снаге имале су 124 пешадијских дивизија, 6 брдских дивизија и 1 СС полицијску дивизију, укупно 131 добро опремљену дивизију. Затим је постојала још 41 посадна дивизија са ограниченом борбеном способношћу, намењене за извршење лакших задатака, углавном за контролу територије. Имали су и једну коњичку дивизију. Слаба страна немачких оружаних снага била је у недовољном броју транспортних средстава и у недостатку моторног горива, као и у релативно малом броју инжењерских јединица и у малом броју резервних јединица. Све до 1. октобра 1941. само је 370.000 немачких војника било на располагању за попуну губитака. Немачка је јуна 1941. имала укупно 7.234.000 војника, а њих 3.200.000 било је одређено за напад на Совјетски Савез. Немачко ваздухопловство је јуна 1941. имало 3.440 авиона. Они су углавном коришћени у садејству са копненим снагама, посебно с оклопним механизованим дивизијама. Немачка ратна индустрија је 1941. године још радила темпом који је био изненађујуће спор за другу ратну годину. Производња муниције је 1941. била за читавих 60% нижа него 1940. С оправдањем се зато постављало питање да ли ће немачке јединице моћи да се одрже на нивоу, јер је било неминовно да ће слабити њихова способност.

Немачке јединице су биле распоређене у три Групе армија:

  • ГА “Север” је била развијена на фронту дугачком 230 km од Балтика до пола пута између Голдапа и Сувалкиа. Њихов задатак је био да униште совјетске трупе у Прибалтику, заузму луке на мору и правцем ДаугавпилсОпочкаПсков муњевито продру на северозапад да би спречиле повлачење совјетских трупа из Прибалтика и створиле услове за даље непредовање ка Лењинграду. Ту групацију је подржавала 1. ваздушна флота са 1070 авиона.
  • ГА “Југ” била је развијена од Лублина до ушћа Дунава, на фронту дугом 780 km. Њен задатак је био да муњевито продре према Кијеву и даље на исток. Из ваздуха ју је подржавала 4. ваздушна флота са 1300 авиона.
    • 6. армија генерал Валтер фон Рајхенау
    • 17. армија генерал (фон Штилпнагел)
    • 11. армија генерал (фон Шоберт)
    • 1. оклопна група генерал Евалд фон Клајст
    • 3. румунска армија генерал (Думитреску)
    • 4. румунска армија генерал (Куперка)
    • Један мађарски корпус
    • Укупно 45 немачких дивизија, 8 сателитских дивизија и 8 бригада
    • Командант фелдмаршал Герд фон Рундштет

Совјетске снаге[уреди]

Оружане снаге Совјетског Савеза имале су, у извесној мери, предност над немачким. Од 1921. се сваке године вршило регрутовање, тако да је 1941. године, према неким подацима, на располагању било око 15.000.000 резервиста. Наоружање ове огромне масе људи било је ограничено због још слабог производног капацитета совјетске индустрије. Постоје разне процене о укупном броју јединица које је Совјетски Савез 1941. године имао под оружјем. Највише процена говори о 9.000.000 војника, укључујући и резерве мобилисане за време рата. Од тих 9.000.000 је, по строго поверљивим подацима, 22. јуна 1941. било 4.700.000 у саставу Црвене армије. Око 2.500.000 војника било је распоређено по западним границама Совјетског Савеза. Пошто су борбе почеле, немачка војна обавештајна служба је идентификовала: 173 пешадијске дивизије, 32 коњичке дивије, 78 оклопних бригада, 45 моторизованих бригада. Бројни састав и наоружање совјетских јединица био је осетно слабији од немачких. Осим тога, 25 пешадијских дивија, 7 коњичких и 6 оклопних бригада налазило се на Далеком истоку, а део снага био је према Турској.

Употреба совјетских оклопних јединица се, за разлику од немачких, још заснивала на идејама из 1918. и била је првенствено усмерена на пружање подршке пешадији. Свака пешадијска дивизија имала је зато, за разлику од Немаца, по батаљон тенкова. Према некима, Црвена армија је 1941. године уочи немачког напада имала око 24.000 тенкова, док је требало да индустрија сваког месеца испоручује 1.500. Ови тенкови су великим делом били застарели, јер је тек од 1939. почела производња модерног средњег тенка, касније толико познатог Т-34, који је био бољи од свега што су Немци могли да покажу и који је за њих дошао као горко изненађење. Совјетски транспортни моторизовани материјал био је по конструкцији једноставнији од немачког, али много боље прилагођен совјетским приликама. Ово се још више односило на зимску одећу и опрему војника. Један од највећих недостатака у совјетском наоружању био је мали број противтенковског оруђа. Затим средства везе нису била најсавременија.

Обе армије биле су обучене на принципу строге дисциплине. После Стаљинових чистки 1936-1938. совјетско командовање је стављало нагласак на дисциплину јединица и старешина. Ваздухопловство Црвене армије бројало је, вероватно, више од 10.000 авиона, док је ваздухопловна индустрија имала капацитет производње од 1.800 апарата месечно. Већина авиона била је застарела, било је нешто нових типова, а ноћних ловаца уопште није било. Совјетске снаге нису имале радар. Од авијација великих сила, совјетска је 1941. била нешто у заостајању. И она се, углавном, користила за потпомагање копнене војске.

Као што је већ познато, Хитлер је имао рђаво мишљење о одбрамбеној способности Совјетског Савеза. Његова оцена почивала је делом на - мање или више тачним - подацима о слабом квалитету совјетског командног кадра и наоружања. Другим делом је, међутим, почивала на мишљењу о комунистичком терору над народом и на ниској процени квантитета и квалитета резерви и наоружања.

Непосредно пре немачког напада на западним границама Совјетског Савеза налазило се 170 совјетских дивизија са 2 милиона 680 хиљада људи. Треба имати у виду да су совјетске дивизије биле знатно мање од немачких. Оне су најчешће бројале 8-9 хиљада људи, често само 5-6 хиљада, а ретко 14 хиљада војника.

Припреме[уреди]

Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:

Рат са Совјетским Савезом требало је завршити 1941, јер су Немци имали у виду да ће дотле стално јачати Британија и Сједињене Америчке Државе. Због периода киша и блата у пролеће и јесен и оштре зиме која затим следи, најпогодније време за извођење био је једино период од средине маја до средине октобра. Немци су, међутим, сматрали да им неће бити потребно толико времена. У документима се може видети да су претпостављали да је осам до десет недеља довољно да се заврши рат са Совјетским Савезом. Осим што је требало уништити совјетске армије у граничном појасу, требало је, наравно, спречити да Совјетски Савез баци у борбу своје огромне људске и материјалне резерве. То би се могло остварити једино ако би се брзо заузела она совјетска територија која је најнасељенија и где су се налазили главни извори снабдевања. За Немце је била велика предност што су се та подручја, налазила, углавном, у европском делу Совјетског Савеза.

Уколико би се заузела подручја западно од линије Архангелск-Волга-Астрахан, Совјетски Савез би изгубио најнасељеније области, затим 76% своје војне индустрије, 90% своје производње нафте, а такав губитак би за њега био фаталан. И зато је немачка Врховна команда планирала да освоји та подручја. Да би могли реализвати тај задатак, и то за тако кратко време, Немци су морали у још већој мери него раније да примене нову стратегију поступака којом су у Пољској и Француској за веома кратко време постигли велике резултате. Требало је да се тенковско-механизоване јединице концентришу у велике оклопне групације армије, које би дубоким клиновима пробиле совјетско гранично подручје и уз помоћ авијације дубоко продрле у унутрашњост Совјетског Савеза. Ратно ваздухопловство је осим тога имало задатак да у позадини совјетских јединица разбије систем веза, командовања и снабдевања. Кад се пробије совјетски систем одбране прве линије, требало је да немачки оклопни клинови крилима затворе обруч окружења и тиме обухвате главне непријатељске снаге и онда их униште. Немци су овај начин борбе звали „клин и котао“. Једном опкољене совјетске јединице не би могле дуго да издрже у таквом котлу и биле би уништене.

