Хенри VI, део трећи

Henri VI, deo treći
Prva stranica Trećeg dela Henrija Šestog, sa smrću vojvode od Jorka, iz prvog Folio izdanja (1623).
Nastanak
Orig. naslov	Henry VI, Part 3
Autor	Viljem Šekspir
Zemlja	Engleska
Jezik	engleski
Sadržaj
Žanr / vrsta dela	istorijska drama
Teme	rat ruža
Lokalizacija	Engleska, Francuska; 1455-1471.
Izdavanje
Datum	1591.
Hronologija
Prethodnik	Henri VI, deo drugi
Naslednik	Henri VIII (drama)

Henri VI, deo treći (engl. Henry VI, Part 3), poznat i kao 3 Henri VI (engl. 3 Henry VI), istorijska drama Viljema Šekspira za koju se veruje da je napisana 1591, i smeštena u vreme kralja Henrija VI od Engleske.

Dok se Henri VI, deo prvi bavi gubitkom engleskih teritorija u Francuskoj i političkim mahinacijama koje vode do Ratova ruža, a Henri VI, deo drugi opisuje nesposobnost kralja da umiri svađe svojih velikaša i neizbežnost građanskog rata, Henri VI, deo treći uglavnom opisuje užase tog rata, sa doskora stabilnom državom bačenom u haos i varvarstvo, dok se porodice raspadaju i moralni principi zaobilaze u borbi za osvetu i vlast.

Iako trilogija o Henriju VI možda nije napisana hronološkim redosledom, tri predstave su često grupisane zajedno sa Ričardom III da bi se stvorila tetralogija koja pokriva čitavu sagu Ratova ruža, od smrti Henrija V 1422. do uspona na vlast Henrija VII 1485. Upravo je uspeh ove serije predstava čvrsto utvrdio Šekspirovu reputaciju dramskog pisca.

Henri VI, deo treći ima najduži monolog i najviše scena bitaka (četiri na pozornici, jednu kao izveštaj) među svim Šekspirovim dramama.

Likovi

Kraljeva stranka

• Kralj Henri VI - kralj Engleske

• Kraljica Margareta - supruga Henrija VI

• Edvard, princ od Velsa - njihov sin

• Lord Kliford - vojni zapovednik

• Vojvoda od Somerseta (kombinacija Henrija Boforta, 3. vojvode od Somerseta, i Edmunda Boforta, 4. vojvode od Somerseta, njegovog mlađeg brata)

• Grof od Nortamberlanda

• Grof od Vestmorlanda

• Grof od Oksforda

• Henri, Grof od Ričmonda (kao dečak, kasnije Henri VII, nema uloga)

• Somervil - glasnik

Stranka vojvode Jorka

• Ričard Plantadženet, treći vojvoda od Jorka - pretendent na presto

• Edvard Plantadženet, Grof od Marča - kasnije kralj Edvard IV, Jorkov najstariji sin

• Džordž Plantagenet - kasnije Vojvoda od Klarensa, Jorkov sin

• Ričard Plantagenet - kasnije Vojvoda od Glostera, Jorkov sin

• Edmund Plantagenet - kasnije Grof od Ratlanda, Jorkov najmlađi sin

• Robert Aspel, Ratlandov učitelj

• Grof od Vorika

• Vojvoda od Norfolka

• Montagju - Vorikov otac u 1. činu, kasnije brat

• Grof od Pembruka (nema uloga)

• Lord Staford

• Lord Hestings

• Ser Viljem Stenli

• Ser Džon Mortimer - Jorkov stric

• Ser Hju Mortimer - Jorkov stric (nema uloga)

• Ser Džon Montgomeri

• Ledi Grej - kasnije kraljica Elizabeta, žena Edvarda IV

• Lord Rivers - njen brat

• Princ Edvard - Elizabetin i Edvardov sin (nema uloga)

Francuzi

• Kralj Luj XI od Francuske

• Ledi Bona Savojska - njegova svastika

• Lord Burbon - Admiral Francuske (nema uloga)

Drugi

• Tomas Beverli, gradonačelnik Jorka

• Dva većnika iz Jorka (neme uloge)

• Džon Bret, gradonačelnik Koventrija (nema uloga)

• Poručnik Londonske Kule (kombinacija Džona Tiptofa, 1. Grofa Vustera, i Džona Satona, 6. Barona Dadlija)

• Sin koji je ubio oca

• Otac koji je ubio sina

• Dadilja (nema uloga)

• Plemić

• Dva lovočuvara

• Tri stražara

• Lovac

• Glasnici, vojnici, dobošari, sluge, itd.

Sadržaj

Predstava počinje tamo gde je stao Henri VI, deo drugi. Pobednički Jorkisti (Jork, Edvard, Ričard, Vorik, Montagju [tj. Salisburi] i Norfolk) progone Henrija i Margaret sa bojnog polja posle Prve bitke kod Sent Olbansa (1455). Nakon što je stigao do dvorane parlamenta u Londonu, Jork seda na prestolje, a između njegovih i Henrijevih pristalica dolazi do sukoba. Pod pretnjom nasiljem od strane Vorika, koji je sa sobom doveo deo svoje vojske, kralj postiže sporazum s Jorkom koji će mu omogućiti da ostane kralj do smrti, a tada će presto trajno preći na dinastiju Jork i njene potomke. Nezadovoljni ovom odlukom, koja bi razbaštinila kraljevog sina, princa Edvarda, kraljeve pristalice, na čelu sa njegovom suprugom Margaret, napuštaju ga, a Margaret objavljuje rat jorkistima, podržana od Kliforda, koji je odlučan da se osveti za smrt svog oca od ruke vojvode Jorka tokom bitke za St. Olbans.

Margaret napada Jorkov dvorac kod Vejkefilda, i Jorkisti izgube bitku (1460). Tokom sukoba, Kliford ubija dvanaestogodišnjeg Jorkovog sina, Ratlanda. Margaret i Kliford tada hvataju i vređaju samog Jorka; nateravši ga da stoji na krtičnjaku, daju mu maramicu natopljenu Ratlandovom krvlju da obriše čelo i krunišu ga papirnatom krunom, pre nego što ga izbodu na smrt. Nakon bitke, dok Edvard i Ričard žale zbog Jorkove smrti, Vorik donosi vest da je njegova vlastita vojska poražena od kraljice Margarete u Drugoj bici kod Svetog Olbansa (1461), a kralj se vratio u London, gde se, pod pritiskom Margarete, odrekao sporazuma sa Jorkom. Međutim, Džordž Plantadženet, Ričardov i Edvardov brat, pridružio se njihovoj stranci, podstaknut od sestre, vojvotkinje od Burgundije. Pored toga, Voriku se u sukobu pridružio i njegov mlađi brat, Montagju.

