Humor

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Osmeh

Humor (lat. humor – vlažnost, tečnost, sok iz srednjovekovne fiziologije), uveseljenje ili duhovitost je sposobnost ljudi, objekata ili situacija da izazove osećaj zabave u drugim ljudima. Taj osećaj uglavnom prati osmeh ili glasan smeh, veoma zdrav za organizam. Poreklo reči humor dolazi od humoralnog lečenja starih Grka, koji su tvrdili da mešavina tečnosti (humora) kontroliše ljudsko zdravlje i osećaje. Ova tvrdnja je kasnije opovrgnuta, definišući humor kao snažnu emociju koja se javlja u slučaju komičnih situacija u kojima se osoba oseća nadmoćno, ili na bilo koji način boljom od ljudi, ili objekata koji izvodi šalu.

Teorije[uredi | uredi izvor]

Postoje mnoge teorije o tome šta je humor i kojoj društvenoj funkciji služi. Preovlađujuće vrste teorija koje pokušavaju da objasne postojanje humora uključuju psihološke teorije, od kojih velika većina smatra ponašanje izazvano humorom veoma zdravim; duhovne teorije, koje, na primer, mogu smatrati humor „božjim darom“; i teorije koje humor smatraju neobjašnjivom misterijom, veoma sličnom mističnom iskustvu.[1]

Teorija benignog kršenja, koju podržava Peter Makgrav, pokušava da objasni postojanje humora. Teorija kaže da se „humor javlja samo kada se nešto čini pogrešno, uznemirujuće ili preteće, ali istovremeno izgleda u redu, prihvatljivo ili bezbedno“.[2] Humor se može koristiti kao metod da se lako uključi u društvenu interakciju tako što će se otkloniti taj nezgrapan, neugodan ili nelagodan osećaj društvenih interakcija.

Drugi veruju da 'odgovarajuća upotreba humora može olakšati društvene interakcije'.[3]

Gledišta[uredi | uredi izvor]

Neki tvrde da humor ne treba objašnjavati. Autor E. B. Vajt je jednom rekao: „Humor se može secirati kao što se može žaba, ali stvar umire u tom procesu, a unutrašnjost obeshrabruje sve osim čistog naučnog uma.“[4] Nasuprot ovom argumentu, protesti protiv „uvredljivosti“ karikatura pozivaju na seciranje humora ili njegovog nedostatka od strane oštećenih pojedinaca i zajednica. Ovaj proces seciranja humora ne odbacuje nužno smisao za humor, već usmerava pažnju na njegovu politiku i pretpostavljenu univerzalnost.[5]

Nesatirični humor može se posebno nazvati šaljivim humorom ili rekreativnim šalama.[6][7]

Poreklo pojma[uredi | uredi izvor]

U evropske jezike reč humor je prodrla s medicinskom terminologijom. Naime, srednji vek i srednjovekovna renesansna učenja objašnjavala su različite temperamente, u duhu Hipokratove i Galenove tradicije, kao mešavinu osnovnih osobina „elemenata” i glavnih „humora” u telu: krvi, žuči, sluzi i crne žuči. Narušavanje harmonije životnih sokova i preovlađivanje jednog humora smatrano je istovremeno za preduslov bolesti i podlogu nastranosti. Odatle je reč humor dobila pored fiziološkog i jedno psihološko značenje: dobar, odnosno loš humor označavao je čovekovo raspoloženje. Povezivanje pojma humor sa komičnim efektima sreće se u renesansnoj komediji.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Humor se pojavljuje još u ranoj istoriji. U Svetome pismu, prorok Ilija ironično saopštava idolopoklonicima boga Vale:

„A kad bi u podne, stade im se rugati Ilija govoreći: vičite većma; jer je on bog! valjda se nešto zamislio, ili je u poslu, ili na putu, ili može biti da spava, da se probudi.” (1 car, 18, 27)

Grimasa

Vrste humora (šala)[uredi | uredi izvor]

U školi[uredi | uredi izvor]

Upotreba humora igra važnu ulogu u razvoju mladih.[8] Studije su pokazale da je humor posebno važan u društvenim interakcijama sa vršnjacima.[9] Polazak u školu je vreme kada važnost roditelja bledi u pozadinu, a društvena interakcija sa vršnjacima postaje sve važnija. Konflikt je svojstven ovim interakcijama. Upotreba humora igra važnu ulogu u rešavanju sukoba i na kraju u školskom uspehu i psihološkom prilagođavanju.[10][11] Korišćenje humora koji je društveno prihvatljiv dovodi do manje verovatnoće da osoba bude žrtva maltretiranja, dok upotreba samoomalovažavajućeg humora dovodi do veće verovatnoće da osoba postane žrtva maltretiranja.[9] Kada su učenici maltretirani, upotreba samoomalovažavajućeg humora može dovesti do pogoršanja negativnih efekata na psihičko prilagođavanje učenika školi.[9]