Пошто би се на тај начин уништиле главне снаге Црвене армије у европском делу Совјетског Савеза, немачке армије би се брзо пробијале до линије Архангелск-Астрахан, и то пре него што би Совјети стигли да мобилишу своје резерве и успоре немачки напад до периода киша и блата. Природни положај Совјетског Савеза у извесној мери је отежао намере нападача са запада. Два велика мочварна подручја - позната мочвара Припјат и мање позната балтичка шумска и мочварна зона - ограничавале су приступ земљи на три, сразмерно уска надморски виша прилаза који су познати као Балтичка висораван, Западноруска висораван и Јужноруска висораван. Само по себи је разумљиво да је немачки напад следио ове природне правце напада. На овим висоравнима налазиле су се, наравно, совјетске армије, а преко ових висоравни, дуж раније границе према Пољској и другим балтичким државама, пружала се недовршена линија бункера (а не утврђења) коју су Немци предимензионирано назвали „Стаљинова линија“.

Из Токија су совјетски обавештајци Рихард Зорге и Бранко Вукелић још 5. марта 1941. године послали у СССР фото-копију тајних докумената, међу којима и телеграм Јоахима Рибентропа немачком амбасадору у Токију генералу Оту о планирању немачког напада на СССР у другој половини јуна. Зорге је 19. маја јавио Москви доста прецизне податке о концентрацији на западним границама СССР-а. А 15. јуна, недељу дана пре немачког напада, послао је центру у Москви следећу вест: “Рат ће почети 22. јуна”.

Разна сведочења маршала Жукова и осталих совјетских генерала говоре да је Немцима пошло за руком да обману највише совјетско руководство. Занимљив је податак да су Немци главнину својих снага предвиђених за напад на СССР, а посебно оклопне јединице, лоцирали на 200-250 km од совјетске границе, а њихово довођење на полазне положаје уследило је тек дан-два пре почетка напада.

Ноћ уочи напада[уреди]

Метеоролошки извештаји су забележили да је у суботу 21. јуна 1941. године у источној Европи био топао сунчан дан. Истог тог дана увече, Совјетима су пребегли немачки подофицир и један војник. Готово у исто време границу је прешао и Пољак Мечислав Стефански, совјетски обавештајац, касније капетан пољске војске. Стефановски је сведочио о великим покретима немачке војске, као и о захукталим припремама с оне стране границе. Саопштење Стефановског одмах је пренето у Москву. Највише совјетско руководство се још увек колебало да предузме одговарајуће мере.

Начелник штаба Кијевског војног округа генерал-лајтнат М. А. Пуркајев телефонирао је увече 21. јуна начелнику Генералштаба Георгију Жукову и обавестио га да је совјетском граничарима пребегао један немачки наредник који је испричао причу да ће немачке трупе у зору 22. јуна напасти Совјетски Савез. Жуков је затим телефонирао народном комесару одбране Семјону Тимошенку и Стаљину о ономе што је управо сазнао. Стаљин се и даље колебао. И даље је веровао да су те приче само дезинформације којим се покушава да се испровоцира сукоб између СССР-а и Немачке. Тимошенко је предложио да се трупе у пограничним областима ставе у стање приправности.

Барбароса[уреди]

Предаја совјетских војника била је чест призор у почетној фази операције Барбароса. (на слици се види тенк Т-26Б)

У недељу 22. јуна 1941. рано ујутро је дефинитивно поништен немачко-совјетски споразум о ненападању из 1939. године. На дан кад су 1812. Наполеонове трупе у походу на Москву прешле реку Њемен, на дан кад је 1940. Француска потписала капитулацију, Хитлерова армија и авијација прекинуле су мир на западној граници Совјетског Савеза. Отпочело је извођење операције по ратном плану “Барбароса”. Већина мостова преко граничних река одмах је пала неоштећена у руке Немаца. Граничне делове Црвене армије изненадила је артиљеријска ватра и ваздушно бомбардовање; стотине совјетских авиона уништено је на земљи. Технички, али пре свега психички, совјетске армије нису биле спремне за рат, и то упркос многим упозорењима које је Стаљин добио не само од сопствене обавештајне службе, него и из иностранства. Зато је на совјетској страни владала општа пометња. Готово потпуно је изостала координација одбране, што је делом била и последица организације Црвене армије у којој је између врховне команде и појединих команданата фронтова и армија недостајала природна спона. За одбрамбени рат су совјетски положаји, стратешки гледано, били далеко од идеалног. Једва да се водило рачуна о томе да постоји могућност да ће евентуални рат морати да се одвија на совјетској територији; једноставно се полазило од тога да би Црвена армија приликом непријатељског напада тако брзо реаговала, да би решење рата пало на територији противника.

Стање јун-септембар 1941.

Тек у ноћи између 21. и 22. јуна издата су наређења да се јединице и противваздушна одбрана доведу у стање потпуне приправности. На многим местима је 22. јуна још било у току спровођење ових наредби; на других местима их још нису ни примили кад је почео изненадни немачки напад. „Непријатељ је очигледно дуж целе линије фронта изненађен“, записао је немачки генерал Халдер, начелник генералштаба копнене војске у свој дневник.

У 3:17 с немачких пограничних аеродрома полетело је хиљаде авиона и напало Мурманск, Каунас, Минск, Кијев, Одесу, Севастопољ и друге градове. На копну су Немци отпочели офанзиву моћном артиљеријском припремом која је нанела велике губитке совјетским трупама. Користећи се изненадним нападом немачке трупе су одмах постигле крупне успехе. Већ првог дана рата совјетска авијација је изгубила 1.200 авиона. Совјетски генерал авијације Копец починио је други дан самоубиство. Велике губитке претрпеле су тенковске, артиљеријске и друге јединице. После удара авијације и артиљеријске припреме немачке копнене трупе су прешле у напад на фронту од Балтика до Карпата.

Војни руководиоци у Народном комесеријату одбране су били збуњени и још увек нису знали шта да раде. Маршал Тимошенко је нервозно шетао по правоугаоном кабинету смркнут и замишљен. Он је наредио Жукову да телефонира Стаљину који је тек легао да спава. У 4:30 сви чланови Политбироа су били на окупу у Стаљиновом кабинету. Стаљин је био блед, седео је за столом, држао је у руци напуњену лулу. Рекао је да треба хитно телефонирати у немачку амбасаду. Из амбасаде су одговорили да амбасадор гроф фон Шуленбург тражи да буде примљен због хитног саопштења… Примио га је Молотов, који се после обављеног разговора вратио код Стаљина у кабинет и саопштио: “Немачка влада нам је објавила рат”.

Отприлике у исто време у Берлину је Јоахим Рибентроп уручио меморандум совјетском амбасадору у коме је покушао да “објасни” зашто је Немачка “морала” да поведе рат против Совјетског Савеза. Када је совјетски амбасадор узвратио немачком министру иностраних послова “да ће Немачка због овога скупо платити”, Рибентроп се збунио, истрчао у хол за њим и почео да га уверава како он “лично није за рат”.

У 8:00 дуж читавог фронта водиле су се жестоке битке. Једино је на сектору Лењинградског фронта ситуација још увек била мирна. У 12:00 преко Радио-Москве потпредседник совјетске владе Молотов је обавестио совјетски народ да су немачке трупе напале СССР и изразио уверење да ће нападач бити поражен. Наредног дана формирана је Ставка.

Тамо где је Вермахту пружен организован отпор његове трупе су заустављене на самој граници. У градићу Сокаљу, у западној Украјини караула поручника Лопатина, опремљена једино пушкама и митраљезима, тукла се у окружењу читавих 11 дана са вишеструко надмоћнијим непријатељем. Караула је пала тек када је и последњи граничар погинуо.