Jorkisti se pregrupišu, a u Bici kod Tautona (1461) Kliford je ubijen, a Jorkisti pobeđuju. Nakon bitke, Edvard je proglašen kraljem, Džordž je proglašen vojvodom od Klarensa, a Ričard, vojvodom od Glostera, iako se Edvardu žali da je ovo zloslutno vojvodstvo. Kralj Edvard i Džordž tada napuštaju dvor, a Ričard otkriva publici svoju ambiciju da se podigne na vlast i preuzme tron od svog brata, mada još nije siguran kako to učiniti.

Nakon Tautona, Vorik odlazi u Francusku da obezbedi za Edvarda ruku sestre Luja XI, Ledi Bone, i na taj način osigura mir između dve nacije objedinjujući u braku svoje dve monarhije. Vorik stiže na francuski dvor da bi utvrdio da su Margaret, princ Edvard i grof od Oksforda došli Luju da potraže njegovu pomoć u sukobu u Engleskoj. Baš kad se Luj sprema da snabde Margaret trupama, Vorik interveniše i ubeđuje Luja da je u njegovom interesu da podrži Edvarda i ugovori brak sa njim. Nazad u Engleskoj, od skoro udovica Ladi Grej (Elizabet Vudvil) došla je kod kralja Edvarda tražeći da joj se vrate zemlje pokojnog muža. Edvard je očaran njenom lepotom i obećava da će joj vratiti muževe zemlje ako ona postane njegova ljubavnica, ali Ledi Grej to odbija. Njih dvoje razmenjuju seksualno naelektrisane opaske, ali ledi Grej i dalje odbija Edvarda zbog očuvanja časti. Edvard izjavljuje da je, osim što je lijepa, i pametna i kreposna, i odlučuje da je oženi protiv saveta Džordža i Ričarda. Čuvši za to, Vorik, osetivši da je napravljen budalom uprkos svim uslugama dinastiji Jorka, osuđuje Edvarda i prelazi na stranu Lankastrijanaca, obećavajući ruku svoje ćerke Ane princu Edvardu kao znak njegove vernosti. Ubrzo nakon toga, Džordž i Montagju takođe su prešli Lankastrijancima. Vorik tada upada u Englesku sa francuskim trupama, i Edvard je zarobljen, dok trudna Ladi Grej (sada kraljica Elizabeta) beži u manastir. Henri je vraćen na tron i postavlja Vorika i Džordža za svog lorda zaštitnika.

Ubrzo nakon toga, Edvarda su spasili Ričard, Hastings i Stenli. Vesti o begu stižu do Henrijevog dvora, i mladog grofa Ričmonda poslali su u izgnanstvo u Francusku zbog sigurnosti. Ričmond je potomak Jovana od Gonta, ujaka Ričarda II i sina Edvarda III, i samim tim je potencijalni naslednik Lankastra, ako se išta dogodi Henriju i njegovom sinu; otuda i potreba da se zaštiti. U međuvremenu, Edvard reorganizuje svoje snage i suočava se s Vorikovom vojskom. U bitki kod Barneta (1471), Džordž izdaje Vorika i ponovo se pridružuje jorkistima. To baca Vorikove snage u nered, a Jorkisti dobijaju bitku, tokom koje su i Vorik i Montagju ubijeni. Oksford i vojvoda od Somerseta sada preuzimaju komandu nad Lankastrijanskim snagama i pridružuju se drugom novopristiglom bataljonu iz Francuske koji su doveli Margaret i princ Edvard. U međuvremenu, Henri sedi na krtičnjaku gde je Jork pao i žali zbog svojih problema. Sreću ga otac koji je ubio sina, i sin koji je ubio oca, predstavljajući strahote građanskog rata. Kralja Henrija zarobljavaju dva lovočuvara lojalna Edvardu i zatvore u Londonsku Kulu, dok Edvard ide u susret Lankastrijanskim i francuskim snagama. U Bitki kod Tjuksberija (1471), Jorkisti su potukli Lankasrijance, zarobljavajući Margaret, princa Edvarda, Somerseta i Oksforda. Somerset je osuđen na smrt, Oksford na doživotni zatvor, Margaret je proterana, a princ Edvard je izboden na smrt od tri brata Plantadženeta, koja pobesne nakon što odbije da prizna dinastiju Jork kao legitimnu kraljevsku porodicu. U ovom trenutku, Ričard odlazi u London da ubije kralja Henrija. Po Ričardovom dolasku u Kulu, njih dvojica se svađaju i u besu Ričard izbode Henrija. Svojim umirućim dahom Henri proriče Ričardove buduće zločine i haos koji će zahvatiti zemlju. Ponovo na dvoru, Edvard se ponovno pridružio svojoj kraljici i upoznaje svog maloletnog sina, koji je rođen u svetilištu. Edvard naređuje da se proslave započnu, verujući da su građanski ratovi konačno gotovi i da je trajni mir blizu. On, međutim, nije svestan Ričardove spletke i želje za vlašću po svaku cenu.

Teme

Crtež Džona Hamiltona Mortimera iz Čina 1, Scena 4 (Vojvoda od Jorka briše suze maramicom natopljenom u krvi Ratlanda).

Osveta

Jedna od najočitijih tema predstave je osveta, koju različiti likovi mnogo puta navode kao pokretačku snagu svog delovanja. U različitim tačkama predstave, Henri, Nortamberlend, Vestmorland, Kliford, Ričard, Edvard i Vorik navode želju za osvetom kao glavni faktor koji vodi njihove odluke, a osveta postaje zajednički cilj između obe strane sukoba, dok svaka strana nastoji da ispravi očigledne nepravde koje je počinila druga; "U trećem Henriju VI, svedoci smo konačne degradacije viteštva: ova predstava sadrži neke od najstrašnijih scena u Šekspirovom kanonu, dok engleski ratnici žrtvuju svoju čast besavesnoj etici osvete."

Tema osvete uvedena je u uvodnu scenu. Ugledavši Jorka kako sjedi na kraljevskom prestolu, Henri podseća svoje saveznike na njihov sukob s jorkistima u pokušaju da ih motiviše; "Grofe od Nortamberlenda, [Jork], ubio je oca vašeg, / i vašeg lorde Kliforde, i obojica ste se zakleli na osvetu / Njemu, njegovim sinovima, njegovim miljenicima i njegovim prijateljima" (1.1.54–56). Nortamberlend na ovo odgovara sa „Ako ne budem, neka mi se osveti nebo“ (1.1.57). Kasnije, nakon što Henri prepušta krunu kući Jorka i napuštaju ga Kliford, Vestmorland i Nortamberlend, Ekseter objašnjava: „Oni traže osvetu i zato neće popustiti“ (1.1.191). Kasnije, nakon što je Edvard postavljen za kralja, Oksford odbija da ga prizna, tvrdeći "Da ga nazovem mojim kraljem, čijom je štetnom voljom / moj stariji brat Lord Obri Vere / ubijen? I više od toga, moj otac" ( 3.3.101-102).