Studije[uredi | uredi izvor]

Smeh[uredi | uredi izvor]

Čovek koji se smeje

Jedan od glavnih fokusa moderne psihološke teorije i istraživanja humora je da se uspostavi i razjasni korelacija između humora i smeha. Glavni empirijski nalazi navode da smeh i humor nemaju uvek vezu jedan na jedan. Dok je većina prethodnih teorija pretpostavljala vezu između njih gotovo do te mere da su sinonimi, psihologija je bila u stanju da naučno i empirijski istraži pretpostavljenu vezu, njene implikacije i značaj.

Dijana Samitat je 2009. godine sprovela studiju kojom je ispitala diferencijaciju emocija u smehu. Angažovali su glumce i rekli im da se smeju sa jednom od četiri različite emocionalne asocijacije korišćenjem autoindukcije, gde će se fokusirati isključivo na unutrašnju emociju, a ne na samo izražavanje smeha. Pronašli su ukupnu stopu prepoznavanja od 44%, pri čemu je radost ispravno klasifikovana sa 44%, golicanje 45%, frustracija 37%, a podsmeh 50%.[12]‍:399 Njihov drugi eksperiment testirao je prepoznavanje smeha u ponašanju tokom indukovanog emocionalnog stanja i otkrili su da se različiti tipovi smeha razlikuju u pogledu emocionalnih dimenzija.[12]‍:401–402 Pored toga, četiri emocionalna stanja su pokazala čitav niz visokih nivoa i nisko uzbuđenje i valentnost pošiljaoca.[12]‍:403 Ova studija je pokazala da se smeh može povezati i sa pozitivnim (radost i golicanje) i negativnim (podsmeh) emocijama sa različitim stepenom uzbuđenja kod subjekta.

Zdravlje[uredi | uredi izvor]

Upotreba adaptivnog humora pokazala se efikasnom za povećanje otpornosti u suočavanju sa nevoljom, a takođe i efikasna u ublažavanju ili poništavanju negativnih efekata. Nasuprot tome, neprilagođena upotreba humora može povećati potencijalne negativne efekte.[9]

Madeljin Strik, Rob Holand, Rik van Baren i Ad van Knipenberg (2009) sa Univerziteta Radboud sproveli su studiju koja je pokazala ometajuću prirodu šale na ožalošćenim pojedincima.[13]‍:574–578 Subjekti su predstavljeni sa širokim rasponom negativnih slika i rečenica. Njihovi nalazi su pokazali da je humoristična terapija ublažila negativne emocije izazvane nakon predstavljanja negativnih slika i rečenica. Pored toga, terapija humorom je bila efikasnija u smanjenju negativnog afekta kako se intenzitet afekta povećavao.[13]‍:575–576 Humor je odmah bio efikasan kao ispomoć u suočavanju sa nevoljom. Eskapistička priroda humora kao mehanizma suočavanja sugeriše da je najkorisniji u suočavanju sa trenutnim stresovima. Jači negativni stimulansi zahtevaju drugačiji terapijski pristup.

Studije, poput onih koje testiraju hipotezu o poništavanju,[14] su pokazale nekoliko pozitivnih ishoda humora kao osnovne pozitivne osobine zabave i razigranosti. Nekoliko studija je pokazalo da pozitivne emocije mogu obnoviti autonomno mirovanje nakon negativnog uticaja. Na primer, Frederikson i Levinson su pokazali da su se pojedinci koji su izrazili Dušenov osmeh tokom negativnog uzbuđenja tužnog i zabrinjavajućeg događaja oporavili od negativnog afekta približno 20% brže od pojedinaca koji se nisu smejali.[14]‍:314

Razumno korišćenje humora može imati pozitivan uticaj na lečenje raka.[15] Efikasnost intervencija zasnovanih na humoru kod pacijenata sa šizofrenijom je neizvesna prema zaključcima Kohranovog pregleda.[16]