Један од најславнијих страница у отаџбинском рату исписали су браниоци пограничне тврђаве Брест. У овом сектору наступала је најјача Немачка група “Центар”. Ујутро 22. јуна на гарнизон у Бресту насрнуле су три немачке дивизије. Гарнизон су сачињавала само два пешадијска пука која су већ после неколико часова била опкољена. Међутим, Немцима је требало месец дана крвавих борби да би заузели овај градић на коме је лепршала совјетска застава чак и када су немачке трупе продрле у Смоленск, удаљен само 400 km од Москве. На једној од сачуваних зидина могу се прочитати следеће речи: “Било нас је петорица: Седов, Крутов, Ј. Богољуб, Михајлов, В. Селиванов. Ступили смо у бој 22. јуна 1941 … Изгинућемо, али нећемо одступити”. Један непознати војник је написао: “Умирем, али се не предајем. Збогом отаџбино! 20. јул 1941”.

Познат је и случај ваздухопловног капетана Николаја Гастела који је 26. јуна напао једну немачку колону северно од Минска. Авион му је погођен па се затим запалио. Гастело је своју запаљену летелицу усмерио на немачку колону тенкова и цистерни. Јуначки је погинуо, али је и непријатељу нанео знатну штету. Током Другог светског рата совјетски пилоти су преко 300 пута поновили поступак капетана Гастела.

Познато је и писмо војника Александра Голкова који се у тренутку напада налазио у Ровну у Украјини, а које је „упутио“ својој супрузи у Лењинград. Писмо је објављено 9. јануара 1964. године у листу „Краснаја звезда“, а пронађено је после рата у металној кутији олупине тенка у коме се налазио Голков.

„28. јуна 1941. г.

Мила Тањечка!

Не знам да ли ћеш икада прочитати ове редове? Али ја сигурно знам да је ово моје последње писмо. Сада се бије битка, страшна, крвава. Наш тенк је онеспособљен. Унаоколо су фашисти. Цео дан одбијамо јурише. Улица Островског је прекривена лешевима у зеленим униформама, они личе на велике непомичне гуштере.

Данас је шести дан рата; Остали смо двојица - Павел Абрамов и ја. Ти га знаш, писао сам ти о њему. Ми и не помишљамо о спасавању својих живота. Ми смо војници и не жалимо да умремо за отаџбину. Ми размишљамо како да Немци што скупље плате за нас, за наше животе ...

Седим у изрешетаном и унакаженом тенку. Врућина је несносна, мучи ме жеђ. Нема ни капи воде. Твој портрет ми лежи на коленима. Посматрам. га, гледам у твоје плаве очи и чини ми се да ми је лакше - ти са мном. Хтео бих да говорим с тобом много много, отворено, као раније, тамо у Иванову ...

Када је 22. јуна објављен рат, помислио сам на тебе, помислио сам на тренутак када ћу се вратити кући, када ћу те видети и приљубити твоју милу главу на моје груди. А можда то више никада неће бити. Јер рат је ...

Када се наш тенк први пут сударио с непријатељем, распалио сам по њему из топа, секао сам их митраљеском ватром како бих што више фашиста уништио и тиме приближио крај рата, како бих те што пре видео, мила моја. Али се моја маштања нису остварила...

Тенк подрхтава од непријатељских удара, али ми смо још увек живи. Граната немамо, меци су нам на измаку. Павел туче по непријатељу појединачном ватром, а ја се „одмарам“ и са тобом разговарам. Знам да је то последњи пут. Желео бих да разговарамо дуго, дуго, али немам времена. Сећаш ли се како смо се опраштали када си ме испраћала на станиици? Тада си сумњала у моје речи да ћу те вечно волети. Тражила си да ти се потпишем да ћу целог живота припадати само теби. Ја сам са задовољством испунио твоју жељу. Лепо је умрети када човек зна да тамо, далеко, постоји блиско биће које мисли на њега, размишља о њему и воли га. Лепо је бити вољен...

Кроз пробијену рупу на тенку видим улицу, зелено дрвеће, цвеће у парку, дивно, предивно. Ви који преживите рат, живећете исто тако дивно, предивно и срећно ... За такав жиивот није страшно умрети ... Не плачи. На мој гроб, највероватније, нећеш моћи да дођеш, а да ли ће и постојати тај мој гроб?...“.

Одмах по отпочињању непријатељстава по решењу Политбироа ЦК СКП су западни погранични војни окрузи Прибалтички, Западни и Кијевски применовани у Северозападни, Западни и Југозападни фронт. Лењинградски војни округ преименован је 24. јуна у Северни фронт, а 25. јуна на бази команде Московског војног округа био је формиран Јужни фронт, који је ујединио део снага Југозападног фронта и 9. армију коју је издвојио Одески округ. Истовремено је је СССР почео да ствара резерву Врховне команде.

Међутим, и увече првог ратног дана совјетски Генералштаб је очигледно имао слаб увид у ситуацију на фронту. Тако су трупе Кијевског војног округа (Југозапади фронт) добиле наређење да 23. јуна отпочну велику офанзиву која би 24. јуна довела до освајања Лублина, неколико десетина километара унутар пољске територије. Јединице у Балтичком војном округу (Северозападни фронт) добиле су слично апсурдно наређење, а осим тога су сва три фронта добила наређења да опколе и униште немачке јединице. Команданти на фронтовима су мало шта могли да започну са таквим наредбама. Немци су изводили једну од најуспешнијих операција муњевитог рата. Квалитативно су били далеко супериорнији; квантитативно су били јачи на свим тачкама које су биле циљ почетног напада. Од великог значаја је била и немачка надмоћност у ваздуху. До подне 22. јуна уништено је, отприлике, 800 совјетских авиона (наспрам 10 до 20 уништених немачких). До краја тога дана овај се број попео на 1.200 (од којих је 900 уништено на земљи); два дана касније су Совјети изгубили 2.400 авиона. Совјетски бомбардери који се у тренутку напада нису налазили близу линије фронта, покушали су да пређу у напад, али су притом извршшвали застареле наредбе: прелетали су преко линије фронта у правцу пољске територије да би тамо тражили непостојеће концентрације немачких трупа! Осим тога у већини случајева више није било ловаца да их прате, па су лако постајали жртве немачких ловаца и противавионске артаљерије. Кад су се Немци изборили за превласт у ваздуху, могли су готово неометано, по плану, да употребе своју ваздушну флоту за подршку копненој војсци, посебно оклопно-механизованим дивизијама.

У почетку су групе армија „Север“ и „Центар“ постизале велике успехе. Тежиште операције по плану „Барбароса“ било је у почетку на правцу Групе армија „Центар“ под командом фелдмаршала фон Бока. Ова Група армија имала је у свом саставу највећи број пешадијских дивизија, две од четири оклопне групе (армије) и јаку ваздушну флоту. Напад се одвијао по плану. На северном и јужном крилу су се Трећа оклопна група под командом генерала Хота и Друга оклопна група под командом генерала Гудеријана, брзо пробиле на исток. Између те две оклопне групе напредовала је 9. армија генерала Штрауса и 4. армија генерала фон Клугеа. Само у рејону Бреста Немци су наишли на жесток отпор; око градске цитаделе борбе су се водиле све до половине јула. Један део Гудеријанове оклопне групе био је због тог отпора неколико дана у закашњењу. Истурени део 2. оклопне групе прелазио је првих дана рата просечно 60 km на дан и већ петог дана је био пред Минском. Други део те исте групе стигао је дан касније до Бобрујска на Березини.

Трећа оклопна група наишла је на слаб отпор и 23. јуна је код Алитуса и Меркине дошла до Њемена (мостови преко ове реке пали су Немцима неоштећени у руке); 24. јуна је заузела Вилњус а затим скренулаа југоисток, да би се код Минска спојила са 2. оклопном групом. То се одиграло 27. јуна.