Osveta, međutim, nije ograničena na Lankastrijance. Saznavši za smrt svog oca, Ričarda je gotovo obuzela manična žeđ za osvetom;

Ne mogu plakati, jer sva vlaga moga tela

Jedva služi da ugasim moje srce koje gori kao peć,

Ni moj jezik ne može da olakša veliko opterećenje mog srca,

Jer isti vetar kojim bih trebao govoriti duhovito

Rasplamsava ugljen koji mi puca u svim grudima

I peče me plamenom koji bi suze ugasile.

Plakati znači smanjiti dubinu tuge;

Suze su za decu, udarci i osveta za mene.

Ričarde, nosim tvoje ime, osvetiću tvoju smrt,

Ili umreti poznat što sam pokušao.

(2.1.79–88)

Vorik

Slično tome, čuvši za smrt svog brata, Vorik se zaklinje: "Ovde na kolenima se zaklinjem Bogu gore / nikada više neću zastati, nikad neću mirovati, / sve dok smrt ne zatvori ove moje oči / ili sreća mi da meru osvete "(2.3.29–32). Tokom svog boravka u Francuskoj, Vorik ponovo navodi osvetu kao deo svog razloga za pridruživanje Lankastrijancima; "Da li sam dopustio ono nasilje učinjeno nad mojom nećakinjom?" (3.3.188. - ovo je referenca na incident naveden i u Halu i u Holinšedu, gde je Edvard pokušao silovati ili Vorikovu kćer, ili njegovu nećakinju; "Edvard je jednom pokušao nešto u Grofovoj kući što je bilo mnogo protiv Grofovog poštenja (da li je razdevičio njegovu ćerku ili nećakinju, nije sigurno poznato) jer je kralj Edvard sigurno tako nešto pokušao "). Tek nekoliko redova kasnije, Vorik uzvikuje: "Osvetiću [Edvardovu] uvredu Ledi Bone" (3.3.197.). Takođe priznaje da mu je osveta osnovni motiv pri pristupu Lankastrijancima, a ne predanost njihovom cilju; "Ja ću biti glavni koji će ponovo srušiti [Edvarda], / ne zato što žalim Henrijevu jad, / ali tražim osvetu zbog Edvardovog podsmeha" (3.3.264–266). Zapravo, možda je Vorik taj koji sumira etiku osvete u predstavi; u činu 2, scena 6, pronalazeći Klifordovo telo, Vorik naređuje da Klifordova glava zameni Jorkovu na kapiji grada, izjavljujući da „Mera za meru mora da bude odgovorna“ (l.54).

H.C. Selous: Ilustracija smrti Jorka u činu 1, scena 4 (1830)

Kliford

Od svih likova koji zagovaraju osvetu, Kliford je daleko najstrasniji. Njegova opsednutost osvetom zbog smrti njegovog oca potiče od pre nego što predstava počne, u pretposlednjoj sceni Henrija VI, deo drugi;

Jeli ti sućeno, dragi oče,

Provesti mladost u miru i postići

Srebrnu livreju starosti,

I tako u tvom poštovanju, umesto u stolici

Umreti u boju grubijana? Čak i na ovaj prizor

Moje srce je pretvoreno u kamen; i dok je moje

Biće kameno. Jork ne štedi naše starce;

Neću ni ja više njihovu decu. Suze devičanske

Biće mi kao rosa na vatru,

I lepota koju tiranin rodi

Na moj plameni gnev biće ulje i lan.

Od sada neću imati veze sa sažaljenjem.

Sretnem li dete iz Jorkove kuće,

U toliko komadića ću ga iseći

Kao što je učinila divlja Medeja mladom Absirtu.

U okrutnosti ću potražiti svoju slavu.

(5.2.45–60)

Početkom trećeg dela Henrija VI, Kliford jasno daje do znanja da se ništa nije promenilo u njegovoj želji da osveti očevu smrt. Kad Vorik spomene njegovog oca, Kliford odgovara: "Ne traži više, da umesto reči, / ne pošaljem ti, Vorik, takvog glasnika / koji će osvetiti njegovusmrt pre nego što se probudim" (1.1.99–101). Kasnije, odbijajući da se priklonim Jorku, Kliford uzvikuje „Neka se ta zemlja otvori i proguta me živog / Gde ću kleknuti onome koji je ubio mog oca“ (1.1.162–163). Ubistvo Rutlanda je posebno važno u smislu Klifordove potrage za osvetom, jer je scena prepuna rasprave o granicama i moralnim implikacijama izvršenja osvete na nekome ko u prvom redu nije pogrešio;

RUTLAND

Slatki Kliforde, čuj moje reči pre nego što umrem:

Suviše sam zloban subjekt za tvoj gnev;

Osveti se ljudima i pusti me da živim.

KLIFORD

Uzalud govoriš, siroti dečko: krv moga oca

Zapušila je prolaz gde bi trebalo da uđu tvoje reči.

RUTLAND

Onda pusti krv mog oca da ga ponovo otvori:

On je muškarac i Kliford nek se nosi s njim.

KLIFORD

Da su mi ovde tvoja braća, njihov život i tvoj

Nisu mi dovoljni za osvetu:

Ne, ako bih iskopao grobove tvojih predaka

I obesio njihove trule kovčege u lance,

To ne bi moglo ugasiti moj bes, niti mi olakšati srce.

Pogled na bilo koga od Jorkove kuće

Je kao furija što mi muči dušu,

I dok ne istrebim njihov prokleti rod

I ne ostavim nijednog živog, ja živim u paklu.

Stoga -

Robert Ker Porter ilustracija ubistva Rutlanda u činu 1, scena 3 (1800)

(Podiže ruku.)

RUTLAND

O, pusti me da se molim, pre nego što primim smrt!

Tebi se molim; slatki Kliforde, smiluj se.

KLIFORD

Milost kakvu pruža vrh mog mača.

RUTLAND

Nikad ti nisam naštetio, zašto ćeš me ubiti?

KLIFORD

Otac tvoj jeste.

RUTLAND

Ali kriv sam što sam rođen.