Humor može poslužiti kao snažan mehanizam distanciranja u suočavanju sa nedaćama. Kelter i Bonano su 1997. otkrili da je Dušenov smeh u korelaciji sa smanjenom svešću o nevolji.[17] Pozitivne emocije mogu da olabave stisak negativnih emocija na razmišljanje ljudi. Distanciranje misli dovodi do distanciranja jednostranih odgovora koje ljudi često imaju na negativno uzbuđenje. Paralelno sa ulogom distanciranja odvija pri suočavanju sa nevoljom, time se podržava teorija da pozitivne emocije dovode do uvećanog multilateralnog kognitivnog puta i izgradnje društvenih resursa.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Raymond Smullyan, "The Planet Without Laughter", This Book Needs No Title
  2. ^ Peter McGraw, "Too close for Comfort, or Too Far to care? Finding Humor in Distant Tragedies and Close Mishaps"
  3. ^ Nicholas Kuiper, "Prudence and Racial Humor: Troubling Epithets"
  4. ^ „The Quotations Page: Quote from E.B. White”. Pristupljeno 26. 8. 2018. 
  5. ^ Ritu Gairola Khanduri. 2014. Caricaturing Culture in India: Cartoons and History of the Modern World. Cambridge: Cambridge University Press.
  6. ^ Seth Benedict Graham A cultural analysis of the Russo-Soviet Anekdot 2003 p. 13
  7. ^ Bakhtin, Mikhail. Rabelais and His World [1941, 1965]. Trans. Hélène Iswolsky. Bloomington: Indiana University Press p. 12
  8. ^ Legkauskas, V., Magelinskaitė-Legkauskienė, Š. (2021). „Social competence in the 1st grade predicts school adjustment two years later”. Early Child Development and Care. 191 (1): 83—92. ISSN 0300-4430. S2CID 150567697. doi:10.1080/03004430.2019.1603149. 
  9. ^ a b v g Burger, C. (2022). „Humor styles, bullying victimization and psychological school adjustment: Mediation, moderation and person-oriented analyses”. International Journal of Environmental Research and Public Health. 19 (18): 11415. ISSN 1661-7827. doi:10.3390/ijerph191811415 Slobodan pristup. 
  10. ^ Kiuru, N., Wang, M.-T., Salmela-Aro, K., Kannas, L., Ahonen, T., Hirvonen, R. (2020). „Associations between adolescents' interpersonal relationships, school well-being, and academic achievement during educational transitions”. Journal of Youth and Adolescence. 49 (5): 1057—1072. ISSN 0047-2891. doi:10.1007/s10964-019-01184-y. 
  11. ^ Søndergaard, D. M. (2018). „The thrill of bullying. Bullying, humour and the making of community”. Journal for the Theory of Social Behaviour. 48 (1): 48—65. ISSN 0021-8308. doi:10.1111/jtsb.12153. 
  12. ^ a b v Szameitat, Diana P., et al. Differentiation of Emotions in Laughter at the Behavioural Level. 2009 Emotion 9 (3).
  13. ^ a b Strick, Madelijn; et al. (2009). „Finding Comfort in a Joke: Consolatory Effects of Humor Through Cognitive Distraction”. Emotion. 9 (4): 574—578. PMID 19653782. S2CID 14369631. doi:10.1037/a0015951. 
  14. ^ a b Fredrickson, Barbara L. (1998). „What Good Are Positive Emotions?”. Review of General Psychology. 2 (3): 313. PMC 3156001 Slobodan pristup. PMID 21850154. doi:10.1037/1089-2680.2.3.300. 
  15. ^ „Humor in Cancer Treatment”. Arhivirano iz originala 19. 10. 2018. g. Pristupljeno 22. 1. 2017. 
  16. ^ Tsujimoto, Y.; Nakamura, Y.; et al. (2021). „Humour‐based interventions for people with schizophrenia”. Cochrane Database of Systematic Reviews. 2021 (10): CD013367. doi:10.1002/14651858.CD013367.pub2. 
  17. ^ Keltner, D.; Bonanno, G. A. (1997). „A study of laughter and dissociation: Distinct correlates of laughter and smiling during bereavement”. Journal of Personality and Social Psychology. 73 (4): 687—702. PMID 9325589. doi:10.1037/0022-3514.73.4.687. 

Liratura[uredi | uredi izvor]