Ипак Гудеријан није био потпуно задовољан. Немачка пешадија није могла да следи скоро невероватан темпо напредовања оклопних дивизија. Томе је допринела и чињеница да је пешадија морала да напредује по много слабијем терену; релативно добри, чврсти путеви били су резервисани за покрет оклопно-механизованих снага и њених позадинских делова. Поготово је 4. армија фон Клугеа морала да савлада изузетно тежак терен. Кад се показало да се планирана велика клешта Групе армија „Центар“, која је требало затворити код Минска, морају заменити извесним бројем мањих клешта унутар тог простора, постојала је опасност да заостајање пешадије за оклопним снагама порасте. Гудеријан је несумњиво био један од најспособнијих немачких генерала оклопних јединица. Он је увиђао предност брзог пробоја оклопних јединица за извођење муњевитог рата. По њему је требало да оклопне јединице оперишу што самосталније, водећи рачуна о ризику да могу настати празнине између оклопних и пешадијских јединица. Немачка Врховна команда је међутим тражила да оклопне јединице смање темпо наступања како би се што ефикасније затворио обруч окружења око противничких јединица. То је било потребно утолико више што су сада 4. и 9. армија имале посла са опкољеним трупама које су додуше биле изоловане и којима је недостајала муниција и гориво, али које упркос томе нису ни помишљале на предају и до краја су се жестоко бориле. Због одсуства подршке оклопних јединица које су отишле већ много напред, пешадијске јединице нису могле довољно чврсто да затворе обруч окружења код Бјалистока и Волковиска, па су се многе совјетске јединице успеле да се пробију у правцу истока, а неке су се пробиле у Припјатске шуме и прешле на партизански начин ратовања. Упркос отпору Гудеријана и фон Бока, фон Клуге је успео да део оклопних јединица почетком јуна укључи у састав 4. армије и да тиме нешто повећа покретљивост пешадијских јединица. Ова реорганизаџија је приликом затварања обруча окружења код Новогрудока, западно од Минска, уродила плодом. Ту се успешно затворио обруч окружења око главнине совјетског Западног фронта.

Показало се, међутим, да нова немачка тактика има и своје слабости. Доводила је, наиме, до губитка времена на остварењу општег плана, а управо је фактор времена био веома важан за муњевити рат. На тај начин су друге совјетске јединице добиле могућност да се реорганизују и добију појачање. То се и десило северозападно од Смоленска (после Минска то је био следећи циљ Немаца на њиховом напредовању ка Москви), дуж Березине, Даугаве и Двине и у подручју између ове две реке. Немци су једино успели да брзо пробију совјетску одбрамбену линију дуж Березине. На осталим линијама фронта се релативно дуже времена пружао отпор.

Командант Северозападног фронта генерал Кузњецов је пре немачког напада рачунао с агресијом, али није успео да убеди Москву, па није могао да предузме ефикасније одбрамбене мере. У тренутку напада, његове јединице, великим делом слабо наоружане, биле су развучене на широком фронту по балтичким земљама. Један део тих јединица је управо спроводио реорганизацију; а армије првог ешелона биле су удаљеније од границе него што је то био случај на осталим фронтовима. Зато фелдмаршалу фон Лебу није било тешко да се са својом Групом армија „Север“, која је иначе била најслабија, у току првих дана рата брзим темпом пробије из Источне Пруске дубље у Литванију. На јужном крилу Групе армија „Север“ налазила се 4. оклопна група под командом генерала Хепнера (северна армијска група располагала је само једном оклопном групом). Хепнерова 4. оклопна група састојала се из два оклопна корпуса: 56. под командом генерала фон Манштајна и 41. под командом генерала Рајнхарда. Успеси 56. оклопног корпуса били су импозантни: четири дана после напада, 26. јуна, фон Манштајн је стигао на Даугаву у Летонији, на висини Даугавпилса. Корпус је већ био прешао 250 km и прокрстарио целу Литванију. Мостови код Даугавпилса пали су Немцима у руке. Међутим, и код Манштајновог корпуса дошло је до застоја у даљем напредовању ка Лењинграду. Да би се без много ризика кренуло даље, била је потребна помоћ 41. оклопног корпуса, који је наишао на непредвиђени отпор Црвене армије. Из области североисточно од реке Њемена кренуле су јаке совјетске снаге са више од две стотине тенкова у правцу северозапада да би извршиле противудар. Рајнхард је додуше успео да одбије овај противудар, али је његово напредовање због тога било успорено, па је тек 29. јуна код Јекабпилса стигао на Даугаву, неколико десетина километара северно од Даугавпилса. Совјети су у међувремену радили на организовању одбрамбене линије дуж Даугаве. Она, међутим, није на време била у потпуности изграђена да би могла да заустави 4. оклопну групу. После жестоких борби које су трајале неколико дана успело је целој оклопној групи да 2. јула поново настави напредовање у правцу североистока. Док је дошло до застоја 4. оклопне групе, због боље координације између оклопне групе и пешадије него што је то било код Групе армија „Центар“, две армије Групе армија „Север“ (18. армија под командом генерала фон Кихлера и 16. под командом генерала Буша) постигле су за кратко време велике успехе, не заоставши много за одмаклом 4. оклопном групом.

Осамнаеста немачка армија је за десет дана заузела луке Лијепаја, Венспилс и Ригу (на ушћу Даугаве) и тиме одузела совјетској Балтичкој флоти њене базе на Балтику. Поготово је пад Риге, главне базе Балтичког војног округа, био велики губитак за совјетску морнарицу, иако је велики део јединица флоте у последњем тренутку успео да се повуче преко Финског залива за Лењинград. Совјетска флота која је у просеку спремније дочекала немачки напад него копнена војска, успела је да се повуче у првој етапи рата без већих губитака, захваљујући, између осталог, и разумевању и активностима адмирала Кузњецова (народног комесара морнарице), адмирала Трибуца (команданта Балтичке флоте) и адмирала Головка (команданта Северне флоте у поларном подручју). Још више од месец дана пре немачког напада, Кузњецов је успео да издејствује да се многи бродови из сразмерно незаштићених лука Лијепаје и Венспилса пребаце у Ригу. На сопствену одговорност је 19. јуна довео флоту у стање приправности. Последње наређење издато у миру – „спремни за акцију“ - није међутим смео да изда на своју руку. Кад је наређење дошло у ноћи између 21. и 22. јуна, Трибуц и Головко су већ били спремни. „Сваког тренутка смо очекивали телеграм из Москве следеће садржине: рат је отпочео“.

На јужном делу совјетско-немачког фронта Немци су у почетку постизали мање успехе. Група армија „Југ“, под командом фелдмаршала Рундштета, имала је, у свом саставу две румунске армије и један мађарски корпус, који су иначе по квалитету били далеко испод немачких јединица. Фон Шобертова 11. армија, која је припадала Групи армија „Југ“, распоређена на Пруту у Румунији, кренула је у напад касније због тога што су се неке њене дивизије дуже задржале на Балкану и што Мађари и Румуни нису били спремни за наступање. Тако је фелдмаршал фон Рундштет 22. јуна, осим авијацијом, могао, у суштини, да располаже само 6. армијом (под генералом фон Рајхенауом), 17. армијом (под генералом фон Штилпнагелом) и фон Клајстовом 1. оклопном групом, које су се налазиле у југоисточном делу Пољске. Вероватно да је Рундштету од почетка било јасно да ће упркос војном квалитету својих команданата армија имати проблеме са совјетским армијама на југозападном фронту. Оне су, наиме, биле, и по броју дивизија и по броју оклопних јединица, исто тако јаке као снаге Западног и Северозападног фронта заједно. Осим тога је Рундштет морао да отпочне свој напад мање-више фронтално у немогућности да прави велика опкољавања. Већ 23. јуна је Халдер у свом дневнику изразио забринутост због овакве ситуације: „Бићемо принуђени да нађемо слабу тачку у совјетској одбрани и да на њу ударимо оклопним снагама и свим средствима да бисмо постигли успех у Украјини...“ Совјетске армије су непрекидно прелазиле у противнападе и противударе и биле су у предности што су могле да наступају не само из дубине него и са подручја северног и јужног крила Групе армија „Југ“. На северу су биле тешко приступачне Припјатске мочваре, а на југу су совјетске јединице имале велику слободу маневрисања, јер из Мађарске и Румуније није још био отпочео напад на Совјетски Савез.