Imaš jednog sina: zbog njega mi se smiluj,

Umanji osvetu, s obzirom da je Bog pravedan,

Bio je jednako jadno ubijen, kao i ja.

Ah, pusti me da živim u zatvoru sve dane,

A kad dam priliku za uvredu,

Onda me pusti da umrem, jer za sada nemaš razloga.

KLIFORD

Nema razloga? Tvoj otac je ubio mog oca; zato umri.

Ubode ga.

RUTLAND

Dii faciant laudis summa sit ista tuæ.

KLIFORD

Plantadženete, dolazim Plantadženete,

A krv ovog tvog sina što se lepi na moje sečivo

Rđaće na mom oružju, dok tvoja krv

Zgrušana sa ovom, ne natera me da obrišem obe.

(1.3.19–52)

Kliford uništava sve pojmove morala i viteštva u svojoj paskoj potrazi za osvetom, rešen da nanese kući Jorka istu vrstu patnje koja mu je naneta smrću oca. Ovo je kulminiralo tokom mučenja Jorka u činu 1, Scena 4. Samo nekoliko trenutaka nakon što je zarobio Jorka, Kliford ga želi odmah pogubiti, ali sprečava ga Margaret, koja želi da razgovara, i podsmeva se Jorku pre nego što ga ubije. Kad Margaret kaže Jorku da će uskoro umreti, Kliford brzo ističe: "To je moja dužnost, za ime mog oca" (l.109). Kliford ostaje relativno tih u čitavom većem delu scene, govoreći neposredno neposredno pre no što ubode Jorka, i opet, navodeći osvetu kao glavnu u svom umu; "Evo za moju zakletvu, evo za smrt moga oca" (l. 175).

Međutim, čak i uz smrt ubice svog oca, čini se da je Kliford opsednut osvetom. Tokom svog dvoboja sa Ričardom u bici kod Tautona, Kliford pokušava da izazove želju za osvetom Ričarda, ističući kako je ubio dva člana Ričardove porodice;

Sada, Ričarde, ovde sam sa tobom,

Ovo je ruka koja je izbola tvog oca Jorka

A ovo ruka koja je ubila tvog brata Rutlanda,

A evo srca koje se raduje u njihovoj smrti

I razveseli ove ruke koje su ubile tvog oca i brata

Da izvrše slično na tebi;

I tako je i kod tebe.

(2.4.5–11)

Čak ni u trenutku vlastite smrti, Kliford se ne može osloboditi osvete, prenoseći svoju opsednutost na svoje neprijatelje, i pretpostavljajući da će u njegovoj smrti imati meru osvete, za koju on toliko žudi; "Dođite Jork i Ričard, Vorik i ostali, / izbo sam grudi vašeg oca i rasekao mu grudi" (2.6.28–29).

Moć i surovost

IIlustracija smrti Henrija u činu 5, scena 6 (1709).

Uprkos prevladavanju osvete u ranijim delovima predstave, ona gubi značaj kao motivacioni faktor jer se priroda sukoba menja i razvija u borbu za vlast, ne obraćajući pažnju na pređašnje antagonizme. Osveta prestaje da bude glavna pokretačka snaga za mnoge likove, dok požuda za preuzimanjem vlasti preuzima vođstvo, i prošli sukobi su postali nevažni, jer se svaka strana očajnički bori za pobedu; "etika osvete nadmašena je brzim nasiljem bez ikakvog drugog cilja osim preotimanja vlasti."

Na primer, kada Edvard i Ričard nagovaraju Jorka da prekrši zakletvu Henriju, Edvard kaže: „Ali za kraljevstvo, svaka zakletva može biti prekršena; / Ja bih prekršio hiljadu zakletvi da vladam jednu godinu“ (1.2.16–17 ), pokazujući tako privlačnost koju moć ima za likove i šta bi oni bili spremni da je postignu. Kasnije, ponavljajući Vorikovu izjavu o svojim razlozima za pridruživanje Lankastrijancima, Ričard je naglasio zašto je ostao veran jorkistima; "Ne ostajem zbog ljubavi prema Edvardu već prema kruni" (4.1.125.), Opet pokazujući privlačnost moći i podređenost svim ostalim brigama, uključujući porodične odnose. Drugi primer je kada je princ Edvard ubijen u činu 5, scena 5. Njegova smrt nastaje zato što ismejava braću Plantadženet, a oni gube strpljenje s njim, a ne zato što iziskuju osvetu zbog postojeće svađe sa njegovom porodicom. Slično tome, kada Ričard ubije Henrija, njegovi motivi nemaju nikakve veze sa sukobom njegove porodice i Henrija. Ubija ga jednostavno zato što Henri stoji na putu njegovih pokušaja da osvoji tron. Kako piše Majkl Hatavej, "porodične odanosti možda su bile početni uzrok svađe, ali verovatno je da će publika koja gleda 3 Henrija VI osetiti da je individualna ambicija, a ne porodična čast, ono što podstiče vendete koje prožimaju predstavu. Obe [porodice] izgleda da su zaboravili da je svađa između njih (prvobitno) bila dinastička: njihove tvrdnje o legitimitetu i autoritetu u ovoj drami sada su potvrđene samo snagama koje mogu da prikupe " Kao Džejn Hovel, rediteljka adaptacije BBC Šekspir tvrdi, „anarhija je raspuštena i preostaje vam vrlo različit skup vrednosti - svaki čovek za sebe. Nalazite se u vremenu promene u kome nema morala osim preživljavanja najjačeg - što je slučajno Ričard. "

Predstava prikazuje šta se dešava kada se "nacija okrene protiv sebe u epskom divljaštvu i rastvori sopstvene društvene temelje." Značajno je da u tom smislu predstava nema antagonista, a obe strane u sukobu su prikazane kao sposobne za zločine u potrazi za pobedom. Na primer, u uvodnim trenucima predstave vidi se Ričard koji ulazi noseći glavu vojvode od Somerseta, koga je ubio krajem Henrija VI, deo drugi. Degradacija viteških običaja i ljudske pristojnosti naglašena je kada Jork reaguje na Ričardov dolazak 'razgovarajući' sa samom glavom; "Ali je li tvoja milost mrtva, gospodaru Somersete" (1.1.18). Majkl Hatavej vidi ovu scenu kao važan prolog predstave u onoj meri u kojoj „čin skrnavljenja označava gašenje preostalog viteškog kodeksa uočljive vrline, pomračenje časti glavnom silom.“

Drugi primer varvarstva koje su izvršili jorkisti jeste zloupotreba Klifordovog tela u Činu 2, Scena 6, gde Edvard, Ričard, Klarens i Vorik svi podrugljivo razgovaraju s lešom, podsmešljivo se pitajući zašto im on ne odgovara. Ričardovo postupanje sa Henrijevim telom u poslednjem prizoru još je jedan primjer nedostatka poštovanja prema mrtvima; Nakon Henrijeve smrti, Ričard ubada leš izjavljujući "Dole, dole u ​​pakao, i reci da sam te ja poslao tamo" (5.6.67).

