Ulrika Eleonora Švedska

Ulrika Eleonora Švedska
Ulrika Eleonora Švedska
Lični podaci
Puno ime	Ulrika Eleonora Pfalc-Cvajbriken
Datum rođenja	(1688-01-23)23. januar 1688.
Mesto rođenja	Stokholm, Švedsko carstvo
Datum smrti	24. novembar 1741.(1741-11-24) (53 god.)
Mesto smrti	Stokholm, Švedska
Porodica
Supružnik	Fredrik I Švedski
Roditelji	Karl XI Švedski Ulrika Eleonora Danska
Dinastija	Dinastija Pfalc-Cvajbriken, Dinastija Hesen
Monarh Švedske
Period	1718−1741
Prethodnik	Karl XII Švedski
Naslednik	Frederik I od Švedske

Ulrika Eleonora Švedska (23. januar 1688, Stokholm - 24. novembar 1741, Stokholm) je bila kraljica Švedske (1718—1741), dok je samostalno vladala samo (1719—1720). Bila je poslednji član dinastije Pfalc-Cvajbriken i kćerka švedskog kralja Karla XI. Suprug joj je bio Frederik I Švedski, koji ju je i nasledio na prestolu.

Godine 1718. brat Karl XII Švedski joj je poginuo pri opsadi jednog grada u Norveškoj. Tada se plemstvo osili, pogubi njegova ministra i podigne na presto Filipa Hasenkaselskoga, Ulrikinog muža od 1715. godine, koji joj je ispočetka bio savladac (1718 - 42 - 51). Zaključujući mir s neprijateljskim državama, Švedska morade ustupiti deo svojih vladavina u Nemačkoj, Hanoveranskoj i Pruskoj. Danska dobi Šlezvig i nagna Švedsku na plaćanje carine kroz prolaz u Baltičko more, a saksonskog grofa Avgusta II, koji se već beše vratio u Poljsku, prizna za poljskoga kralja. Mir je sa Švedskom poslednja zaključila Rusija, koja po ništatskom ugovoru (1721) zadrži Ingriju, Estonsku i Livonsku s delom Karelije i Finske. Posle je ovoga Švedska izbrisana iz reda velikih sila, a Rusija u osvojenim krajevima dobi mnogo i nemačkoga stanovništva s plemstvom, koje je dosta uticalo na državni i društveni život ruski.

Dolazak na presto

Godine 1718. Karl XII je ubijen pri opsadi norveške tvrđave Fredrikshama. Karlov vrhovni ministar Gerc je potom uhapšen i izbi borba oko krune. Ulrika Eleonora potom u martu 1719. dolazi na presto, pošto joj je 1708. godine umrla starija sestra Hedviga Sofija, posle toga pobeđuje liberalna stranka i Gerc je pogubljen. Grof Arvid Bernhard Horn je potom počeo mukotrpnu i uglavnom uspešnu borbu protiv Ulrihinog apsolutizma. Ovim je situacija u Švedskoj potuno izmenjena: Švedska nije više voljna da čini ustupke na Baltičkom Moru, nego u Nemačkoj. Jula 1719 godine ruski car Petar odgovara jednom demonstracijom ratne flote: čak i samu okolinu Stokholma pustoše, a stotine sela pale kozaci i ruski mornari. Švedska kraljica pristaje tada da ustupi Reval, Narvu i Estoniju, ali traži da joj se vrate Finska i Livonija. Petar joj odgovara jednim ultimatumom, i u septembru se prekidaju pregovori u Alandu. Švedska se konačno odlučila. Ona više voli da pregovara sa Engleskom.

Savez protiv Rusije

Engleska se trudila, izazivajući čitav niz saveza, da usami Rusiju. Austrija je zaključila odbrambeni savez sa poljskim kraljem Avgustom II, koji se trudi da svoju dinastiju učini naslednom i da svoga sina, koji je oženjen jednom austriskom princezom, načini apsolutističkim vladaocem. Pošto Petar — koji još uvek drži svoje trupe u Poljskoj, gde on namerava da brani Ustav od planova za stvaranje nasledne kraljevske vlasti, a protestantski i pravoslavni disidenti od katolicizma — potstiče poljske velikaše da vode opoziciju prema svome kralju, Avgust II je potpisao preliminare mira sa Švedskom i podsetio cara na njegovo obećanje da će mu ustupiti Livoniju. Pruska, pošto se najpre činila kao da hoće da ostane verna ruskome savezu, popustila je pod pritiskom Engleske, Austrije i Francuske; u avgustu 1719. godine ona je zaključila savez sa Engleskom, no sa ograničenjem da ne bude uperen protivu Rusije. Posle rasturanja Alandske konferencije februara 1720. godine, ona sklapa mir sa Švedskom i dobiva Štetin. Sa svoje strane Danska zaključuje sa Švedskom krajem 1719. godine primirje, a u julu 1720. — pod uticajem Engleske — i ugovor o miru, kojim vraća sve osvojene oblasti u Pomorju, ali zadržava Šlezvig.