Уз помоћ снажног удара из ваздуха, Немци су успели да одбију готово све совјетске противнападе и противударе, али су њихови губици у људству и материјалу били веома велики. И код совјетских јединица је то додуше био случај; по Халдеровим речима, овде је беснела „веома жива“ битка. Тако Немци на јужном делу совјетско-немачког фронта нису спектакуларно напредовали и о правом муњевитом рату ту у првим седмицама рата није, у ствари, могло да буде ни говора. То је била велика предност за совјетску страну, јер време им је било значајан савезник. Крајем јуна и почетком јула 1941. почео је, међутим, да слаби совјетски отпор на југу. Многе совјетске јединице почеле су да се повлаче на исток да би дуж насипа реке Дњепра градиле нове одбрамбене линије, а велики део јединица је пребачен на централни део фронта. Крајем јуна су градови Ковељ, Ровно и Лавов били у рукама Немаца и наступање је могло да се настави бржим темпом. Ово није важило за северно крило Групе армије „Југ“, јер је тамо најпре требало очистити Припјатске мочваре и ослободити се совјетског притиска са те стране.

Трећег јула је Халдер имао разлога за оптимизам у погледу развоја операција на целом совјетско-немачком фронту. У свом дневнику је тада записао: „Углавном се сад већ може говорити да је извршен задатак да се главнина совјетских снага потуче испред Двине (Даугава) и Дњепра. Сматрам да је тачна изјава једног заробљеног совјетског генерала, да ћемо источно од Двине и Дњепра наићи само на делове совјетских снага који већ и по снази неће бити у стању да одлучујуће утичу на исход немачких операција. Не претерујем, дакле, кад тврдим да ће се рат против Совјетеког Савеза успешно завршити у року од четрнаест дана“.

У изјави од 4. јула Хитлер је био још уверенији од Хадлера: “Ја све време покушавам да се ставим у положај противника. Практично, он је рат већ изгубио. Добро је што смо ми уништили руске тенковске и ваздухопловне снаге на самом почетку. Руси их више никада не могу обновити“.

Потребно је нагласити да су немачке снаге до овог датума већ почеле да осећају несташицу у снабдевању, а то је највише дошло до изражаја код Група армија „Центар“. Важан фактор у томе је била и већа ширина железничког колосека у СССР-у но у осталом делу Европе. До 3.7. је немачка инжињерија успела да прилагоди ширину железничког колосека на нормалну величину до пола пута на линији пољска граница - Минск, а до 5.7. био је завршен и остатак.

Стварно је тако изгледало. Врховни командант копнене војске, фон Браухич, и његов начелник штаба Халдер поднели су 8. јула извештај да су до тада идентификоване 164 совјетске пешадијске дивизије, да је од њих уништено 89, а само 46 је још способно да се бори, 18 је било на споредним деловима ратишта, као на пример у Финској, а да није идентификована локација за 11 дивизија.

У циљу приближавања стратегијксог руковожења трупама на фронту 10. јула су биле основане главне команде за три најважнија стратегијска правца. Северозападним фронтом је командовао маршал Климент Ворошилов, Западним - маршал Семјон Тимошенко и Југозападним маршал Семјон Буђони. Ради ефикаснијег функционисања оперативног руковођења, совјетска команда је 20. јула ујединила Фронт резервних армија и фронт Можајске одбрамбене линије у једниствен Резервни фронт под командом Георгија Жукова. На положају начелника Генералштаба Жукова је 1. августа заменио маршал Борис Шапошњиков. На споју централног и Резервног фронта 16. августа је био формиран нови Брјански фронт под командом маршала Андреја Јерјоменка.

Кијев, Смоленск, Лењинград[уреди]

Увереност у брзи завршетак рата против Совјетског Савеза била је толико чврста да су Немци рачунали да у најскорије време приступе решавању задатака предвиђених директивом штаба немачке Врховне команде број 32 од 19. јуна 1941. године, у којој се говори, ни мање ни више него о освајању басена Средоземног мора, северне Африке, Блиског и Средњег истока, уз истовремено обнављање „опсаде Енглеске“. Уједно с тим, немачко је руководство мамила перспектива освајања Индије и преношења ратних операција на територију Сједињених Америчих Држава. То су били далекосежни планови о светској доминацији. Већ су од 14. до 27. јула немачки генерали разради план о офанзиви преко Кавказа и Ирана на Багдад и операцију „против индустријске области Урала“, израчунали су колико војске треба с фронта повући у Немачку почетком септембра 1941. године, одредили су мере за смањење бројног стања копнениих трупа. Међутим, будући догађаји ће показати да су се Немци поприлично преварили у својој рачуници.

Средином јула нагло је повећан интензитет и обим борби на свим бојиштима. Када су се у борбу укључиле немачка армиија под називом „Норвешка“ и финске трупе, укупна дужина активног фронта повећана је за још 1.200 километара. Поред три главна стратегијска правца појавио се и четврти - северни сектор фронта, од Баренцовог мора до Карелске превлаке, северно од Лењинграда. Финска Карелска армија и немачка армија „Норвешка“ наступале су на мурманском, петрозаводском и олоњецком правцу у намери да овладају Кировском железниичком магистралом и луком Мурманск, која се зими не залеђује. Нова опасност по Лењинград појавила се од Југоисточне финске армије која је надирала преко Карелске превлаке. Четврта тенковска група генерала Хепнера из састава Групе армија „Север“, покушала је да се у брзом ходу преко реке Луге пробије до Лењинграда. Група армија „Центар“, под командом фелдмаршала фон Бока, наступала је на широком фронту од средњег тока Западне Двине до Жлобина на Дњепру. Њена ударна снага, састављена од 2. и 3. оклопне групе, усмерена је била на правцу Витебска, Смоленска и Рославља. Циљ јој је био да заузме Смоленск и Вјазму и отвори пут према Москви. Фон Рундштатова Група армија „Југ“ пробијала се према Кијеву. Румунска 3. и 4. армија наступале су из Молдавије у правцу Одесе.

До средине јула трупе Вермахта су освојиле Летонију, Литванију, Белорусију, Молдавију и део Украјине.

На лењинградском правцу Немци су се приближили Лењинграду на свега 120 km. У току 17. и 18. јула совјетске трупе под командом генерала В. Морозова су извршиле снажан противнапад на 56. немачки моторизовани корпус. На прилазима реци Луги и Новгороду совјетске трупе су успеле да присиле противника да тапка читавих 20 дана у месту. Немцима је било јасно да без нових појачање не могу да наставе напредовање ка Лењинграду.

Према немачким изворима до половине јула само копнене снаге Вермахта су имале 92.000 погинулих и рањених, око 50% тенкова од првобитног броја су уништени, док су губици ваздухопловства достизали 1.284 авиона.

19. јула немачка Врховна команда је издала Директиву бр. 33 у којој су били дати главни задаци о наставку рата на Истоку који су се пре свега односили на Групу армија „Центар“ и Групу армија „Југ“. Требало је да оне униште већ опкољене совјетске снаге. Што се тиче Група армија „Југ“ она је требала да концентричним нападом из Могилева Подољског, Винице и једне једне тачке северно од Умана опколи и уништи 12. и 16. советску армију. Гуеријанова 2. оклопна група требало је да се одвоји од Групе армија „Центар“ и да скрене ка југоистоку, како би спречила да се ове совјетске снаге повуку преко Дњепра. Група армија „Центар“ би онда пошто уништи опкољене снаге, наставила искључиво пеашадијским јединицама да напредује ка Москви. Истурени делови оклопних јединица Групе армија „Север“ морали би да сачекају док их не сустигну пеашадијске снаге како би онда удруженим снагама напали Лењинград. Због тога би 3. оклопну групу требало пребацити из Групе армија „Центар у Групу армија „Север“.