Tako, s obzirom da moć mnogi likovi vide kao krajnji cilj, predstava se takođe bavi temama nelojalnosti i izdaje i prikazuje rezultate političkog frakcionalizma i društvenog sloma; nekad miran svet postepeno pada u haos, dok varvarizam i nemoral dolaze do izražaja. Kako je E.M.V. Tilijard opisao trilogiju Henri VI; "Drugi deo pokazao nam je ubistvo vojvode Hamfrija od Glostera, uspon Jorka, uništenje dvojice Hamfrijevih ubica i neprijateljstvo dvojice preživelih, Jorka i kraljice Margaret. Kroz ove događaje zemlja je dovedena do ivice haosa. U trećem delu Šekspir nam pokazuje sam haos, potpunu prevagu građanskog rata, činjenje jednog strašnog dela za drugim. U drugom delu je ostao neki viteški osećaj [...] Ali u trećem delu sve pristojnosti viteškog rata su napuštene. "

Porodični sukob i raspad porodice

Kao što osveta ustupa mesto želji za moći, tako i nacionalni politički sukob ustupa mesto maloj porodičnoj svađi. Na primer, predstava se otvara posle Prve bitke kod Svetog Olbansa (1455) i odmah dramatizuje dogovor između Henrija i Jorka da će dinastija Lankaster posle Henrijeve smrti preneti tron na kuću Jorka. Međutim, u stvarnosti je ovaj sporazum postignut ne Prvom bitkom ko Sent Olbansa, već Bitkom kod Northamptona 1460. godine, koju je Šekspir odlučio da ne dramatizuje. Štaviše, pravna nagodba kojom je Henri pristao da se odrekne krune u korist Jorkove kuće nakon njegove smrti nastala je zbog duge parlamentarne rasprave, a ne zbog ličnog sporazuma između Henrija i Jorka, kako je prikazano u predstavi. Kao takva, opsežna politička rasprava u trajanju od pet godina, koja uključuje gotovo sve velikaše u zemlji, sažeta je u predstavi u neposredan dogovor između dvojice ljudi, što ilustruje ličnu prirodu sukoba.

Drugi primer lika koji takođe personalizuje nacionalni sukob i pretvara ga iz političke borbe u ličnu potragu je Kliford, čija se želja za osvetom zbog smrti njegovog oca čini da mu je jedini razlog za borbu. Čini se da Kliford nije zabrinut za Henrijevu sposobnost da vodi zemlju, a čini se da njegova želja za ličnom osvetom nadmašuje bilo kakav smisao da pomogne kući Lankaster jer vjeruje da je to ispravna stvar. Slično tome, Vorikove kasnije akcije u predstavi, kako i sam priznaje, nemaju nikakve veze sa tim da Henri ostane kralj, već se zasnivaju u potpunosti na njegovim ličnim osećanjima prema Edvardu; više se bavi rušenjem kuće Jorka nego podizanjem kuće Lankaster. Kao takav, "savez Jork-Vorik degeneriše u porodičnu svađu, još sitničavije u svojoj oko-za-oko predvidivosti od svađa Jorka i Lankastera." Iako su sukobi prikazani u predstavi nacionalni, mnogi likovi ih tretiraju kao ličnu svađu.

Ova koncentracija na lične i porodične aspekte rata dovodi do druge glavne teme u predstavi; raspad porodice. Tokom predstave, porodične veze su pokazane kao krhke i neprestano ugrožene. Prvo kršenje porodičnih veza dolazi kada Henri pristane da posle smrti prenese krunu Jorkovoj kući. To razbaštini njegovog sina i čini krunu komadom prenosnog vlasništva, pre nego simbol dinastičke baštine ili kraljevskog nasleđivanja. Svi Henrijevi sledbenici uspaničeni su ovom odlukom, niko više nego Margaret koja uzvikuje,

Ah, jadni čoveče, da sam umrla kao devojka

I nikad te nisam videla, nikad ti nrodila sina,

Videvši da si se pokazao tako neprirodnim ocem.

Da li je zaslužio da na taj način izgubi pravo rođenja?

Da si ga voleo, upola tako dobro kao i ja,

Ili osetio tu bol koju sam jednom ja za njega,

Ili ga hranio kao ja svojom krvlju,

Tamo bi ostavio najdražu krv svog srca,

Umesto da si tog divljačkog vojvodu učinio svojim naslednikom

I razbaštinio svog jedinog sina.

(1.1217–226)

Margaret nije sama u svojim naporima da ubedi Henrija da je njegova odluka pogrešna. Kliford ga takođe pokušava da ubedi, tvrdeći da su očevi koji ne prenose uspehe svojim sinovima neprirodni;

Ambiciozni Jork, tražio je tvoju krunu,

Sa osmehom, dok je pleo svoje ljute misli.

On, samo vojvoda, sina bi imao za kralja

I pokrenuo svoje pitanje poput pravog oca,

Iako si kralj, blagoslovljen sa dobrim sinom

Dao si saglasnost da ga razbaštine,

Što te čini ococem bez srca.

Nerazumna bića hrane svoje mlade,

I iako je čovekovo lice zastrašujuće pred njihovim očima,

Ipak, u zaštiti svojih mladih,

Koji ih nije video, čak sa tim krilima

Koje su nekad koristili za strašni let,

Ratuju s njim koji se popeo na njihovo gnezdo,

Nudeći vlastiti život u odbrani svojih mladih?

Za sramotu, moj gospodine, učini ih tvojim presedanom.

Zar nije bilo šteta što je ovaj dobar dečko

Ako izgubi pravo po rođenju po očevoj krivici,

I dugo posle toga kaže svom detetu:

'Šta su dobili moj praded i deda,

Moj bezbrižni otac je ljubazno prepustio?

Ah, sramota je bila ovo! Pogledaj dečaka,

I neka njegovo muško lice, koje obećava

Uspešno bogatstvo, očeliči tvoje meko srce,

Da zadržiš svoje i ostaviš njemu.