Pomorsko ratovanje

U početku 1720. godine Engleska je uspela da usami Rusiju. U aprilu šalje u Baltičko More — da bi zaštitila švedsku teritoriju i pomogla zaključenje mira koji će biti koristan po obe strane — eskadru admirala Norisa, koga ovlašćuje da ponudi njeno posredovanje. Ruski admiral Apraksin odgovara protivpredlogom da se pribegne — kao što je bilo i ugovoreno — direktnim pregovorima između zaraćenih strana; ali, u to isto vreme odred generala Mengdena pustoši švedske obale. Ni predlog da Francuska bude posrednik, ni napori engleske i austrijske diplomatije da zavade Portu sa Rusijom ne mogu da nateraju Petra da promeni svoje namere. On i dalje uporno hoće da zadrži sve osvojene oblasti, i u novembru 1720. godine on uspeva da pretvori Jedrenski ugovor iz 1630. godine u večiti mir sa turskom carevinom.

U toku ove godine Ulrika Eleonora je abdicirala u korist svog supruga Fredriha, koji čini znatne ustupke parlamentu i time je apsolutizam u Švedskoj ukinut.

Ništatski mir

Šveđani, koji su naposletku uvideli da im ni engleski kralj, ni francuski kraljevski namesnik, ni nemački car ne mogu uspešno pomoći protivu Rusije, rešavaju se, avgusta 1720. godine, da predlože caru nastavljanje direktnih pregovora. Ništat, u Finskoj, izabran je za sedište konferencije. Kada su ruski punomoćnici Brus i Osterman tamo stigli u proleće 1721. godine, zatekli su predstavnike Švedske. Engleska eskadra ponovo se pojavljuje u Baltičkom Moru, ali pred očima britanskih admirala — koji nisu smeli to da sprečavaju — švedske obale ponovo pustoši ruski general Lasci, koji spaljuje tri varoši i 506 sela. Ova ruska demokratija pokazuje se kao veoma uspešna. Švedska pristaje da ustupi Livoniju; ipak, ona želi da zadrži Viborg ključ Finske, i traži od Rusije da ne podržava pretendovanje na presto bratanca Karla XII, Karla Fridriha, vojvode od Holštajna. Početkom leta ovaj stiže u Petrovgrad. Tada novi švedski kralj Fredrih uzrujan, odlučuje se da ispuni sve Petrove zahteve. Ništatski mir potpisan je 30. avgusta/10. septembra 1721. godine. Rusija dobiva zauvek Livoniju, Estoniju, Ingriju, jedan deo Karelije sa Viborgom i ostrva Ezel i Dago; ona pak vraća Švedskoj ostatak Finske i odriče se mešanja u njene unutrašnje stvari; stanovnici oblasti koje su ustupljene Rusiji sačuvaće prava koja su uživali za švedske vladavine, kao i slobodu veroispovesti; oni koji imaju zemlju zadržaće svoje posede pod uslovom da postanu ruski podanici, Poljska i Engleska potpisale su ugovor kao ugovaračke stranke.

Rusija je učvrstila svoj položaj na Baltičkom Moru, gde je raspolagala sa više odličnih pristaništa i sa velikom trgovačkom: i ratnom flotom.

Porodično stablo

16. John I, Count Palatine of Zweibrücken

8. John Casimir, Count Palatine of Zweibrücken-Kleeburg

17. Magdalena od Jilih-Kleva-Berga

4. Karl X Gustaf Švedski

18. Karl IX Švedski

9. Katarina od Švedske

19. Marija od Palatinata-Zimerna

2. Karl XI Švedski

20. Johan Adolf, vojvoda od Holštajn-Gotorpa

10. Fridrih III, vojvoda od Holštajn-Gotorpa

21. Augusta of Denmark

5. Hedvig Eleonora od Holštajn-Gotorpa

22. Johan Georg I, izbornik Saksonije

11. Marija Elizabeta od Saksonije

23. Magdalena Sibila od Pruske

1. Ulrika Eleonora Švedska

24. Frederik II Danski

12. Kristijan IV Danski

25. Sofija Meklenburška

6. Frederik III Danski

26. Joakim Fridrih, izbornik Brandenburga

13. Ana Katarina od Brandenburga

27. Catherine of Brandenburg-Küstrin

3. Ulrika Eleonora of Denmark

28. William, Duke of Brunswick-Lüneburg

14. George, Duke of Brunswick-Lüneburg

29. Dorothea of Denmark

7. Sofija Amalija od Braunšvajg-Lineburga

30. Ludvig V od Hesen-Darmštata

15. Anne Eleonore of Hesse-Darmstadt

31. Magdalena od Brandenburga

Literatura

• Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura. 
• „Rusija i Švedska”. Vikizvornik. 
• „Ulrika Eleonora”. Encyclopedia Britannica.