Због новонастале ситуације Хитлер је 21. јула специјалним возом допутовао на окупирану совјетску територију на сектор ГА „Север“, где се састао са њеним командантом фелдмаршалом фон Лебом. Да би убрзао напредовање ка Лењинграду, Фирер је одлучио да 3. оклопну групу генерала Хота повуче са московског правца и пребаци је на североисток у циљу садејства у освајању Лењинграда. Истовремено је наређено 2. тенковској групи генерала Гудеријана да се окрене на југоисток, док би ка Москви наступале само комбиноване пешадијске јединице.

На кијевском правцу војска Југозападног фронта одбила је средином јула прве налете фон Рунштатових јединица.

Смоленск[уреди]

Од 10. јула до 10. септембра 1941. године на западном правцу, на бојишту дугом 650 и дубоком 250 километра вођена је Смоленска битка. Смоленск је удаљен од Москве око 400 km и већ је у ранијим периодима руске историје неколико пута био важна тачка у одбрани Москве.

Већ 10. јула око 30 механизованих и оклопних челних дивизија немачке 2. и 3. тенковске групе и 9. и 2. комбиноване армије, из састава Групе армија „Центар“, избиле су на Дњепар и Западну Двину. Главнина им је остала на 120-150 km позади, али су и поред тога нападачи превазилазили совјетске јединице на смоленском правцу у људству, артиљерији и авијацији два пута, а у тенковима — четири пута.

У првој фази битке која је вођена од 10. до. 20. јула, Немци су постигли запажен успех. Успели су да пробију одбрану Западног фронта на његовом десном крилу и у центру. Брзе немачке јединице успеле су да заузму Оршу, Смоленск, Јељну и Кричев разбивши претходно 22. армију генерала Ф. А. Јершакова. У обручу се нашла 19. армија генерала Ивана Коњева, 16. армија генерала М. Ф. Лукина (која је непосредно бранила Смоленск) и у центру фронта 20. армија П. А. Курочкина. На левом крилу Западног фронта 21. армија под командом генерала Ф. И. Кузњецова прешла је 13. јула у противнапад и ослободила градове Рогачев и Жлобин.

У другој фази Смоленске битке – од 21. јула до 7. августа совјетска команда је покушала да предузме противнапад. У близини Јарцева малобројна група совјетске војске под командом генерала Константина Рокосовског неочекивано је прешла у офанзиву, ослободила овај град и прешла у форсирање реке Воп. После успешно изведеног контранапада, Немци су били принуђени да привремено обуставе офанзиву на Москву. Тако је први пут у току Другог светског рата, Вермахт морао на главном стратегијском правцу да пређе у одбрану.

Трећа фаза Смоленске битке трајала је од 8. до 21. августа. У њој су се најжешће битке одвијале на јужним деловима овог рејона. 8. августа 2. тенковска група и 2. пешадијска армија устремиле су се на југ и потиснуле совјетске трупе ка југу и југоистоку. Али и поред жилаве совјетске одбране Немци су успели да 21. августа пробију одбрамбене линије Централног, а затим и Брјанског фронта и продру у дубину 120 – 140 km и избију на линију Гомељ – Стародуб, дубоко се уклинивши између Брјанског и Централног фронта, угроживши тиме крила и позадину совјетског Југозападног фронта.

За то време на лењинградском правцу ГА „Север“ пробила је 8. августа линију одбране на реци Луги, код Кингсепа и северозападно од језера Иљмен после једномесечних борби заузела Новгород, а 20. августа Чудово, да би потом пресекла пут и железничку пругу Москва – Лењинград. Фон Лебове јединице избиле су на Фински залив у рејону Стрељне и преко Чудова напредовале према Ладошком језеру.

У ноћи 8. августа 1941. полетело је са аеродрома на острву Сарему 15 совјетских бомбардера и напало Берлин. У току наредних месец дана совјетска авијација стационирана на овом острву извршила је укупно девет напада на Берлин и друге немачке градове.

11.8. генерал-пуковник Франц Халдер је у свом дневнику забележио да је Врховна команда копнене војксе на почетку рата рачунала са 200 совјетских дивизија, а да их је сада већ било индетификовано 360.

У Лењинграду је због новонастале ситуације извршена реорганизација фронта тако да је 27. августа од јединица из Лењинграда формиран Лењинградски фронт, а од трупа Северног фронта и јединица у поларном подручју створен је Карелијски фронт, под командом генерала В. А. Фролова. Затим је маршал Климент Ворошилов заменио генрала Попова на положају команданта Лењинградског фронта. Немци су 8. септембра заузели Шлиселбург и потпуно блокирали Лењинград.

Према немачким подацима, од 22.6. до 31.8. 1941. године. Немци су имали 409998 мртвих и рањених војника. Ти губици су били попуњени са само 217000 људи; од 24 дивизије које су биле у стратегијској резерви Врховне команде копнене војске, већ је 21 била убачена у борбу.

4.9. само је 47% свих немачких тенкова на Источном фронту било употребљиво; 32% било је на листи за оправке, а 30% било је неупотребљиво.

Финци који себе нису сматрали немачким савезником, већ су једнино имали истог непријатља, нису хтели да пређу границу од 1939. Ограничили су се на то да заузму територије које су морали да уступе Совјетском Савезу после Зимског рата 1939-1940.

Четврта фаза Смоленске битке почела је 22. августа, а завршила се 10. септембра. Совјетска команда је покушала да енергичним операцијама разбије ГА „Север“ и осујети њено напредовање у позадину Југозападног фронта. Неочекивано, 2. тенковску групу под командом Гудеријана напало је 460 совјетских авиона и нанело јој веома тешке губитке, које је, међутим, немачка команда брзо попунила. Али то није било довољно да се заустави напредовање непријатеља. Немци су успели да пробију фронт на делу на коме се налазила 22. совјетска армија. Потом су потиснуле и 29. армију на источну обалу Западне Двине. Једино је совјетска 24. армија Резервног фронта успела да потпуно разбије противничку групацију на сектору Јељне. Почетком септембра у околини Смоленска први пут у току рата су употребљене „Каћуше“, којих су се Немци веома плашили, а које су још називали „Стаљинове оргуље“.

Трупе Западног, Резервног и Брјанског фронта прешле су, по наређењу Ставке, 10. септембра у одбрану чиме је завршена Смоленска битка. Смоленска битка је имала веома важну улогу у даљим дешавањина на Истчном фронту јер је задржала Немце скоро 2 месеца у њиховом походу ка Москви.

То заустављање је спроведено уз велике губитке. Према немачким подацима у бици за Смоленск заробљено је 348.000 људи, заплијењено је 3.000 тенкова и више од 3.000 артиљеријских оруђа. Совјетски податак говори о 32.000 несталих.

Кијев[уреди]

На јужном крилу совјетско-немачког фронта вођене су огорчене борбе два и по месеца. Дужина овог фронта у јулу је износила око 1.200 km, а у септембру близу 800 km, док су се у дубини окршаји одвијали на 500-600 km.

Хитлер је наредио да се 8. августа заузме Кијев. У Украјини су у првој половини августа совјетске трупе уз огорчене напоре одбијале нападе немачке 1. тенковске групе генерала Клајста, као и 6, 17. и 11. армије, затим 3. и 4. румунске армије и Првог мађарског корпуса. Све су те јединице припадале ГА „Југ“. Крајем августа Немцима је пошло за руком да заузму Дњепар, на сектору Кременчуга до Херсона.

С обзиром да није располагао потребним резервама, Хитлеров Главни стан је одлучио да привремено узме 2. тенковску групу и 2. армију од ГА „Центар“ и њиме ојача ГА „Југ“.