(2.2.19–42)

Henri se, međutim, ne slaže s Klifordom, tvrdeći da prenošenje tereta kraljevstva nije nužno ono što otac treba učiniti, jer ne donosi nagradu kada je ta titula u prvom redu bila nezakonito stečena ("stvari loše stečene, uvek nose loš uspeh ": Henri misli na zbacivanje i atentat na Ričarda II od strane svog vlastitog dede Henrija IV). Razbaštinivši svog sina, čini se da Henri štiti princa, osiguravajući da nikada neće trpeti teškoće koje je i sam doživeo kada mu je sopstveni otac ostavio uzurpirano nasledstvo („Sinu ću ostaviti svoja dobra dela iza sebe, bar da mi otac više nije ostavio“);

Ali Kliforde, reci, zar si ikad čuo

Da su stvari loše stečene, ikada imale uspeha?

I jeli bio srećan taj sin

Čiji je otac zbog zgrtanja otišao u pakao?

Ostaviću mom sinu moja plemenita dela iza sebe,

I da mi otac više nije ostavio,

Sve ostalo se drži tako

Da donosi hiljadu puta više brige za zadržavanje

Nego da posedujem bilo koji deo užitka.

(2.2.45–53)

Iako Margaret i Kliford tvrde da je Henri uništio porodicu u sporazumu s Jorkom, čini se da i sam Henri osjeća da je učinio uslugu svojoj deci i sprečio ih da dožive buduće patnje.

Jorkov dogovor sa Henrijem nema samo posledice za Henrijevu porodicu, već ima posledice i za Jorka. Jork voljno žrtvuje ličnu slavu zbog naslednika, birajući da neće postati sam kralj uz obećanje da će umesto njega biti sinovi i unuci. Međutim, skoro odmah nakon njegovog dogovora s Henrijem, Jorkova porodica se raspala. Čin 1, scena 2 simbolično počinje tako što se Edvard i Ričard svađaju; "Nema svađe, već neznatna prepirka" (l.6). Čin 1, Scena 3 zatim prikazuje ubistvo Jorkovog najmlađeg sina, dok je u Činu 1, Sceni 4, sam Jork mučen i ubijen, uz saznanje da je Rutland već mrtav. U tom smislu, Jork funkcioniše kao simbolički lik utoliko što su "lični gubici koji podvlače Jorkovu političku" tragediju "[uveličali] temu predstave o uništavanju porodičnih odnosa građanskim ratom."

Raspad Jorkove kuće, međutim, ne završava se smrću samog Jorka. Kasnije, u Činu 3, Scena 2, Ričard dalje razbija porodicu otkrivajući svoju ambiciju da uzurpira Edvardov presto i time razbaštini Edvardovu decu, sopstvene nećake; "Aj, Edvarde, časno upotrebljavaj žene. / Da bi bio potrošen, srž, kosti i sve, / Da mu iz bedara ne bi niknula grana nade / Da bi me prešao iz zlatnog vremena koje tražim" (ll.124–127 ). Nakon ubistva Henrija, Ričard je zatim izneo svoj plan da to postigne, obećavši da će Edvarda okrenuti protiv Klarensa:

Klarense pazi, zaklanjaš me od svetlosti,

Ali ja ću srediti nesnosan dan za tebe,

Jer ću šaptati u inostranstvo takva proročanstva

Da se Edvard uplaši za život,

A onda da ga očistim straha, ja ću biti tvoja smrt. (5.6.84–88)

U toj ambiciji, Ričard se pokazao uspešnim, u potpunosti uništavajući sopstvenu porodicu u tom procesu.

Takođe je važno za temu raspuštanja porodice čin 2, scena 5, gde otac nesvesno ubija svog sina, a sin nevoljno ubija oca. Stjuart Hempton-Rivs tvrdi da je ta scena simbolična, i odnosi se na raspravu o regrutovanju u Engleskoj tokom 1580-ih i 1590-ih. Holandski revolt protiv Španskog carstva počeo je 1568. godine, i iako su Engleska i Francuska obe podržavale Holandiju, zvanično su ostale neutralne iz straha da ne razljute Špance. Međutim, 1585. godine Elizabeta I je potpisala sporazum koji je zvanično uveo Englesku u sukob, uz obećanje 6.500 vojnika (koji je zatim promenjen u 8.000 vojnika) za Holanđane. Kao takva, za snabdevanje ovih trupa bila je potrebna mobilizacija i vlada je na taj način zamenila tradicionalni feudalni sistem, pri čemu su lokalni plemići dizali vojske od svojih sopstvenih zakupaca, nacionalnom vojnom obavezom. To nije prošlo bez polemike, a incident u kojem su učestvovali očevi i sinovi aludira na obe prakse; feudalni sistem i nacionalni sistem. Kad je otkrio da je ubio oca, sin se žali: "Od kralja sam iz Londona bio poteran u vojsku./ Moj otac, kao čovek grofa Vorika, / Došao je za Jorka, pritisnut od svog gospodara "(2.5.64–66). Sin je napustio porodični dom i otputovao u London, gde je nakon izbijanja rata upisan u kraljevu vojsku. Otac je ostao kod kuće i bio je primoran da se pridruži vojsci lokalnog plemića (tj. Vorika). Tako su završili na suprotnim stranama u sukobu, jer regionalna stabilnost ustupa mesto nacionalnom neskladu i socijalnom slomu, a rat počinje bukvalno rasturati porodice.

Ekranizacija

Britanska televizija BBC 2 izvela je 2012-2016. kompletnu ekranizaciju 8 najvećih Šekspirovih istorijskih drama, u obliku mini-serije pod naslovom Šuplja Kruna (engl. The Hollow Crown). Naslov serije uzet je iz stiha u drami Ričard II:

Jer u šupljoj kruni

Što okružuje smrtne slepoočnice kralja

Smrt drži svoj dvor ...

- Ričard II, čin 3, scena 2.

Prva sezona, koja sadrži 4 drame koje obrazuju prvu tetralogiju (Ričard II, Henri IV, deo prvi, Henri IV, deo drugi i Henri V) snimljena je 2012. Druga sezona, pod naslovom Šuplja Kruna: Ratovi Ruža (engl. The Hollow Crown: The Wars of the Roses) snimljena je 2016. Druga sezona ekranizovala je istorijske drame druge tetralogije: sva tri dela Henrija VI (u dve epizode) i Ričarda III, sa Benediktom Kamberbačom u ulozi Ričarda od Glostera (kasnije Ričarda III).

Reference

Sve reference na Henrija VI, deo 3, osim ako nije drugačije određeno, preuzimaju se iz Oksfordskog Šekspira (engl. Oxford Shakespeare (Martin)), zasnovanog na tekstu Prvog folija iz 1623. godine. Po njegovom referencijalnom sistemu, 4.3.15 znači čin 4, scena 3, red 15.