  • Alexander, Richard (1984), Verbal humor and variation in English: Sociolinguistic notes on a variety of jokes
  • Alexander, Richard (1997), Aspects of verbal humour in English
  • Basu, S (decembar 1999), „Dialogic ethics and the virtue of humor”, Journal of Political Philosophy, 7 (4): 378—403, doi:10.1111/1467-9760.00082, Pristupljeno 06. 07. 2007  (Abstract)
  • Billig, M. (2005). Laughter and ridicule: Towards a social critique of humour. London: Sage. ISBN 1-4129-1143-5
  • Bricker, Victoria Reifler (Winter, 1980) The Function of Humor in Zinacantan Journal of Anthropological Research, Vol. 36, No. 4, pp. 411–418
  • Buijzen, Moniek; Valkenburg, Patti M. (2004), „Developing a Typology of Humor in Audiovisual Media”, Media Psychology, 6 (2): 147—167, S2CID 96438940, doi:10.1207/s1532785xmep0602_2 (Abstract)
  • Carrell, Amy (2000), „Historical views of humour” (PDF). Pristupljeno 6. 7. 2007. , University of Central Oklahoma
  • García-Barriocanal, Elena; Sicilia, Miguel-Angel; Palomar, David (2005), A Graphical Humor Ontology for Contemporary Cultural Heritage Access (PDF), Madrid: University of Alcalá, Arhivirano iz originala (PDF) 23. 05. 2006. g., Pristupljeno 06. 07. 2007 
  • Goldstein, Jeffrey H., et al. (1976) "Humour, Laughter, and Comedy: A Bibliography of Empirical and Nonempirical Analyses in the English Language." It's a Funny Thing, Humour. Ed. Antony J. Chapman and Hugh C. Foot. Oxford and New York: Pergamon Press, 1976. 469–504.
  • Hurley, Matthew M., Dennett, Daniel C., and Adams, Reginald B. Jr. (2011), Inside Jokes: Using Humor to Reverse-Engineer the Mind. Cambridge, Massachusetts: The MIT Press. ISBN 978-0-262-01582-0
  • Holland, Norman. (1982) "Bibliography of Theories of Humor." Laughing; A Psychology of Humor. Ithaca: Cornell University Press, 209–223.
  • Martin, Rod A. (2007). The Psychology Of Humour: An Integrative Approach. London, UK: Elsevier Academic Press. ISBN 978-0-12-372564-6
  • McGhee, Paul E. (1984) "Current American Psychological Research on Humor." Jahrbuche fur Internationale Germanistik 16.2: 37–57.
  • Mintz, Lawrence, ur. (1988). Humor in America: A Research Guide to Genres and Topics. Bloomsbury Academic. ISBN 0-313-24551-7. OCLC 16085479. .
  • Mobbs, D.; Greicius, M. D.; Abdel-Azim, E.; Menon, V.; Reiss, A. L. (2003), „Humor modulates the mesolimbic reward centres”, Neuron, 40 (5): 1041—1048, PMID 14659102, doi:10.1016/S0896-6273(03)00751-7 Slobodan pristup. 
  • Nilsen, Don L. F. (1992) "Satire in American Literature." Humor in American Literature: A Selected Annotated Bibliography. New York: Garland, 1992. 543–48.
  • Pogel, Nancy; and Paul P. Somers Jr. (1988) "Literary Humor." Humor in America: A Research Guide to Genres and Topics. Ed. Lawrence E. Mintz. London: Greenwood, 1988. 1–34.
  • Roth, G.; Yap, R.; Short, D. (2006). „Examining humour in HRD from theoretical and practical perspectives”. Human Resource Development International. 9 (1): 121—127. S2CID 143854518. doi:10.1080/13678860600563424. 
  • Smuts, Aaron. "Humor". Internet Encyclopedia of Philosophy
  • Wogan, Peter (proleće 2006), „Laughing At First Contact”, Visual Anthropology Review (objavljeno 12. 12. 2006), 22 (1): 14—34, doi:10.1525/var.2006.22.1.14 
  • Wild, B., Rodden, F.A., Grodd, W., & Ruch, W. (2003). Neural correlates of laughter and humour. Brain, 126, 2121-1238.
  • Goel, V., & Dolan, R. (2001). The functional anatomy of humor: Segregating cognitive and affective components. Nature Neuroscience, 4(3), 237-8.
  • Gervais, M. & Wilson, D., 2005. The evolution and functions of laughter and humor: A synthetic approach. The Quarterly Review of Biology. 80(4), 395-430
  • Spoor, J. R. & Kelly, J. R. (2004). The evolutionary significance of affect in groups: Communication and group bonding. Group Processes and Intergroup Relations, 7, 398-412
  • Neuhoff, C. & Shaeffer, C. (2002). Effects of laughing, smiling, and howling on mood. Psychological Reports, 91, 1079-1080
  • Burger, C. (2022). „Humor styles, bullying victimization and psychological school adjustment: Mediation, moderation and person-oriented analyses”. International Journal of Environmental Research and Public Health. 19 (18): 11415. ISSN 1661-7827. doi:10.3390/ijerph191811415 Slobodan pristup. 
  • Robinson, L. (2020, October). Laughter is the Best Medicine. https://www.helpguide.org/articles/mental-health/laughter-is-the-best-medicine.htm Arhivirano 2022-02-18 na sajtu Wayback Machine
  • Henry Ford Health System Staff. How Laughter Benefits Your Heart Health. https://www.henryford.com/blog/2019/03/how-laughter-benefits-heart-health#:~:text=Reduces%20blood%20pressure.,takes%20tension%20off%20your%20heart Arhivirano 2021-10-06 na sajtu Wayback Machine

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Humor na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хумор&oldid=27755459”