Главна команда совјетског Југозападног правца формирана је 10. јула. Она је била координатор борбених операција Југозападног, Јужног и Брјанског фронта, а у оперативном смислу једно време јој је била потчињена и Црноморска флота. Југозападни правац постојао је до 13. септембра 1941. године, а потом су фронтови који су га сачињавали деловали самостално. Командант трупа Југозападног правца маршал Семјон Буђони затражио је од Ставке дозволу да повуче на источну обалу Дњепра 5. армију и 27. пешадијски корпус који су се налазили на угроженом десном крилу Југозападног фронта, што им је Стаљин са извесним закашњењем дозволио, стављајући им истовремено задатак да држе Кијев што је могуће дуже. Стаљин је овим потезом направио катастрофалну грешку која је довела до једног од највећих совјетских пораза у Другом светском рату.

Тек 11. септембра трупе Југозападног фронта су се повукле на нову одбрамбену линију на реци Псјол, а у паници која је захватила совјетску врховну команду одлучено је да се уместо маршала Семјона Буђонија на положај команданта постави маршал Семјон Тимошенко.

Међутим, 1. и 2. немачка оклопна армија нису дозволиле Тимошенковим трупама да организују одбрану на реци Псјол, већ су наставиле да им наносе тешке губитке. Тенкови генерала Клајста упутили су се 12. септембра из Кременчуга на север у сусрет 2. тенковској групи. Обе групе спојиле су се 15. септембра у рејону Ловхице и тиме завршиле опкољавање пет совјетских армија Југозападног фронта. Опкољене су 5, 37. и 26. армија, као и делови 21. и 38. армије са укупно 452 хиљаде војника. Немци су енергичним акцијама од 18. до 20. септембра испресецали опкољене јединице на мање делове и почели да их уништавају понаособ.

У новонасталој ситуацији Ставка је наредила деловима 37. армије који су бранили Кијев да се 19. септембра повуку из града, тако да су после 71 дана одбране Немци заузели главни град Украјине. Неке совјетске јединице су успеле да се пробију из обруча ка северу, док су друге јединице прешле на партизански начин ратовања. И поред тога Немци су у борбама за Кијев заробили преко 250.000 совјетских војника (неки историчари пишу да се та цифра кретала и до 665.000 заробљених црвеноармејаца).

После победе код Кијева у Хитлеровом Главном стану у Растенбургу појавиле су се нове несугласице. Командант немачке Копнене војске фелдимаршал Валтер Браухич сматрао је да треба обновити офанзииву на Москву. А Хитлер и Генералштаб су били за настављање офанзиве на северу и југу, како би се Москва одсекла и припремили услови за поход на њу, јер у том тренутку Вермахт није располагао снагама које би могле успешно да воде операције на сва три главна стратегијска правца.

Занимљиво је да је начелник штаба Врховне команде копнене војске, генерал-пуковник Франц Халдер сматрао да је битка за Кијев била „највећа стратегијска грешка рата на истоку“ с обзиром да је за уништење ових снага утрошено много времена и јединица, што је успорило остале операције, нарочито оне у правцу Москве.

Одеса[уреди]

По несносној врућини 5. августа отпчочела је битка за велику црноморску луку Одесу која се у то време налазила у дубокој позадини непријатеља. Град су браниле Самостална приморска армија и делови снага Црноморске флоте. Браниоци су уз помоћ становништва изградили три одбрамбене линије и на градским улицама подигли барикаде. Одесу је бранило око 35 хиљада војника и исто толико добровољаца, који су 73 дана везивали за себе 18 румунских дивизија, потпомогнутих готово читавоим румунском ратном флотом и немачком авијацијом. Браниоци су били практично одсечени од совјетског Јужног фронта, па је упркос њиховој изузетној храбрости и чврстини, Ставка одлучила да се град евакуише, јер је претила опасност да буду потпуно окружени. Црноморска флота пребацила је 16. октобра на Крим припаднике Прмиорске армије која није имала неке озбиљније губитке.

Хитлер и Нови светски поредак[уреди]

Адолф Хитлер је стварајући дело "Моја борба" писао да су Словени непријатељи Аријевске расе и да морају бити уништени. Он је припремао Немце за рат са Словенима и проширење "Новог животвог простора" за Немачки народ. Сам напад на Совјетски Савез је био сукоб две идеологије и представљао је најкрвавији војни сукоб између две зараћене стране, где је употребљена невиђена ратна техника у сукобу две војске. Циљ је био уништење Русије и заузимање њеног европског дела. Сав војни потенцијал Трећег рајха је искоришћен да би се сломила Црвена армија. Желећи да створи Нови светски поредак и Европу стави под барјак Нацистичке идеологије тзв. фирер је својим војницима наредио да буду сурови, немилосрдни и беспоштедни према непријатељу ма где год се налазили. Немачка војска је до словце извршавала поменута наређења, а биланс свега тога била је опсада Лењинграда, напад на Стаљинград и кланац Баби Јар који је постао симбол бруталног затирања права на људски живот и постојање.

У Берлину је постојала прилично утицајна група, на челу са Рибентропом, која се залагала за улазак СССР у Тројни пакт, али Хитлер никада није озбиљно рачунао на било какав савез са Москвом. За њега су чак и споразуми из 1939. били изнуђени уступак и првобитно је намеравао да нападне СССР још у јесен 1940. године.

У Немачкој је постојала прилично утицајна група, на челу са министром иностраних послова фон Рибентропом, која се залагала за улазак СССР у Тројни пакт. Москва је била спремна да разматра то питање - да би истерала на чистац услове могућег споразума и саму политику те три државе према СССР. Али, коначна одлука о немачкој политици према СССР није била у Рибентроповим рукама. Судећи по свему, Хитлер никада није озбиљно рачунао на било какав савез са Москвом. За њега су чак и споразуми из 1939. били изнуђени уступак. Првобитно је Хитлер намеравао да нападне СССР још у јесен 1940. године и немачки генерали су имали муке да фирера убеде да армија за такав рат није спремна.

Захваљујући банкарима, манипулацијом, обманама, парадама и запаљивим говорима Хитлер је освојио срца свих Немаца, успео да обнови војску и обмане лаковерне европске политичаре. Када је почео напад на Совјетски Савез, показало се да ће Руски народ крвљу платити цену Другог светског рата (око 27 милиона их је погинуло) да би се сломио Нацизам и истерала огромна немачка војска.

18. децембра 1940. године Адолф Хитлер наредио је генералштабу немачке армије (ОКW) да припреми инвазију на Русију према тајном плану под шифром "Операција Барбароса". У основи плана, названог према чувеном освајачу, налазиле су се претензије које су први пут јавно објављене у злогласном делу "Моја борба" које нико није озбиљно схватао док није почео да се реализује. Интересатно је, са ове историјске дистанце, увидети следеће: сада је јасно да Хитлер никада није требало да нападне Русију, но он је то ипак учинио тада и то из два разлога (независно од геостратешке промисли зване "продор на исток"). Он је нападачку акцију предузео из одбрамбених намера (напад је најбоља одбрана, уз мотивацију да би га Руси, кад-тад напали) и, што је још важније, на основу Канарисових процена. Оне су говориле исто што се и данас зна: да Русе никада не треба напасти, али ако је икада био тренутак, то је била управо 1941. година јер је Руска армија била у преоружавању и у расулу, што се могло видети у току Зимског рата. Хитлер је, дакле, журио да Русе затекне "спуштених панталона". Такође, планирао је да напад започне што раније у пролеће, како би до првих зимских месеци остварио главне циљеве. За разлику од Наполеона који је ишао само према Москви, ОКW је испланирала три паралелна напада. Међутим Хитлер је био лош командант, што се одразило на сам исход рата. Бројност Црвене армије и Совјетског Савеза била је превелика.

Немачко-совјетски споразум о ненападању није спречио немачку војску да 22. јуна 1941. године отпочне са ратним операцијама и нападне совјетске јединице, које нису биле у стању приправности. Ни совјетска обевештајна служба, ни обавештајна служба неких других земаља, ни друге информације нису могле уверити Јосифа Стаљина да ће се рат водити на совјетском тлу. Последица тога била је да су Немци успешно могли отпочети свој рат. Док Москва још није издала наређење да се нападну трупе, немачки агресор је заузимао мостове, прелазио граничне реке и освајао села.