Literatura

• Bate, Jonathan and Rasmussen, Eric (eds.) Henry VI, Parts I, II and III (The RSC Shakespeare; London: Macmillan, 2012)
• Cairncross, Andrew S. (ed.) King Henry VI, Part 3 (The Arden Shakespeare, 2nd Series; London: Arden, 1964)
• Cox, John D. and Rasmussen, Eric (eds.) King Henry VI, Part 3 (The Arden Shakespeare, 3rd Series; London: Arden, 2001)
• Crane, Milton (ed.) Henry VI, Part Three (Signet Classic Shakespeare; New York: Signet, 1968; revised edition, 1989; 2nd revised edition 2005)
• Day, Gillian (ed.) Henry VI, Part Three (The New Penguin Shakespeare, 2nd edition; London: Penguin, 2007)
• Dover Wilson, John (ed.) The Third Part of Henry VI (The New Shakespeare; Cambridge: Cambridge University Press, 1952)
• Evans, G. Blakemore (ed.) The Riverside Shakespeare (Boston: Houghton Mifflin, 1974; 2nd edn., 1997)
• Greenblatt, Stephen; Cohen, Walter; Howard, Jean E. and Maus, Katharine Eisaman (eds.) The Norton Shakespeare: Based on the Oxford Shakespeare (London: Norton, 1997; 2nd edn., 2008)
• Hart, H.C. and Pooler, C. Knox (eds.) The Third Part of Henry the Sixt (The Arden Shakespeare, 1st Series; London: Arden, 1910)
• Hattaway, Michael (ed.) The Third Part of King Henry VI (The New Cambridge Shakespeare; Cambridge: Cambridge University Press, 1993)
• Martin, Randall (ed.) Henry VI, Part Three (The Oxford Shakespeare; Oxford: Oxford University Press, 2001)
• Montgomery, William (ed.) Henry VI Part III (The Pelican Shakespeare, 2nd edition; London: Penguin, 2000)
• Praetorius, Charles. The Whole Contention, 1619; Part Two: The True Tragedie of Richard Duke of Yorke (Montana: Kessinger Publishing, 2007)
• Sanders, Norman (ed.) Henry VI, Part Three (The New Penguin Shakespeare; London: Penguin, 1981)
• Turner Jr., Robert K. and Williams, George Walton (eds.) The Third Part of Henry the Sixth (The Pelican Shakespeare; London: Penguin, 1967; revised edition 1980)
• Wells, Stanley; Taylor, Gary; Jowett, John and Montgomery, William (eds.) The Oxford Shakespeare: The Complete Works (Oxford: Oxford University Press, 1986; 2nd edn., 2005)
• Werstine, Paul and Mowat, Barbara A. (eds.) Henry VI, Part 3 (Folger Shakespeare Library; Washington: Simon & Schuster, 2008)