Концентрација Црвене армије на западном театру војних дејстава реално је започела тек средином маја 1941. године. За рат са Немачком било је – од укупно 303 – издвојено 240 дивизија које би после мобилизације бројале више од шест милиона људи. Упоредо са пребацивањем 77 дивизија из унутрашњости, средином јуна 1941. започела је предислокација трупа другог ешелона армија и резервиста у западне приграничне војне округе (свега 114 дивизија), а те јединице је требало да до 1. јула запоседну позиције 20-80 километара од границе. Сва та померања трупа извођена су у условима ванредне тајности и пратила их је дезинформациона кампања. Од средине маја је на "велике вежбе" било позвано 805.200 резервиста. То је омогућило да се појача 99 стрељачких дивизија. Међутим, опште мобилизације није било.

После Стаљиновог иступања 5. маја 1941. – у Кремљу, на смотри дипломаца војних академија - почело је престројавање пропаганде. Било је потребно опрезно припремити јавно мнење за "неизбежност сукоба Совјетског савеза са капиталистичким светом и сталну спремност да се пређе у офанзиву која ломи". Совјетска влада је одлучила да 6. јуна спроведе све мере које буду потребне да од 1. јула индустрија почне да функционише према мобилизационом плану.

Начелник Генералштаба Црвене армије 18. јуна је командама западних приграничних округа издао наредбу о превођењу свих јединица у стање борбене готовости до 1. јула. Ако је судити по доступним документима, пуна концентрација и распоређивање Црвене армије требало је да буду завршени до 15. јула 1941. године. Самим тим, негде у то време требало је да буде донета и коначна одлука о начину коришћења оружаних снага. Међутим, дискусија о том питању се наставља пошто досад нису познати документи који би недвосмислено сведочили за шта се Кремљ спремао.

По броју тенкова – 2,1 пут, а по броју авиона – 1,5 пут. По наоружању је Црвена армија уочи лета 1941. несумњиво била најкрупнија армија света. Али, по броју војника и официра – она то није била. То је специфичност мирнодопске армије. Армија је имала много технике, али су људи још били у цивилу. Вермахт је имао више војника и официра и био је боље мобилисан: оружане снаге СССР (рачунајући ту и граничаре и тзв. унутрашњу војску) бројале су 5.774.200 људи, а Вермахт је имао 8. 229.000 људи под оружјем.

У пет западних војних округа, Црвена армија је имала 170 дивизија и 14 бригада, а осим тога је из унутрашњих округа пристигло још 16 дивизија. Укупно је, дакле, имала 186 дивизија и 14 бригада. Међутим, за разлику од немачких, све те дивизије нису биле комплетне нити распоређене уз границу. У пограничном појасу ширине 100 километара налазиле су се само 92 дивизије, а све остале – на 100-400 километара. Фактички, у моменту немачког напада – Црвена армија на западним границама не само да није имала офанзивних, већ ни правих одбрамбених формација. То се, наравно, најнегативније одразило на ток борбених дејстава на самом почетку рата. Бројка о 900 аеродрома је очито претерана. У пет западних приграничних округа, у јануару 1941. било је 477 аеродрома.

Шпијунажа није успела да тачно утврди намере Немачке за лето 1941. године. Колико се зна, она није имала доступ документима немачке команде и морала је да оперише гласинама. У понечему су њене информације биле тачне, а у понечему су биле хотимична или нехотична дезинформација. Примера ради, спремајући се да своје главне снаге искористи у Белорусији, немачка команда је ширила гласине о могућем удару на Украјину у Прибалтик. Осим овога, Москва је рачунала са дуготрајним ратовањем док се Немачка спремала за блицкриг.

Совјетска шпијунажа је превише оперисала проценама о немачком војном потенцијалу. Зато се још 31. маја 1941. сматрало да Немачка располаже са 290 дивизија док их је у стварности било свега 206. Рекло би се: у чему је разлика? Ствар је у томе што се у Москви, која се ослањала на такве податке и упоређивала их 1. јуна са стањем уз границе, веровала да је процес концентрације снага Вермахта за рат са СССР још далеко од завршетка. Зато је совјетско руководство, иако је правилно оцењивало растућу кризу у совјетско-немачким односима, веровало да до коначног раскида још има времена и за дипломатске маневре и за сопствене војне припреме.

Главни разлог пропасти Барбаросе, поред Црвене армије, је и логистика. Немачка ратна производња 1941. године је занемарљиво мала у односу на 1944. годину. Попуна јединица људством и материјалом је катастрофална, Група армија Центар је од 22. јуна до краја године добила само 100 тенкова као попуну, иако су губици били вишеструко већи. Замор материјала је чинио своје, тенкови и техника иако нису уништени од стране Црвене армије све су више били у радионицама, а мање на фронту. Попуна муницијом на минимуму, транспорт катастрофалан, Немачке процене да им фали 50.000 камиона. Једноставно Немци су се спремили за рат од 12 недеља, ако до тада не успеју пораз је неминован. За Немце је током целог рата логистика на Источном фронту била немогућа мисија. Пруге разрушене и ширег колосека су биле скоро неупотребљиве без поправки на европски колосек, камиона недовољно и конструкцијски непогодни за руске путеве, су Немце довели до пораза 1941. године.

Као други разлог пораза Вермахта било је покретање Балканске кампање 1941. године и одлагања напада на Совјетски Савез за пет недеља. Хитлер је намеравао да Русију нападне у пролеће, почетком маја месеца. Међутим, 27. марта 1941. године војним ударом у Београду је оборен Тројни пакт и тако је Немачка напала Краљевину Југославију, одвајајући знатан део ратне машинерије за тај поход, тачније око 80 дивизија које су требале да учествују у нападу на Совјетски Савез. Краљевина Југославија је изгубила рат, а Хитлерове јединице време упуштајући се у непотребан војни поход. Пораз италијанске војске од стране Грчке натерао је Вермахт да покрене операцију Марита и тако потребно време потроше на непотребан рат. Немцима је био циљ да осигурају бокове својих армија тиме што ће Краљевина Југославија приступити Тројном пакту, као што су то урадиле Бугарска и Румунија. Али и дан данас се зна да су Хитлер и његови команданти ковали планове о покоравању Југоисточне Европе.

Стаљин никада није хтео да поверује да би га његов савезник издао и мучки напао без објаве рата. За Хитлера је споразум Рибентроп-Молотов представљао зауставни зид да би могао своје снаге да усмери на западну Европу коју је веома лако освојио у неколико спектакуларних похода. Вермахт је сакупио огромну ратну машину, која је укључивала и сателитске дивизије. То је био поход са циљем истребљења Словенске расе и насељавања Аријевске расе на нов животни простор. Дубина руске територије и дужина линија за снабдевање додатно су успоравале немачку копнену инвазију. Хитлерови генерали нису деловали самостално без његових наређења као што су то чинили Стаљинови генерали са којима је он сарађивао у припреми одбрамбених операција. Хитлер је сматрао да је он бољи командант и да ће га војска увек слушати ма где решио да је поведе. Опијеност немачког народа победама на Истоку ништа није могло да припреми за катастрофалне поразе пред Москвом и Стаљинградом (данашњи Волгоград). Немачка војска није имала довољан број војника у резерви јер је сав војни капитал употребљен да би се уништио Совјетски џин. Хитлер је одувек мрзео Комунизам као идеологију и када је дошао на власт у Немачкој 1933. године борио се за његово искорењивање. Сама операција представља невиђен војни подухват на који се усудио још француски генерал Наполеон Бонапарта 1812. године. Главни циљ операције је био брзо освајање целог европског дела СССР-а, западно од линије која је повезивала Архангелск и Астрахан. Неуспех операције Барбароса на крају је резултовао целокупним поразом Трећег рајха. Источни фронт који је отворила операција Барбароса био је највеће бојиште Другог светског рата, са највећим и најбруталнијим биткама, великим људским губицима и деструкцијом.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Операција Барбароса