Dodatna literatura

• Alexander, Peter. Shakespeare's Henry VI and Richard III (Cambridge: Cambridge University Press, 1929)
• Berry, Edward I. Patterns of Decay: Shakespeare's Early Histories (Charlottesville: Virginia University Press, 1975)
• Born, Hanspeter. "The Date of 2, 3 Henry VI", Shakespeare Quarterly, 25:3 (Autumn, 1974), 323–334
• Brockbank, Philip. "The Frame of Disorder – Henry VI" in John Russell Brown and Bernard Harris (editors), Early Shakespeare (London: Hodder & Stoughton, 1961), 72–99
•  ——— . "Shakespeare: His Histories, English and Roman" in Christopher Ricks (editor), The New History of Literature (Volume 3): English Drama to 1710 (New York: Peter Bedrick, 1971), 148–181
• Bullough, Geoffrey. Narrative and Dramatic Sources of Shakespeare (Volume 3): Early English History Plays (Columbia: Columbia University Press, 1960)
• Candido, Joseph. "Getting Loose in the Henry VI Plays", Shakespeare Quarterly, 35:4 (Winter, 1984), 392–406
• Clarke, Mary. Shakespeare at the Old Vic, Volume 4 (1957–1958): Hamlet, King Henry VI Parts 1, 2 and 3, Measure for Measure, A Midsummer Night's Dream, King Lear, Twelfth Night (London: A. & C. Black, 1958)
• Conn Liebler, Naomi. "King of the Hill: Ritual and Play in 3 Henry VI" in John W. Velz (editor), Shakespeare's English Histories: A Quest for Form and Genre (New York: Medieval & Renaissance Texts, 1996), 31–54
• Daniel, P.A. A Time Analysis of the Plots of Shakespeare's Plays (London: New Shakspere Society, 1879)
• Dobson, Michael S. The Making of the National Poet: Shakespeare, Adaptation and Authorship, 1660–1769 (Oxford, Oxford University Press, 1995)
• Dockray, Keith. Henry VI, Margaret of Anjou and the Wars of the Roses: A Source Book (Stroud: Sutton Publishing, 2000)
• Doran, Madeleine. Henry VI, Parts II and III: Their Relation to the Contention and the True Tragedy (Iowa: University of Iowa Press, 1928)
• Duthie, G.I. Shakespeare (London: Hutchinson, 1951)
• Foakes, R.A. and Rickert R.T. (eds.) Henslowe's Diary (Cambridge: Cambridge University Press, 1961; 2nd edn. edited by only Foakes, 2002)
• Frey, D.L. The First Tetralogy: Shakespeare's Scrutiny of the Tudor Myth (The Hague: Mouton, 1976)
• Goodwin, John. Royal Shakespeare Theatre Company, 1960–1963 (London: Max Reinhardt, 1964)
• Goy-Blanquet, Dominique. "Elizabethan Historiography and Shakespeare's Sources", in Michael Hattaway (editor), The Cambridge Companion to Shakespeare's History Plays (Cambridge: Cambridge University Press, 2002), 57–70
• Grafton, Richard. A Chronicle at Large, 1569
• Greg. W.W. "'The Bad Quartos' of 2 and 3 Henry VI", The Review of English Studies, 13 (1937), 64–72
• Griffiths, Ralph A. The Reign of King Henry VI (London: Ernest Benn, 1981; 2nd edn. 1998)
• Hall, Edward. The Union of the Two Noble and Illustre Families of Lancaster and York, 1548
• Halliday, F.E. A Shakespeare Companion, 1564–1964 (Baltimore: Penguin, 1964)
• Heywood, Thomas. An Apology for Actors, 1612
• Hodgdon, Barbara. The End Crowns All: Closure and Contradiction in Shakespeare's Histories (Princeton: Princeton University Press, 1991)
• Holderness, Graham. Shakespeare: The Histories (New York: Macmillan, 2000)
• Holinshed, Raphael. Chronicles of England, Scotland and Ireland, 1587
• Jones, Emrys. The Origins of Shakespeare (Oxford: Oxford University Press, 1977)
• Jonson, Ben. The Masque of Blackness, 1605
• Kastan, David Scott. "Shakespeare and English History", in Margreta de Grazia and Stanley Wells (editors), The Cambridge Companion to Shakespeare (Cambridge: Cambridge University Press, 2001), 167–183
• Kay, Carol McGinis. "Traps, Slaughter and Chaos: A Study of Shakespeare's Henry VI plays", Studies in the Literary Imagination, 5 (1972), 1–26
• Lee, Patricia-Ann. "Reflections of Power: Margaret of Anjou and the Dark Side of Queenship", Renaissance Quarterly, 39:2 (Summer, 1986), 183–217
• Lull, Janis. "Plantagenets, Lancastrians, Yorkists and Tudors: 1–3 Henry VI, Richard III, Edward III", in Michael Hattaway (editor) The Cambridge Companion to Shakespeare's History Plays (Cambridge: Cambridge University Press, 2002), 106–125
• Martin, Randall. "Elizabethan Pageantry in Henry VI", University of Toronto Quarterly, 60:1 (Spring, 1990), 244–264
•  ——— . ""A Woman's generall: what should we feare?": Queen Margaret Thatcherized in Recent Productions of 3 Henry VI", in Edward J. Esche (editor), Shakespeare and his Contemporaries in Performance (London: Ashgate, 2000)
•  ——— . "The True Tragedy of Richard Duke of York and 3 Henry VI: Report and Revision", Review of English Studies, 53 (2002), 8–30
• McAlindon, Tom. "Swearing and Foreswearing in Shakespeare's Histories", Review of English Studies, 51 (2000), 208–229
• Muir, Kenneth. The Sources of Shakespeare's Plays (London: Routledge, 1977; rpt 2005)
• Myers, Norman J. "Finding a "Heap of Jewels" in "Lesser" Shakespeare: The Wars of the Roses and Richard Duke of York", New England Theatre Journal, 7 (1996), 95–107
• Onions, C.T. A Shakespeare Glossary (Oxford: Oxford University Press, 1953; 2nd edn. edited by Robert D. Eagleson, 1986)
• Pearson, Richard. A Band of Arrogant and United Heroes: The Story of the Royal Shakespeare Company's Staging of The Wars of the Roses (London: Adelphi, 1991)
• Pendleton, Thomas A. (ed.) Henry VI: Critical Essays (London: Routledge, 2001)
• Pugliatti, Paola. Shakespeare the Historian (New York: Palgrave, 1996)
• Rackin, Phyllis. "Foreign Country: The Place of Women and Sexuality in Shakespeare's Historical World", in Richard Burt and John Michael Archer (editors) Enclosure Acts: Sexuality, Property and Culture in Early Modern England (Ithaca: Cornell University Press, 1994), 68–95
•  ——— . "Women's Roles in the Elizabethan History Play", in Michael Hattaway (editor) The Cambridge Companion to Shakespeare's History Plays (Cambridge: Cambridge University Press, 2002), 71–88
• Rackin, Phyllis and Howard, Jean E. Engendering a Nation: A Feminist Account of Shakespeare's English Histories (London: Routledge, 1997)
• Reed, Robert Rentoul. Crime and God's Judgement in Shakespeare (Lexington: University Press of Kentucky, 1984)
• Ribner, Irving. The English History Play in the Age of Shakespeare (London: Routledge, 1957; 2nd edn. 1965)
• Riggs, David. Shakespeare's Heroical Histories (Cambridge: Cambridge University Press, 1971)
• Rossiter, A.P. "Ambivalence: The Dialectics of the Histories", in Russ McDonald (editor), Shakespeare: An Anthology of Criticism and Theory, 1945–2000 (Oxford: Blackwell, 2004), 100–115
•  ——— . Angel with Horns: Fifteen Lectures on Shakespeare (London: Longmans, 1961; edited by Graham Storey)
• Shaheen, Naseeb. Biblical References in Shakespeare's History Plays (London: Associated University Presses, 1989)
• Speaight, Robert. Shakespeare on the Stage: An Illustrated History of Shakespearean Performance (London: Collins, 1973)
• Swandler, Homer D. "The Rediscovery of Henry VI", Shakespeare Quarterly, 29:2 (Summer, 1978), 146–163
• Tillyard. E. M. W. Shakespeare's History Plays (London: The Athlone Press, 1944; rpt. 1986)
• Urkowitz. Steven "If I mistake in those foundations which I build upon": Peter Alexander's textual analysis of Henry VI Parts 2 and 3", English Literary Renaissance, 18:2 (Summer, 1988), 230–256
• Watkins, Ronald. "The only Shake-scene", Philological Quarterly, 54:1 (Spring, 1975), 47–67
• Wells, Robert Headlam. "The Fortunes of Tillyard: Twentieth-Century Critical Debate on Shakespeare's History Plays", English Studies, 66:4 (Winter, 1985), 391–403
• Wells, Stanley; Taylor, Gary; Jowett, John and Montgomery, William. William Shakespeare: A Textual Companion (Oxford: Oxford University Press, 1987)
• Williamson, Marilyn L. ""When Men Are Rul'd by Women": Shakespeare's First Tetralogy", Shakespeare Studies, 19 (1987), 41–59
• F. P. Wilson|Wilson, F.P. Shakespearian and Other Studies (Oxford: Oxford University Press, 1969; edited by Helen Gardner)
• Womersley, D.J. "3 Henry VI: Shakespeare, Tacitus and Parricide", Notes & Queries, 230:4 (Winter, 1985), 468–473

Spoljašnje veze

• Henry VI, Part 3 – from Project Gutenberg.
• The Third part of King Henry the Sixth – scene-indexed HTML version of the play.
• King Henry VI, Part 3 – scene-indexed, searchable HTML version of the play.
• The third Part of King Henry the Sixt – PDF version, with original First Folio spelling.
• The true Tragedie of Richard Duke of Yorke Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. septembar 2015) – HTML version of the 1595 octavo.
• Henry the Sixth, Part 3 Home Page at Internet Shakespeare Editions.
• Henry VI, Part 3 public domain audiobook at LibriVox
• Henry VI at Shakespeare Illustrated. Accessed 30 October 2018.
• "Alarums and Defeats: Henry VI on Tour", by Stuart Hampton-Reeves; Early Modern Literary Studies, 5:2 (September, 1999), 1–18.
• The Third Part of Henry the Sixt na sajtu IMDb (jezik: engleski) (BBC Television Shakespeare Version).